Reč ima narodni poslanik Bora Stanimirović,  a posle njega narodni poslanik Vukosav Tomašević.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo poslanici, poštovani ministre, mogao sam da shvatim da nije prihvaćen Zakon o malim i srednjim preduzećima, verovatno iz principijelnih razloga, a sigurno možemo prihvatiti i obrazloženje koje je dato od strane Vlade, da se priprema novi zakon o privatizaciji i tranziciji, da je to vaše viđenje privatizacije, pa se to nekako može i shvatiti. Međutim, a priori odbijati jedan zakon o zaštiti maloletnika, koji praktično ne postoji, iako nešto od toga ima u nekim delovima pojedinih zakona, mislim da za to nema opravdanja.
Ukoliko se želi da se donese neki novi zakon, mi ćemo svakako, pošto je Vlada već dala mišljenje o ovom zakonu, prihvatiti, iako je to zakon Vlade, odnosno većine, jer se radi upravo o jednoj važnoj materiji, o mladima, i to u trenutku kada je potreba za ovakvim jednim zakonom svakodnevno povećana, polazeći od toga da mladi čak i u osnovnoj i srednjoj školi sve više koriste i alkohol, sve više koriste drogu, cigarete i sve ostalo što utiče na mnoge druge patološke pojave koje zatim slede. To je jedan od razloga zbog čega smo mi upravo danas predložili ovakav zakon, iako neki prigovaraju zašto se to ranije nije dešavlo, zbog čega ranije nismo predložili takav zakon. Nije ni postojala potreba pre 10 godina, pa možda i zadnjih 10 godina. Vi znate da se droga koristila možda samo u nekim većim centrima, a danas drogu koriste u svim gradovima Srbije, u manjim mestima i u manjim naseljima. Da ne govorim o alkoholu itd.
Prema tome, ima mnogo više razloga, a sigurno je da ni sadašnja vlast neće moći da donese sve zakone odjednom, jer smo svedoci da smo do sada menjali neke zakone, ukidali neke zakone, vršili izmene, a skoro nijedan celovit zakon nismo doneli. Prema tome, ne stoji da je to glavni razlog. Mislim da je možda principijelni, ali da znate da u svetu ima država gde se i zakoni opozicije prihvataju. Mi ćemo se verovatno navikavati kasnije da to bude i naša praksa.
Drugo, mislim da su na ovakvu situaciju, koja je danas prisutna, uticali mnogi faktori. Sigurno da ima opravdanja za navode koje smo čuli danas, odnosno juče, ali tri osnovna vaspitna faktora, polazeći od raznih okolnosti, zatajila su. To su porodica, škola i društvena sredina. Upravo ovim redom kojim smo rekli.
Zašto porodica? Porodica je u specifičnoj situaciji. Neko je juče rekao, slažem se da roditelji nemaju dovoljno vremena zbog teške materijalne situacije, da moraju da rade u toku radnog vremena, da rade posle radnog vremena i da nemaju vremena da rade sa decom. To je sigurno. Nisu pomenuli onu drugu kategoriju ljudi koji imaju dosta novca i u toj trci za novcem oni vrlo malo vremena imaju za svoju decu i misle da je dovoljno da im samo daju novac i da će završiti posao. Upravo su tu problemi koji nastaju.
Znači, početak je prvo u porodici, a onda kasnije i u drugim ovim sredinama. Roditelji vrlo malo poznaju svoju decu. Danas kad roditelju saopštite da mu dete koristi drogu, teško će tu istinu prihvatiti, u stvari misliće da to nije istina. To jeste tako. Praktično, deca kao da su danas klonirana, jer se sva deca ponašaju isto. Pitajte četrnaestogodišnjaka, koga god hoćete, koji je za njega najbolji film, koja je marka patika najbolja, koja je najbolja muzika? Isto će vam reći, potpuno isto. Mislim da to zabrinjava.
Sigurno je da su na to uticale mnoge druge okolnosti, ali je najvažnije da mi kao roditelji veoma malo pažnje posvećujemo deci, da je nestalo to poverenje, te emocije koje se grade, naročito poverenje koje deca nemaju. Malo boravimo sa decom i to je razlog zbog čega je došlo upravo do svega ovoga, a manje zbog onog što smo mi navodili.
(Predsednik: Vreme.)
