Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, kada smo usvajali izmene i dopune starog Poslovnika, mi nismo uzeli u obzir mogućnost da neke odredbe ovog zakona o zaštiti maloletnika ubacimo u sam Poslovnik. Naime, mogli smo da ubacimo u Poslovnik da se sednice Narodne skupštine više ne prenose na RTS-u. Mislim da bi i maloletni i punoletni građani Srbije bili na jedan način zaštićeni od velikog dijapazona laži, neistina, kleveta i stvari koje zaista ne zaslužuju da gledaju, pogotovo maloletni građani Srbije.
Moj prethodni govornik je povredio član 101. alineju 5. i to u više navrata. Kada je u prethodnom govoru pominjao jednog od najvećih pevača srpske narodne muzike, sticajem okolnosti mog tasta, nisam hteo da reagujem, jer je on iako gabaritno veliki, isuviše mali čovek da bi mogao mene da uvredi ili mog tasta. Reč je o Miroslavu Iliću. U poslednjem govoru je pominjao porodicu poslanika Anite Beretić. Nažalost, gospodine predsedniče, nismo mu izrekli opomenu. Molim vas da glasamo o povredi Poslovnika, alineja 5, koja kaže - ako iznosi činjenice i ocene koje se odnose na privatni život drugih lica, opomena se izriče narodnom poslaniku. Hvala.

 Nemam odgovor na primedbu.
Stavljam na glasanje predlog gospodina Šutanovca.
Za 100, protiv 31, uzdržanih 13, nije glasalo 10, ukupno 154 narodna poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština ocenila da je došlo do povrede Poslovnika i člana 101. alineja 5.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić, po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, napravili smo dve povrede Poslovnika. Jednu materijalnu i jednu formalnu. Materijalna povreda ovog podzakonskog pravnog akta je u tome što  uopšte nisam pominjao nešto što pomenuta gospođa nije pomenula.
Što se tiče Miroslava Ilića, slučajno nečijeg tasta, ni o njemu nisam govorio ništa posebno, već pokušao da umirim čoveka koji je veoma nepristojan, nevaspitan i koji svakom poslaniku dobacuje. Uzgred budi rečeno, nije vas Miroslav Ilić naučio da kažete Gordani Pop Lazić ono što ste rekli, jer od njega nikada slično nisam ni čuo, iako nisam neki poznavalac muzike. Ne razumem se ni u narodnu, ni u zabavnu, ni u kakvu muziku. Ne umem ni da sviram, ni da pevam, ali jedino znam da tako nešto nisam čuo, kao što sam mogao od vas da čujem.
Što se tiče porodice, ničiju porodicu uopšte nisam pominjao, osim što je gospođa sama govorila o svojoj porodici. Na pamet mi nije padalo da govorim ni o njenoj deci, ni o njenom mužu, niti o bilo kome koga je ona pomenula. Izmislili ste na licu mesta i glasali ste o nečemu o čemu je bilo apsolutno nemoguće da se glasa. Mogli ste da glasate da mi je odelo zelene boje ili žute boje, isto tako kao što ste izglasali da je ovo bila povreda Poslovnika. Nijednog trenutka to nisam uradio. Nemojte da izmišljate. Kada nemate argumente, onda možete da kažete - (ajde da glasamo da li su ovakvi ili onakvi.
Možete da izglasate i to da svi opozicioni poslanici napuste Skupštinu. Izglasajte to, to bi vam bilo i najlakše i najbolje i, čini mi se, najpametnije. Nemojte na minut da skraćujete diskusiju, nego izbacite opozicione poslanike, šta će vam, vi ste dovoljni sami sebi, nije vam ništa potrebno. Toliko o Poslovniku.

I na ovu primedbu nemam prigovor. Da li tražite da se stavlja na glasanje da je došlo do povrede Poslovnika?

(Aleksandar Vučić,  sa mesta: Gde sam pomenuo bilo čiju porodicu?)

To je volja Narodne skupštine, ne moja. Svoju sam iskazao neizricanjem opomene i neglasanjem o predlogu.

Da li tražite da se izjasni Skupština o povredi Poslovnika? (Ne.)

Reč ima narodni poslanik Bojana Aleksić, a posle nje narodni poslanik Bojan Pajtić.

