Molim vas da saslušamo gospodina Vučića.

Dakle, što se tiče svega što je govorio gospodin Vukšić (Iz sale: Tema.), a mislim da ga nisam lično pomenuo, naravno, na njega sam mislio i nije nikakav problem da izađe da govori, ako me pitate dozvolio bih i da posle mene ponovo neko nešto  kaže, nikada ne bežim od toga i čini mi se da je to džentlmenski, srpski, muški kako hoćete. Ono što mislim da je najveći problem (smeh) ... a sada ako vam kažem da su oštrokonđe ili da su džaftare vi ćete da mi date opomenu, ne znam šta bi drugo rekao. Zaista nema nikakvog smisla ovo što rade.
Dakle, što se tiče onoga što je rekao gospodin Vukšiuć, moram samo da ukažem na činjenicu koja ovde jeste suštinski problem. Nije problem toliko što gospodin Ivković neće da kaže da je bilo milion problema oko toga što ste vi bili blizu Miloševića, što ste vi vodili tu politiku, pa čak i ako hoćete i predaje dela teritorije Republike Srpske Zapadu, onda kada smo mi jedini kritikovali Dejtonski mirovni sporazum, jer ste vi tamo bili, a mi srpski radikali nismo.
Problem je u nečemu drugom. Bio je bio, nego šta nego je bio, a problem je u tome što je gospodin Vukšić položio zakletvu i ne samo kao vojnik, kao svi mi koji smo služili vojni rok, već on ima i jednu veću obavezu, kao neko ko je bio jedan od najviših oficira JNA. Taj čovek ima posebnu obavezu u odbrani zemlje od neprijatelja. A ne kritikovati svoju zemlju, svoje rukovodstvo, svoju vojsku, svoj narod, a braniti tuđu zemlju, onu zemlju koja je napadala našu zemlju, koja je ubijala našu decu, koja je uništavala našu državu. To je problem, gospodine Vukšiću, i to je ono što se ne može dozvoliti.
A, gospodine Ivkoviću, samo bih vam u nekoliko rečenica, svaki put kada krene neka rasprava, kada dođe do sukoba mišljenja između nas i DOS-a, svaki put se vi nekako pojavite da nam očitate lekciju i jednima i drugima, da vi kažete kako treba da razgovaramo, a ne znam ni ja o čemu, ne znam o čemu treba da razgovaramo, pa dođite, pa nam kažite koja je to tema. Šta bi to trebalo, o čemu bi to zaista sada trebalo da govorimo. Mislim da smo govorili o onome što je bilo na dnevnom redu, i o ratnoj šteti i o dnevnicama solidarnosti, pa i neki od vaših poslanika o tome su pričali. Ne vidim gde je to bilo ko od poslanika DOS-a ili od poslanika SRS-a pogrešio. Molim vas da nam ubuduće te vrste pridika ne držite. Hvala vam najlepše.

Za reč se javio gospodin Ivković, pravo na repliku ili predstavnik poslaničke grupe? Po kom vi osnovu tražite? Replika. Vi ste izazvali repliku.

Poštovana gospođo predsedavajuća, da bi rešio problem i da vas ne bi optuživali da ste mi dali pravo na repliku, neka bude da govorim kao predsednik poslaničke grupe prvi put po ovoj tački dnevnog reda.

Ne može zato što je gospodin Obradović govorio već dva puta, treće javljanje je znači vaše.

