Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, molim vas da, radi utvrđivanja kvoruma, ubacite identifikacione kartice u poslaničke jedinice.

Konstatujem da imamo kvorum i da možemo nastaviti rad.

Dozvolite mi da pozdravim predsednika Vlade, potpredsednike i ministre u Vladi Republike Srbije.

Prelazimo na 4. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O BUDžETU REPUBLIKE SRBIJE ZA 2002. GODINU

Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije.

Uz Predlog zakona primili ste materijal "Ekonomska politika i budžet za 2002. godinu", koji je Narodnoj skupštini dostavio gospodin Božidar Đelić, ministar finansija i ekonomije, radi korišćenja u raspravi o Predlogu zakona.

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Đura Lazić, Goran Vesić, Pal Šandor, Marko Ćulibrk, Sreten Mitrović, Rajko Baralić, Živanko Radovančev, zajedno Petar Cvetković, Dušan Ilić i Predrag Mijailović, Slobodan Pavlović, Predrag Mijailović, Leila Ruždić-Trifunović, Ljubomir Mucić, zajedno Zoran Radovanović i Branko Ružić, Velimir Živojinović, Živodarka Dacin, Miomir Ilić, Joca Arsić, zajedno Milan Stanković i Borivoje Drakulović, Radojko Petrić, zajedno Milan Stanković, Slobodan Tomović, Bora Stanimirović, Nebojša Jović, Dragan Todorović i Radojko Petrić, kao i grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Srpske radikalne stranke.

Narodni poslanik Predrag Mijailović obavestio je Narodnu skupštinu da povlači amandman na član 9. Predloga zakona, koji je podneo 20. decembra 2001. godine.

Primili ste izveštaj Odbora za finansije.

Na sednici Odbora za finansije mišljenje je izdvojio narodni poslanik Ljubomir Mucić.

Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da, prema članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.

Otvaram načelni pretres.

Dajem reč predsedniku Vlade, gospodinu Zoranu Đinđiću.

