Da li se još neko javlja za reč po ovom amandmanu? (Ne javlja se.)
Ako ne, stavljam amandman na glasanje.
Za 46, protiv 118, uzdržanih nije bilo, nije glasalo pet, ukupno je prisutno 169 narodnih poslanika.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila ovaj amandman.
Na član 2. amandmane su, u istovetnom tekstu, podneli narodni poslanici Veroljub Arsić i Srboljub Živanović.
Vlada, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja i Zakonodavni odbor nisu prihvatili ove amandmane.
Da li podnosilac amandmana želi reč? Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, čusmo gospodina ministra kako daje izjave za ovom govornicom i osta živ, izgleda da mu procentni račun još uvek ne ide od ruke. Izgleda da su ti procentni računi bili i kada je pričao o popunjenosti slobodnih radnih mesta i verovatno nije imao u vidu da, jeste ova vlada najzaslužnija za ta slobodna radna mesta, pogotovu DOS, pogotovu krizni štabovi, koji su ulazili u preduzeća, menjali rukovodstva, pa su radnici brže-bolje, oni koji su mogli, bežali u penziju, a oni koji nisu, ostali su na milost i nemilost ovoj vladi. Dokaz za to je "Galenika" i upad gospodina Batića, u ime nekog kriznog štaba, a rezultat toga su radnici, koji nisu mogli da pobegnu u penziju, a istovremeno su sada na ulicama i traže da ostvare svoja prava.
U ovom amandmanu koji sam podneo na član 2. Predloga zakona, imao sam u vidu da osnovica ne može da bude niža od 30%, a maksimalna naknada ne može da bude veća od prosečnog ličnog dohotka u Republici Srbiji, iz razloga da, ako sam ja u pravu, gospodin ministar ne bude u situaciji, kao što su bile prethodne vlasti, da nije u mogućnosti da ispuni svoje obaveze prema zakonu koji zastupa, a ako je on u pravu, ušta iskreno sumnjam, zašto taj radnik, koji je ostao bez posla, ne bi primao dve godine prosečnu platu u Republici Srbiji? Hvala.

Ima reč gospodin Srboljub Živanović.

Dame i gospodo, uvaženi poslanici i uvaženo predsedništvo, podneo sam amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica na član 2. stav 2.
Obrazloženje - obzirom da je povećano zahvatanje od poslodavaca po osnovu uplaćivanja doprinosa, bez obzira da li je radniku isplaćena zarada, za očekivati je da se u budžet sliva znatno veći priliv.
Neosnovano je smanjiti najniži procenat osnovice naknade, niti ograničiti procentom visinu iste.
Predloženim izmenama člana 2. polazi se od postojećeg pluralizma u organizovanju poslodavca sindikata - ogranizacija zaposlenih i nezaposlenih, a obezbeđuje i adekvatnu zastupljenost u upravnom i nadzornom odboru.
Najviši i najniži iznos novčane naknade u nominalnom iznosu treba da ostane isti i da se procentualno ne menjaju s obzirom da se novčane naknade utvrđuju u odnosu na bruto zaradu. Prema dosadašnjem zakonu u rešenju, bilo je predviđeno da se u upravni odbor imenuju predstavnici poslodavaca iz Privredne komore Srbije, predstavnici zaposleni iz Saveza samostalnih sindikata i predstavnici nezaposlenih iz Saveza nezaposlenih iz Srbije. Time nije uzet u obzir veliki broj članova drugih organizacija, poslodavaca zaposlenih i nezaposlenih, koji po ovom rešenju nisu mogli da imaju svoje predstavnike u upravnom odboru. Prema tome, tu je Privredna komora i imamo predstavnika Privredne komore, tu je gospodin Rade Veselinović i on je trebao biti na potezu.
