Zašto ste analizirali, zašto ste mimo teme pričali, žao mi je. Za sve jednako važe minuti ograničenja.

Dame i gospodo, srećući se svakoga dana sa građanima Srbije, sa razlogom se ljute na nas, narodne poslanike. Građani odobravaju da svako ko izađe za ovu govornicu, izađe sa ciljem da iznese problem građana. Rečeno je da Skupština, kao zakonodavno telo, ima zadatak da kontroliše izvršnu i sudsku vlast, nezavisno od ličnosti koju predstavljaju. Ali, građani su ljuti na nas, koji sedimo u klupama i svojim ponašanjem, kao da smo deca u obdaništu, ne shvatamo ozbiljnost situacije, u kojoj se zemlja nalazi, doprinosimo neozbiljnom radu ovog parlamenta.
Takođe predsedavajući mora imati sluha, snage, volje da na mestu na kojem se nalazi mora biti pravedan.

Predsedavajuća ima snage i volje da vam izrekne opomenu na osnovu člana 101. Izričem vam opomenu zbog prekoračenja vremena, trinaesti minut. Gospodine, pričate o ozbiljnosti državnih poslova, a prekoračili ste vreme tri minuta, koliko traje pravo replike ili kršenje Poslovnika.
Reč ima narodni poslanik Predrag Patić, a sledeći je narodni poslanik Milutin Prodanović.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Demokratska stranka je u prethodna dva dana od kada se vodi ova diskusija, po ovom zakonu o privatizaciji, često spominjana od strane poslanika SPS-a kao neprincipijelna stranka, jer je svojevremeno ona zagovarala jedan drugačiji koncept privatizacije, vaučersku privatizaciju, a sada se zalaže za ovaj koncept kakav je pred vama. Vaučerski koncept privatizacije jeste bio koncept privatizacije za koji se Demokratska stranka zalagala, ali u jednim sasvim drugačijim uslovima, ne u ovim u kakvim je danas naša zemlja. Mi smo se zalagali za taj koncept u vreme kada smo imali preduzeća koja su radila, kada smo imali zaposlene radnike, kada smo imali preduzeća koja nisu imala blokirane račune, koja su imala repromaterijal i koja su, što je najvažnije, imala tržište. Tada je bilo šta da se podeli radnicima, tada je bilo šta da se podeli građanima.
Danas smo u sasvim drugačijoj situaciji, danas nema ništa od toga. Nemamo ni preduzeća koja rade, nemamo odblokirane račune, nemamo zaposlene radnike i nemamo tržište. Šta danas da podelimo radnicima? Zbog toga smo se mi opredelili, zajedno sa našim koalicionim partnerima iz DOS-a, za ovaj koncept, kakav se nalazi pred vama. Nama u Demokratskoj stranci je drago što je Demokratska stranka prepoznata kao stranka koja se već deset godina zalaže za ekonomske reforme i koja je to pitanje fokusirala kao glavno. Da je Socijalistička partija Srbije fokusirala to pitanje, ne bismo prošli kroz sve ovo kroz šta smo prošli do danas.
Ovaj koncept i ovaj predlog zakona je dobar zato što kao prvo je sakupio sva dobra iskustva zemalja u tranziciji i to je na jedan fin i elegantan način stavljeno u ovaj zakon. Druga dobra strana ovog zakona je ta što nije favorizovan onaj koji daje najviše novca za kupovinu preduzeća. Dakle, od budućeg investitora se traži da i plati za to što dobija, da otvori nova radna mesta, da angažuje radnike koji su sada trenutno zaposleni u tim preduzećima i mislim da je to jedan vrlo važan momenat u jednom socijalnom programu.
Čuli smo dosta o socijalnoj nesigurnosti radnika, o tome kako će ovaj zakon o privatizaciji mnoge ljude isterati na ulicu. Mislim da će ovaj zakon o privatizaciji samo nazvati stvari pravim imenom. Radnici koji sede kod kuće i primaju neku nadoknadu nisu radnici. Njihovo pravo ime je socijalni slučajevi i dobijaju socijalnu naknadu. Ako uspemo kroz investicije, kroz otvaranje proizvodnje, kroz ulaganje u nove proizvode, ako budemo uspeli od investitora da dobijemo nova radna mesta, mislim da ćemo onda dati najveći doprinos socijalnom programu.
