Dame i gospodo narodni poslanici, danas ćemo ukinuti Zakon o sredstvima solidarnosti za zaposlene koji su privremeno ostali bez posla usled ratnih dejstava. Teško je o jednom zakonu, koji je bio jedino moguće rešenje, govoriti kao o nečemu što je dobro. Znate, kada imate samo jedno rešenje, onda ga donosite, bez obzira na to da li je dobro ili ne, jer drugog nema. Nikako ne može da se o ovom zakonu govori, kao o nečemu što je bilo loše.
Zemlja je napadnuta brutalno od strane mnogo jačeg neprijatelja. Fabrike su ostajale bez prostora, krova, mašina, instalacija, infrastrukture, gradovi su ostajali bez fabrika i bez hranioca, a država je morala da reaguje na neki način. Morala, zato što je tog 24. marta, kada su prvi put zajaukale sirene, otpočela u stvari kampanja DOS-a za izbore koji su posle toga održani.
Mi smo, solidarnošću svih građana Srbije uspeli. Da, naravno, o tome nam je potreban jedan jasniji izveštaj, sada kada je promenjena vlast, čisto o utrošku sredstava nam je potreban jedan čist nedvosmisleno jasan izveštaj, ali mi smo uspevali da održimo u pogonu i ono, da ulijemo veru u život i onima koji su videli da sve ono što su godinama izgrađivali, nestaje pred njihovim očima.
Za vreme rata ta obaveza je nastala uredbom predsednika, mada je mogla i Skupština da se sazove, odnosno Skupština je trebalo da bude u stalnom zasedanju, a posle rata smo tu uredbu ukinuli i odmah je pretočili u zakon, čija je funkcija izgradnja vitalnih objekata, dovođenje fabrika u kakve - takve normalne uslove, očigledno prestala, i mi smo se bunili da Direkcija za obnovu gradi stanove koje naplaćuje od građana sredstvima solidarnosti. Zato smo podneli predlog da se ovaj zakon ukine još krajem prošle godine. Šteta što ga i ona skupština u onom sazivu nije ukinula, ali dobro, došli smo do dana današnjeg kada ukidamo Zakon, a sredstva će nam i dalje trebati.
I onda se postavlja jasno pitanje - odakle sredstva? Nije sve obnovljeno, nije sve vraćeno u funkciju, krivac se zna. Krivac je vaš saradnik, a našoj vojsci sada nalogodavac, NATO pakt, i vi morate da raščistite u svojim glavama, a ne samo da se gledate kao da govorim nešto što ne znam, kao da govorim nešto iz mržnje prema vama. Vi morate, kao ljudi koji vode državu da raščistite sa tim može li ova država da opstane pod teretom ratne štete od možda i čitavih 100 milijardi dolara, a da za tu ratnu štetu ne ispostavlja račun, nego da još dodatno opterećuje svoje građane ponižavanjima tako što će najviši državni funkcioneri ići na noge komandantima, koji su tako bezdušno srušili u Srbiji sve što su mogli ili ih ovde primati sa najvišim državnim počastima, baš kao da nemaju nikakvu krivicu za sve ono što nam se desilo.
Najlakše je sada javiti NATO paktu - evo, ukinuli smo još jedan trag o tome da ste nas srušili, da ste nas ubijali da ste nas uništavali, ali nama treba fabrika automobila u stanju u kome je bila pre agresije. Nama trebaju rafinerije u stanju u kome su bile pre agresije, nama treba "Milan Blagojević" u stanju u kojem je bio pre agresije, "Krušik", "Sloboda", Pančevačka industrija, nama sve to treba u stanju u kojem je bilo pre agresije, a zna se ko je dužan da vrati u stanje u kojem je bilo pre agresije. Živote naše dece ne može da vrati, ali zato može da nam vrati infrastrukturu. Tebe baba ništa nisma pitao. Govorim o životima naše dece, ti se usuđuješ sada da mi dobacuješ, a neki si lekar.
Ako mogu živote da vrate, a ne mogu, ko je ostao bez deteta, ostao je, moraju da nam plate ratnu štetu, i zločin je i odgovaraće svako onaj ko im to oprosti. Niko nije na vlasti večito. Sada će pojedinci iz vlasti odgovarati za mnogo toga što im se prišiva i što su krivi i što nisu krivi, a ja vam evo sada, danas govorim za ovom govornicom: onaj ko NATO paktu oprosti ratnu štetu odgovaraće pred narodom. Onog časa kad izgubite izbore, a to znači do kraja ove godine.
