Reč ima predsednik Vlade, gospodin Zoran Đinđić.

Dame i gospodo, imam potrebu da usred ove rasprave u načelu skrenem još jednom pažnju na nekoliko principijelnih stvari jer imam utisak da se one pomalo gube u ovoj raspravi. Naime, budžet predstavlja određeni raspon između prava i realnih prihoda. Znači, moramo uvek imati u vidu i jednu i drugu stranu.
Na žalost, tokom 50 ili 60 poslednjih godina, naročito tokom proteklih 10 godina ovaj problem je rešavan tako što, kada je bilo nekih teškoća, onda su prava nominalno prihvatana, ona su zakonski postojala, ali nisu ostvariva. Kada neko kaže, mi smo imali novca i za invalide, i za ove i za one, nije istina. Znači, tokom proteklih 10 godina ljudi nisu redovno primali penzije, nisu primali dečje dodatke, čitav niz zakonskih prava nije bio realizovan i to je bio način da budžet bude jedna fasada koja se na početku ili na kraju godine iskontroliše, a šta se događa stvarno iza scene, to su znali samo oni jadnici koji su dolazili i pitali šta je bilo sa mojom penzijom, šta je bilo sa mojim dečjim dodatkom, šta je bilo sa porodiljskim ili nekim drugim pravom.
Dok u 2001. godini svako zakonsko pravo je ostvareno. To je nešto što je razlika u odnosu na dugi niz prethodnih godina.
Drugi način rušenja onoga što sam nazvao filozofijom ovog budžeta, ali i ideje budžeta, jeste da se rashodi finansiraju iz nerealnih izvora. Tu postoje dve mogućnosti. Jedna je trošenje supstance, trošenje nacionalnog bogatstva, tako što nema amortizacije, što se ne obnavljaju putevi, što se ne obnavlja železnica, što se ne obnavlja ono u šta je ulagano, nego se taj novac troši kao da je to tekući prihod ili se deficitarno finansira tako što se vrše neke pozajmice. I to je takođe bilo 10 godina, delimično i pre toga.
Ako vam kažem da je 120 vozova danas otkazano u Srbiji, svakog dana je tako, jer su naše železnice najgore u ovom delu sveta, onda to nije stvar od godinu dana nego je to stvar od 20 godina: 20 godina je to trošeno i naravno nešto od toga je trošeno i za tekuću budžetsku potrošnju. Mi smo završili s tim i sada se suočavamo sa realnošću, zatečena prava poštujemo dok se ne promene i dok postoje realni izvori prihoda koji su takvi kakvo je stanje ekonomije.
Hiljadu maraka za prosvetne i zdravstvene radnike je odlično, ali nemojte onda da vaš kolega kaže da je opterećenje za privredu preveliko. Nemojte da jedan izlazi i da kaže levo, drugi da izlazi i da kaže desno i da onda u celini pokrivate celo političko polje; onda jedan kaže da na strani rashoda još treba, a ovaj drugi kaže da se na strani prihoda previše stegnulo. Morate da se dogovorite u vašoj poslaničkoj grupi, jer vidite to je taj balans između prihoda i rashoda koji će na jednoj strani da poštuje prava, a na drugoj strani da poštuje taj princip realnih izvora. To je ono što je jako teško posle 10 godina i to je bolno. Bolno je suočavanje sa realnošću ako ste 10 godina lutali, ali mi moramo jednog trenutka kao nacija da se sa time suočimo i siguran sam da nema alternative ovom suočavanju, ma koliko ono bilo bolno.
To jeste socijalni budžet zato što su socijalna prava koja smo mi zatekli takva kakva su. Znači, ili ćemo ih poštovati, ili će Skupština menjati te zakone o socijalnim pravima ili ćemo nastaviti tu staru priču da ljudima ne dajemo ono što je njihovo pravo. Nije socijalno pitanje levičarski monopol, nego svaka država mora da poštuje socijalna prava svojih građana. Nije u tradiciji budžeta da finansiraju penziono i zdravstveno osiguranje, ali u situaciji kada iz doprinosa to ne može, onda to budžet mora da finansira iz poreskih obveznika.
Neko će da pita zašto poreski obveznici da to plaćaju. Zato što je socijalna stabilnost faktor ekonomske stabilnosti. Ako su ljudi nezadovoljni u ovoj zemlji zato što nisu dobili ono što im pripada, to će se osetiti u atmosferi i onda tu nema duha preduzetništva, nema te dobre privrede ako je stanovništvo nezadovoljno. Neće ljudi ići na demonstracije i neka se Toma ne raduje. Kada su imali dve marke platu nisu išli.
Znači, socijalno nezadovoljstvo se ne pretvara u političko nezadovoljstvo, ali destabilizuje sistem i zato je jako važno da svi oni koji imaju određena prava ta prava ostvaruju, jer onda veruju u svoju državu. Ako veruju u svoju državu onda će biti lojalni, onda će štedeti, onda će legalizovati svoje poslove, onda se neće baviti sivom ekonomijom i onda će postepeno to društvo da bude normalno.
Druga stvar koja je jako često pominjana jeste podsticati i razvijati ekonomiju. Nije uloga budžeta da pokrene privredu. Zaista, ako očekujete od budžeta da pokrene privredu, onda ste na pogrešnoj temi pokrenuli tu raspravu. U principu, nije uloga ni Vlade da pokrene privredu. U principu, uloga Vlade je da uklanja prepreke za normalno delovanje privrede. U ovoj fazi prepreka ima jako mnogo i u ovoj fazi su prepreke bile međunarodne, prepreke su bile sistemske, prepreke su finansijeke blokade: 800 milijardi dinara međusobnih dugova smo mi zatekli u privredi. Znači, pustite tu privredu samu sebi i ona će potonuti. Mi smo morali mnogo više da budemo aktivni u samoj privredi nego što bi jedna normalna vlada, onakva kakvu smo mi zamislili, radila, ali ne zato što je to uloga Vlade da ona sada pokreće privredu.
Uloga Vlade je da bude saobraćajac i da sprečava da se sudaraju automobili, da uređuje tok saobraćaja. Uloga Vlade nije da sedi sa svakim vozačem i da vozi umesto njega, kao što su radile prethodne vlade. Mislim da i ubuduće treba imati razumevanja za to da je ova vlada intervencionistička samo u onoj meri u kojoj se to od nje traži; i to deset puta traže, pa onda neko iz Vlade se javi da se uključi. Nikome mi nismo ni upravni odbor, ni bilo šta drugo nametnuli, niti našom inicijativom je do toga došlo. Ni u jednom jedinom slučaju. Ali je bilo hiljade slučajeva gde se to traži i gde mi ne uspevamo zato što nemamo naprosto kapacitete, nemamo dovoljan broj ljudi koji to mogu da rade.
Filozofija ove vlade je da Vlada treba da uklanja prepreke, da omogućava privredi da ona sama radi, da stvara okvir unutar koga će se privreda, u uslovima fer konkurencije, sama razvijati. Konačno, ta fatalna potrošačka korpa, 50 puta sam čuo ovde. Znači, ona potrošačka korpa koja je merena svih ovih godina i sada se meri. Oni proizvodi, one kategorije, one klase, onog kvaliteta koji su bili uvek i sada su. Znači, nismo mi sada rekli da se u njoj trule jabuke, a pre tri godine su bile crvene jabuke. Iste jabuke koje su bile tada i sada su, isti šećer, isto ulje, isto meso. Kada smo došli i formirali ovu vladu trebalo je tri prosečne plate da se kupi jedna potrošačka korpa, a potrošačka korpa je za jednu porodicu i kada neko kaže za 1,7 plata ne može jedna porodica da se hrani, jer je to jedna potrošačka korpa, on ne razume računicu. Znači, potrošačka korpa je za porodicu.
Najveći broj porodica u Srbiji je sa četiri člana domaćinstva, zato se potrošačka korpa računa na četvoročlanu porodicu i smatra se da ako dvoje ljudi radi u porodici da oni mogu da pokriju potrošačku korpu. Bilo kako bilo, isto merilo je pre godinu dana govorilo da su potrebne tri prosečne plate za jednu potrošačku korpu. Danas je potrebno 1,75% plata za jednu potrošačku korpu. Znači, skoro duplo manje novca je potrebno za istu količinu stvari. Tu količinu stvari (pogledajte Statistički zavod Srbije, Savezni statistički zavod, isti oni koji su merili ranije mere i danas) nismo mi definisali kao Vlada Srbije, ona je definisana 1992. godine kao mera potreba jedne porodice. Ona ima 100 stavki od odeće, do hrane, pića, paste za zube i svega onoga što ljudima treba.
To znači, sigurno, da ta potrošačka korpa predstavlja merilo siromaštva. U normalnim zemljama se ne meri standard po tome koliko jedete i koliko možete da kupite hrane, ali ako merimo u odnosu na ono što smo zatekli, ne u odnosu na ono gde bismo želeli da budemo, onda mi danas mnogo bolje stojimo kao prosečni građani nego pre godinu dana. Jednim delom to je sigurno zasluga ove vlade.