Dobar dan, poštovane kolege narodni poslanici. Ovo je uzastopno drugi budžet Republike Srbije koji istovremeno treba da obezbedi nekoliko funkcija: Kao prvo, naravno, izmirivanje zakonskih obaveza prema korisnicima budžeta, ali istovremeno i jednu vrlo složenu, komplikovanu višestruku tranziciju našeg javnog sektora, naših javnih finansija, naše ekonomije i društva u celini.
Nažalost, ovo je ponovo jedan budžet štednje i preživljavanja, budžet koji ne ostavlja mnogo manevarskog prostora u javnim finansijama da bismo istinski definisali neke prioritete o kojima bi onda Skupština mogla da raspravlja i da bismo imali novca iz javnih prihoda koji bi nam omogućio, vama poslanicima i nama - Vladi i različitim ministarstvima, da definišemo šta je to razvojni prioritet i gde sa tim novcem možemo da intervenišemo, da upravljamo našom zemljom i našim društvom preko javnih finansija.
Dakle, kada vidite strukturu ovog budžeta, videćete da ima jako malo prostora za razmišljanje. Naprosto, fiksni troškovi koji proističu iz zakonskih obaveza i socijalna situacija koja nas prisiljava da najveći deo prihoda usmerimo na pokrivanje tih socijalnih troškova ostavljaju malo prostora za politiku. Utoliko, ovo nije politički budžet, on ima neku svoju budžetsku filozofiju koju ću pokušati ukratko da vam izložim. Ali, ni mi kao Vlada, a, pretpostavljam, ni vi kao poslanici ne možete baš mnogo tu da pronađete prostora za neke ideje i investiranje u neke velike projekte.
Oko 30% ovog budžeta, što je prema mojim pretpostavkama jedan od najvećih procenata uopšte u modernim ekonomijama, odvojeno je za pokrivanje socijalnih potreba, delom zato što neke druge delatnosti (kao fondovi, doprinosi) ne uspevaju u potpunosti da pokriju zakonska prava, tako da se iz ovoga budžeta, kao što ćete videti, delimično finansiraju i neka socijalna davanja koja bi se inače finansirala iz nekih drugih izvora. Ovo proističe iz veoma nepovoljne strukture i odnosa između privrede i vanprivrednog sektora u našoj zemlji.
Grubo rečeno, bez pretenzije da baš u detaljima bude precizno, možemo reći da je u našoj zemlji zaposleno oko 1.800.000 ljudi. Od tih 1.800.000 ljudi oko 300.000 prima svoju platu iz budžeta. Dalje, 500.000 radi u preduzećima koja su nelikvidna, koja se delimično nalaze u procesu stečaja ili su neposredno pred procesom stečaja. Znači, oko 800.000 ljudi zapravo ne radi u preduzećima koja se bave nekom zdravom privrednom delatnošću. Imamo oko milion ljudi koji su zaposleni u takvim preduzećima. Na to dolazi oko 1.300.000 penzionera koji primaju penzije iz doprinosa koje plaćaju zaposleni. Imamo oko 700.000 nezaposlenih sugrađana koji ne uplaćuju nikakve doprinose, a koriste određena davanja i imaju određena prava. Imamo oko 400.000 izbeglica koji takođe ne plaćaju doprinose, a takođe su korisnici određenih servisa. Imamo oko 200.000 naših sugrađana proteranih sa Kosova i Metohije.
Znači, na jedan milion ljudi koji rade u preduzećima, koja i u ovako teškim okolnostima privređuju, imamo oko 3,4 miliona drugih sugrađana koji zapravo ne stvaraju višak vrednosti. Da bi jedna privreda funkcionisala, da bi jedno društvo imalo novca da finansira i svoj javni sektor, odnos bi morao da bude ako ne obrnut, onda bar na dva zaposlena u zdravoj privredi jedno lice koje ne daje doprinose a koristi socijalni servis. To je jedna realna situacija koja nas veoma limitira u definisanju javnih finansija i koja čitav taj naš javni sektor, sve one službe koje čine jednu modernu državu, u ovoj fazi čini prilično skromnim. To je osnovna poruka i ove godine - da svi korisnici budžeta moraju da budu realistični i da shvate realnost ekonomske situacije u kojoj se svi zajedno nalazimo. To je manje dobra vest sa kojom počinjemo ovu analizu.
Malo bolja vest je da smo, uprkos ovom stanju u privredi i ovoj vrlo nepovoljnoj zatečenoj strukturi odnosa privrede i vanprivrednih delatnosti, uspeli u proteklih godinu dana da učinimo jedan značajan napredak. Pre godinu dana je prosečna plata u našoj zemlji bila 80 maraka, što je otprilike 35 dolara. Poznato je da je granica siromaštva u svetu definisana kao dva dolara dnevno po odrasloj osobi, po zaposlenom, što znači oko 60 dolara mesečno. Polovina čovečanstva živi u toj zoni siromaštva. Mi smo se do 5. oktobra prošle godine nalazili u toj polovini čovečanstva, čak u njenom donjem delu.
Danas možemo da kažemo da smo, sa prosečnom platom od 230 maraka u Srbiji, što je nešto preko 100 dolara, definitivno prešli, i to jednim malo većim korakom, u tu drugu polovinu čovečanstva. Još uvek se ne nalazimo u onom delu gde mislimo da nam je mesto, a to je među srednje razvijenim zemljama. Za taj status su definisani naši socijalni servisi, naše zdravstvo, školstvo, saobraćaj, komunalni sistemi su svojevremeno formatirani i ljudi ih doživljavaju po merilima srednje razvijenih društava. Mi se nalazimo još dosta daleko od bruto socijalnog proizvoda po glavi stanovnika koji bi mogao da zadovolji ta očekivanja, ali, naravno, ne odustajemo od toga. Znači, sa zadovoljstvom možemo da kažemo da danas, sa 100 dolara po glavi stanovnika, ne spadamo više u onu polovinu čovečanstva koja se smatra siromašnom ili ispod granice siromaštva.
Naravno, građani će odmah da kažu da su istovremeno i cene porasle. To je istina. Međutim, tu moramo da razlikujemo dva elementa. Jedan element je onaj deo gde su cene porasle neopravdano. Kad kažem neopravdano, onda mislim na objektivno neopravdane razloge: prvi je - niska produktivnost u našim preduzećima i kod naših proizvođača. Cena te niske produktivnosti se prebacuje na cenu krajnjeg proizvoda koju onda plaćaju kupci. Zatim, plaća se cena prevelikog broja zaposlenih u našim preduzećima. Ima i monopolskog položaja, jer naše tržište još nije dovoljno ni dinamično, ni otvoreno, da bismo imali pravu konkurenciju; neki proizvođači sada koriste taj svoj položaj pa su podigli cene i više nego što bi ekonomski razlozi to omogućili.
To su problemi koje moramo rešavati prestrukturiranjem naše privrede u sva ta tri elementa. Znači, u prvom redu povećanjem produktivnosti rada, u drugom redu smanjivanjem broja zaposlenih do nivoa ekonomske opravdanosti i, naravno, uspostavljanjem jednog normalnog tržišta koje funkcioniše i koje će omogućiti da se za svaki proizvod pojavljuje realna konkurencija koja će cenu držati na nivou ekonomski opravdane cene. To je ono što je veliki izazov za naše društvo u narednoj godini. Kroz restrukturiranje naše ekonomije doći ćemo do onog napretka i do tog nivoa srednje razvijenih zemalja, što svi želimo.
Međutim, na drugoj strani moramo da imamo i razumevanja za liberalizaciju cena koja se desila početkom ove godine i koja je u maju mesecu, pre svega, izazvala jedan blagi udar na standard stanovništva. Naime, i proizvođači koji dobijaju te više cene nego što su bile tokom proteklih 10 godina su naši sugrađani. Ti proizvođači, pre svega prehrambenih proizvoda, komunalnih usluga i struje, stvaraju proizvod koji ima svoju ekonomsku cenu i čija ekonomska cena nije bila priznavana proteklih desetak godina, i utoliko je naše društvo trošilo svoju supstancu i svoju budućnost dnevno, kupujući socijalni mir nerealno niskim cenama osnovnih usluga i proizvoda.
Mislim da ne treba da sanjamo i da ne treba da žalimo za tim vremenima kada su cene bile nerealno niske, jer posledica toga je bila ili da tih proizvoda nije bilo u našim prodavnicama ili da je trošena ta supstanca, da smo trošili glavnicu, praktično, naše nacionalne ekonomije. Nismo imali nikakvu amortizaciju i kao posledica toga veći deo naše infrastrukture se nalazi u katastrofalnom stanju.
Procena je da smo samo na tome što nismo rehabilitovali našu putnu mrežu gubili oko dve milijarde nemačkih maraka godišnje. Znači, troškovi koji su kasnije nastajali da bi se ta putna i saobraćajna mreža vraćala u isto stanje su bili za dve milijarde maraka veći zbog toga što ona na vreme nije bila održavana.
To je bila cena tih administrativnih - kontrolisanih cena naših proizvoda. Hoću da kažem da to ne opravdava ovo nerealno povećanje koje se desilo liberalizacijom cena, za koje mi u Vladi procenjujemo da je negde oko dvadesetak procenata, ali to ne znači da treba vratiti administrativnu kontrolu. To znači da treba restrukturiranjem naše privrede i dinamizovanjem našeg tržišta postepeno doći do realne ekonomske cene. Zbog toga mi očekujemo da u narednoj godini ne dođe do rasta cena, nego naprotiv - da dođe do snižavanja određenih cena. Očekujemo jedan lagani rast realnih primanja i jedan realni rast standarda stanovništva.
Međutim, uprkos oslobađanju cena, što je glavni problem našeg stanovništva, došlo je u protekloj godini (već sada možemo da kažemo da je protekla) do realno povećane kupovne moći stanovništva.
Nažalost, mi još uvek kupovnu moć stanovništva merimo prema tzv. potrošačkoj korpi. Jer, još uvek hrana i osnovni proizvodi predstavljaju glavni izdatak jedne normalne, prosečne porodice u Srbiji.
Međutim, ako pogledamo, prema toj prosečnoj potrošačkoj korpi, kakav je bio standard jedne prosečne porodice, recimo, u istom mesecu ove godine i u oktobru i novembru prošle godine, videćemo da tu ima znatnog pomaka. On nije spektakularan u onom smislu u kome bi ljudi bili zadovoljni time, ali daleko je od toga da bude zanemarljiv. Recimo, u oktobru mesecu 2000. godine, kada je prosečna plata bila 2.925 dinara, a potrošačka korpa 8.586 dinara, jedna prosečna porodica (sa dva prosečna primanja) mogla je za 2,9 prosečnih primanja da kupi jednu potrošačku korpu.
Pošto najveći deo porodica u Srbiji prosečno ima četiri člana i dva člana aktivno zaposlena, to znači da ta porodica ukoliko je radila samo u legalnoj ekonomiji, tj. ako su njihova primanja bila evidentirana u statistici, nije mogla da kupi jednu potrošačku korpu sa prosečnim primanjima jer je bilo potrebno 2,9 prosečnih primanja, a prosečna porodica je imala dva prosečna primanja.
U novembru mesecu 2001. godine, znači prošlog meseca, prosečna plata po zaposlenom je bila 6.889 dinara, prosečna potrošačka korpa 12.067 dinara, što znači da sa 1,75 plata jedna porodica može da plati potrošačku korpu. Od 2,9 pre godinu dana došli smo na 1,75. Ponavljam da je dosta tragično da u 21. veku standard stanovništva merimo potrošačkom korpom. ali mislim da je još tužnije to što nam je trebalo više od dve plate za jednu potrošačku korpu - to je bilo stanje od pre godinu dana - 2,9 plata. Danas smo na 1,75.
To je jedan značajan napredak i mislim da su pažljiva finansijska politika koju smo vodili, štednja koja je praktikovana u javnom sektoru, disciplina u finansijama koja je vodila tome da nije bilo štampanja novca, da nije bilo popuštanja pred interesima interesnih i ciljnih grupa koje su s pravom tražile povećanje svojih prihoda iz budžeta (čemu je Vlada uspela da se odupre), dovede do toga da je nešto više novca ostalo ljudima koji primaju platu i da je jedna prosečna porodica danas u Srbiji u znatno boljem položaju nego što je bila pre godinu dana.
Rast socijalnog proizvoda u 2001. godini je bio 5,5%, zvanično, pretpostavljamo da je verovatno negde između 6 i 7%, ako uključimo sivu ekonomiju koja u našoj zemlji, ako pogledamo građevinarstvo, ako pogledamo privredu, još uvek zahvata neku zonu od 30%. To je jako teško proceniti. Ali, to znači da je nešto iznad 5,5,% realni rast društvenog proizvoda.
Mi smo jedina zemlja u tranziciji koja je u prvoj godini tranzicije imala rast društvenog proizvoda. Sve druge zemlje su u prve dve godine imale pad, u trećoj godini su se neke zemlje, kao što su Mađarska, Poljska i Slovenija, oporavile. Neke druge zemlje su imale pad do četvrte ili pete godine tranzicije i tek posle pete godine su imale lagani rast.