Sramota je a i lažno bi bilo reći da se do 5. oktobra lepo živelo. Nije se lepo živelo. Mi to svi znamo, ali mislim da se sada još gore živi. Svi to moramo priznati. Iako sam čovek iz privrede, sigurno možete primetiti da privreda ne radi, ljudi ne primaju platu, teško žive. U subotu se desio jedan nemili događaj, koji je ipak osvetlio ovu tačku, bar što se tiče objašnjenja svih ovih zakona. Povodom 100 dana nove srpske vlade,u subotu premijer Zoran Đinđić izveo je na ručak predsednika sindikalne centrale u Srbiji, predsednika Saveza sindikata Srbije Milenka Smiljanića, predsednika Ujedinjenog granskog sindikata Nenada Čanka i Ranka Savića generalnog sekretara Asocijacije nezavisnih sindikata. Na ovom službenom ručku obrađeni su svi ovi zakoni, jer se komuniciralo između vlasti i sindikata, a gde su se rešavala socijalna pitanja radnika. Samo se pitam, ko li je ovaj ručak platio?

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.) Ako ne, stavljam amandaman na glasanje.
Za 49, protiv 112, uzdržanih nema, nije glasalo 12, ukupno su prisutna 173 narodna poslanika.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila ove amandmane.
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Miroljub Veljković.
Vlada, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja i Zakonodavni odbor nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li podnosilac amandmana želi reč? (Da.)
Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, u prepodenvnoj diskusiji čuli smo dva kontradiktorna stava, dve kontradiktorne tvrdnje i to od predstavnika političke opcije koja nam mesecima ovde trubi kako oni ne lažu. Međutim, neko od njih dvojice ne govori istinu. Prvo nam je ovaj student, ministar ustvrdio da kako je on postao ministar za rad, srpskoj privredi je konačno krenulo. Izneo je podatke da je broj zaposlenih u Srbiji u odnosu na isti period prošle godine veći za 20%, ili u apsolutnom iznosu blizu 80.000 ljudi je zaposleno u Srbiji, kako je on postao ministar.
Iz toga izvodim logičan zaključak, da privreda koja u ovako kratkom roku apsorbuje, može da zaposli 80.000 ljudi, pa toj privredi je stvarno dobro krenulo. Drugi logičan zaključak je, da čim privreda radi, čim je privreda u ekspanziji, da je povećan budžetski priliv, znači kroz poreze i doprinose i ta privreda može glatko da ispunjava sve svoje obaveze prema državi, pa i onda ne vidim razlog da budemo toliko restriktivni prema nezaposlenima. Čak, ministar reče, ovaj ministar student reče, da će te prinadležnosti prema nezaposlenima biti veće, nego što su do sada bile. To on reče, ali tako ne piše u ovom predlogu zakona. Zatim, za ovom govornicom šef poslaničkog kluba DOS-a gospodin Jovanović ustvrdi nešto suprotno od ministra studenta Milovanovića.
Gospodin Jovanović reče da država nema para za nezaposlene, da on neće da laže, zato je ovaj predlog zakona tako restriktivan. Od njih dvojice, očito, neko ne govori istinu. Molim vas, da ubuduće usaglasite te stavove Vlade i predsednika vladajuće koalicije u ovom parlamentu. Ili bi se pre reklo, ja tako mislim, pre se radi o tome da ministar student apsolutno ne zna šta govori, čim je mogao da iznese ovakve podatke. Svi mi dolazimo iz naših sredina i vidimo kakav je to napad na privredu, kako je to zapošljavanje masovno, takvu ekspanziju nismo imali ni 70-tih godina u ovoj našoj državi. Na ovaj predlog zakona mogao sam da uložim ravno 17 amandmana, koliko članova ima ovaj predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica.
Znači, Predlog zakona je toliko loš, da ga uopšte nije trebalo stavljati u skupštinsku proceduru, no šta je tu je. Poslanička većina je ovaj predlog zakona u načelu usvojila i sada imamo jedino mogućnost da ga amandmanskim putem popravimo. Opredelio sam se da podnesem samo jedan amandman. Da probamo da napravimo jedan mali kompromis gospodine ministre, a u cilju veće socijalne zaštite ljudi koji ostanu bez posla. Suština mog predloga je, da u slučaju kada radnik ostane bez posla, primi od države novčanu naknadu minimalnu 50% od prosečne zarade u Srbiji, odnosno maksimalnu do nivoa prosečne zarade u Srbiji. To je vrlo malo, ponavljam, vrlo malo povećanje u odnosu na vaš predlog. Vlada je predložila da minimum bude 40% od prosečne zarade, odnosno, maksimalno 80% od prosečne zarade.