Poštovane kolege narodni poslanici, poslanici Demokratske stranke Srbije neće podržati ovaj zakonski predlog SPS-a, jer ga pre svega smatramo demagoškim. Zašto demagoškim? Zato što je najveći broj odredaba ovoga predloga zakona već sadržan u postojećim zakonima, o čemu su moji prethodnici već dovoljno govorili i pominjali koji su to  zakoni. I pored svih odredbi koje su sadržane u tim zakonima, a koje imamo i u ovom predlogu, na žalost, naši mladi imaju probleme sa drogom, imaju probleme sa alkoholom, imaju probleme sa kockom, imaju probleme u svojim školama, imaju probleme svuda i na svakom mestu. Zbog čega je to tako? Vrlo jednostavno, baš ljudi koji su predložili ovaj zakon su ti koji su doveli do jednog naopakog i iskrivljenog sistema vrednosti, koji su doveli u bezizlaznu poziciju naše mlade generacije.
Nažalost, to počinju da shvataju već deca u osnovnim školama, u srednjim školama su toga već duboko svesni. Nalaze se u jednoj situaciji potpunog bezizlaza, kada su njihovi uzori ljudi koji ne bi to trebali da budu. Koliko god da ih mi kod kuće, kao roditelji, učili nečem drugom, koliko god da ih učimo šta je dobro, šta je zlo, koliko god ih učimo da na neki način veruju u jedan pravedan svet u kome dobro pobeđuje pomalo bajkoviti svet u kakvom smo, barem u našim porodicama, mi u nekom drugom vremenu porasli današnji mladi, pre svega, kada izađu iz kuće i kada dođu u školu počinju da se susreću sa nečim drugim. Vide da njihovi roditelji, koji su završili neke fakultete ili zanate, koji rade pošteno svoj posao, koji ginu radeći svoj posao, nemaju od čega da žive, nemaju para da im priušte neke najosnovnije stvari, dok oni drugi sa obrijanim glavama i debelim zlatnim lancima oko vrata, voze neke besne automobile i neke besne džipove, iako su, takoreći njihovi vršnjaci, iako imaju ne više od 18, 19, 20 godina, jer su verovatno te njihove tate poštenim radom došli preko noći do tih džipova, do tih besnih limuzina, do tih debelih zlatnih lanaca.
To je nešto što upućuje upravo na ovo o čemu sam govorila, na jedan naopak sistem vrednosti, da oni koji su vredni i radni žive bedno, a oni drugi, koji nisu radili i učili, koji su na neki lagan način uspevali da dođu do novca, su uspeli da postignu nešto za čim deca prirodno teže, jer niko ne teži siromaštvu. Svako teži da ima, da priušti sebi ono što mu predstavlja zadovoljstvo.
Nije zakon taj koji će našu decu vratiti na pravi put. Mi roditelji smo ti koji treba o tome da brinemo i ne samo mi roditelji, nego i profesori u školama i Srpska pravoslavna crkva, kao i ostale verske zajednice. Naravno, ne sekte, nego ono što su priznate crkve koje postoje u ovoj zemlji. To je nešto što treba da vrati našu decu na pravi put, na put vere, na put ljubavi, na put čestitosti, na put morala i to je ono što je suština koju mi treba našoj deci da govorimo, a ne nikakvi represivni zakoni. Jer, svi znamo da su, pre svega, mladi ljudi buntovni ljudi i ako im izreknemo mere zabrane i ako im kažemo da nešto ne smeju, oni će baš u inat to uraditi. Hajde da ih učimo ljubavi i da ih učimo o onome što je pravo i što su prave vrednosti.
Baš zbog toga mislim da je vrlo važno nešto za šta se Demokratska stranka Srbije zalaže, a to je povratak veronauke u naše škole, povratak uloge Srpske pravoslavne crkve, povratak onome pravom, učenju dece ljubavi, razvijanjem u njima onih najpozitivnijih i najboljih stvari i onda neće biti droge, nezadovoljstva, ni slabosti, ni poroka, onda će deca sama uspeti da prepoznaju svoj put.