Jedan od razloga za to su prinosi u poljoprivredi. Međutim, ma koliko da možemo da budemo zadovoljni ovim uspehom, jer je to zaista i od međunarodnih organizacija specijalizovanih za ovu temu procenjeno kao jedan veliki uspeh, mislim da treba da budemo veoma realistični u onom važnom delu društva i privrede - u industriji nije zabeležen rast. Procenjeno je čak da će, verovatno, u zavisnosti od novembra, decembra, biti i pad od 1% u industrijskoj proizvodnji, u odnosu na prethodnu godinu. Razlog za to je što nije bilo subvencija za velike sisteme i što je ovo prva godina realne ekonomije.
Znači, novac je davan samo za proizvodnju, samo za izvozne projekte, nešto novca je i ostalo u fondovima koji su bili za kreditiranje, jer nije bilo dovoljno takvih projekata sa garancijom banaka. To znači da je državna i društvena, velika industrija u krizi. Mi to znamo svi. Mislili smo, kao Vlada, da nemamo pravo da pare građana, poreskih obveznika dajemo da bi se isplaćivale plate u preduzećima koja ne proizvode i to je dovelo do jednog relativnog pada industrijske proizvodnje.
Ovde ostaje rezerva jer jedan veliki deo preduzeća nije evidentiran zvaničnom statistikom, a to su mala i srednja i preduzeća u privatnoj svojini. Utisak je da je tu bilo dosta uspeha. Ako gledamo potrošnju određenih dobara, imamo podatak da je građevinska industrija zabeležila pad od 18%, ali ako imamo i evidenciju potrošenog repromaterijala u toj industriji, onda vidimo ogromnu razliku u odnosu na prethodne godine, što znači da je tu bilo nekih aktivnosti koje nisu evidentirane.
U svakom slučaju, zahvaljujući velikom uspehu u poljoprivredi beležimo rast bruto socijalnog proizvoda od 5,5, možda 6 ili 7%. Realistično je da ćemo naredne godine imati rast - uz ovaj postignut sada teže je ostvariti neki značajniji i naredne godine - naša procena je da će taj rast biti 4%. To je jedna veoma konzervativna procena koja se zasniva na veoma realističnoj, rekao bih pesimističkoj, proceni investicija, privatizacije u našoj zemlji. Dozvolimo da nas razvoj događaja iznenadi pozitivno. Za ovu godinu smo predviđali manji rast bruto socijalnog proizvoda na početku godine, nego što je on zaista bio, a pretpostavljamo da će možda i naredna godina doneti neke pozitivne efekte koji će dovesti do većeg rasta bruto socijalnog proizvoda.
Ovo je poruka upućena budžetskim korisnicima - da rast njihovih primanja može da bude adekvatan rastu bruto socijalnog proizvoda plus inflacija. Znači, ne može se vršiti pritisak na Vladu Srbije od strane budžetskih korisnika da se plate realno povećaju više nego što se povećava produktivnost rada u našem društvu. Posle 50 godina nerealne ekonomije, to je jedna gorka pilula. Ali, to je pilula koja vodi ozdravljenju. Siguran sam da će naši budžetski korisnici, pre svega u zdravstvu, školstvu, u onim delatnostima koje su dugo godina bile sa depresiranim ličnim dohocima, razumeti da je i u njihovom interesu da se postepeno vanprivredne delatnosti dovedu u vezu sa razvojem privrede.
Mi ne možemo da prihvatimo drugi princip nego ovaj i, uprkos snazi pritisaka i argumenata koji dolaze sa te strane, mi već na početku sledeće godine moramo da kažemo, dakle - to je ono što imamo, to je ono što narod može da proizvede i to je ono što možemo da delimo.
Da sada sa opšte procene kretanja ekonomije u ovoj godini pređem na javne finansije.
Svima koji su pogledali ovaj budžet jasno je da na strani rashoda nema mogućnosti za bilo kakvo povećavanje. Učešće realne potrošnje u bruto socijalnom proizvodu sa oko 50% definitivno je preterano. Da nemamo fiksne socijalne obaveze i davanja koja su zatečena i zakonom definisana, ne bi mogao da opstane taj procenat učešća javne potrošnje u bruto socijalnom proizvodu, jer bi ono što bismo mi smatrali kao prihvatljivo ili kao optimalno bilo 5 do 8% niže. Znači, realno bi bilo da jedna zemlja u razvoju rastereti svoju privredu, rastereti prihode građana, da smanji doprinose i da javna potrošnja u bruto socijalnom proizvodu učestvuje sa 35 do 40%. Mi smo 5% definitivno iznad onoga što je naša želja. Svaki procenat iznad toga ugrožava stabilnost budžeta i javnih finansija, i time stabilnost zemlje u celini, i vodi nas u deficitarno finansiranje, što bi bilo loše za sve - i one koji primaju platu iz budžeta i one koji primaju platu iz privrede.
Ako uzmemo u obzir tu surovu ravnotežu prihoda i rashoda, postavlja se pitanje šta je uopšte politička filozofija ovog našeg budžeta, da li je on nešto više od evidentiranja jedne realnosti koja je takva kakvu sam vam opisao. Mislim da je filozofija našeg budžeta vrlo jasna, impresivna. Ona se sastoji u tome da mi plaćamo obaveze iz budžeta koje su zakonom definisane, da ih plaćamo na vreme, iz realnih izvora, da ih ne plaćamo štampanjem novca, skrivenim deficitima, koji su postojali u svih prethodnih 50 godina, tako što se na račun infrastrukture, na račun dobavljača u zdravstvu, u energoprivredi, zapravo trošio jedan novac koji nije bio realno zarađen. Znači, sve se to ovoga puta ne dešava, ni ove godine, a ni naredne. To je nešto što je revolucionarno u politici budžeta u našoj zemlji.
Prvi put imamo iskazano sve što je prihod, sve što je rashod i sve što je deficit. Taj deficit će ove godine biti tri puta veći nego što je bio 2001. godine, zato što procenjujemo da možemo da izdržimo taj deficit i što ćemo naći vanbudžetska sredstva za njegovo finansiranje. Ali, nema nikakvih skrivenih stavki, nema štampanja novca i skrivenih deficita. To je ono što je novina u ovom budžetu i u ovom pristupu budžetu. Mislim da je to nešto što našu zemlju vodi na put ozdravljenja. Ovaj pristup budžetu i ova koncepcija budžeta je možda najznačajnija poruka reformske vlade.
Zatečeno stanje je bilo suprotno. Svake godine je bila inflacija koja je bila posledica štampanja novca, time je bilo i obezvređivanja budžetskih obaveza, bilo je kašnjenja u regulisanju budžetskih obaveza. Rekao bih samo nekoliko podataka o tome šta smo zatekli, šta je isplaćeno u smislu zaostalih prava budžetskih korisnika, što se neće desiti 2001. godine.
Za materijalno obezbeđenje porodice isplaćeno je 26 meseci duga. To je koštalo 12,5 miliona maraka. Za dodatak za negu i pomoć drugog lica isplaćena su 32 mesečna duga. To je koštalo 6 miliona maraka. Za domski smeštaj isplaćeno je tačno 5,5 meseci, za hraniteljske porodice isplaćeno je kašnjenje od 2,5 meseca; obveznice za dečiji i materinski dodatak, koji su dospevale za naplatu u toku 2001. godine isplaćene su u iznosu od 17 miliona maraka. To je čitava jedna lista od petnaestak socijalnih nadležnosti koje su bile obaveza budžeta, koje su bile u kašnjenju, što se 2001. godine nije desilo i 2002. godine se takođe neće desiti.
Takođe, socijalna davanja, koja čine oko 30% iznosa ovog budžeta, i ove godine predstavljaju prioritet. Zbog smanjenja doprinosa na plate, doprinosi na penziono osiguranje ne pokrivaju ceo iznos penzija, tako da se oko 40% penzija zapravo plaća iz budžeta. To je neuobičajeno. Mi smo se opredelili za ovo rešenje, jer smatramo da su penzije stečena prava i da moraju prava da dođu na dnevni red. Zbog toga je njihovo finansiranje delimično budžetsko.
Ako govorimo o glavnim korisnicima budžeta, a to su pre svega prosvetni i zdravstveni radnici i njihove plate, njih ima oko 260.000; mislim da su u 2001. godini oni definisani kao prioritet i mislim da to nije urađeno tako loše. Mislim da oni mogu, uprkos generalno lošoj finansijskoj situaciji, da budu zadovoljni.
Ako pogledamo udeo plata za prosvetu u ukupnom fondu plata iz budžeta u 2000. godini to je bilo 36%. Znači, sa 36% je prosveta učestvovala u fondu plata. U 2001. godini to je bilo 38%, a u 2002. godini će to biti 41%. To je jedno natprosečno realno povećanje njihovih plata.
Ako to dovedem u vezu sa već spomenutom potrošačkom korpom, videćemo da je u oktobru 2000. godine za jednu potrošačku korpu bilo potrebno 3,9 prosvetnih prosečnih plata, a u oktobru 2001. godine, znači samo godinu dana kasnije, 1,58 plata. Znači, po tome je taj odnos prepolovljen. Dvostruko više su prosvetni radnici u oktobru 2001. godine (u odnosu na cene života) imali, nego u oktobru 2000. godine.
Slično je i sa zdravstvenim radnicima. U oktobru 2000. godine bilo je potrebno 2,65 plata za jednu potrošačku korpu, a u oktobru 2001. godine 1,52.
Nastavićemo sa pokušajem da se stanje standarda zdravstvenih i prosvetnih radnika popravi i u 2002. godini, ali, ponavljam, u skladu sa realnim rashodima bruto socijalnog proizvoda i u skladu sa stanjem ekonomije.
Dakle, to je realan presek stanja onog dela našeg društva iz koga se prihodi ubiru (to je proizvodnja, to je stvaranje viška vrednosti) i onog dela našeg društva gde ti prihodi idu, a to su budžetski korisnici. Ministar finansija će vam detaljno izložiti i videćete kakav odnos između tih budžetskih korisnika je uspostavljen. Ono o čemu mi možemo, ako smo odgovorni ljudi, danas da diskutujemo je kako ćemo tu definisanu sumu prihoda možda još malo korigovati u delu rashoda, a ne kako ćemo ih povećati. Svako povećanje je nerealno.
Ja vas molim, kada razmišljamo o budžetu, da razmišljamo samo o reorganizaciji dela rashoda, a nikako o povećanju rashoda i o zahtevu da se rashodi povećaju, ma koliko to opravdano bilo.
Dobra vest je da nam naredne godine predstoji privatizacija, koje ove godine nije bilo, da nam predstoji restrukturisanje preduzeća i kroz privatizaciju i kroz neke druge procese, da nam predstoji konsolidacija finansijskog sektora i mogućnost da se finansira zdrava proizvodnja, konsolidacija institucija koje regulišu tržište i naravno, nadamo se, dalje suzbijanje sive ekonomije i nešto više prihoda u budžet sa te strane.
Pošto smo rešili pitanje starih dugova naše zemlje, uklonjene su prepreke za investicije u našu zemlju i, ako kažemo da je proces restrukturacije preduzeća onaj deo koji mi treba da pripremimo sa naše strane, reprogramiranje stranih dugova prema inostranstvu i otpis jednog dela tih dugova omogućava da ozbiljne strane investicije uđu u one delove naše privrede koji mogu profitabilno da posluju. Time sledeća godina može da bude godina velikih privrednih aktivnosti.
Ova godina je bila godina uvođenja reda u javne finansije, donošenja nekoliko osnovnih zakona koji našu zemlju održavaju u standardima poslovanja u normalno uređenim zemljama. Sledeća godina može da bude godina realne ekonomije, to znači razvoja preduzeća. Normalno je da ljudi imaju radna mesta gde proizvode i gde dobijaju plate.
Budžetska disciplina uslov je za ovaj ubrzani ekonomski razvoj. Test budžetske discipline biće danas i ovih dana, kada budemo glasali o budžetu. Postoje dva uslova, i time želim da završim: prvi uslov je da poslanici prihvate činjenicu da se rashodi ne mogu povećavati, da poslanici pokažu odgovornost prema odnosu rashoda i prihoda u našem društvu; drugi uslov je da budžetski korisnici budu realistični, da svi oni koji dobijaju plate iz budžeta shvate da naspram njih ne stoji neko ko ima skrivene rezerve novca, ko može da štampa novac, nego da mogu da dobiju samo onoliko novca koliko se realno, putem poreza i doprinosa, prikupi iz našeg društva.
Uz ta dva uslova imamo dobru šansu da u narednoj godini učinimo drugi veliki važan korak u pravcu definitivnog ozdravljenja naše zemlje. Ja sam siguran da će ovaj parlament razumeti ovu poruku, da će ovaj budžet biti prihvaćen na jedan realističan način i nadam se da ćemo imati i vašu podršku u budućim pregovorima sa budžetskim korisnicima oko traženja rešenja, kako da se zadovolje njihovi interesi u ovakvom budžetu koji je definisala stvarnost, mnogo manje ministar finansija nego stvarnost koju smo zatekli u našoj zemlji.
Ta stvarnost jeste teška, ali ako uzmete u obzir sve ovo što sam vam rekao, ona nije tako loša. Mi smo zemlja u ozdravljenju, mi smo zemlja koja je vrlo blizu toga da postane jedna zemlja normalnog poslovanja, normalnog života. Jedan normalan budžet je pretpostavka za jedan takav normalan razvoj. Mi vam nudimo jedan takav budžet i ja sam siguran da ćete vi imati razumevanja za njega. Hvala vam. (Aplauz.)