Škola je u posebnoj situaciji danas. Škola je opterećena mnogim nastavnim programima, kada više pažnje posvećuje obrazovnom radu, a manje vaspitnom, iako se te dve stvari ne mogu razdvojiti. Ali, kod nas je i to moguće. Dalje, radi se upravo o tome da je škola danas u veoma teškoj materijalnoj situaciji, kao i pre 10 godina, i pre 40 godina, i danas, a ne znamo ni da li će se situacija popraviti, i sigurno da u takvoj situaciji vrlo malo vremena imaju da posvete više pažnje deci i da se bave tim vaspitnim radom, pre svega.
Žao mi je što ne mogu da kažem neke podatke koji su jako važni, da vidite u kojoj meri se danas koristi alkohol, cigarete i droga, osnovu jednog istraživanja koje je izvršeno. Ali, pošto je vreme isteklo, zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Vukosav Tomašević, a posle njega Milan Radulović.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, kada sam u skupštinskom materijalu dobio i video Predlog ovog zakona o zaštiti maloletnika, obuzeo me je osećaj blage mučnine, iz razloga što ovaj predlog zakona predlaže ona politička grupacija koja je proteklu deceniju učinila sve da upravo maloletnike i naš ugled na svaki način unizi, ponizi, otera iz ove zemlje, itd.
Uprkos svesti o tome da je ovo jedan demagoški dnevno- politički potez, vrlo sam pažljivo pročitao ovaj predlog zakona, između ostalog i zbog toga što sam otac tri maloletna deteta, pa mi je iz tog razloga stalo da i moja deca, i sva deca u ovoj zemlji, imaju adekvatan tretman, imaju adekvatnu zaštitu, da rastu i razvijaju se kao normalne ličnosti, da postanu sutra normalni i zdravi ljudi i korisni članovi ovog društva.
Međutim, čitajući taj zakon pokušao sam da pravim neke beleške, da vidim šta je to što u ovom zakonu ne valja, pa kada sam nakon prvog čitanja video da ima dosta toga, da ima dosta rupa u ovom zakonu, od toga sam odustao. Jednostavno, mislim da je Predlog zakona takav da nije dobar i da se ne može putem bilo kakvih amandmana popraviti, već da se jednostavno ova oblast mora obrađivati na neki drugi način, ne jednim zakonom, nego jednim sistemom mera koje ovo društvo mora preduzeti da bi naša omladina došla na pravi put.
Ovaj zakon je loš, to je već rečeno, ali ću ponoviti, pre svega zato što je represivan. Ne treba biti posebno stručan iz sociologije i pedagogije, pa znati da u tom uzrastu nije dobro ići represijom, da je mnogo bolje ići kroz preventivne mere. Druga stvar, ovaj zakon je nepotpun, rekao bih, dvostruko nepotpun. S jedne strane, on je neki registar, neki skup ili neki mali registar onih zakonskih rešenja iz ove oblasti, koja već postoje, rasuta u više zakona. S druge strane, mislim da se ne dotiče nekih novih devijantnih i negativnih pojava, koje su se u međuvremenu, zadnjih godina javile u našem društvu, a tiču se zaštite maloletnika i omladine, ali nisu ni ovim zakonom tretirane niti su na odgovarajući način, kroz drugu zakonsku regulativu, rešene.
To su razlozi zbog kojih ne trba podržati ovaj zakon. Mislim da na ovom planu treba doneti više od jednog zakona. Dakle, kako rekoh, jedan ceo sistem mera da bi se omladina i maloletnici zaštitili od svih onih pojava o kojima smo govorili.
Tu pre svega treba vaspostaviti ulogu porodice i škole, kao nezaobilaznih faktora u socijalizaciji ličnosti i o tome ne treba posebno govoriti.
Druga stvar, mislim da treba dopuniti postojeću zakonsku regulativu, jer su se jednostavno javile neke nove devijantne, pojave, koje su novijeg datuma u odnosu na ona rešenja koja već postoje u postojećim zakonima. Samo ću taksativno na njih ukazati. Na primer, postoji Zakon o igrama na sreću, ali su se međutim pojavile neke nove varijante kocke, sportske kladionice i neki drugi oblici, gde nam deca čuče od jutra do sutra. Postoje odredbe Krivičnog zakona koje sankcionišu prostituciju, ali su se u međuvremenu opet pojavili neki novi vidovi prostitucije, poslovna pratnja, nisam dovoljno pravno edukovan, nešto što nije obuhvaćeno postojećom zakonskom regulativom ili, na primer, postoji Zakon o zabrani reklamiranja duvana, alkohola itd, a evidentno je da nam ta vrsta propagande prolazi. Marketing stručnjaci to zovu robna markica.