Vrlo je važno i to što ovaj zakon podrazumeva i preglednost privatizacije, tako da više neće moći da se desi ono što se događalo ranije kada je, ne zna se kako, fabrika u Pančevu, a dolazim iz Pančeva, dakle pančevačka Azotara dobila dozvolu za izgradnju novog pogona karbamida mimo odluke nadležnih organa u opštini, mimo odluke Skupštine opštine, a sa potpisom tadašnjeg ministra građevina gospodina Baneta Ivkovića i na osnovu dogovora Mire Marković sa Kinezima o dobijanju izvesnog kredita.
Pored tih ekonomskih momenata i zaštita životne sredine je takođe uključena u kriterijume za dobijanje prednosti, za uključivanje u privatizaciju, što mi u Pančevu željno očekujemo, jer smo vrlo svesni da ova preduzeća koja sada rade, pre svega hemijske fabrike, Azotara, Petrohemija i Rafinerija, svojim snagama ne mogu da reše probleme koje sada imaju, a vezani su za zaštitu životne okoline. Znate i sami da je zemljište zatrovano, da je problem čistoće vazduha takođe veliki i ta preduzeća ne mogu sama da obezbede filtere za prečišćavanje vazduha.
Primenom ovog zakona o privatizaciji javiće se i sasvim novi odnosi, novi odnosi između preduzeća i države i novi odnosi između radnika i poslodavaca. Više nećemo imati intervenciju države kod pojedinih preduzeća i spasavanje preduzeća, nećemo više imati političke fabrike i nećemo više imati političke direktore koji će po političkim kriterijumima postavljati ljude unutar preduzeća kako bi politička vlast bila što jača.
S druge strane, imaćemo preduzetnike kojima će cilj biti profit i kojima će naravno zapošljavanje radnika biti naslovljeno u tom smeru. Dakle, postavljaće se dobri radnici, oni koji dobro rade kod privatnih preduzetnika i nikada nisu imali problema sa zapošljavanjem. Dobri radnici su uvek imali posao i to je i smisao privatizacije. Dakle, da zaključim, možda je po mišljenju opozicionih poslanika ovaj zakon najgori na svetu, možda vi mislite da ga popravite, ali mislim da će vas primena ovog zakona demantovati.

Reč ima narodni poslanik Milutin Prodanović, a sledeći prijavljeni je narodni poslanik Radoslav Veselinović.

Dame i gospodo narodni izabranici, poštovani gospodine ministre, kao član Odbora za finansije hteo bih da kažem par rečenica o ovom zakonu. Jedna od najvažnijih karakteristika zakona o privatizaciji je prodaja kapitala, a ne besplatna podela akcija. Besplatna podela akcija radnicima je vid prividne pravedne privatizacije. Zašto bi radnici da postanu vlasnici preduzeća koja samo proizvode gubitke? Svako od potencijalnog vlasnika očekuje da investira u fabriku da bi se fabrika restrukturirala. U našoj Srbiji na žalost nema takvih radnika koji bi mogli da investiraju u privredu, jer niko od svojih kuća ne može doneti ušteđevinu, pošto im je prethodni režim sve isisao i istresao sve slamarice. Oni koji su narodu istresali slamarice ne mogu biti ovog puta strateški partneri, pošto njihov interes nije restrukturiranje preduzeća već legalizacija ukradenog i otetog novca.
Druga karakteristika zakona je da novim konceptom privatizacije nisu zaboravljeni zaposleni u državnim službama, seljaci, nezaposleni i sl. Nasuprot dosadašnjim privatizacijama, novi koncept privatizacije je socijalno prihvatljiviji, jer podstiče pravedniju ravnotežu interesa zaposlenih i nezaposlenih. Naime, 15% od prodaje kapitala odvajaće se u privatizacioni registar, a akcije privatizacionog registra biće besplatno podeljene građanima nakon kompletno završene privatizacije. Poslednjih 12 godina prethodni režim je sprovodio nekontrolisanu privatizaciju kroz komercijalne tokove. Nekontrolisana privatizacija ili bolje rečeno pljačka odvijala se kroz štetne ugovore, sumnjive poslovne aranžmane i uvek jednosmerno, od društvenih preduzeća prema privatnim preduzećima.
