Gospođo predsedavajuća, gospodine iz Vlade, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ovih nekoliko dana raspravljamo o jednom setu zakona o privatizaciji koji se u suštini u odnosu na prethodna rešenja razlikuje tako što je regorozniji za preduzeća, a nepovoljniji za radnike i za građane. U njemu, u odnosu na pre, nema dokapitalizacije. Slušajući uvodno izlaganje gospodina ministra i gospodina premijera, oni koji su to pratili mogli su da ostanu zabezeknuti zato što je ministar rekao da je to najbolji zakon, a gospodin Đinđić je rekao da se u tom zakonu puno toga može popraviti. Najbolji zakon se ne može nazvati onaj u kome može puno toga da se popravi, pa je ministar prvo morao ubediti premijera da je to najbolji zakon, pa onda nas da ubedi.
Isto tako smo u tom uvodnom izlaganju imali ponovo dva podatka da, po ministru, ima 27% nezaposlenih, a da, po premijeru, ima 40% nezaposlenih i onda još neke opservacije ovih dana, pa se penje do 50% itd. Barem kada se sa tim nekim činjenicama barata, onda treba da se uzme jedan podatak, pa da ga se drži, kako to narod kaže, kao pijan plota, jer kada se ovako šareno priča teško da neko može da veruje šta je u stvari prava istina u svemu tome.
Zakonom o ekstraprofitu i nekim drugim zakonima koje smo usvajali pre ovoga stvoreni su samo preduslovi, pogotovu tim zakonom o ekstraprofitu, stvoreni su preduslovi da Vlada, neću da kažem država, da Vlada podržavi, nacionalizuje sijaset firmi i da može ovaj svoj koncept privatizacije da sprovede. Imamo da se u članu 16. kaže da postupak privatizacije pokreće subjekt privatizacije ili preduzeće i onda tamo kaže da to može da bude drugačije, da to pokrene agencija. Onda imamo u članu 19, koji govori o restrukturiranju ako agencija proceni. Znači, ako nisi dobar, agencija onda proceni da treba da te restrukturiraju, pa nećeš dobiti onih svojih 15%, što je moguće da čeka možda i Beočinsku fabriku cementa, s obzirom da nije bila dobra i poslušna u ovom periodu i suprotstavila se hajdučiji koju je hteo da sprovede premijer i neki iz Vlade.
Kažem hajdučija zato što ću vam pročitati jedan papir, neću čuvati u tašni kao ministar, a upućeno je gospodinu Filipu Rolijeru. To je verovatno neko čeljade iz Lafarža. Umesto ugovora koji je trebalo da bude potpisan 19. februara 1999. godine, usaglašeno sa vašim ovlašćenim pregovaračima, uporno insistirate na novim dokumentima koji su nam dostavljeni 10. marta 1999. godine, računajući s pretnjom da će nas izbombardovati i da se mora prihvatiti makar šta. Novi ugovor o strateškom partnerstvu i prateća dokumentacija odstupaju ne samo od postignutih dogovora, već od vaše ponude dostavljene u decembru 1998. godine na osnovu koje ste i bili odabrani za strateškog partnera.
Vrednost poslova navedenih u ugovoru od 10.03.1999. godine manja je za 220 miliona maraka. Znači, između ostalog, i ove priče koje su bile i od premijera i od nekih ministara, jednostavno ne stoje. Nije u pitanju cena, a pogotovu ne u pitanju ugovora jer nikada nikakav ugovor između Beočinske fabrike cementa i Lafarža nije postignut. Pregovori ne obavezuju. Obavezuju ugovori i nemojmo se ovde sa ove govornice gađati nekim drugim stvarima zato što i mala deca znaju da to tako nije.
Postoji, na kraju krajeva, i princip nekog dobrog domaćina gde se uvek kazalo da dobar domaćin nikada neće prodati najbolju kravu ili neku drugu zver iz svog stada, jer kada počne to da radi, onda više neće biti dobar domaćin, onda će ići ka prosjačkom štapu.
Kada Vlada bude prodala i rasprodala najbolje, onda ćemo mi verovanto prestati biti domaćini u svojoj kući. Kada se ovde priča o tome da treba praktično sve da se rasproda i da oni koji su zaposleni u firmama, praktično, skoro da nemaju nikakva prava, zakon tako kaže, jedan aspekt niko ovde nije spomenuo, a pričalo se dosta.