Zahvaljujem gospodinu Đinđiću.
Molim poslaničke grupe da, ukoliko to nisu uradile, odmah dostave listu sa prijavljenim govornicima.
Dajem reč ministru finansija, gospodinu Božidaru Đeliću. Izvolite.

Gospođo predsednice, dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, želeo  bih samo da vam u nekoliko rečenica objasnim strukturu ovog budžeta koji je danas pred nama. Sigurno je, kada bi neki putopisac došao danas u Srbiju, snimio situaciju, dolazeći iz neke bogatije zemlje,  on bi opisao jednu dosta siromašnu sredinu. I uistinu, teško je biti zadovoljan trenutnom situacijom u Srbiji, sa platom od  230 maraka u proseku, sa trećinom stanovništva koje je siromašno, sa velikim zaduženjem; i posle reprograma duga naša zemlja ima velike probleme  i velika iskušenja.
Sigurno je da ta slika ne bi bila naročito povoljna, ali to je naša realnost. Međutim, da je taj putopisac bio ovde u januaru ove godine i vratio se sada, u decembru ove godine, šta bi on video u ekonomskom delu - nekoliko pozitivnih stvari, koje bi pokazale da se između te dve slike desio pozitivan početak jednoga filma.
Pod jedan, konstatovao bi da je stabilnost očuvana, i to prvi put u dugom nizu godina - uspeli smo da imamo inflaciju koja je veoma blizu one koja je bila projektovana, 30-35% je bio plan, a 40% će biti ostvareno, mnogo bolje nego onih 0% predviđenih u 2000. godini i 116% realizovanih; zatim stabilni kurs, konvertibilni dinar - svaki građanin ove zemlje može da menja marke za dinare, i dinare za marke, slobodno i bez ograničenja , na svakom uglu naših velikih i malih gradova.
Pod dva, uspostavili smo mnogo veću pravičnost u našoj zemlji, a da možda toga još nismo dovoljno svesni, jer, jednostavno, to je veoma sveže. U ovoj zemlji fond zarada javnih preduzeća (gde su plate bile značajno iznad proseka Republike) zamrznut je od januara meseca, pa sve do danas, uprkos velikim pritiscima. U ovoj zemlji plate oružanih snaga, pa i MUP-a, koje su bile značajno iznad proseka uprave rasle su po nižoj stopi nego kod ostalih budžetskih korisnika. Istovremeno je, zahvaljujući rasterećenju privrede koje se desilo sredinom ove godine kada smo smanjili stope socijalnog doprinosa za nekih 10%, dat prioritet nekim budžetskim korisnicima, kao zdravstvu i prosveti, čije su plate ove godine brže rasle od 15%, koliko su prosečno porasla realna primanja u zemlji.
Imamo jednu sliku Srbije gde su relativne plate raznih ljudi koji žive i rade u našoj državi raspoređene na mnogo pravičniji način, nego što je bio slučaj pre 10-11 meseci.
Pod tri, video bi jednu zemlju gde su izglasani, zahvaljujući vama, mnogobrojni sistemski zakoni: Zakon o privatizaciji, koji je proglašen najboljim zakonom u tranzicionim zemljama, od strane onih koji znaju o čemu pričaju, zato što rade sa takvim zakonima i sprovode privatizaciju već desetak godina, Zakon o radu, zakoni o penzionom sistemu, koji su sada izglasani na saveznom nivou, poreski zakoni, naša zemlja je napravila jedan veliki korak prema onome što se zove napredna tranziciona zemlja.
Video bi isto uređene finansijske račune, bruto budžet, reformisani poreski sistem, koji ne ostavlja nikakvu diskreciju za nekoga ministra, za neku vladu, da na ovaj ili onaj način izbegne sud parlamenta, i samim tim i javnosti, ako želi da nešto promeni u njemu.
Sreo bi jednu zemlju gde su regulisani unutrašnji dugovi i gde je blokada računa prešla sa 200 milijardi dinara na nekih 35 milijardi dinara, i mnogo su sređeniji dužničko - poverilački odnosi; jednu zemlju gde su najzad krenule investicije u infrastrukturu, koja je uspela, uprkos svemu, da odvoji 3,5 milijardi dinara za remont EPS-a, zahvaljujući čemu je danas, i u vreme Nikoljdana, proizvedena rekordna količina električne energije u našoj zemlji, u celoj njenoj istoriji, a da nismo imali nikakvu havariju, ili veći kvar; jednu zemlju u kojoj smo krenuli sa investicijama u puteve, posle deset godina zastoja; jednu zemlju koja je ponovo počela da popravlja bolnice, socijalne institucije i škole; i najzad, jednu zemlju koja je konačno uspela da nađe zajednički jezik sa svetom u ekonomskom delu, koja je sada priznati član svih finansijskih institucija i koja je u rekordnom vremenu uspela da reguliše spoljni dug, pod uslovima koji su najpovoljniji za jednu zemlju na našem stepenu razvoja.
Naravno da današnja situacija ne može zadovoljiti nikoga ko želi dobro našoj naciji, ali mora se priznati, ako ima iole objektivnosti u onome ko gleda, i nadam se da bi taj putopisac tako i napisao danas, početak ove priče je izuzetno ohrabrujući.
Koji su naši ciljevi za sledeću godinu - naravno, da nastavimo ovim putem. Imamo četiri ključna cilja, o kojima sam pričao juče, i neću ih ponoviti nikako u detalje. Prvi je da očuvamo ovu nastalu i najzad stečenu stabilnost. Prvi i veliki izazov za našu zemlju, za naš narod, za one koji će pregovarati o platama, penzijama, cenama, biće da prihvatimo da više nećemo biti drogirana nacija, nacija koja se drogira inflacijom, kao što je pokojni guverner Avramović rekao, nacija koja ne može da smogne snage u sebi da prihvati šta je realnost, šta su raspoloživa sredstva, šta se može dati, šta se može prihvatiti, i koja neće više, kao toliko puta poslednjih decenija, štampati novac i neminovno, u jednom srednjem roku, imati pad svojih realnih primanja u odnosu na naše susede, a da ne govorim o onim najrazvijenim nacijama Evrope i sveta.
Znači, to je prvi i veliki izazov - očuvati stabilnost i reći - kada je planirana inflacija od 20%, onda je povećanje plate od 24% ekvivalentno, a nekih 120, 130% povećanja plate kada je planirana efektivna inflacija od 100%.
Moramo kolektivno ući u tu dezintoksikaciju od inflacije, i ja se žarko nadam da ćemo svi kolektivno u tome uspeti, jer će se ta prelomna stvar desiti, ili ne, u godini koja predstoji.
Drugi cilj je, naravno, poboljšanje životnog standarda.Jutros ste tome veoma puno doprineli, glasajući za ukidanje poreza na promet na hranu i na lekove, ukidanje poreza na promet na komunalije ostavili ste prostor da najsiromašniji slojevi našeg društva imaju više u kućnom budžetu za neke druge stavke.
Uz to, očigledno je da će dalje smanjenje našeg poreza na finansijske transakcije, koje će vam biti predloženo za koju nedelju, kada prođe i Zakon o budžetskom sistemu, omogućiti da kamate, koje ste lančano posle toga propagirali kroz našu ekonomiju, budu značajno manje.
Uz to, sigurno je da treći naš cilj, a to je strukturiranje uz privatizaciju banaka i preduzeća, mora biti prioritet ako želimo da obnovimo našu privrednu sliku i imamo veliki broj konkurentnih preduzeća.
Naravno, četvrti i zadnji cilj naše ekonomske politike u sledećoj godini mora biti dalje uključivanje u međunarodne tokove.Mnogo toga je urađeno, ali ono najvažnije tek predstoji, a to je da, sa jedne strane, sveži kapital u velikoj količini počne da pristiže - on je već počeo da pristiže, jer je Evropska banka za razvoj, primera radi, već locirala 220 miliona eura i nekih 500 miliona nemačkih maraka našoj zemlji.
Beograd to zna, "Tigar" to zna, Niš, Kragujevac i Novi Sad će to veoma brzo znati. To znaju neka druga preduzeća, koja su dobila mikro-kredite, njih 1000, preko Mikrofinans banke; to je odličan početak.
Naravno, obnavljanje štednje od 360 miliona nemačkih maraka je odličan početak i sledeće godine, kada dođe zamena nemačke marke za evro, imamo jednu veliku šansu da nastavimo, da se taj novac koji se nalazi danas u slamaricama vrati u legalne tokove i da može da bude na veoma kontrolisan način ponovo upotrebljen za dalji privredni rast.
Dalje, stabilnost, poboljšanje životnog standarda, restrukturiranje, privatizacija preduzeća i banaka, najzad dalje uključivanje u međunarodne tokove, to su ta četiri ključna cilja. Javne finansije moraju biti u potpunosti podređene tim ciljevima. U tome mogu da kažem, imamo iznenađujuće dobru startnu poziciju. Kada su došle razne međunarodne delegacije i pitale koliki će biti budžetski deficit Srbije ove godine i kada smo im saopštili da će on biti između 1,1 i 1,5 bruto nacionalnog dohotka, oni to nisu mogli da veruju. Mogu da vam kažem da ne bi bilo dobro da nastavimo sa ovakvim podvizima.
Mi smo ove godine - mi, vi, naš narod - uspeli da veliki preokret napravimo bukvalno uz svoje sopstvene snage. Taj napor na tom nivou nije nužan i zbog toga projekcija budžeta za sledeću godinu predviđa značajno veći deficit, koji znamo kako ćemo pokriti i koji će nam dati, u ovakvim ograničenjima, ipak dovoljno mesta za delovanje.