Mi zabranjujemo da nam dete ode da kupi roditelju cigarete ili flašu piva. Ja sam pušač, ali nisam počeo da pušim tako što sam između trafike i kuće otvorio očevu kutiju cigara, niti će bilo ko početi da pije tako što će flašu piva ili vina između kuće i radnje otvoriti, ali sam sasvim siguran da veliki izazov predstavlja svima onima koji su u pubertetu ako u udarnom terminu državne televizije posle crtanog filma i dečije emisije, u tri minuta ima tri puta reklamu koja glasi - ukus slobode, koja reklamira duvan. Zamislite kada se nešto tako prezentira nekome ko je u procesu srazrevanja ličnosti.
Takođe smatram, i pokušaću da budem kratak, da treba doneti i neke nove zakone o pedofiliji, o veri i verskim zajednicama, o sektama, o školstvu i univerzitetu, o sportu, gde treba videti značaj amaterskog sporta i fizičke kulture, s jedne strane, a, s druge strane, represivno delovati prema vandalizmu na sportskim stadionima i pogotovo mislim da je neophodno što pre doneti zakon o šundu i kiču, jer je tokom proteklih deset godina, a o tome su već prethodnici govorili, toliko snižen taj prag vrednosti da jednostavno imamo jedan sistem vrednosti u kome se naša omladina, svi ti adolescenti i ostali, pogrešno vaspitavaju.

Reč ima narodni poslanik Milan Radulović, a posle njega Branislav Blažić.

Gospođe i gospodo narodni poslanici, da je kojim slučajem danas na dnevnom redu bilo pitanje da li mi treba da volimo i štitimo svoju decu i da se staramo o njima, sigurno bi o tom pitanju postigli potpunu saglasnost. Takođe bismo postigli potpunu saglasnost oko pitanja ko ima pravo i dužnost da to radi. Svi naravno imaju i pravo i dužnost da to rade. Međutim, mi ne raspravljamo o tome. Mi raspravljamo o jednom zakonu koji pokušava da tu vrlo osetljivu problematiku prevede u određene zakonske norme. Zahvalan sam i pozdravljam inicijativu Socijalističke partije Srbije da se o ovoj temi raspravlja.
Smatram, pošto pripadam poslaničkoj većini, da većina ima i veće dužnosti, zato želim da uputim poslanicima SPS-a poruku da ne treba da uzimaju potpuno srcu ako im neko od naših poslanika, u polemičkom žaru, na njihovu provokaciju da smo mi protiv ovog zakona zato što ga predlaže SPS, odgovori - da, ali vi nemate pravo da predložite ovaj zakon. Imate, naravno, pravo da predlažete ovaj zakon, imate pravo kao sledbenici jedne stare stranke, kao sledbenici Svetozara Markovića. Imate pravo da ostanete odani svojoj ideologiji, svojoj tradiciji, svojoj ekonomskoj doktrini, koju ste nam pre dva dana predložili, imate pravo da ostanete odani svojim pedagoškim načelima koja nam predočavate ovim zakonom. Ništa, dakle, tu nije sporno što se tiče Demokratske stranke Srbije.
Mislim da nismo sasvim pravedni prema vama kada tvrdimo da je problematika koju vi pokušavate da regulišete ovim zakonom posledica vaše desetogodišnje vladavine. Nije - i u zemljama u kojima niste vladali vi, a u većini niste, ovih problema o kojima se govori u ovom zakonskom predlogu, naravno, ima: u svim zemljama ima ovakvih problema.
Međutim, nije ni sa vaše strane sasvim korektno ako tvrdite da vaš doprinos ovakvim pojavama nije bio nikakav. Mislim da je jasno rečeno da je u poslednjih deset godina stvoren pervertan i perverzan vrednosni sistem u kome je bogatstvo i razmetanje bogatstvom vredelo mnogo, a pošten rad i poštenje ništa. Nije se pitalo kako se do bogatstva dolazi, nego imaš li ga ili nemaš, i da li si u demonstriranju tog bogatstva manje ili više kultivisan ili si naklonjen kiču. Kič, demonstriranje bogatstva je bilo na vrlo visokoj ceni.