Pozivam vas da napravimo taj jedan mali korak, jedan mali kompromis i da se prihvati ovaj predlog. Rezervu u budžetu sasvim sigurno imamo. Da bi se ovo predloženo povećanje prihvatilo, hajde da uzmemo na primer samo one stavke - posebne namene. One stavke u budžetu pod imenom posebne namene. Hajde da uzmemo Čoviću 500 miliona, deo od tih 500 miliona za posebne namene, hajde da uzmemo onom nesrećnom Gaši Kneževiću ono što je planirao za reformu u školstvu, ostalim ministrima, Ministarstvu za svojinsku transformaciju i tako dalje, da damo sirotinji i damo nezaposlenima. Što se tiče ovog gospodina ministra, studenta Milovanovića, njemu treba da uskratimo pravo da uopšte raspolaže sa bilo kakvim novčanim sredstvima, bar dok ne završi fakultet. Hajde da te pare damo sirotinji.

Gospodine Jovanović, izivolite.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ne radi se ovde o različitim nastupima. Baš naprotiv, izneti su argumenti koji upravo ... (Miroljub Veljković sa mesta: 60.000 ljudi), pa tačno je, tačno je. Znači, vrednost izvoza srpske privrede u prvom tromesečju iznosila je 395 miliona dolara, odnosno povećanje od 14,8% u odnosu na isti period 2000. godine. U prva tri meseca 2001. godine, srpska privreda je izvozom pokrila 49,2% uvoza, dok je taj procenat u istom periodu prošle godine iznosio 42%. Obezbeđeno je 100 miliona maraka Fondu za razvoj itd. Međutim, u čemu je problem? To nije dovoljno da bi se pokrila sva ona potraživanja koja mi želimo da pokrijemo. I koja pokrivamo.
Kakva su to potraživanja? Samo u sferi radničkih prava, da se na tome zadržimo. Sedamstotina trideset hiljada nezaposlenih ljudi i 770.000 ljudi na prinudnim odmorima. To je milion i po. Osamdeset hiljada novootvorenih radnih mesta, 80.000 radnika koji su ostvarili pravo na radni odnos, ne može da nadoknadi minus od milion i po. Može samo umanjiti, može uvećati sredstva sa kojima država raspolaže i ta sredstva su uvećana i ta sredstva se troše. Na šta se troše? Troše se na redovne penzije, troše se na pokrivanje socijalnih obaveza koje država ima prema stanovništvu i to je ono što mi radimo. Ovaj zakon će stupiti na snagu za dve godine. Ubeđen sam, da ćemo ovaj zakon menjati jednako brzo kao što je on menjan u prethodnom periodu, ali i kada je na žalost menjan, bilo je zbog teških okolnosti u kojima se država nalazila. Nadam, se da će se on menjati kako se bude naše društvo razvijalo i kako se budu uvećavale slobode, sa kojima ćemo mi moći da izađemo pred građane.
Ali, u ovom trenutku mi ne možemo lagati društvo i reći da raspolažemo sredstvima sa kojim a ne raspolažemo. Biće po malo za svakog, i to je princip socijalne pravde. Nije tačno da u budžetu postoje posebni računi sa kojih se sredstva mogu preusmeriti na ovu namenu. Naprotiv, broj posebnih računa je strogo kontrolisan i on je deset puta manji nego što je to bio slučaj u prošloj godini. Posebni računi samo postoje za pokrivanje onih obaveza koje se pojave i koje će se logično pojaviti, a ne mogu biti definisane budžetom. Recimo, u slučaju Ministarstva pravde i lokalne samouprave, u situacijama u kojima je država dužna da nadoknadi sredstva nekom stranom državljaninu, koji pretrpi štetu na teritoriji naše države. Mi danas ne možemo znati kolika će ta šteta biti. Zato smo dužni, da ostavimo poseban račun i da iz fonda tog posebnog računa pokrijemo ta sredstva. Ne radi se ni o čemu drugom, osim o našoj nameri, da zaista trošimo samo onoliko koliko imamo. To ne znači da će bilo ko ostati na ulici, ili da će bilo ko ostati bez sredstava, bar u naredne dve godine.
