Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, verujem da neću potrošiti svojih 10 minuta, pa ćete dozvoliti da samo par rečenica na početku posvetim nečemu što nije neposredna tema ove tačke dnevnog reda.
Naime, najiskrenije, krajnje nezadovoljan, da ne kažem nesretan, napustio sam zgradu ove skupštine u četvrtak, dakle, na kraju našeg poslednjeg zasedanja. Ne znam da li je to javnost u potpunosti mogla da vidi, ali je sasvim realna procena da smo tada bili samo delić od jednog skandala, kakav valjda nije zapamćen u istoriji parlamentarizma. Postojala je realna šansa, dame i gospodo, da dođe do fizičkog obračuna nekoliko desetina poslanika. Ja zaista ne želim da govorim o tome ko je za to kriv. U krajnjoj liniji, da je do toga došlo direktno ili indirektno svi bismo za to bili odgovorni. Ono što želim to je da sve prisutne, bez obzira kojoj poslaničkoj grupi pripadaju, zamolim da učinimo maksimalan napor da izbegnemo da koristimo bilo šta što doprinosi stvaranju takve atmosfere.
Sada se vraćam na ono što jeste tačka dnevnog reda. Imajući u vidu ovo što sam prethodno rekao, ako bilo ko u onome što ja danas kažem nađe bilo šta uvredljivo, ja se unapred za to izvinjavam. Dakle, na dnevnom redu je postupak za izglasavanje nepoverenja jednom ministru Vlade, u konkretnom slučaju ministru pravde, gospodinu Vladanu Batiću. Nije na dnevnom redu ništa što je u sferi emocija, što je u sferi ličnih ili grupnih vrednosnih sudova, nije na dnevnom redu ni ličnost Vladana Batića, ni bilo čija predstava o tome kakvi su predlagači koji su predlog podneli.
Dakle, učestvujemo u postupku koji je pokrenut na bazi predloga dvadeset i više poslanika jedne poslaničke grupe, dakle potpuno legitimno pokrenut na bazi Ustava, a u postupku koji je opet uređen našim poslovnikom, glavom 14. odeljkom 4. To pretpostavlja određenu vrstu rasprave. To učešće u postupku pretpostavlja razgovor o činjenicama, o argumentima i o dokazima. Ja ću pokušati zaista, trudeći se da budem maksimalno objektivan, da govorim o nekoliko stvari koje su ministru Batiću stavljene na teret.
Ako se dobro sećam, najveći deo prostora u predlogu za izglasavanje njegovog nepoverenja zauzima onaj deo koji Batiću stavlja na teret njegovu intenciju, želju ili volju da sarađuje sa Haškim tribunalom. Gospodo, može bilo ko od nas da ima bilo kakvu predstavu ili procenu vrednosti Haškog tribunala, ali ima nešto oko čega verujem da smo, u krajnjoj liniji, nepodeljeni. Ne verujem da postoji bilo ko ko želi da ova zemlja ne bude ravnopravan član međunarodne zajednice i ne verujem da postoji bilo ko ko ne želi da ova zemlja bude članica, punopravna članica Ujedinjenih nacija. Takvo opredeljenje neminovno podrazumeva i određene konsekvence. Ne može se biti član Ujedinjenih nacija ako se ne poštuju akti te organizacije. Nema potrebe da apsolviram da se u nizu dokumenata te organizacije, posebno Saveta bezbednosti koji je glavni organ te organizacije, u krajnjoj liniji u famoznoj Rezoluciji 1244, apostrofira saradnja sa Haškim tribunalom.
Ne može se takođe biti ni ravnopravan član međunarodne zajednice, a da se ne poštuju načela koja važe u odnosima međunarodne zajednice. Načela izvršavanja u dobroj volji međunarodno preuzetih obaveza i da ne nabrajam dalje. Dakle, međunarodni dokument koji je, ironijom sudbine, potpisao upravo Slobodan Milošević, a ne Vladan Batić ili neko drugi, predviđa obavezu saradnje sa Haškim tribunalom. Prema tome, neko ko jednostavno radi nešto što mora, jer sam govorio o principima koji važe u celoj međunarodnoj zajednici, ne može za to biti odgovoran, ne može se plivati u reci, a ostati suv.