Na taj način su preko noći nastale velike privatne imperije ljudi bliskih režimu. Pojavom privatne svojine krajem osamdesetih godina i egzistencijom uporedo društvene i privatne svojine stvorili su se uslovi za prelivanje kapitala društvenih preduzeća u privatna preduzeća, a samim tim i produžetak dvojnog paralelnog vlasništva je bio i produžetak pljačke društvenih preduzeća.
Vrlo je bitna karakteristika ovog zakona i način na koji će se izvršiti povraćaj imovine bivšim vlasnicima, koja je oteta sredinom ovog veka od strane komunista. Restitucija će biti primenjena na zemlju, stanove, na kuće, lokale, preduzeća i slično. Restitucijom će biti ispravljena velika nepravda koja je naneta bivšim vlasnicima i Srbiji je konačno potreban jedan ovakav zakon, u kome nema mesta pljački i u kome nema mesta korupciji, jer mehanizmi koji sprečavaju ovu pljačku i korupciju nalaze se u zakonu.
Svi oni koji kritikuju ovaj zakon ne žele da se ništa promeni, žele da zadrže stečene pozicije. Za razliku od prethodnog režima koji nije želeo da sprovede privatizaciju, današnja Vlada ozbiljno namerava da to sprovede i to je oročila na četiri godine. Pažljivo odabrani strateški partneri biće obavezni da investiraju u preduzeća, rešavaju socijalne probleme, a garantovaće i kontinuitet poslovanja preduzeća i oni će voditi računa o zaštiti životne sredine.
Pored svega ovoga što sam rekao, DSS je podnela amandmane na ovaj zakon koji su uglavnom prihvaćeni, a najvažniji je onaj amandman koji sprečava da novopečeni bogataši, koji su bili bliski prethodnom režimu i veliki novac stvorili, da jednostavno oni koji su hteli da legalizuju i operu svoje pare preko ovog procesa privatizacije, on predviđa da svi koji učestvuju u privatizaciji, moraju dokazati da su platili jednokratan porez na ekstra dohodak i ekstra imovinu.
Nadam se da ćete vi ovaj amandman podržati.
Privatizacija je proces koji podstiče pozitivnu selekciju kadrova i samo najbolji i najsposobniji će biti na ceni i time će se ispraviti 55 godišnja negativna selekcija. DSS će glasati za ovaj zakon u načelu i nadam se da ćete ga i vi podržati. Hvala.

Hvala, ova diskusija je završena u šestom minutu a prethodna u sedmom minutu, što znači da ne mora po svaku cenu 10 minuta da se govori.
Reč ima narodni poslanik Radoslav Veselinović, a sledeći je narodni posmanik Miodrag Stamenković.

Poštovano predsedništvo, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas ovde govorim u funkciji predsednika Privredne komore Srbije, a člana Odbora za industriju kao i privatnika koji se bavi 30 godina privatnim biznisom u privredi.
Pre svega želim da vam kažem da, pored političkih promena koje su se desile 5. oktobra, ovoj zemlji su potrebne i korenite ekonomske reforme. Ekonomske reforme koje su ispravile mnogo toga, može se reći, raskid sa komunističkim sistemom, sistemom koji traje 50 godina i koji je uništio srpsku privredu. Ona je počela da se uništava onog momenta kada su najsposobniji, najpametniji i najomiljeniji ljudi srpske privrede ubijani 1945. godine, a proterivani do 60. godine van njihovih porodica i svi oni ljudi koji su bili u tom momentu morali su da napuste ovu zemlju. Ekonomske reforme u ovoj zemlji neće biti lake, one će biti i bolne, ali moraju da dođu jer na žalost moramo se zaštititi, gangrena je uhvatila i u svakom slučaju, operacija je neophodna.
Mi samo činimo da te ekonomske reforme budu manje bolne jer one su danas manje bolne nego za dve godine, ali su mnogo više bolne nego što su mogle da budu pre 10 godina kada je trebalo izvršiti ovu privatizaciju. U svakom slučaju, mi prestajemo sa tim da politika bude nad ekonomijom. Prestajemo sa tim da političari postavljaju direktore preduzeća i često postavljaju nesposobne direktkore preduzeća jer to se u privatizaciji i u pravnoj ekonomiji u svetu ne događa. Tamo se traže i postavljaju sposobni ljudi. Vi znate kakvi su kriterijumi bili za takve stvari. U kakvom se položaju nalaze društvena preduzeća?