Gospodin Obradović je govorio jedanput, ovo je onda drugi put. Meni je drago što uvažene dame dobro pamte koliko puta predstavnik socijalista govori u ovoj skupštini. Očigledno da to baš lako ne pada, ali trudićemo se da vas ne ljutimo. Gospodine Vučiću, izlazim ovde za govornicu da pomenem i vas i one druge, da smo ovde u Skupštini da bismo radili u interesu građana Srbije, a interes građana Srbije nije da međusobno jedni drugima vadimo papire da li je ovo uplaćeno ondande, a uglavnom ovde imamo povlašćene ljude koji samo vade neke papire. Mislim, počećemo i mi da vadimo papire, ali to nije u redu. Mi smo pozvani ovde da vadimo papire.
Papiri se slažu, samo da znate. Sve više i više papira dolazi u poslaničku grupu SPS-a, ali nisu nas građani zbog toga izabrali. Nas su građani izabrali da ne budemo inkvizitori, žbirovi, nego da u Skupštini ... molim vas omogućite mi da govorim. Nas su građani izabrali ovde u Skupštini da radimo, da donosimo zakonske projekte koji će omogućiti da se u ovoj zemlji bolje živi, a ne samo da slušamo šta Vlada Republike Srbije predlaže. Takođe da mi vučemo inicijativu.
Ovde u Skupštini postoji zahtev poslaničke grupe SPS-a da se na prvoj narednoj sednici raspravlja o Kosovu i Metohiji, o jugu Srbije, o redefinisanju odnosa između Crne Gore i Srbije u okviru SRJ, ovde mi u Skupštini treba da razgovaramo da li nam uopšte trebaju donatorske konferencije. Zašto da skupljamo mrvice sa trpeze onih koji su nas uništavali, koji su ubili 1.500 građana Srbije, koji su dokazanu materijalnu štetu od 32 milijarde dolara naneli ovoj zemlji, od onih koji nam drže zamrznute naše dve milijarde dolara u inostranim bankama. Samo u Eksim banci, u Americi, je 500 miliona dolara ove države zamrznuto.
Šta će nama donatorska konferencija? Da li vi znate kako se završavaju donatorske konferencije? Ako bude milijarda dolara na donatorskoj konferenciji, zna se da će 900 miliona dolara otići u privrede tih zemalja, da nam isporuče onu robu i one tehnologije koje njima ne trebaju. Svega 100 miliona dolara će da ode u našu radnu snagu.
(Dobacivanje iz sale: Tema.)
To je tema. Šta treba da radi Skupština? Skupština treba da zahteva od ključnih ljudi ove države da traže da se odmrznu sredstva SRJ u evropskim i svetskim bankama, da nama naše pare vrate. Kad nam vrate naše pare, ovaj narod je pametan, ovaj narod je vredan, ovaj narod će podići proizvodnju i podići će standard. Nikakve donatorske konferencije nam ne trebaju.
Molim vas, omogućite mi da govorim.
(PREDSEDAVAJUĆA: Molim vas da saslušamo gospodina Ivkovića.)
Što se tiče teme, gospodin Žarko Obradović i gospodin Slobodan Pavlović su decidno izneli stav poslaničke grupe SPS-a, kada je ukidanje Zakona o sredstvima solidarnosti u pitanju. Treba samo reći da je taj zakon donet u vreme kada je zaista to bilo nezamislivo i odigrao je veliku ulogu. Nijedna država pod ratnim napadima nije smogla snage da okupi toliko potencijala, kao što se 5. aprila 1999. godine okupilo u Vladi Republike Srbije, naučnika i stručnjaka koji su krenuli da rade na programu ekonomsko-socijalnog oporavka države Srbije i Jugoslavije, nakon agresije.
Zakon je donet 4. maja. Taj zakon je imao plemenite ciljeve i ispunio ih je. Ko je ovde iz Čačka, i opozicija mora da prizna šta je bilo sa "Slobodom" Čačak, sa "Cerom" iz Čačka, da ne nabrajam sva ona preduzeća koja su već ovde pomenuta. Posao je dobilo 75 hiljada radnika, 75 hiljada porodica materijalnu i socijalnu sigurnost. Smatramo da je odigrao svoju ulogu u ovim izmenjenim uslovima. Glasali smo u prelaznoj vladi i treba ga ukinuti.

Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz, po Poslovniku.

Više od pola sata prisustvujemo ujdurmi i nečemu što uopšte nema nikakve veze sa dnevnim redom, jer je, nažalost, poslanik iz političke grupe, tj. političke koalicije kojoj i ja pripadam, prekršio član 98. stav 1. - "Govornik može da govori samo o pitanju koje je na dnevnom redu." Vi ste mu, gospođice predsedavajuća, dozvolili da priča šest minuta i onda omogućili ljudima iz opozicije da rade dalje opstrukciju, 35 minuta gubimo vreme, a mogli smo već da pređemo na drugu tačku dnevnog reda.
Na kraju bih zamolio sve levičare, kojoj god političkoj grupaciji u ovom parlamentu pripadaju, da prestanu da govore tako napamet ili ono što su naučili u školama o Ravnoj gori. Ravna gora je ponos naše istorije i molim vas da se više tako ne izjašnjavate o Ravnoj gori.