No, da me predsedavajući ne bi opomenuo - i to, mislim, s pravom da se držim teme - prelazim na ovaj vaš zakon. Dakle, složili smo se da je ovu problematiku nužno zakonski regulisati. Složili smo se i oko toga da je prvi i osnovni način da se ovaj i ovakvi problemi reše izgradnja pozitivnog, zdravog duhovnog i vrednosnog sistema - oslonjenog, naravno, na srpsku tradiciju i na kulturnu tradiciju drugih naroda koji žive u ovoj državi. Ništa tu, dakle, nije sporno. Međutim, i takav vrednosni sistem neće u osnovi poništiti potrebu da se donese zakon sličan ovom koji ste vi predložili, i tamo gde je vrednosni sistem čvrst, postoje vrlo ozbiljani problemi i postoje restriktivni zakoni.
Restriktivni zakon koji predlažete nije loš zato što je restriktivan, nego iz tri razloga. Prvo, zato što je nepotpun. Drugo, zato što niste, ili je to samo moj utisak, konsultovali postojeće zakone koji tretiraju ovu problematiku. Treće, niste, kako je lepo pokazao kolega Janjić, niste izvršili kategorizaciju krivičnih dela, odnosno prekršajnih dela i prema njihovoj kategorizaciji odredili i visinu kazne. Četvrto, i čini mi se osnovno, vi ste ovim zakonom došli u jedan potpuno apsurdan položaj. Predlažete nam zakon o zaštiti maloletnika, a u stvari predlažete ublažavanje kazni koje su predviđene za određena krivična dela. Vi krivična dela kakvo je dilovanje droge prevodite u prekršajno delo. Nije moguće šverc oružja i dilovanje droge tretirati kao prekršajni postupak. To su krivična dela.
Dakle, budući da ste došli u jedan zaista apsurdan položaj - ma koliko vi vešto sofizmima uspevali da odgovorite na ova pitanja - mislim da bi bilo dobro da ovaj svoj dobar predlog zakona povučete, da ga usaglasite sa postojećim zakonima, da ga upotpunite, da se konsultujete sa drugim ljudima, da uvažite i ovo što ste danas čuli, pa da nam ponovo ponudite potpuniji, bolji i savršeniji zakon, koji ćemo sa zadovoljstvom razmatrati i, verovatno, usvojiti, ako bude dobar.

Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić, a posle njega narodni poslanik Igor Soldatović.

Dame i gospodo narodni poslanici, da li je naša opšta svest adekvatna dubini krize u kojoj se nalazimo je jedno izuzetno bitno pitanje i kada raspravljamo o jednom ovako ozbiljnom problemu, mislim možda i najznačajnijem problemu sa kojim se danas društvo suočava, mislim da nije, čak mislim da posle ovih diskusija, nekih koje sam čuo, da je više retrogradna i krivotvorna nego što je adekvatna u odnosu na ovo što sada imamo.
Bilo je ovde pokušaja da se na neki način, politikantskim metodama, jedno društveno zlo prikaže u funkciji samo nekog vremena u poslednjih nekoliko godina. Ne želim ni najmanje da amnestiram predlagače zakona za ovo vreme, vreme zla i muka i svega onoga što smo preživeli, ali mislim da ako se tako problem postavi da ne možemo da nađemo opravdanje za bogati Zapad, za taj demokratski razvijen, humani Zapad, kod kojeg je upravo ovakvo društveno zlo i najviše zastupljeno.
Kada bi sve to tako bilo i kada bi jedna ekonomska kriza uslovljavala da dođe do povećanja upotrebe droge, alkohola, cigareta, da se pojavljuju bolesti poput side, itd, onda verovatno tamo na Zapadu toga uopšte ne bi bilo. Bilo bi karakteristično samo za one zemlje koje su u ekonomskim krizama. Zato mislim, kada raspravljamo o jednom ovakvom problemu, koji pre svega predstavlja na neki način psihofizičku, a i zdravstvenu ugroženost i ugroženu budućnost našeg naroda, moramo uzeti u obzir da se radi o jednom multidisciplinarnom problemu i nećete se ljutiti, ali želim da kažem da ova skupština ipak nije dovoljno ni kompetentna, niti sa dovoljno znanja može o njemu raspravljati, apsolutno adekvatno i donositi pravilne zaključke.
