Gospodine predsedniče, dame i gospodo, ima jedan broj pitanja na koja nismo dobili odgovore ni ovim predlogom zakona i jedan broj pitanja koja su, nesumnjivo, u suprotnosti sa uobičajenim načinom regulisanja ovih pitanja danas u Evropi i svetu.
Hteo bih, pre svega, da ukažem na jednu stvar, koja mislim da je pomenuta i od strane ministra, a koja mislim da je jedan ozbiljan razlog zbog čega ovaj zakon ne treba usvojiti danas, nego ga vratiti Ministarstvu pravde, kako bi sačinio jedan potpun zakon, kako bi regulisao sva pitanja i ova i eventualno sporna pitanja, i nakon toga se ponovo pojavio pred Skupštinom.
Na to smo ukazali i na nadležnim odborima, Odboru za pravosuđe i Zakonodavnom odboru, a dozvolite, nisam sasvim siguran da je baš jako lako jednom sudiji za prekršaje da pred sobom ima 10 tekstova "Službenog glasnika Republike Srbije", počev od 1989. godine do danas. To je jedna stvar.
Druga stvar, u konkretnom slučaju napravljen je jedan izuzetak od regulisanja kaznenog postupka, uopšte u najširem smislu gledano, na teritoriji naše zemlje. Naime, jeste da se pojedinim zakonima predviđa i mimo krivičnog zakona postojanje određenih krivičnih dela, ali u toj oblasti poštuje odredbe koje regulišu postupak koji će se voditi, kako će se braniti, kako će se optuživati, a to je sve regulisano u jednom propisu u Zakonu o krivičnom postupku, jedinstvenom za teritoriju cele Jugoslavije.
Nijednog trenutka to se nije menjalo, čak i kada je određeno da imamo posebne krivične zakone, i tada je postupak bio regulisan jedinstvenim Zakonom o krivičnom postupku. U ovoj konkretnoj situaciji, kada se radi o prekršajima, mi smo pre kratkog vremena doneli jedan poseban zakon, Zakon o informisanju, tamo su predviđene i posebne odredbe za posebni prekršajni postupak. Ako je tada to opravdavano - ovog trenutka ćemo nešto hitno doneti, u međuvremenu se donosi novi zakon, ovaj zakon o prekršajima i očigledno je ako se želelo i smatralo da to treba da ostane, da opstane - onda je očigledno bilo neophodno da se u ovaj zakon unese i taj drugačiji postupak od uobičajenog.
Ovde imate neke odredbe koje govore o skraćenom postupku, pa čak i o drugim organima koji će to vršiti, ali je sve to uvedeno u ovaj zakon. Međutim, u konkretnoj situaciji dozvoljeno je da postoji izuzetak u pogledu toga da se postupak može regulisati u više zakona. Mislim da to ne može. Pravna nauka nas na to ne upućuje i mislim da je to prvi i osnovni propust ovog zakona u ovoj oblasti.
Druga stvar, mi smo odredbama Zakona o informisanju i neke ustanove koje apsolutno postoje, i postojale su, rešili na drugi način. To je pitanje pravosnažnosti i pitanje izvršnosti jedne kaznene odluke. Mislim da to ne može da bude različito, jer je tako nešto u suprotnosti i sa određenim ustavnim odredbama.
Prema tome, ovo je bila prilika, ako se smatralo da to treba da ostane, da se unese u ovaj zakon, a to se i ne predlaže. Prema tome, to je još jedan izuzetno ozbiljan razlog zbog koga treba prihvatiti ovo što sam na samom početku rekao.
Treća stvar je - ovo je u odnosu za sve prekršajne odredbe u svim zakonima ipak jedan oblik opšteg zakona. I u tom zakonu su predviđeni i minimumi i maksimumi koji važe i za sve druge prekršajne odredbe u pojedinim zakonima. Jedino u pogledu jedne oblasti je rečeno - nećemo ovim zakonom da određujemo limite, posebno limite na više. To je odredba koja govori da se za prekršaje iz oblasti javnog informisanja može propisati i viša novčana kazna. Ne radi se u ovom zakonu, ne određuje se u ovom zakonu kao opštem gde će biti određen limit, nego se kaže - e, u ovoj oblasti možete u nekom drugom zakonu, i to ne u jednom zakonu, jer ako oblast informisanja bude regulisana sa više zakona, u svakom od tih zakona moći će da se predvidi poseban prekršaj, poseban postupak, i moći će da se predvidi poseban limit.
Mislim da to tako ne ide, da to tako ne može, i da to ni na koji način ne opravdava da i sada u ovom odlučivanju o izmeni i dopuni Zakona o prekršajima ostanemo kod odredbe koja je uneta u ovaj zakon, koja je onda uneta u prethodnika ovog predloga, jer je uneta u postojeći važeći zakon, kao ovakva odredba. Takvo prenošenje nadležnosti ne može da bude.
Četvrta stvar na koju bih hteo da ukažem - vidite, novčani iznosi su, kada su u pitanju kazne, povećani za 10 ili 20 puta. Kada su novčani iznosi u pitanju jedino je povećano tri puta ono koliko vredi dan slobode, jer je po ovom zakonu rečeno - dan slobode kojim ćeš zameniti novčanu kaznu kaznom zatvora vredi 60 dinara. Sve drugo je 10 ili 20 puta više, ali vrednost dana slobode nije 10 puta više nego što je bila kada je donošen ovaj zakon, nego je tri puta veća.
Prema tome, očigledno je da je na vagi to stvar koja ima jako malu vrednost i nisam sasvim siguran da li jedno takvo rešenje i odnos prema građanima, koji treba da odgovaraju, pa da odgovaraju ako treba zamenjenom kaznom da idu u zatvor, pa i da idu u zatvor, ali nesumnjivo na jedan način koji će biti u skladu sa svim ostalim.
I, konačno, u pogledu mogućnosti da se mimo ovog zakona odredi viša novčana kazna bez limita, mora biti ocenjeno i sa još jednog stanovišta, a to je - da li visina novčane kazne u bilo kom zakonu, ako je zaista tako podešena da suštinski predstavlja oblik oduzimanja sve imovine jednom čoveku, a to je praktično vrlo često moguće imajući u vidu odredbe Zakona o informisanju, nije li to izigravanje one odluke koju smo i u Krivičnom zakonu, i u toj oblasti, izbacili, da ne može da bude takvih mera kojima će jednom licu biti faktički, ne formalno, faktički konfiskovana cela imovina, jer konfiskacije nema. Hvala.