Društvena preduzeća ostala su bez kadrova, bez tržišta, bez inicijative i sve što je dobro, sve što je bilo pametno iz tih preduzeća u najvećem delu izašlo je iz tih preduzeća, otvorilo svoje privatne firme ili su otišli iz ove zemlje. U ovakvom stanju u kome se nalazimo, društvena preduzeća nemaju perspektivu. Jedini način je da se obavi privatizacija, i to brza privatizacija, jer jedino to može dovesti do poboljšanja.
Vi imate u prethodnom periodu, bila je totalna neravnopravnost između privatnog i društvenog sektora, postojala su preduzeća koja nisu plaćala doprinose, poreze, struju, gas i drugo i preduzeća koja su to morala da plaćaju. To nigde u svetu ne postoji. Samim tim sve će se to promeniti privatizacijom.
Mi smo sada u ovom momentu, u toku postupka prošle privatizacije, dobili preduzeća koja imaju akcionarska samoupravljanja, koja su ostala bez tržišta, bez kapitala, bez ideje i ne znaju kako će dalje.
Privredna komora Srbije i regionalne privredne komore o ovim zakonima su vodile široku raspravu, raspravu koja je trajala do dva meseca, preko 5 hiljada direktora preduzeća, kako društvenih tako i privatnih, vodilo je raspravu o ovom zakonu i moram da vam kažem da širom teritorije Republike Srbije i u svim regionalnim komorama, svuda je pozitivno podržan ovaj zakon. Niko nije rekao, nigde nije bilo da se neko ogradio od zakona o privatizaciji.
Država ima interes da preduzeća efikasno rade, a državi je svejedno ko je vlasnik preduzeća, bitno je da preduzeće radi, da ima dobar standard radnika, da plaća svoje poreze i doprinose. Šta privrednici traže od Vlade? Privrednici traže iste uslove privređivanja. Može ih samo tražiti u onom momentu ako se ne bude Vlada interesovala ili ako ne bude imala svoja preduzeća, a to je samo ako se ovaj zakon o privatizaciji sprovede. Privatna privreda je mnogo efikasnija i to vrlo dobro znamo kako ona radi i zahvaljujući privatnoj privredi za svo vreme sankcija, zemlja je preživela zahvaljujući privatnoj privredi.
Mi očekujemo priliv stranog kapitala, a on može samo doći ako su uslovi privređivanja stabilni. U svakom slučaju, posle donošenja ovog zakona, siguran sam da će stanje radnika biti bolje i privrednici privatni vide šansu u privatizaciji, vide šansu da se i oni uključe u proces privatizacije. U prethodnom periodu imali smo previše zaštite poverilaca, a ne dužnika, ljudi su se plašili od stečaja. Stečaj gospodo nije propast jednog preduzeća, već je to promena vlasnika u svim ekonomijama u svetu.
Mi se moramo suočiti sa mnogim stvarima koje su se dešavale i dešavaju se u ovom momentu, a to je da nemamo radnika na plaćenom odsustvu već stoji višak radne snage. Treba neke stvari da nazovemo pravim imenom, mi imamo slučajeve da radnik koji je na plaćenom odsustvu, ide i sada radi u privatnom sektoru i tamo prima jednu dopunsku platu, a ovde se nalazi na statusu da prima socijalno, penziono, kao i ostale doprinose gde njegovo preduzeće ima tu obavezu.
Mislim da taj radnik kada bude proglašen za višak radne snage on će biti svestan da treba da se snađe i da će se zaposliti, a samim tim doći ćemo i do toga da će kadrovi u privredi moći transparentno da prelaze iz jednog u drugo preduzeće, gde je bolje.
Privreda se ne može oporaviti preko noći. To je nama svima jasno. Privreda je 50 godina uništavana, a zadnjih 10 godina je uništena i ne može preko noći sada za tri ili šest meseci da se oporavi.
Nama je potrebno desetine godina da se ona oporavi, ali je sigurno da za godinu ili tri godine nećemo prepoznati privredu u Srbiji. Moraju svi građani Srbije biti svesni da moraju svi učiniti sve i potruditi se da sami svojim radom učine da dođemo do boljeg života i boljeg standarda radnika. Mislim da smo mi iz DOS-a preuzeli tu odgovornost da im to omogućimo ili ćemo učiniti sve. Možda mi i pravimo neke greške, ali verujte, te greške nisu zbog toga što mi želimo da pravimo greške ili zbog nekih interesa. Te greške su kada neko radi, može i da pogreši.