Primera radi, Hrvatska danas ima budžetski deficit od 6,2% i ona je napravila jednu grešku koju mi moramo sledeće godine da izbegnemo po svaku cenu, a to je da su plate, naročito budžetskih korisnika, penzije i socijalna davanja porasla mnogo brže od onoga što je njihova privreda mogla da podnese. Naravno, to se vrati uvek kao lastiš u čelo, kao bumerang i danas su oni u situaciji da moraju da smanjuju penzije i plate i to u realnom iznosu, a to je izuzetno teško. Mi sledeće godine moramo sve uraditi sve da naša objektivna ograničenja ne budu prekoračena, što se tiče budžetskih korisnika, pre svega, ali to se tiče i preduzeća. Plate, ma kolike one danas bile, relativno niske prema nekim merilima, značajno su porasle i mi očekujemo da sledeće godine u društvenom i privrednom sektoru one ne rastu mnogo više od planiranih 25 do 30%.
Druga startna pozicija nam omogućava da krenemo u jednu novu ravnotežu javnih finansija. Znači, ako smo ove godine imali budžetski deficit otprilike 1,5%, možemo sledeće godine imati budžetski deficit otprilike 4,3%, zbog dva faktora. Prvi faktor je povećanje učešća javnih prihoda u bruto nacionalnom dohotku od nekih 1,3%. To nije zbog povećanog poreza, već zbog toga što smo uspeli da suzimo sivu ekonomiju, suzbijemo šverc i bez povećanja, čak smanjenjem nekih stopa, uspeli smo kroz tu proširenu osnovicu da uberemo više prihoda.
Sa druge strane imamo, i to ne smemo kriti, značajno povećanje budžeta Republike Srbije u učešću bruto nacionalnog dohotka. On će preći sa 18,4%, koliko je planirano ove godine, na 24,1%. Taj rast od 5,6% nije dobra vest. Bilo bi bolje, kao što je premijer napomenuo malo ranije, da naša zemlja ima za nekih 5 do 8% manje javne potrošnje u procentu bruto nacionalnog dohotka. To bi bilo primerenije našem nivou razvoja, zemlji koja ima 1.200 američkih dolara po glavi stanovnika i time se kvalifikuje. Nažalost, i dalje je među najsiromašnijim zemljama u Evropi.
Međutim, iza tog povećanja od 5,6% kriju se tri i samo tri faktora. Prvi faktor je najzad plaćanje starih dugova i tih 15,6 milijardi dinara ili 1,7% bruto nacionalnog dohotka predstavljaju prvi napor koji nismo imali ove godine i koji ćemo imati sledeće godine. Kako bi rekao narod - ne možemo i jare i pare, ako želimo kredite, ako želimo dalje uključivanje u finansijske tokove, moramo da počnemo da vraćamo naše dugove.
Drugi element su penzije. Penzije su porasle realno i to je dobra vest za onu trećinu penzionera koji žive u velikim teškoćama i još bolja vest za one koji imaju nešto komotnije penzije. Isto tako, sa povećanjem starosne granice, nekoliko desetina hiljada naših sugrađana se penzionisalo ili se penzionišu ovih dana i to je dodatno opterećenje. Kada dodate i neka druga prava koja nosi Fond PIO imate situaciju da će ceo Fond PIO sledeće godine iznositi 127 milijardi dinara što je cifra koja će biti veća nego sadašnji budžet za celu Srbiju (127 milijardi spram 122 milijarde dinara), i to je jedan veliki, narodni, rekao bih nacionalni napor prema toj ključnoj klasi i sloju našeg stanovništva.
Treći i zadnji element je restrukturiranje privrede i banaka. On će učestvovati sa nekih 2,1% našeg bruto nacionalnog dohotka i to nam je nužno ako želimo da razdvojimo ekonomsku i socijalnu funkciju u preduzeću i da omogućimo da ljudi koji ostanu bez posla budu ne samo zbrinuti, ne samo da im se isplate otpremnine, kao što je slučaj kod "Zastave", nego i da dobiju mogućnost da se prekvalifikuju, da nauče nešto novo i da nađu bolju budućnost, da istovremeno što se tiče ekonomije ta preduzeća koja hrabro kroče u restrukturiranje dobiju sredstva kroz koja će moći da dobiju novu opremu i da kroz novi obim radne snage postanu konkurentni na tržištu. To je dodatni napor.
Ako onda pogledate šta se u stvari dešava u našim javnim finansijama tu vidite da će ono što se zove tranzicioni trošak biti u stvari pokriveno povećanjem našeg deficita, i taj deficit znamo kako ćemo finansirati. Tih 540 miliona dolara će biti finansirano od 150 miliona dolara privatizacije i odluka koja bi trebalo da nastupi 28. decembra oko prva tri preduzeća koja će biti prodata, ove tri cementare, će pokriti značajni deo onoga što je predviđeno.
Drugi deo su budžetske donacije iz inostranstva i predviđeno je 126 miliona dolara. Mi već znamo da će pola od toga biti pokriveno kroz programe Evropske unije.
Treća stvar su krediti od Svetske banke, koji su baš predviđeni za tu namenu, za finansiranje troškova tranzicije, veoma povoljni krediti na više decenija, sa više godina počeka i niskom kamatom. Tu već imamo izvesnih 190 miliona dolara.
Najzad, krediti od Narodne banke Jugoslavije i poslovnih banaka koji su na 77 miliona dolara na minimalnom nivou od 0,6% bruto nacionalnog dohotka. Znači, još manji nego što će biti ove godine i kao što vidimo, to nije imalo nikakvog lošeg efekta na našu ravnotežu, na kurs ili pak na inflaciju.
Da zaključim oko javnih finansija, pre nego što napomenem nekoliko stavki u našem budžetu. Znači, jedan budžet čije je učešće veće za 5,6% u bruto nacionalnom dohotku, ali koji je pokriven kroz jedan budžetski deficit od 4,3%, koji znamo kako ćemo finansirati, i povećanje učešća prihoda koje ne dolazi od povećanih stopa nego kroz suzbijanje šverca i sive ekonomije. Znači, i dalje jedna stabilnost koja će obezbediti da se kao što mnogi građani koji nam pišu kažu, polako, ali pouzdano vraća poverenje u državu. Jer, kada porodica koja ima decu zna da može da računa na dečiji dodatak, kada invalid koji ima neko pravo može da računa na invalidninu, kada borac može da računa na boračko pravo, kada penzioner zna da će penzije doći svakih 15 dana, onda se polako na realnim osnovama vraća ono što je i te kako važno, a to je poverenje između građana i države. To ćemo održati zahvaljujući očuvanoj stabilnosti kroz javne finansije i sledeće godine. Zbog toga je ovaj budžet planiran sa 12 penzija, sa 12 plata, sa 12 dečjih dodataka, sa svim onim što je zakonski uređeno ovih dana.
Istovremeno, moramo odmah misliti o štednji, jer naša zemlja ne bi trebalo da ima zahvatanje na bazi od 48,6% bruto nacionalnog dohotka. Tu cifru dobijate kada dodate budžet Republike, budžet Federacije, budžete fondova i budžete lokalnih samouprava i Vojvodine. To je previše i naš cilj će biti u sledeće tri godine da smanjimo za nekih 5 do 8% učešće tih rashoda u bruto nacionalnom dohotku, tako da će delimično rast bruto nacionalnog dohotka u tome pomoći, ali isto tako konsolidovaćemo, i to od početka ove godine, neke institucije koje se preklapaju između republičkog i saveznog nivoa. Nema razloga da naša zemlja plaća dva zavoda za statistiku, dva hidrometeorološka zavoda, duplirani zavod za razvoj. (Samo da napomenem nekoliko institucija koje moramo spojiti.) Uz to, moramo ući u racionalizaciju i optimizaciju naših javnih rashoda.
To ni u kom slučaju neće uspeti, ako se tome priđe na neki nasilnički način, slepo, govoreći - želimo da smanjimo troškove bolnice za 20%, škola 30%, policije 40%. Moramo naći, i na tome već radimo sa sindikatima, socijalni dogovor gde svi oni koji rade u tim ustanovama imaju interes, koji se zove efikasnost, ali isto tako i materijalni interes da se ti troškovi smanje. Deo tih ušteda mora ići njima, u poboljšanje njihovog materijalnog položaja. Taj socijalni dogovor će biti jedna od ključnih stvari za sledećih nekoliko godina.
Najzad, nekoliko reči o prioritetima u ovom budžetu i o nekoliko specifičnih stavki. Prioriteti, ako gledamo naše socijalne klase ili socijalne slojeve u našem društvu, ostaju isti kao ove godine: pre svega, prosveta, zdravstvo i pravosuđe. Što se tiče prosvete, premijer je već napomenuo, učešće njihovog platnog fonda u ukupnog platnom fondu koji se isplaćuje iz budžeta za dve godine će biti povećano za 5%. Time dokazujemo da ono što obećamo i izvršimo. Tako će biti i sledeće godine, to ćemo kontrolisati sa njima, njihovo učešće u platnom fondu, pa i zarade će biti povećane za 2%.
Uz to, zahvaljujući vašoj odluci i glasanju jutros, formiraćemo jedan fond jednog dinara iz akciza cigareta koji će omogućiti da 700 miliona dinara bude upotrebljeno za obnavljanje infrastrukture u bolnicama. To naravno nije puno, ali to je realno. Isto tako, 300 miliona dinara za prosvetu, još je manje ali je realno i to je dobar početak. Taj novac neće biti za plate, neće biti za materijalne troškove, on će biti za neke nužne objekte, infrastrukturu i opremu.