Ubeđen sam, da ćemo ovim tempom mi uspeti za dve godine da promenimo ovaj zakon, da uradimo jedan moderan zakon. Ne moderan u smislu da budemo drugačiji, nego moderan u smislu potrebe našeg društva, da ćemo definisati drugačije radno vreme, da ćemo moći da uvećamo prava radnika i da ćemo istovremeno moći da izađemo u susret poslodavcu. Dakle, to je proces tranzicije i reforme koje su pred nama i koje ne priznaju političke barijere. Ako želimo da budemo uspešni, mi ćemo morati te zakone da donesemo, bili danas vi opozicija, a mi vlast ili sutra vi vlast, a mi opozicija. Sasvim sigurno, ovo nije obojeno partijskim bojama. Ovo je naša potreba. Ta potreba je takva, kakva je i mi je ne možemo menjati. Zato smo prinuđeni da donosimo ovakve zakone, da izmenimo ono što država ne može da ispuni.
Tačno je da smo za dva meseca ostali dužni, kao država, a ne mi kao vlast, 900 miliona dinara radnicima. Ali, mi danas ne možemo reći da taj dug ne priznajemo. Ono što moramo da uradimo, jeste da kažemo građanima da nećemo dodatno opterećivati i ono malo radnika koji nešto proizvodi danas i koji stvara, između ostalog, određenu dobit koja se deli na svakoga. Dakle, to je naša stvarnost. Ona nije ružičasta. Mi smo to vrlo jasno građanima govorili u izbornoj kampanji. Ono što smo rekli i iza čega stojimo danas, jeste da ne trošimo sredstva nenamenski, da svako može imati u vidu potrošnju tih sredstava, da se, između ostalog, svi ovi zakoni donose javno u maratonskim sednicama. Ova druga sednica redovnog zasedanja traje već četiri nedelje. Mi smo samo u drugoj sednici, potrošili više vremena nego što je prethodni saziv republičkog parlamenta potrošio vremena za četiri godine. To dovoljno govori, o našoj nameri, da se ovde suočimo sa argumentima i da izađemo sa konkretnim činjenicama. One su takve, kakve su i to se ne može promeniti.

Da li se još neko javlja za reč po ovom amandmanu?
Ima reč gospodin Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram dobrim i opravdanim amandman koji je na tekst Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona podneo narodni poslanik Miroljub Veljković, iz prostog razloga što mi se čini da on, u nekoliko uspeva da ublaži onaj ograničavajući deo norme iz drugog stava, u odnosu na prvi stav iz tog člana. Dakle, čini mi se, da ukoliko se ovde već govori o tome da ovo nije pretnja otpuštanjima i da neće biti većeg broja nezaposlenih, ako je to tačno, ne znam zbog čega bi onda ovakva odluka, odnosno, prihvatanje ovog amandmana poslanika Srpske radikalne stranke, nekome predstavljalo problem. Ako neće biti novih nezaposlenih, ili ih neće biti u enormnom broju, onda je potpuno normalno da bude prihvaćen ovaj amandman kojim će se omogućiti nešto bolja, ne naročito, ali nešto bolja regulacija u odnosu na prvi stav istog člana. Dakle, da ljudima, ukoliko im je osnovica bila viša, ne oduzimamo više od onoga što bi moralo da im se uzme, ukoliko im  se kao privremeno ili trajno nezaposlenim ta novčana naknada isplaćuje. Čini mi se da bi to bilo nešto logično i da to ne bi diralo u posebna prava, odnosno, posebna budžetska sredstva, ukoliko je tačno da neće biti novih nezaposlenih, ukoliko je tačno da neće biti toliko tehnološkog viška, o čemu se govori.
Mislim, da upravo ovakva reakcija režima, po kojoj ne sme nešto ovako da se prihvati zato što nema dovoljno finansijskih sredstava, govori o tome da se pripremaju, a po nekom drugom zakonu, nova otpuštanja radnika i da će biti veći broj nezaposlenih lica. Zato vas mi pozivamo da ne nešto posebno, ali da koliko je to u našoj moći, moći poslanika Narodne skupštine Republike Srbije, učinimo taj napor i građanima koji će biti nezaposleni, onima koji će ostati bez posla, obezbedimo makar takvu garanciju da će imati najmanje 50%, umesto ovih 40% koliko ste vi predvideli od prosečne mesečne zarade ostvarene u privredi Republike. Hvala.