Reč ima narodni poslanik Bojan Pajtić, a posle njega narodni poslanik Vitomir Plužarević.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je verovatno jedan od anahronijih i najrepresivnijih zakona u ovom sazivu Skupštine Republike Srbije, zakon koji ne pruža podršku našim najmlađim sugrađanima. Ne pruža im ono što im je najvažnije, nego se uglavnom bavi zabranama i kaznama. Ovaj zakon je u suprotnosti sa više odredaba članova Ustava Republike Srbije i u tom smislu ga treba odbiti, odnosno ne smemo kao Narodna skupština Republike Srbije da prihvatimo zakon koji ne poštuje najviši pravni akt ove  zemlje.
U članu 16. Predloga zakona predlagač se zalaže za zabranu delovanja pseudoverskih, pseudoisceliteljskih i pseudofilozofskih sekti. Iz ovoga možemo zaključiti nekoliko stvari. Prvo, da predlagač ne razlikuje sektu, denominaciju i kult. Drugo, da se ova odredba protivi, odnosno nije u saglasnosti sa odredbama Ustava Republike Srbije, koje predviđaju slobodu veroispovesti, odnosno ukoliko želimo zaista da zaštitimo državu od delovanja sekti moramo da predvidimo tačno mehanizme, kriterijume i sankcije za postojanje takvih organizacija, a ne možemo paušalno samo da kažemo nešto se zabranjuje i da onda kao u slučaju Narodnog pokreta Otpor, zabranimo sve ono što nam smeta ili ono što se ne slaže sa našim opredeljenjima.
Dobar signal jeste činjenica da se Socijalistička partija Srbije ograđuje od pseudoisceliteljskih i pseudofilozofskih delovanja, tako da okreće leđa svojim višegodišnjim promoterima, raznim proročicama, raznim vračarama, raznim pseudofilozofima, od kojih je najpoznatiji bio onaj gospodin Salvatore Fišer ili Šifer, koji je pre nekoliko meseci od strane policije uhvaćen kako bez naknade otuđuje donji veš i ženske haljine po novosadskim buticima. To su bili vaši promoteri gospodo.
Ovaj predlog zakona ne slaže se ni sa članom 17. stav 2. Ustava Republike Srbije, koji tačno predviđa u kojim slučajevima može doći do ograničavanja jedne od osnovnih sloboda građana Srbije, a to je sloboda kretanja. Možemo biti saglasni, možemo se složiti sa intencijom predlagača zakona da se ograniči kretanje zbog bezbednosti maloletnika, lica mlađih od 16 godina, nakon ponoći, dakle, nakon 12 sati, ali to se zbog ove kongentne imperativne odredbe zakona ne može učiniti na ovaj način u jednoj pravnoj državi, u jednoj demokratskoj državi, ne može se derogirati precizna odredba Ustava koja reguliše određenu oblast.
Ovaj zakon nije ni u skladu sa članom 129. Poslovnika i u tom smislu je možda omaška što uopšte raspravljamo o ovom zakonu, pošto on nije u saglasnosti ni sa najvišim pravnim aktom, a nije ni u saglasnosti sa aktom na osnovu koga ova skupština radi. Naime, u članu 129. Poslovnika se definiše obaveza predlagača zakona da predvidi, odnosno da precizira sredstva koja treba da budu utrošena za sprovođenje ovog zakona. Predlagač zakona doduše kaže da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna posebna sredstva, odnosno da se čak na osnovu ovog zakona može ostvariti određeni prihod za budžet Republike Srbije.
Međutim, ne može se konstituisati jedna institucija, kao što je predloženi nacionalni savet za zaštitu omladine, a da ona bude koncipirana budžetski i materijalno na osnovu nekih virtuelnih sredstava, na osnovu nekih sredstava koja će doći ne zna se ni u kom iznosu, ne zna se ni kojom dinamikom, ne zna se na koji način će ta sredstva biti ubrana.
Ono što mene lično najviše zaprepašćuje jeste gotovo dijabolička ravnodušnost poslanika Socijalističke partije Srbije kada poslanici DOS-a govore o sudbini srpske omladine za vreme Miloševićeve vladavine. Samo u periodu od maja do septembra 2000. godine preko 200 maloletnika je bilo uhapšeno i privedeno u zemlji Srbiji pod optužbom da pripadaju Narodnom pokretu Otpor i tom prilikom su tučeni, sakaćeni, lomljene su im ruke, noge, lomljene su im i vilice, izbijani su i zubi.
Velika je tragedija što to očigledno poslanici Socijalističke partije nisu znali. Uprkos tome što u Krivičnom zakonu Republike Srbije ite kako postoje zaštitne odredbe koje se odnose na položaj maloletnika, ite kako se maloletnici ne mogu ni hapsiti, ni privoditi, ni saslušavati bez prisustva roditelja i staratelja, niti se mogu pretresati stambene prostorije u kojima se nalaze maloletnici, a da pri tom tu nije prisutan svedok ili staratelj. Iako nijedno od tih lica nije pružalo otpor prilikom hapšenja, oni su bili izloženi najstrašnijoj torturi.
Da je ono što govorim istina, a činjenica je da očigledno poslanici koji su pripadali režimu Slobodana Miloševića nisu najbolje upoznati sa onim što se dešavalo u toku proteklih desetak godina, preporučujem ovu publikaciju koja se zove "Otpor u nadležnosti policije". Na osnovu nekoliko stotina dokumenata i svedočenja koja možete naći u ovoj publikaciji koju ću vam kasnije dati na uvid, možete videti da u Miloševićevoj Srbiji omladina ne samo da nije bila zaštićena, nego je predstavljala divljač za odstrel.