Što se tiče pravosuđa, primetićete da se prvi put u istoriji srpskih finansija pravosuđe i tužilaštvo ne nalaze u razdelu Ministarstva pravde. Time na simboličan način pokazujemo da su neke stvari odvojene.
Uz to, kao što je najavljeno za nosioce pravosudnih dužnosti, sudije i tužioca, njih 3.400, napraviće ovaj budžet i cela naša nacija jedan specijalni napor da njihove plate ubrzano porastu do prosečnog nivoa od 1.000 nemačkih maraka u ovoj godini. To ne može imati zarazni efekat, jer jednostavno svima je jasno da mi ne možemo da isplatimo tolike plate iz budžeta. Za te ključne ljude, na tim pozicijama, zbog specifičnosti njihovog položaja, da oni ne smeju ništa drugo raditi osim suditi i tužiti, mislim da je veoma važno i mislim da ćete svi to prihvatiti da napravimo specijalni napor prema njima ove godine. To će nam se, siguran sam, vratiti višestruko kao investicija. Ne samo u tome da ćemo imati manje korupcije i bolje suđenje, već ćemo vratiti dostojanstvo jednoj ključnoj funkciji u društvu, sudijama i tužiocima.
Hteo bih da napomenem nekoliko tačaka u ovom budžetu, a pre svega želim da napomenem da ono što smo počeli ove godine sa dosta uspeha (to priznaju svi oni sa kojima sam razgovarao na nivou lokalne samouprave) mi nastavljamo sa fiskalnom decentralizacijom. Ovaj budžet će biti tehnički rebalansiran kada i ako parlament usvoji zakon o lokalnoj samoupravi. Posle tog zakona čak 86 % prihoda lokalne samouprave u gradove će dolaziti iz izvornih prihoda ili pak iz poreza gde nema ograničenja. To je suština decentralizacije. Naravno, tražićemo i neki podsticaj u onome što se deli, ali se limitira za lokalnu samoupravu - ako neke lokalne samouprave i gradovi puno rade na suzbijanju sive ekonomije i rada na crno da dobiju isto tako i neke finansijske efekte.
Uz to, ako pogledamo Vojvodinu, posle usvajanja omnibus zakona koji će se naći pred vama za koju nedelju i u zavisnosti od forme koja bude usvojena u ovom domu, mislim istovremeno i za lokalnu samoupravu, biće izvršen taj rebalans. Očekujemo da AP Vojvodina preuzme na svom budžetu nekih 25-30 milijardi dinara, mada je ta računica preliminarna. Naravno, taj prenos nadležnosti će biti uravnotežen. Niko tu neće dobiti više ili manje. Jednostavno, na ravnomeran način će to biti preneseno.
Najzad, nešto što je stvar dogovora, koji će se izvršiti ove godine: 50% prihoda od privatizacije, od prodaje preduzeća koja se nalaze na teritoriji Vojvodine, ići će u projekte infrastrukture na teritoriji Vojvodine. Mi ćemo to dokazati i naravno ceo iznos će zavisiti od toga koliko će preduzeća na kraju biti prodato i koliki će biti taj iznos. Na kraju godine mi ćemo izvesti tu računicu i dokazaćemo da će naše čvrsto obećanje Vojvođanima i njihovoj Autonomnoj pokrajini biti izvršeno, da će 50% sredstava biti upotrebljeno za infrastrukturu na teritoriji Vojvodine.
Što se tiče Agrarnog budžeta, kao što je premijer napomenuo agrar je vukao privredu ove godine. Sa rastom od 28% ove godine, on je povukao celu privredu ove zemlje. Mi očekujemo još iz tog ključnog sektora naše privrede. Za njega je odvojeno čak 8 milijardi dinara i realno taj budžet je ponovo povećan. Tu su klasične stavke, kao premije za mleko sa 2,6 milijardi dinara. Prvi put, kroz dug niz godina, sve mlekare priznaju da premije za mleko dolaze na vreme i da su realne. Zahvaljujući tome imamo značajan boljitak u tom sektoru. Prvi put se planira podsticaj zasada novih vinograda sa 60 miliona dinara i šljive sa 80 miliona dinara. Evo jedne tradicionalne kulture gde je naša zemlja nekada bila neprikosnovena. Kroz nemar, rekao bih i fušerstvo, mi smo izgubili onu poziciju koju smo imali dugi niz godina. Tako da neki sada prodaju pod imenom "šljivovica" nešto što je navodno njihovo, a bilo je i trebalo je da bude naše.
Uz to, što se tiče otkupa pšenice, predviđeno je i već obećano da će do 300 hiljada tona pšenice biti otkupljeno po ceni od 8 dinara. To obećanje ćemo ispuniti, kao što smo ga ispunili i ove godine.
Najzad, jedna ključna stvar u našoj zemlji, a to je voda. Vodoprivreda će dobiti milijardu dinara, čak četiri puta više nego u budžetu ove godine. To je nedovoljno. To je pomak i mi ćemo uspeti u nekoliko ključnih objekata da poboljšamo situaciju.
Socijalna davanja, a premijer je o tome dosta govorio i neću se vraćati na to, sa 18 milijardi dinara dečijih dodataka i drugih socijlanih prava mi nastavljamo sa onom pravom socijalnom politikom koju već imamo.
Najzad, infrastruktura. EPS će dobiti 200 miliona maraka kredita od Evropske banke za razvoj, 100 miliona od nemačke banke za razvoj i budžet predviđa još skoro 4 milijarde dinara subvencija za restrukturiranje EPS-a. To već daje rezultate. Ako danas nemamo restrikcija, to je zahvaljujući velikom naporu ovog leta. Ako nastavimo ovim ritmom, već sledeća zima će sigurno biti bez restrikcija i za dve do tri godine imamo uverenja da ćemo i taj ključni element naše privrede izvesti na zelenu granu. Treba za to četiri godine, ali po ovakvom ritmu mi ćemo veoma brzo uspeti.
Najzad ono što će biti vidljivo golim okom našim građanima, a to će biti putevi i cela mreža. Čak 850 miliona nemačkih maraka sledeće godine će biti upotrebljeno za te svrhe. Naravno, ne sve iz budžeta. Iz budžeta će biti izdvojeno ovo što ste glasali jutros, a to je 6,5 milijardi dinara iz akcize za benzin i na dizel, 3,5 milijardi dinara iz putarine, a uz to ostatak dolazi iz veoma povoljnih kredita koje ćemo dobiti. Siguran sam da će to u mnogo čemu poboljšati ne samo transport naših ljudi, nego što je isto tako važno transport dobara. Tako da Srbija postane kroz tri do četiri, i deset godina, nezaobilazna raskrsnica svih puteva i celog transporta Evrope.
Poslednja stvar i veoma dobra vest za one koji su očekivali da do kraja ova vlast i ova država opravda njihovo poverenje: nastavljamo sa vraćanjem ne samo inostranih dugova, nego i naših domaćih dugova. Nastavljamo sa vraćanjem stare devizne štednje u još većem obimu od 550 nemačkih maraka po štediši i to je vest za mnoge štediše, za one koji su poverovali u onaj zajam za preporod Srbije pre 12 godina. Sledeće godine počinjemo sa isplatom 1/4 tog zajma. Za četiri godine mi ćemo tih 40 miliona dolara vratiti. Za sledeću godinu je predviđeno 10 miliona dolara ili otprilike 720 miliona dinara.
Zaključio bih time što želim da se zahvalim što ste prihvatili i naše izvinjenje i naš proces da ovaj zakon bude pred vama po hitnom postupku. Verujte, nije bilo nikakve želje da se skrati mogućnost za diskusiju. Mi smo čekali neke druge odredbe - omnibus zakon, zakon o lokalnoj samoupravi, a nadajući se da ćemo moći da izbegnemo tehnički rebalans i da imamo glasanje tog budžeta jednom za celu godinu. Kada smo uočili da to nije moguće, mi smo onda vama predložili ovaj budžet. Ja se iskreno izvinjavam vama kao parlamentu. Jednostavno, nagoveštavam da kada budete izglasali zakon o budžetskom sistemu, to zakonski neće biti moguće. Sledeća budžetska procedura će krenuti 13. aprila i zakonski će Vlada biti u nužnosti da dostavi vama nacrt, odnosno predlog budžeta do 15. novembra.
Ipak, mada je došao malo kasno, ovaj budžet, za one koji su uspeli da ga pročitaju malo detaljnije, donosi jedan novitet, a to je ekonomska klasifikacija. Hteo bih, možda bez mnogo nadahnuća da završim sa tim. U ovom budžetu možete mnogo detaljnije pogledati na šta se novac troši, ne samo po broju razdela, nego i po namenama, tako da možete kroz godinu zatražiti neke preciznije informacije.
Danas bih preuzeo na sebe, u ime Vlade, odgovornost da do kraja januara, najkasnije do sredine februara, dostavimo parlamentu, to još neće biti zakonski uređena stvar već stvar transparentnosti Vlade prema parlamentu, još preciznije račune budžeta za sledeću godinu. U dodatku koji ste dobili videli ste celu klasifikaciju, takozvanu GFS, sa kojom je ovo prikazano. To će i šefovi poslaničkih grupa dobiti. Imaćete uvid, mnogo precizniji, u to šta država namerava da učini sa novcem naroda.
Zaključujem, slika danas još nije ona koju bismo svi mi hteli da vidimo. Film koji je počeo je prilično dobar. Sledeća godina, u datim ograničenjima, će biti još bolja.

