Dame i gospodo poslanici, nisam mislio danas da se javim za reč. U ovoj skupštini ima mnogo lekara, koji su danas govorili iz više partija i više stranaka. Moja želja je u mom izlaganju da se politički ne dotičem partija ni stranaka, kada je u pitanju zdravstvo i medicina. Zdrav čovek ima 100 želja, a bolestan ima samo jednu jednu, da ozdravi.
Ako je pitati se za ovaj zakon, činjenica je da on nije vrlo dobar, čak nije ni dobar, ali je takođe činjenica neosporna da za njega treba glasati, odnosno ja ću glasati za njega. Taj zakon može doživjeti korekcije. Ako se osvrnemo malo iza sebe, pa pogledamo situaciju koja nas je pogodila za zadnjih 10 godina, a sa činjenicom da smo naučili da živimo u jednom sistemu, gdje se moglo birati bolnica, gde se radnik i seljak mogao izlečiti kod jednog liječnika, spavati u istoj sobi i jesti za istim stolom i to besplatno.
Danas smo u situaciji da kada dođemo u bolnicu, moramo nositi od kašike i viljuške, tanjira, jastučnice, jastuka, ćebeta, plahte, sve ostalo, a od lekova i igle, i špric, da ne govorimo. To je dokaz o jednom padu standarda. To je dokaz o jednim sankcijama koje su pogodile našu zemlju, o nečemu što je ta Zapadna Evropa napravila-genocid nad našim narodom. To je dokaz o ratnom okruženju koje je okruživalo nas, kada smo mi iz Republike Srpske Krajine, a ja pripadam otuda, dolazili 1992. i 1993, i 1994. i 1995. godine u Banjaluku i u Beograd, a to su bili za nas jedini izlaz i spas. Lečili smo se, operisali, naši borci, naši ljudi besplatno.
Sve je to podnosio narod i građani i lečnici ove zemlje, ove matice države. (Aplauz.) Mi tu moramo biti. Znate, nisam ovo rekao da bi mi se aplaudiralo, ovde moram biti iskren i otvoreno reći šta je to. Onda, 1999. godine događa se nešto što nije svet zapamtio, što nije civilizacija zapamtila, što će knjige o istoriji pisati da 19 zemalja NATO alijanse tuče jednu zemlju od 10 miliona stanovnika.
U tu zemlju šta unosi? Unosi otrove, unosi otrove koji će se tek u budućnosti generacija videti šta su. Gore otrove nego što je Japan doživio posle atomske bombe bačene 6. avgusta 1945. na Hirošimu i Nagasaki. Plutonijum i uranijum, šta su donosili i šta će doneti ovom našem narodu, tek će se videti. Da ne otvaram tu stranu i da ne bih izazvao jedan zabrinjavajući dio kod čovječanstva, staću na ovoj tački, ali ću samo nešto drugo otvoriti, jednu kutiju i reći.
Danas kada čovek oboli je nešto drugo, a ja to govorim iz ličnog iskustva, jer sam imao tešku operaciju srca 1990. godine u Sremskoj Kamenici kod profesora Radovanovića. Znam situaciju kakva je bila 1990. godine, kada je operacija traja 7 sati. Znam situaciju i danas, kada se ide na pregled, a ujedno odem i kao lekar, kada su dolazili kod mene na lečenje, danas i prijašnja situacija je velika razlika. Danas kada čovek oboli, pitanje je kome je teže, njemu ili lekaru. Naravno, teže je bolesniku, ali lekar kada je nemoćan on je u tužnoj situaciji. Ima 20 godina škole ima znanje, a nema načina i mogućnosti da leči. Zbog toga su naši mnogi liječnici otišli u inostranstvo i postali su čuveni.
Dozvolite mi, dame i gospodo poslanici, da se malo osvrnem i na jedan dio negativnog djelovanja koje je kod nas bilo poslednjih godina, a i sad je na uzrastu. Ne bih želio u ovoj situaciji da kažem, neko je rekao osam meseci DOS-a, vidim da je 100 dana Vlade, znači, ne može biti osam meseci, ali situacija u zdravstvu se neće rapidno ni bitno popraviti u dogledno vrijeme, ni za godinu, ni za dve, da idemo velikim koracima naprijed, jer smo duboko u katastrofi i duboko smo u dnu.
Velika je greška što su u zdravstvo došli neki menadžeri, pa su počeli nabavljati moderne strojeve iz inostranstva da bi napunili vlastite džepove. Tu, nažalost, ima mali broj lekara, ali više ima ekonomista i pravnika. Ja ću vam napomenuti da u mnogim dijelovima naše Republike ima strojeva koji su od velike vrijednosti, koji važe i po nekoliko miliona maraka. Jedna magnetna rezonanca i njen pregled ne koštaju mnogo, koliko mnogo mogu ustoličiti terapiju, odnosno dijagnostikovati je.
Mnoge moje kolege koje su se javile danas nisu spomenule jednu drugu činjenicu, a to je ljudski faktor, isto bitan. Padom standarda ljudi su se snalazili i na taj način su u neku ruku pokušali preživljavati, ali u nekim slučajevima i zloupotrebljavati, ne kažem svi, ali pojedinci, zloupotrebljavati svoj položaj. Radili su u zdravstvenim ustanovama, društvenog i državnog tipa, a otvarali su privatne ordinacije kod kuće i u stanu. To su činjenice koje mi ne možemo izbjeći i koje su tačne. Onda se stvara lobi, stvori se prsten ili krug - internista, hirurg, ginekolog i još po neki specijalista i onda kolega kolegi šalje istog pacijenta da kruži krug i on to plaća. Meni će mnogi na ovim riječima zamjeriti, međutim, moram otvoriti i ovaj dio segmenta i tačke, pa onaj ko se nađe pogođen, neka preispita sam sebe, a neka kazni i neka zamjeri i meni ako sam prekoračio neku određenu mjeru.
(Dobacivanje iz sale: Vreme.)
Vrijeme je, gospodine kolega, vrlo bitno. Neko je rekao davno - ko nađe veću konstantu od vremena da će biti veći genije od njega. Da li je to bio Anštajn ili neko drugi, ne bih sada mogao tačno da potvrdim. Ima i ono da panta vej, sve teče.
Međutim, vrijeme o kome mi govorimo i u zdravstvu koje je na temi danas, je veoma bitno za čovječanstvo i za ljudskost. Veoma je bitno za ovo stanovništvo, jer, nažalost, onaj ko pogleda unaprijed, vidjeće da će nas sačekati još gori dani nego što su danas, ne samo da će se participacija uzimati u zdravstvu, za pregled, za lek, već će se možda i u prosveti doći do ideje da se i u prosveti uzima participacija, da onaj ko bude slušao predavanja, ko bude išao na ispit, da će i on morati plaćati. Doći će i to vreme.
Mi idemo i koračamo u vrijeme jednog crnog kapitalizma, a živjeli smo u jednom sasvim drugom sistemu, kada se ljudska vrednost i ljudskost tretirala na sasvim drugi način i kada ljudsko zdravlje nije imalo cijenu. Danas se sve gleda kroz prizmu dolara, kroz prizmu marke i kroz prizmu dinara. Prema tome, jedna materijalizacija društva je danas na pomolu, a sve ostalo, pa i ljudski život i zdravlje, dolazi u situaciju kad moramo da pognemo glavu, i ako ne dovoljno, um i razum. Ja sam imao toliko da kažem i zahvaljujem se.