Reč ima narodni poslanik Vitomir Plužarević, a posle njega narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim zakonom uređuje se zaštita maloletnika od ugrožavanja njihovog telesnog, duševnog, socijalnog i duhovnog zdravlja. Ovo je prvi član ovog zakona koji sve predstavlja i iz njega proističe ceo zakon.
Ovaj zakon je mogao da bude na dnevnom redu ne samo u poslednjih 10 godina, već i mnogo ranije. Tamo negde 70-tih, 80-tih godina, sa ulaskom ogromne količine kapitala koji je MMF usmerio u našu ondašnju državu, tada je bilo i logično da sa dolaskom tog kapitala dolazi sve što je prateće, da se taj kapital troši i na ove gore uvodne napomene ovog zakona.
Mladi gospodin Čeda Jovanović je protiv ovog zakona, normalno to je njegov stav i to je njegov stil ponašanja. On je svojim stavom, koji danas predstavlja mlade, dočarao nama roditeljima i mladim ljudima da baš takav tip mladog čoveka, po njegovom shvatanju, treba ovo društvo da neguje.
Mi kao roditelji treba da branimo sve ove ideje koje zabranjuju sve što se zove: duvan, alkohol, droga, pornografija, seks, sekte i sve što proizilazi iz tih naznaka. Mladost naša treba da troši racionalno vreme u učenju, sportu, nauci i radu. Tada tek može društvo da računa da će ova mlada generacija moći nešto da unapredi i da ide dalje. Znam da su moji komentari na ovaj zakon sa aspekta roditelja i tako se ovoga puta i ponašam. Svaka porodica treba da vodi računa o svojoj deci i mladima. Država je samo drugi stepen delovanja i ovaj zakon pokušava da uvede novine koje su sada na ulici kao normalna pojava.
Kada je ovaj zakon stavljen na dnevni red ove skupštine, vi iz DOS-a ste se smejali. Čudan je taj vaš smeh. Zar tim smehom činite usluge svim onim dilerima i svim onim trovačima naše dece, zar se ne osećate odgovornim pred samim sobom i pred narodom zbog tog smeha? Slike ovih dana kruže u celoj Srbiji, a videli ste ih svi, ako ste hteli, kako naši maturanti ispred školskih zgrada konzumiraju alkohol i u samim školama.
To je ružna slika. Trebalo je to ovaj zakon da sankcioniše. Droga je postala svakodnevnica već u osnovnim školama, a u srednjim školama to je normalna stvar. Kako ćemo mi kao riditelji, a borimo se na razne načine, da zaustavimo takav način delovanja svih onih koji rasturaju, koji dozvoljavaju i štite te koji rasturaju i prodaju drogu. Glavna narkomafija se nalazi tu u neposrednoj blizini, a to je Kosovo i Metohija. Sa tog prostora sve dolazi do nas, naše dece i tako oni finansiraju svoje istorijsko pitanje, a mi uništavamo našu budućnost, a to su deca.
Ovaj zakon reguliše kretanje naše dece na mestima i prostorima gde to za njih nije dozvoljeno. Zamislite, tu našu decu i omladinu koja nema obaveze, spava po ceo dan, i tada u večernjim časovima počinje njihov neki život. Oni, sa takvim pripremama, za stvaranje novih porodica i nove države nisu spremni, jer ovom metodom država uništava samu sebe. Zloupotreba mladih u političke svrhe ovih deset godina je bila osnovna uzdanica DOS-ovske vlasti. Ovaj zakon to sankcionše, a on neće dozvoliti da mladi i deca budu zloupotrebljeni.
Vi iz DOS-a ste protiv toga. Znamo mi zbog čega je to? Da je ovaj zakon predložio neko iz DOS-ovskog korpusa, verovatno bi bio u pozitivnom smislu analiziran i razmatran. Očekujem da se, posle ovog razmatranja i u ovim uslovima, DOS-ovska vlast dozove pamti i predloži neki sličan zakon koji će moći da popravi narušenu ravnotežu u ovom, za nas najbitnijem, delu naše populacije.
Sekte uglavnom deluju preko mlade populacije, a to svi znaju, u svakoj našoj banji ili nekom turističkom mestu sekte organizuju kampove, sakupljanje gde oni skreću na sebe pažnju. Tu je sve moguće. Uz igru, pesmu i sektaško delovanje, odvode mlade iz tako normalnog života.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević, a posle njega Srboljub Živanović.