Dajem reč ministru za ekonomske veze sa inostranstvom, gospodinu Goranu Pitiću.

Uvažene kolege narodni poslanici, u ne više od desetak minuta pokušaću da posebno obrazložim jednu poziciju koja se odnosi na popunjavanje budžetskog deficita, to je pozicija donacija. Naime, kraj je godine i prilika da o poziciji koja će u velikoj meri popunjavati ovaj budžetski deficit u narednoj godini, inače je u ovoj godini značajno uticala na pitanja  u delu socijalnog programa i u delu razvoja privatnog sektora, da vam dam neke informacije koje mislim da treba da imate kada se ima u vidu  budžet za narednu godinu, kao i dešavanja u ovoj godini.
Bilo je puno, rekao bih, informacija u okruženju i baratalo se raznim ciframa. Ono što znamo kao zvaničnu informaciju jeste da možemo da očekujemo u naredne tri godine, otprilike četiri milijarde dolara donacija, koje će se realizovati u saradnji sa Svetskom bankom i Evropskom unijom. Tačnije, iz današnjeg ugla, radi se o otprilike oko devet milijardi dolara. Juna ove godine milijarda i 300 miliona dolara ili skoro tri milijarde maraka je bilo dobijeno i očekuju se u naredne dve godine otprilike slični iznosi.
Šta je od toga realizovano? Od oktobarskih promena realizovano je, otprilike, dve milijarde maraka, od čega je prošle godine, do januara realizovano negde oko 350 miliona maraka. Znači, govorim o realizaciji, ne o ugovorima i alokaciji sredstava, nego o onome što je potrošeno. Milijardu i 250 miliona maraka će biti potrošeno do kraja ove godine i ostatak od nekih 450 miliona maraka dobijen je kao pomoć za premošćivanje onog kredita koji je ostao kao dug ovoj vladi od prethodnih vlada, a koji se odnosi na Evropsku investicionu banku. Time je stvorena šansa da se opet ova moćna institucija pojavi u kreditiranju, posebno infrastrukture.
Kada se pogleda po sektorima ovaj iznos od milijardu i 250 miliona maraka, ove godine, su ova sredstva potrošena na sledeće prioritete: prvo, to je energetika; za nju je potrošeno 420 miliona maraka; drugi prioritet je bio socijalni sektor, otprilike 280 miliona maraka je potrošeno za ovaj sektor; za poljoprivredu je potrošeno oko 160 miliona maraka; za zdravstvo oko 80 miliona maraka; još dva prioriteta bili su -prvo, razvoj privatnog sektora, od koga se u narednoj godini posebno očekuje da donese koristi prvenstveno kroz proces privatizacije, razvoj malih i srednjih preduzeća i generisanje nove zaposlenosti; i drugo, značajna stavka, od 270 miliona maraka, uglavnom je data lokalnim sredinama (inicijativama za razvoj građanskog društva, za podršku restrukturiranju bankarstva i u nekim segmentima koji se odnose na rehabilitaciju saobraćajne infrastrukture).
Malo detaljnije o dva ključna sektora gde je potrošena i najveća količina sredstva. Energetika - otprilike je pola sredstava otišlo na uvoz struje. Očekuje se da će da se jaz koji je bio otprilike 80 miliona dolara, zahvaljujući i onome što se radi u EPS-u i saradnji sa donatorima, da ne bude planiranih restrikcija.
Ostatak je bio oko 100 miliona dolara ili 200 miliona maraka. Obezbeđivani su rezervni delovi, oprema i tehnička pomoć, tako da je jako puno toga urađeno. Postoji detaljan spisak projekata gde su urađene ozbiljne reparacije i održavanja u okviru elektroprivrede.
Kada se pogleda socijalni sektor, samo da nagovestim par projekata koji su realizovani i kojima je omogućeno da se pomogne najugroženijim slojevima stanovništva. Za materijalno obezbeđenje porodice dobijena su sredstva, čime su eliminisana kašnjenja u isplatama 26 meseci; otprilike je isplaćeno oko 400 maraka po porodici i svi zaostaci.
Kada se pogleda stanje kod dečijih dodataka, targetirano je oko 300.000 porodica, isplaćena su dva kupona dugoročnih obveznica. Takođe, za 200.000 korisnika su isplaćene zemljoradničke penzije i potpomognuto je za Fond zaposlenih, preko švajcarske donacije, otprilike oko 190.000 korisnika. Takođe, nakon Briselske konferencije, znači od polovine ove godine, donacijama francuske vlade, Velike Britanije i Austrije isplaćeni su dupli dečiji dodaci, nadoknada za korisnike tuđe nege i novih 14 meseci materijalnog obezbeđenja porodice.
Daću vam primer samo Evropske unije, kako Vlada Srbije, sarađujući sa donatorima, uspeva da nametne svoje prioritete i da donatori finansiraju ono što je stvarno potrebno ovoj zemlji. Od 200 miliona eura Evropske unije, što je oko 400 miliona maraka, najveći deo je otišao u remonte velikih sistema u energetici - "Nikola Tesla" A i B i "Kostolac B", remont elektrane u Kolubari. Očekuje se isporuka lekova krajem ove godine i početkom naredne godine, oko 50 milioina maraka za lekove koji se ne proizvode u ovoj zemlji, a u delu poljoprivrede oko 40 miliona maraka je išlo za nabavku MPK đubriva itd.
Ako je ove godine bilo otprilike milijardu i 300 miliona maraka, naredne godine očekujemo oko dve milijarde maraka donacija, koje će ući po onim prioritetima o kojima smo se već dogovorili sa donatorima, na način da se ispoštuje ono što je u okviru plana reformi Srbije. U okviru budžetskih efekata, ministar finansija već je rekao da će otprilike devet milijardi dinara biti obezbeđeno kroz donacije. Uglavnom će to u najvećoj meri biti kroz makro pomoć Evropske unije, kao i kroz neke manje donacije koje će doći od bilateralnih donatora.
Na kraju, želim da vam kažem da je izveštaj o donacijama dat šefovima poslaničkih klubova, da ćete dobiti detaljan izveštaj u vidu spiska po projektima, po zemljama, po sektorima, da ćete ga dobiti u najrudimentarnijoj formi, a da se nalazi i u javnosti, transparentno na veb sajtu Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom.
Želim da kažem, na kraju, da do sada od donatora nije stigla nijedna pritužba na tok donacija, niti primedba da su donacije iskorišćene na način da nisu došle do krajnjeg korisnika, do onoga kome su bile namenjene.
Znači, od ovih otprilike milijardu i trista miliona maraka, ni jedna donacija do sada, a bile su ozbiljne presije, bili su ozbiljni donatori, ni jedna od tih donacija nije bila pod nekim karakterom sumnje, pritužbe ili nečega što bi moglo da naruši dalji dotok donacija. Hvala.