Gospodine Šormaz, dužna sam da vam odgovorim. Ne znam da li ste bili prisutni kad je gospodin Vukšić govorio, na tri minuta i 50 sekundi sam ga upozorila da se vrati na temu. Tako sam radila i sa drugim poslanicima i mislim da nisam prekršila Poslovnik.
Reč ima narodni poslanik, gospodin Čedomir Jovanović, kao predsednik poslaničke grupe.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo samo naizgled skrenuli sa tačke dnevnog reda. U svojoj suštini sve ove tačke dnevnog reda zapravo su u funkciji ove skupštine, koja je sama po sebi i najvećim delom upravo onakva kakva je bila prethodnih 30 minuta. Nije bitno da li je pred poslanicima Predlog zakona o prestanku važenja Zakona o sredstvima solidarnosti za zaposlene koji su privremeno ostali bez posla usled ratnih dejstava, ili je ovo prilika da se govori o NATO bombardovanju i ratnoj šteti, onima koji su se obradovali sirenama za vazdušnu opasnost.
Odgovorio bih samo na nekoliko bitnih pitanja koja zaslužuju odgovor i koja ne treba izbegavati. Naša država je veoma ozbiljno pristupila definisanju problema naplate ratne štete. Mi vodimo sudski spor sa članicama NATO pakta koje su izvršile agresiju na našu zemlju, kršeći međunarodna prava. U tom smislu su neosnovane sve one kritike koje su nas predstavile na drugačiji način. Ako nekome nije jasno dokle je taj spor u ovom trenutku stigao, podsećam ga da je adresa, u skladu sa Ustavom, adresa Saveznog parlamenta na koju treba da postavi to pitanje i verujem da će u najkraćem roku dobiti konkretan odgovor. Dakle, niko nije ni pomislio da amnestira krivce od odgovornosti, niti je bilo ko od nas pomislio da se poigrava sa žrtvama tog rata, bez obzira na nacionalnu pripadnost.
Što se tiče osnova za donošenje ovog zakona, mislim da niko od nas nije tokom današnjeg dana osporio motive koji su doveli do, prvo, usvajanja uredbe, a potom, kad su se stekli uslovi za sazivanje parlamenta, izglasavanje zakona na osnovu koga su ubirana sredstva iz dnevnica solidarnosti. Rekao sam da ćemo u završnom računu budžeta za 2000. godinu biti u prilici da govorimo o načinu na koji su ta sredstva trošena, o tome da li su ona trošena namenski ili nenamenski. Ovo nije prilika za nešto tako.
Ovo je bila prilika da se u jednoj kratkoj skupštinskoj raspravi stavi tačka, ne na ono što je naša istorija, kako je mene pogrešno citirao jedan od poslanika, već naprotiv tačka na obezbeđivanje sredstava na jedan način koji je sam po sebi bio nužan, ali nije bio dobar: opteretiti one koji su već zaista neprihvatljivo mnogo opterećeni. Dakle, država će na sebe preuzeti obaveze koje po dužnosti mora preuzeti i te obaveze je ona, praktično, preuzela još u novembru 2000. godine. Praktično, od tada se ne ubiraju sredstva iz dnevnica solidarnosti, a obaveze se redovno ispunjavaju. Možemo da razgovaramo i kako se obezbeđuju ta sredstva.
Najčešće, do sada su to bila sredstva obezbeđena iz donacija. Da li se to nama dopada ili ne, to je već druga tema, ali to su činjenice: 800 hiljada izbeglica u ovoj zemlji u najvećoj meri preživljava zahvaljujući sredstvima koja stižu putem donacija. U Lučanima, čuli ste, i to malo problema koji su mogli da se reše, rešeni su sredstvima dobijenim od donatora. Kako se ko od nas oseća u toj situaciji, potpuno je individualno pitanje. Mislim da država koja zavisi od donacije nije srećna, niti društvo može sebe smatrati uspešnim.
Ali, pred nama je ozbiljan posao. Nadam se da ćemo vrlo brzo mi sami moći da pokrivamo potrebe koje smo dužni da pokrijemo. Mislim da ne stoje one primedbe koje su izrečene ovde i koje su takav naš odnos prema međunarodnoj zajednici protumačile kao nepatriotski. Verujte da najbolje sami građani znaju u kojoj meri je njima pomoć potrebna i koliko je za njih važna adresa sa koje se ta pomoć u konkretnom slučaju doprema.
Dakle, pozivam vas da usvojite ovaj zakon, da sve rasprave koje su bile tokom prethodnih dva sata, karakteristične za samu Skupštinu, ne budu nešto što će pratiti naš rad do njegovog okončanja, dakle do 19,30 i da pokušamo da se vežemo za zakon. Ako nismo to uspeli u prethodnih 16 tačaka dnevnog reda, dajte da Zakon o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju ne bude povod da govorimo o onima koji su se obradovali bombama NATO pakta, da ne govorimo o onima koji se raduju žrtvama na jugu Srbije ili na Kosovu i Metohiji, već da se vežemo za problem i da pokušamo najefikasnije da ga rešimo.
Zakon o zaradama zaposlenih u državnim organima je dobar primer naše spremnosti da konstruktivno razgovaramo sa opozicijom i uvažimo sve ono što opozicija predlaže. Stoga vas molim za elementarnu pristojnost, jer, verujte, ne osećamo se dužnim da odgovaramo čak i u onim situacijama u kojima se osećamo više nego povređenim. U ovoj skupštini, u poslaničkoj grupi DOS-a, sede ljudi koji su imali i lične žrtve tokom bombardovanja NATO pakta, sede ljudi koji su bili pripadnici regularnih jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova i Vojske Jugoslavije, i verujte da je zaista za nas neprihvatljivo da učestvujemo u radu koji je sam po sebi toliko degradirajući za naše društvo.
Niko se ne raduje onome što je naša prošlost, a ukoliko želimo da oni dani koji su pred nama budu drugačiji, mi moramo biti primer jednog novog doba, koje samo po sebi nije dobro ni vlasti ni opoziciji, već našem društvu koje je dovoljno bilo nesrećno.