Mislim da je ovo problem koji se ne može rešiti jednim zakonom, već je jedan problem koga treba postaviti i sagledati sve aspekte trenutne situacije u kojoj se zemlja nalazi, i ono što nas u budućnosti čeka. U budućnosti nas čeka žestok udar, ono što nosi tranziciju, ono što nosi uticaj Zapada, ono što ćemo dobiti od te Amerike, a od koje samo zlo možemo dobiti, jer svo zlo na ovom svetu što je krenulo, pa i droga, alkohol, i cigarete, i sekte, i svo nasilje i mafija, sve je krenulo iz Amerike, bez obzira koliko vi možete da se ljutite na mene, ali to je činjenica.
Prema tome, valja uzeti u obzir to šta nas čeka i šta ćemo doživeti od te Amerike dalje u nekom procesu demokratizacije, sa mogućnostima, ovim materijalnim i obrazovanim, i stručnim, koje imamo, i tako moramo stvoriti ukupnu društvenu akciju i borbu protiv tog zla koje nas čeka. Tu svi moramo imati neki svoj deo odgovornosti, svoj deo nekog uloženog rada, znanja, angažovanosti, da doprinesemo da ipak zaštitimo ta buduća pokolenja od tako crnih stvari i slutnji koje mogu da dođu, ako se to rasplamsa do onih granica, nesmotrenih, koje imamo.
Međutim, kako se sada ta situacija rešava, ovde u ovom društvu. Mi imamo situaciju da smo, recimo, ukinuli Ministarstvo za omladinu i sport, ukinuli smo Ministarstvo za ekologiju, što je sigurno nešto što u svakom slučaju može doprineti pozitivnim tokovima kada je u pitanju zdrav život i odnos prema prirodi. Na drugoj strani, stavili smo za ministra prosvete Gaša Kneževića, koji vidi bele miševe, koji je nezalečen alkoholičar i koji sada treba da vaspitno deluje na omladinu i na đake da ne koriste alkohol u školama. To su neke apsurdne i potpuno naopako postavljene stvari, jer ipak taj lični primer, i nešto što bi trebalo da predstavlja lični primer, možda treba staviti na prvo mesto.
Zbog toga želim da kažem, ako stvarno želimo da vratimo te prave vrednosti, ako želimo da srpsku porodicu obnovimo, ako želimo da se vratimo tradiciji i kulturi, ako želimo da unapredimo ovo društvo, moramo zaboraviti i kloniti se tih priča, da nam izađu ovde neki polupismeni i polupijani poslanici koji će na sve načine da vređaju, ili da iznose neku priču kako je jedna trećina maloletnika otišla za poslednjih deset godina. Kažem vam, ne želim ni najmanje da amnestiram predlagača, mislim da ovaj zakon kao takav nema neki smisao, jer ako ga ne prati sveopšte društveno uređenje, onda on neće doneti ništa dobro, a neko reče da imamo još mnogo zakona koji su slični, koji sve to uređuju i onda nema potrebe za ovakvim zakonom. Međutim, ako već imamo te zakone koji to uređuju, a situacija se pogoršava, onda znači nije do zakona. Možemo doneti zakone kakve hoćemo, a ako tu na terenu ne znamo kako ćemo to sprovoditi, ako nema odgovornih kako će to sprovoditi, onda će rezultati biti pogrešni.

Reč ima narodni poslanik Igor Soldatović, a sledeći prijavljeni za diksusiju je Milorad Mirčić.

 Poštovane kolege, u poslednja dva dana koliko raspravljamo o zakonu o zaštiti maloletnika, izrečeno je dosta ocena i dosta različitih sudova, izrečeno je dosta različitih mišljenja. U principu, sva ona su takva da se dolazi do zaključka da Narodna skupština izražava svoju zabrinutost, da želi da pomogne, da želi da nešto promeni. Priča se o tome kako mladi ljudi koriste droge, kako koriste alkohol, kako puše, kako imaju puno problema i kako je njihova budućnost apsolutno neizvesna, s obzirom jer imaju sve te osobine koje kod njih postoje.
Međutim, vrlo mali broj vas ili nas se setio da kaže kako je to u stvari jedna hrabra generacija koja je svašta preživela, da su to sjajna deca, s obzirom na to kakvi smo mi, kakvi ste vi bili. Poslednjih 10 godina mladi ljudi su preživeli svašta i kakvi god da su, odlični su. Kakvi ste vi, kakvi smo mi bili. Da se ne bih uklopio je jedno sivilo što se tiče ove diskusije, pokušaću da svoje izlaganje obrazložim nekim činjenicama koje je radio UNICEF. Pretpostavimo da su te činjenice objektivne i da je to zaista tako.