Zahvaljujem gospodinu Pitiću.
Da li izvestilac nadležnog odbora želi reč?
Da li narodni poslanik koji je izdvojio mišljenje na sednici Odbora želi reč?

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, gospodo potpredsednici, dame i gospodo ministri, na sednici Odbora izuzeo sam svoje mišljenje iz nekoliko razloga. Neke sam rekao već juče kada smo razmatrali ova dva zakona, odnosno izmene Zakona o porezu na promet i Zakona o akcizama jer sam shvatio da sam, što se toga tiče bio u pravu.
Isto tako mislim u pogledu današnje rasprave, brzo smo preko toga prešli, nismo produžili vreme za raspravu, da je malo četrdesetak minuta za našu poslaničku grupu da iznese svoje stavove i argumente povodom ovog budžeta.
Zašto ovako brzo donosimo budžet? Zaista sam, juče, noćas i danas pokušao da nađem pravo obrazloženje. Pravo obrazloženje su vaši politički odnosi i vidite, poluprazna je sala već nakon uvodnog ekspozea. Neslaganje sa ovakvim postupkom oko donošenja budžeta je nezamislivo, jer ministar je prvo predložio zakon o budžetskom sistemu i budžetsku klasifikaciju, pa je povučen zakon o budžetskom sistemu, predložen je novi budžet, tako da mislim da ne može imati veći značaj zakon o budžetskom sistemu za izmenu Zakona o porezu na finansijske transakcije, nego na sam zakon o budžetu za ovu godinu.
Takođe, prisutna je nekompletnost i nedostatak određenih pratećih odluka i zakona; smanjuje se jedan izvor prihoda, a to je porez na finansijske transakcije, a nema izmene tog zakona. Čuli smo da će on tek za nekoliko nedelja biti predložen; kao i prošle godine, imali smo zakon o učešću opština u iznosima poreza na promet, odnosno o stopama zahvatanja i izdavajanja tih sredstava za opštinske budžete.
Treće, želim da stvorim mogućnost svojim kolegama poslanicima iz poslaničke grupe SPS da iznesu što više argumenta o ovom budžetu i o njegovom neprihvatanju.
Moram da kažem da je budžet nominalno povećan za 90 milijardi i 147 miliona dinara, znači oko 70% i on ukupno iznosi negde oko sedam milijardi i 300 miliona maraka. Primanja budžeta, ono što građani i svi poreski obveznici treba da plate, iznose negde oko šest milijardi maraka i ona su veća za 77%. Što znači da tekući prihodi predstavljaju i imaju veći rast za 7 procentnih poena u odnosu na ukupna sredstva rasta budžeta. Planirani prihodi po osnovu poreza na promet beleže rast od 227% i veći su za 2,27 puta, a to plaćaju ko drugi nego naši građani. Takođe, ovu konstataciju potkrepljuje i podatak da su penzije obezbeđene 60% putem doprinosa a 40% iz sredstava budžeta dobijenih putem donacija. To ilustruje činjenicu da lična primanja radnika koji primaju zarade rapidno opadaju. A, mislim da će posle Zakona o privatizaciji to biti još izraženije.
Potvrđuje se konstatacija da na dohodak građana prihodi rastu 65%, odnosno za 62 procentna poena u odnosu na porez na promet. Nismo dobili podatke o ostvarenim prihodima budžeta za prethodni period ove godine, tako da je to neuporedivo, imajući u vidu da ove godine porez na promet iznosi negde oko 68 milijardi, a akcize su povećane sa 25 na 38 milijardi dinara. Ako uzmemo ovo povećanje po osnovu stope, znači da je akciza povećana za nekih pet milijardi dinara.
Što se tiče rashodnog dela, moram da kažem da klasifikacija jeste dobra tačka. Međutim, i u njoj ima određenih stvari koje meni nisu jasne: porez na takse, nametnut od jednog nivoa vlasti drugom nivou vlasti, naknade u naturi za prevoz zaposlenih. Pa, ne kupujemo mi njima vozila. Zaista, ako smo se dogovorili da toga nema u naturi, nema ga u naturi.
Po mom shvatanju, porez na finansijske transakcije zaista je zanemaren za onaj deo za koji je uveden samodoprinos putem doprinosa na finansijske transakcije za otklanjanje posledica zemljotresa u Kolubarskom okrugu. Prošle godine je bio milijardu, prethodne godine milijardu i dvesta miliona, ove godine samo 867 miliona. Na nama je da tražimo da ova sredstva budu što veća. Jer, zaista, kako gospodin Šumarac reče, ako gradimo svake godine sto kuća, još 4.000 kuća je ostalo. Znači, narednih 40 godina treba da se otklanjaju posledice ove katastrofe.
Zaveden je doprinos solidarnosti Srbije prema Kolubarskom okrugu, a u ovom trenutku ispada da je to doprinos solidarnosti Kolubarskog okruga prema Srbiji, jer samo 20% tih sredstava dobija Kolubarski okrug.
Na kraju, mogu da kažem da je dobro da sve one kapitalne investicije koje su rađene u prethodnom i u ovom periodu, budu i u ovom budžetu prihvaćene i opredeljena sredstva da se što pre završe. Hvala.

Da li predsednici poslaničkih grupa žele reč?
Ima reč gospodin Tomislav Nikolić, predstavnik poslaničke grupe SRS.

Ovo je jedinstvena prilika da Vlada počastvuje Skupštinu svojim prisustvom.
Dame i gospodo narodni poslanici, već je juče rečeno i prihvaćeno kao opravdani prekor da je poniženje Narodne skupštine od strane Vlade da joj na jedan dan da na uvid predlog budžeta za 2002. godinu i da očekuje od Narodne skupštine raspravu u kojoj će poslanici argumentovano podržati ili osporavati predlog budžeta.
Da je to Vlada htela i zaista želela raspravu o budžetu, obratila bi se Narodnoj skupštini početkom decembra sa Predlogom zakona o budžetu, pa bismo imali vremena da čujemo izveštaj nadležnih odbora, barem o tome kako nam izgleda iduća godina. A, izgleda kao godina u kojoj se nastavljaju neispunjena obećanja Vlade Republike Srbije.
Da podsetim predsednika Vlade, obraćajući nam se prošle godine, obećao nam je sve i svašta. Jeste to bilo u revolucionarnom zanosu, ali ipak je morala da se meri svaka reč, zato što se ne samo u 21. veku, nego i u 20. veku i 19. veku pisalo ono što se govorilo i ostajalo je kao trajno svedočanstvo. Da podsetim predsednika Vlade da nam je kao primarni zadatak, pre kretanja u ozbiljne reforme ili istovremeno sa njima, kako je on rekao, obećao rešavanje najtežih krivičnih dela. Rekao je da to nije pitanje, da se ne radi ni o sedmicama, već o danima kada ćemo saznati i imati rasvetljeno ubistvo Stanka Ćuruvije, ubistvo na Ibarskoj magistrali, otmicu Ivana Stambolića ...
(Predsednik: Gospodine Nikoliću, molim vas da se vratite na temu dnevnog reda.)
... ima ubistava koja su očito imala političku pozadinu i (citiram predsednika Vlade) "Svi prethodnici pre mene govorili su o onome što smo doživeli u ovih godinu dana".
Zašto samo meni uskraćujete pravo da govorim o tome šta smo uradili u ovih godinu dana. Ne možete da govorite o Predlogu budžeta a da se ne osvrnute na situaciju kroz koju je zemlja prošla. Podsećam vas, gospođo Mićić, da ste predsednik Narodne skupštine i da sam ja sa vama ravnopravan, a da vam je ovde Vlada u podređenom položaju i da, ako već omogućavate predsedniku Vlade i ministrima da govore o svemu što smatraju da je potrebno da bi obrazložili predlog budžeta, dozvolite i meni da govorim o svemu što smatram da je potrebno da bih rekao zašto sam protiv budžeta. Ako upotrebim ružnu reč, ako nekoga uvredim, opomenite me a nemojte da me opominjete onda kada na to nemate pravo. Postojao je jedan koji je tako uzurpirao pravo predsednika Narodne skupštine i više nije predsednik Narodne skuštine.