Krajem 60-tih i početkom 70-tih godina bio je pristojno raširen pojam GG firmi i sijaset njih slavi 25 do 30 godina uspešnog rada, a prešli su posle toga u neka društvena preduzeća. Neko uzme ašov, neko lopatu, neko mešalicu i napravi građevinsku firmu. Znam sijaset primera iz svoje sredine. Sada to ne znači da je to njihovo i da će isto to tako da proda Vlada. Znam da je Beočinska fabrika cementa 60-tih godina napravila sa grbače svojih radnika jednu rotacionu peć, 67. godine drugu peć, 73. godine treću peć, a 1974. godine je podigla 220 miliona dolara kredita da bi napravila proširenje svoje fabrike i ponovo sa istih tih radničkih leđa, ne sa leđa Vlade i nikoga drugog.
Prema tome, trebalo bi da je nešto nečije ako je to pravilo. Samo da doznamo razliku između akcija onih koji su se privatizovali po starom zakonu i po novom, a ako sada u nekom trenutku neke firme koje su privatizovane, ako budu rešile da prodaju nekom strateškom partneru svoje akcije, te pare će da stave u svoj džep, a u ovom slučaju to će Vlada da stavi u budžet, a nije mi jasno gde će da ih potroši.
Prema tome, jedan od kolega je pre neki dan čitao Dušanov zakonik, a onda je trebalo i ovo da se odnosi na Dušanov zakonik, a ako je nešto nečije da to Vlada ne uzima kao svoje. To se uvek zvalo krađom, lopovlukom i kako god hoćete da se izrazim. Ovde stalno ide jedna teza, da je sve upropašćeno, da nema ništa, nema ovoga, nema onoga, a šta će onda da se privatizuje kada ničeg nema, ništa onda ne može da se privatizuje. Ništa je ništa, tako su nas učili kad smo bili mali da je ništa ništa, da je nula jednako nula.
Neće biti baš da je tako. Neće biti da je tako zato što očekujete pristojan novac iz te privatizacije, tako su pričali ministri i premijer, govoreći još i ranije o ovom zakonu i kada su ga doneli. Isto tako pričalo se stalno o nekoj decentralizaciji, a sada će pare, konkretno za Beočinsku fabriku cementa, Vlada da strpa u budžet, a od toga Beočin nema nikakve koristi. U decentralizaciji deo tih para je morao namenski da bude usmeren prema Beočinu, odnosno prema nekim drugim sredinama gde će te firme biti privatizovane.
Neću da licitiram o procentu, ali je svakako da bi taj princip decentralizacije pio vodu, trebalo je i to da bude obuhvaćeno u predlogu ovog zakona da se zna da određeni procenat svega toga treba da se usmeri tim sredinama, jer biće da su i te sredine nešto zaslužne što su te firme tamo dobre pa neko hoće da ih kupi. One koje ne vrede neće niko ni da ih kupi.
U konkretnom slučaju, ovo što pričam o Beočinu, to nisu pravili državni dugovi i država je samo u Beočinsku fabriku zavlačila ruku prema potrebi i da ne kažem u ružnom smislu, nikada je nije dotirala ni na jedan od načina. Isto tako kroz sve ovo ide i neka priča o denacionalizaciji. Denacionalizacija nije politički pamflet, jer ovde je jedan kolega otprilike rekao da ono što može da se vrati denacionalizaciji, kuće, stanovi, zemlje i tako dalje. Dragi moj kolega, kada u Banatu budete vratili zemlju i kuće, onda će tamo stanovati Hansovi, a Hansovi se neće učlanjivati u DSS, nego u neku drugu.
Prema tome, denacionalizacija je mnogo ozbiljnije pitanje od jednog političkog pamleta kojim će se mahati ovde.
I na kraju, neko je ovde na početku, i Čeda, gospodin šef poslaničke grupe DOS i još neki su otprilike rekli ovako, a vi ako ne verujete pročitajte stenogram, makar i nema veze da li je zakon baš po Ustavu, treba vi da računate da je Ustav važan. Videli smo iz primera da je tamo neki Mitalj Džumbus iz neke grupe G-17, flangrantno prekršio Ustav Jugoslavije i da se oko toga posebno ne jedi, a zašto bi se onda jedili za to što se sijaset zakona u ovoj skupštini donosi suprotno Ustavu, pa pošto Mitalj Džumbus može da pravi takve stvari, onda ja mogu da vas pozovem, pošto vidim da su neki jako spremni, recimo, kada je gospodin Jovanović ulazio danas u Skupštinu, vidim da se jako lepo obukao, verovatno zato da dođe na naš miting večeras. Pozivam i vas i one koji me slušaju da dođu, čuće nešto pametno sigurno, pametnije nego što ovde čujemo da je zakon najbolji i da, za gospodina Šešelja večeras u 18 časova na Trgu republike.