U jednom istraživanju koje ima ukupno 200 strana, ali ne znam da je to rađeno u Srbiji u poslednjih 10 godina, a naslov kaže "Hrabra nova generacija", ono obrađuje populaciju do 24 godine, a omladinu definiše kao onaj deo društva koji po prvi put nalazi svoj posao, koji se odvaja iz svojih ranijih porodica, od svojih roditelja i zasniva svoje porodice. U Srbiji, ta definicija po UNICEFU mora da bude fleksibilna zbog opšte krize u društvu, zbog ratova, zbog bombardovanja, zbog ogromnog broja izbeglica koje su u zajednici i koje imamo u društvu, i oni u tom smislu tu analizu proširuju do 30 godina. Znači, 30 godina je neka granica kada se očekuje da mladi ljudi u Srbiji postanu punoletni u pravom smislu te reči, da zasnuju svoje porodice.
Što se tiče činjenica, vezanih za našu zajednicu, ponoviću još jednom šta nam se sve desilo za poslednjih 10 godina: 1991. godina - početak rata u Hrvatskoj; 1992. godina - početak rata u Bosni; 1992. godina - konačni raspad SFRJ; 1992. godina - ekonomske sankcije od strane UN; 1992. i 1993. godina - inflacija koja je uništila srpsku porodicu, u pravom smislu te reči, ogroman kriminalitet na svim nivoima u društvu; 1995. godina - egzodus iz Krajine; 1999. godina - bombardovanje, kao posledica NATO agresije koja se desila u Srbiji, opet izbeglice sa Kosova.
U Srbiji danas živi 200.000 ljudi mlađih od 24 godine, 30.000 ljudi koji su završili fakultete u poslednjih 10 godina otišlo je iz Srbije. U isto vreme, kriminalitet - 1998. godina: na 100.000 mladih u Češkoj - 4.000 mladih u sukobu sa zakonom; na 100.000 mladih u Sloveniji - 5.500 mladih u sukobu sa zakonom; Makedonija - na 100.000 - 4.500; Bugarska - na 100.000 - 4.500. Belorusija - na 100.000 - 1.000; Rusija - na 100.000 - 2.200; Srbija - na 100.000 - 900. U svemu tome, u Srbiji na 100.000, 900 mladih ljudi je u sukobu sa zakonom. U isto vreme, stopa zaposlenosti - 1998. godina - Češka, omladina 8%, a ukupna populacija 4% nezaposlenih; Rumunija, omladina 15%, svih 7%; Gruzija, omladina 25%, svih 15%; Bugarska, omladina 30%, svih 14%; Jugoslavija, omladina 61%, svih 16%.
Ako hoće neko da piše zakone, ako hoće neko da reguliše pitanje omladine, onda prvo mora da kaže da je omladina u Srbiji preživala svašta. To prvo mora da kaže. Onda mora da uradi analizu trenutnog stanja, da vidi kakva je ta omladina, da vidi kakva je uporedna praksa; da kaže kako želi za 10 godina ta problematika da bude uređena. Ne može se jednim zakonom, jedna društvena materija, kakva je briga o mladima, rešavati.
To je projekat od državnog značaja koji se donosi na pet godina, koji se donosi na 10 godina i postavlja se cilj. Mladi u Srbiji za 10 godina će izgledati tako i ne može se ta problematika rešavati na taj način što ćete mlade ljude i njihove roditelje kažnjavati zbog toga što su loši. Kada smo mi krivi, kada ste vi krivi, zbog toga što su loši, šta očekujete. Nema posla za mlade ljude. Za mlade ljude, ako ne želite da ostaju dugo na ulici, ako ne želite da koriste droge, ako ne želite da koriste alkohol, nađite im posao.
Nađite im posao. Stvorite im uslove da stvore svoju porodicu, da budu normalni ljudi u normalnom društvu. Ne da ih kažnjavate. Ne radi se tako. Neko je rekao da je ovaj zakon preventivan. Šta je tu preventivno? Ovo su sankcije. Preventivno je - posao. Preventivno je - normalna država. Preventivno je - mir. To je preventivno i takav zakon treba da donesemo. Na taj način treba da rešavamo ovaj problem.