U tom istom kontekstu, dakle u kontekstu odgovornosti vezano za saradnju sa Haškim tribunalom, Vladanu Batiću se, na primer, spočitava da ne zna Ustav, pa se kaže da Ustav Jugoslavije isključuje mogućnost da se građaninu oduzme državljanstvo, odnosno da se državljaninu Jugoslavije oduzme državljanstvo, da bude proteran i da bude izručen. Takva odredba, doslovno takva ili bar doslovno takva po svom sadržaju postoji u Ustavu Srbije. Međutim, u Ustavu Jugoslavije postoji nešto drugačija odredba koja se završava sa još jednim dodatkom - ne može biti izručen strani državljanin. Pošto, naglašavam, želim da budem objektivan, najmanje ta rečenica omogućava različito tumačenje i u najmanju ruku ta rečenica otvara dilemu zašto je ustavotvorac naglasio - strani državljanin. Zašto tu rečenicu nije završio kao i srpski ustavotvorac, kada bi situacija bila sasvim jasna. U ovom slučaju kažem, u najmanju ruku otvorena je dilema i otvorena je mogućnost za drugačije pravno tumačenje i drugačiji pravni stav, dakle da se ta zabrana odnosi na izručenje sudu strane države, ali ne i sudu međunarodne organizacije. Prema tome, da ne otvaramo sada raspravu ko je u pravu, ja ne mislim da bilo ko može biti odgovoran zbog različitog pravnog mišljenja ili tumačenja ustavne norme, naročito onda kada norma to, po mom dubokom ubeđenju, dopušta.
Vladan Batić je u istom kontekstu odgovoran zato što je predsedniku Savezne vlade gospodinu Zoranu Žižiću rekao da on nije nadležan da odlučuje ko će biti izručen, a ko neće biti izručen Haškom tribunalu. Da li, gospodo, neko misli da Vladan Batić nije u pravu? Kojom to normom bilo kojeg pravnog akta kojim se uređuje sfera međunarodne pravne pomoći ili uopšte bilo koji napredak koji ima veze sa tim, predsednik Savezne vlade ima ikakve nadležnosti kada se rešava pitanje izručenja bilo koga bilo kom sudu. Ne može neko da odgovara za izručenje istine.
Međutim, ovo o čemu sam govorio u sferi je nekakve usput rečene pravne teorije. Postoje puno ozbiljnije optužbe, optužbe za koje sam siguran da bi apsolutno diskvalifikovale ministra pravde, kada bi bile dokazane. Ja govorim da učestvujem u postupku i da tretiram argumente koji su dati u predlogu za izglasavanje nepoverenja. Dakle, duboko sam ubeđen da svaki građanin ove zemlje u situaciji kada mu je ugroženo neko pravo ili pravni interes ima pravo nepoštovanja korektnog sudskog postupka.
Dakle, optužba da je Vladan Batić zajedno sa još jednim ministrom formirao nekakvo specijalno veće da bi rešavalo u postupku dr Vojislavu Šešelju, bila bi zaista krajnje ozbiljna, jer bi bila ozbiljna u odnosu na bilo kog građanina, a pogotovo u odnosu na nekog ko je, zna se, njegov politički protivnik. To je ono što ja međutim krajnje objektivno kažem, kao advokat, a verujem da moje kolege znaju, to nije specijalno veće. To veće je osudilo više desetina slučajeva i ja u kancelariji imam presude u kojima su sudile sudije Savatić i Đuričić, a pogotovo tu argumentaciju, i zaista to iskreno kažem, kompromituje navod koji se tiče predsednika veća. Ja ne mislim da je uputno i jednog sudiju, a pogotovu predsednika veća nazivati takvim izrazima. Međutim, čak i da jeste tako, gospodine Nikoliću, ne polemišem sa vama, to piše u predlogu i pročitajte pažljivo.
Zamislite da taj predsednik i jeste to. U krajnjoj liniji, vlast kojoj, eto, pripada Vladan Batić, pre neki dan je tog gospodina (zadržavam pravao da o njemu lično mislim šta god hoću) razrešila, a taj čovek na koga svako može da utiče bio je sudija Vrhovnog suda godinama, i u vreme kad su, bez uvrede, predlagači mogli da pokrenu postupak za njegovo sklanjanje sa te funkcije.
I konačno, postoji još jedna, verovatno najstrašnija optužba, optužba koja, kada bi bila dokazana, ne bi dovela samo do kompromitacije ministra pravde, nego bi sigurno bila dovoljan razlog za obaranje vlade DOS-a. To je optužba da je Vladan Batić, zajedno sa još nekim licima, meni nepoznatim, koja su označena imenima i nadimcima, formirao bandu, doslovno bandu, zločinačku organizaciju čiji je cilj bio da se bave lovom na ljudske glave i da ih za novac predaju stranim organizacijama ili državama koje su za njihove glave raspisale ucene.
To je zaista optužba koja kada bi bila dokazana morala bi da obori bilo koju vladu u svetu, pa bi oborila i DOS-ovu. Ali, gospodo, argumenti i dokaz za tu optužbu je jedna rečenica koja glasi - sve to nam je poznato od jednog člana naše stranke, koga je gospodin Vladan Batić pokušao da vrbuje. Gospodo, bez uvrede, ponovo naglašavam, zaista nijednog trenutka nisam imao nameru da vređam bilo koga. Ta rečenica i taj argument ima za posledicu da ta ozbiljna optužba prestaje da bude i optužba, ona ostaje najobičnija insinuacija. Naravno, Skupština ne može da se bavi time.
U ime toga, i u ime ovoga o čemu sam govorio, mislim da Narodna skupština, na bazi ovog predloga, ne može ni u kom slučaju izglasati nepoverenje ministru Vlade.