Idemo ipak sa političkim promenama koje su se desile, u svet uspešnih i sa ovim zakonom rešavamo mnogo stvari. Novac koji ćemo dobiti od prodaje na osnovu ovog zakona, delimično ide za isplatu bivših vlasnika, da namirimo nepravdu koja je učinjena pre 50 i više godina, zatim za isplatu devizne štednje, red ljudi koji su godinama štedeli i radili u inostranstvu su uložili ovde novac. Mislim da je to pojela ova privreda i ona ima obavezu i svi mi imamo obavezu da se taj novac vrati.
Šta su ovde pojedini poslanici rekli vezano oko ovog zakona. Mnogi su istakli brigu za sudbinom radnika. Mislim da je sudbina radnika u našim rukama, u rukama DOS-a. Moram da vam kažem sigurno da će biti poteškoća, ali ćemo sve učiniti da obezbedimo bolji standard radnika i zaposlenje. Moramo reći isto tako šta je u drugim zemljama. Mi vrlo dobro vidimo šta je u Mađarskoj, vrlo dobro vidimo šta je u Bugarskoj. Ako neki imaju prilike da obiđu te zemlje, mogu da naprave vrlo veliku razliku u standardu života tih građana pre pet godina i danas. To je ogromna razlika u kvalitetu života.
Šta je u ovom zakonu nejasno? Ovim zakonom sve postaje vrlo jasno. Nestaje ničija imovina, jer društvena imovina je bila ničija i na tu imovinu su se svi oglušili i niko o njoj nije brinuo. Ispostavlja se istorijska nepravda od 1945. godine. Da li je ovaj zakon transparentan? Jeste transparentan i svi imaju i imaće uvida da vide kako i koji je postupak privatizacije, a u svakom slučaju firme i menadžeri imaju mogućnost da nađu svog partnera. Kaže da je ovaj zakon po diktatu Zapada. Mislim da ogroman broj ovih poslanika nije imao ni prilike da vidi kako na Zapadu firme rade. Da su imali prilike da vide kako firme na Zapadu rade, u svakom slučaju rekli bi, dobro dajte i nama nešto od njih da naučimo. Kažu, priča o investicijama je za malu decu. Nisam bio u Segedinu. Mislim da smo mi takvih priča imali u prethodnom periodu dosta, a koje su u suštini bile priče za malu decu. Šta je sa naftom, našim Kuvajtom u Vojvodini, šta je sa zajmom za preporod Srbije, šta je sa deviznom štednjom, šta je sa Dafinom i Jezdom, šta je sa inflacijom iz 1993. godine, šta je sa kursnim razlikama koje su bile od 6 do 30 dinara, šta je sa srpskom privredom koja je dočekala da radnici, da su radnici imali plate pre 5. oktobra 80 maraka, a danas ipak imaju dosta više. Inopartneri očekuju stabilne uslove privređivanja. Zašto privatne svojine, jasni i nepromenjeni zakoni....
(Predsedavajuća: Vreme, gospodine Veselinoviću.)
Rekoste da u redovima našim ima onih koji su bili u SPS-u i JUL-u. Verovatno da oni sada pokušavaju da pređu kod nas. Mi svi iz DOS-a imamo obavezu da takve eliminišemo. Kao predsednik Privredne komore Srbije i kao član DOS-a i DHSS-a predlažem da glasate za ovaj zakon, a za koji ću i ja glasati. Hvala.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Miodrag Stamenković, a sledeći je narodni poslanik Vladimir Dobrosavljević.

Uvaženo predsedništvo, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon o privatizaciji je krunski zakon reformskog paketa zakona i on jeste istorijski, čim  prethodnom sistemu čupa korene, ukidajući jednu protivprirodnu svojinu, koja je bila osnova njihovog držanja vlasti na terenu, ne samo u privredi, nego u svim sferama života. Jedan od mojih prethodnika spomenu da bi ovaj zakon po prirodi sadržaja trebalo da bude jedan od zadnjih u reformskom paketu zakona. Međutim, mi poslanici Nove Srbije se time ne slažemo. Smatramo da kada kasnimo, žao nam je što nije bio na samom početku, on to  može da bude ka ledž specialis iz razloga što je taj zakon jedini instrument pomoću koga možemo pokrenuti industriju, povećati proizvodnju, povećati efikasnost industrijskih preduzeća i podizati standard zaposlenih.
