Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, povodom Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju nema mnogo novog da se kaže, ukoliko se uzme u obzir sam manir predlagača koji je, nažalost, postao neizostavno pravilo. Sve se svodi na koncept predlaganja zakonskih rešenja od strane, kako oni sami za sebe vole da kažu, ekspertske vlade, koji je, suštinski, koncept sadržan od represivnih mera koje su imanentne svim zakonskim predlozima, uz, naravno, kozmetičke promene koje treba da, navodno, spolja proizvedu utisak da se radi o nekom novom rešenju.
Zaista smo očekivali jedan reformski evropski predlog zakona, nakon zakonskog rešenja iz 1995. godine koje je bilo prelazno i doneseno shodno uslovima u kojima se država u to vreme nalazila. Znamo da smo tada bili pod režimom sankcija tzv. međunarodne zajednice.
Osnovna karakteristika ovog predloga zakona sadržana je u članovima od 20. do 26, to su kaznene odredbe i kazne koje su, praktično, uvećane u rasponu od 50 od 5.000 procenata. Takođe, ovim predlogom se otvara mogućnost selektivnog postupanja nadležnih inspekcija pri identičnom prekršaju, što u svakom slučaju ne dovodi do adekvatnog rešenja.
Kod određenih saobraćajno-organizacionih rešenja se kao primer miže navesti član 31a koji je uveden u ovom novom predlogu zakona. Postavlja se pitanje zašto prevoznici koji obavljaju vanlinijski prevoz ne mogu da ukrcavaju i iskcravaju putnike na autobuskim stanicama, već to treba da čine po gradskim ulicama, čime ugrožavaju bezbednost učesnika u saobraćaju i stvaraju probleme građanima, odnosno ugrožavaju životnu sredinu. Dakle, imamo buku, izduvne gasove, prljanje itd.
Takođe, organizacije ili preduzeća saobraćaja nisu imala mogućnosti da se potpuno upoznaju sa izmenama i dopunama zakona i daju svoje mišljenje na predložena rešenja.
Traženo je od strane ovih preduzeća i organizacija da se uradi novi zakon, koji pruža daleko bolje uslove za rad i poslovanje saobraćajnih preduzeća. Međutim, sada se donose izmene i dopune zakona, bez učešća preduzeća, koja u postojećim katastrofalnim uslovima treba da sprovode zakon i uspešnije rade.
Očekivalo se, takođe, da zakon definiše javni prevoz putnika, taksi delatnost, opšte uslove prevoza i probleme rada autobuskih stanica, nova koncesiona rešenja i drugo, a ne da glavni akcenat ima višestruko povećanje kaznenih odredbi, koje ne služe za stvaranje reda, već za zastrašivanje i pljačkanje siromašnih saobraćajnih preduzeća.
Daju se takođe prava Republičkoj inspekciji da vrši nadzor u međurepubličkom saobraćaju, koji je u nadležnosti saveznih organa i saveznih zakona, jer se radi o prevozu između federalnih jedinica, za šta, naravno, nije nadležna Republika.
U osnovi, izmene i dopune zakona razbijaju saveznu nadležnost i stvaraju nove namete na saobraćajna pareduzeća, ne ulazeći u kvalitetno nova rešenja i probleme. Smatram da takve izmene i dopune Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju nisu potrebne i smatram da nam je potreban jedan novi zakon, koji bi uvažio sve relevantne činjenice i zaista pružio adekvatna i prava rešenja. Zahvaljujem.