Analizirajući govore prethodnika, pre svega iz onog kritizerskog dela, izvukao sam nekoliko premisa, kako oni konstruišu svoje napade. Pa po tačkama, poređani izgledaju ovako: pad proizvodnje zadnjih nekoliko meseci je jedino rezultat nesposobnosti nove vlasti, tako kažu: prethodna vlast je ostavila u nasleđe ogromnu društvenu svojinu, kamo sreće; rasprodaje se kapital koji su zaposleni stvarali izdvajajući deo veoma skromni dohodak, ulažući ih u objekte i mašine; napušta se kurs socijalno - pravnog modela privatizacije; desničarski koncept zakona protiv radnika je jedino za Vladu i kapital; i konačno, prethodna vlast je sačuvala preduzeća u najtežim vremenima.
Kako je sačuvala preduzeća u najtežim vremenima, hoću da vam ilustrujem jezikom brojki, jer drugačije kao tehničko lice ne umem da govorim. Ovde imam izveštaj Privredne komore za Jablanički region u kome se jasno kaže da od 1.143 privredna subjekta, a 29.586 upošljenih, 46% radnika je sa gubitkom. Ali, gospodo, od tih 1.143, 146 su društvena preduzeća. Ona 100% rade sa gubitkom. Pri tom, Privredna komora u svom izveštaju daje podatke samo o kratkoročnim potraživanjima i dugovanjima, a ne o dubiozama. Te dubioze su kod većine preduzeća veće od vrednosti preduzeća.
Šta je sa drugom komponentom, a to je socijalna komponenta, opet jedan izveštaj, koji je uradio Anketni odbor SO Leskovac. Obišao je preduzeća u opštini Leskovac i izvukao je sledeće podatke, od ukupno 109 društvenih preduzeća sa 16.144 radnika, obrađeno je 31 preduzeće sa 9.238 radnika; dugovanja prema Fondu za PIO tih preduzeća su 212 miliona i tako dalje, odnosno 9.238 zaposlenih imaju bukvalno prekid radnog staža od 3,34 godine, a kod nekih preduzeća i do 6,5 godina. Oni nisu zaposleni. To predstavlja 60% zaposlenih u leskovačkoj industriji. Međutim, za ostalih 40% ne znači da nisu u istom položaju, samo nemamo podatke o tome.
Upravo zbog ovih podataka kao otrovna demagogija deluje izjava jednog poslanika koji kaže, smanjili ste proizvodnju povećali poreze i sve radite kako biste smanjili vrednost preduzeća. Tako je u ovim preduzećima o kojima sam upravo govorio, jer govorim o tom okrugu, zato što te podatke najviše i znam. Ne verujem da je drugačije i u drugim okruzima. Pad proizvodnje gospodo nije proizvod nove vlasti. To je posledica ogromnih dugovanja koja prevazilaze vrednost preduzeća. Zatim gubljenje tržišta zbog zastarele tehnologije i nemogućnosti da postignu neki kvalitet niti rokove, nedostatak bilo kakvih obrtnih sredstava.
Zato je privatizacija, uz priliv investicionih sredstava, jedini put ka pokretanju proizvodnje, povećanju efikasnosti preduzeća i podizanju standarda radnih ljudi. Većina od 7.000 društvenih preduzeća, koja obrađuje ovaj zakon o privatizaciji, zbog prezaduženosti, negativnih rezultata poslovanja i trajne nesposobnosti za plaćanje obaveza, su regeneratori dubioza i odgovorna su za pretežni deo od 835 milijardi dinara unutrašnjih dugova i morala bi među prvima krenuti u proces restrukturiranja i privatizacije, makar i prinudom. To je veoma ružna reč i u suprotnosti sa svim onim čemu mi težimo.
Međutim, moram da pojasnim zašto ovako govorim. Na sceni su kod nas, pre svega do sada, mnogi mešetari koji su u prethodnom periodu, u uslovima paralenog postojanja društvene i privatne svojine, prelili kapital društvenih preduzeća u svoje džepove i sada na sve načine opstruiraju pregovore sa pravim partnerima i početak privatizacije, očekujući da ih sami otkupe, posle određenog vremena, za dinar ili dolar, a da onu obavezu za pokretanje kapaciteta i investicija, za tu obavezu koriste otuđeni kapital iz tih preduzeća, normalno, opran preko stranih preduzeća.
Zato se, iako je decentralizacija vlasti i odlučivanja jedno od osnovnih načela stranke za političke promene - Nova Srbija kojoj pripadam, zalažem za dopunu člana 16. stava 5. Predloga zakona o privatizaciji, u kome se kaže: "Postupak privatizacije može se pokrenuti i inicijativom ministarstva nadležnog za poslove privatizacije i zainteresovanih kupaca kapitala.". Ima malo vremena, a mnogo primera na osnovu kojih bih mogao da potvrdim ovo mišljenje.
Gospodo i dame, samo jedan slučaj iz našeg Leskovca hoću da spomenem - preduzeće u kome radnici 6,5 godina nisu radnici, jer im nije uplaćivano ništa u fondove, a to je veliko preduzeće sa 1.200 radnika. Doveli smo tri australijske firme koje su htele da ulože i da pokrenu proizvodnju. Opstrukcijom je došlo dotle da posle dva meseca pregovora, između ostalog, jedan sastanak je bio u Ministarstvu za privatizaciju , da je došlo pismo od partnera u kome su rekli - gospodo, mi nemamo vremena, mi nemamo kompetentnog pregovarača, prekidamo pregovore da ne bi izgubili ljude i kapital. Skrenuli smo ih malo južnije i otišli u kompaniju, koja je, doduše, po starom zakonu privatizovana, ali tamo rade novi mladi ljudi i za dva dana je sklopljen posao za 10 miliona dolara, uz 8,5 miliona eura kredita za pokretanje proizvodnje. Taj kapital je promašio leskovačka preduzeća u tekstilu koja sva stoje. To preduzeće koje je odbilo saradnju sa partnerima, traži od banke 30.000 dinara da kupi desetak lagera i da osposobi jednu mašinu, a uz to, nema ni gram sirovine. To je razlog zbog koga inicijativa za pokretanje ne sme da krene samo iz preduzeća, već podržavam i iz ministarstva, ukoliko ima ozbiljnih strateških partnera.
Za ubrzavanje pripreme i sprovođenje procesa privatizacije neophodno je odmah doneti najavljene propise koji preciziraju proces restrukturiranja subjekata privatizacije najvaljenih u članu 20. ovog zakona, jer većina naših preduzeća će morati da ide u restrukturiranje, upravo zbog toga što negativno posluju, nisu sposobna da servisiraju svoja dugovanja, nemaju nikakvih mogućnosti za pokretanje proizvodnje.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Podržaćemo preporuku gospodina ministra, da se nad celim procesom privatizacije uspostavi parlamentarna kontrola. Međutim, mi, poslanici Nove Srbije, podržaćemo i amandman koji predlaže decentralizaciju privatizacionih fondova. Ne može da ne učestvuje u njihovoj raspodeli lokalna samouprava sa čijeg su područja firme koje se privatizuju, jer se na taj način izbegava opasnost od beogradizacije Srbije i zaostajanja u razvoju ostalih regiona.
Hteo sam samo da napomenem da ovaj program koji smo mi, poslacnici DOS-a, promovisali u našoj kampanji, mi nosimo stalno sa sobom, jer to nije samo spisak lepih želja, već spisak naših obaveza. Tu postoje dve koje moramo posebno da potenciramo. Molio bih da me ipak saslušate još jedan minut.
(Predsedavajuća: Molim vas, 12-ti minut je. Imamo još 15 prijavljenih).
Ljutiće mi se, gospođo potpredsednice, svi ovi koji nam pišu da moramo uvesti zakon o denacionalizaciji, da ne bismo legalizovali pljačku građanstva od strane komunističkog režima itd. Imamo tu čak predložene i njihove amandmane. Ja im se izvinjavam što ne mogu to da iznesem. Imam i zakone koji su još uvek na snazi, a direktno ugrožavaju te ljude o kojima sam hteo da kažem.
Konačno, treća grupa naših zadataka je program za suzbijanja siromaštva. Delimično se ne slažem sa gospodinom ministrom, koji je juče rekao da je teško i nemoguće kvantificirati socijalne programe pre početka procesa privatizacije. Mi smo obećali da ćemo praviti socijalni karton.
(Predsedavajuća: Gospodine, 13-ti minut.).
Izvinjavam se.