Pravo na repliku narodni poslanik Tomislav Nikolilć, mada je premijer možda mislio na nevernog Tomu.

Gospodin predsednik Vlade je pokušao pogrešnim tumačenjem da izazove barem dve manipulacije na sednici Narodne skupštine Republike Srbije.
Prva, gospodine predsedniče, naš međustranački odnos, a tako gledam svoj odnos u Skupštini prema bilo kome drugom, nije takav da vi meni ovde kažete Tomo i da izazovete sumnju kod ostalih pripadnika SRS, otkud to da predsednik Vlade, moja je dužnost da to demantujem, predstavniku političke stranke koju najviše proganja u zemlji ovde se obraća tonom koji je svojstven pripadnicima iste političke stranke. Dakle, ovo vam odbacujem predsedniče Vlade.
Druga manipulacija, nikada se nisam radovao demonstracijama u ovoj zemlji, posebno ne onima koje ste orgnaizovali dok ste bili u opoziciji. Uvek su se završavale krvavo i rušilački, a dok sam učestvovao u Vladi Srbije nije bilo demonstracija, tako da uopšte nemam razloga niti da ih podstičem, niti da im se radujem. Bojim se, ako dođe do demonstracija, da će to biti strašno i da to ovoj zemlji nije potrebno, ali nemojte da nas ubeđujete, i ako nestane socijalnog mira u zemlji, da će prestati privreda da radi i neće imati motiva. Ako ne bude socijalnog mira, pašće Vlada Republike Srbije i to je ono najbolje i najlakše što u ovoj zemlji može da se desi.

Reč ima narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, a posle nje narodni poslanik Slobodan Tomović.

Gospodine ministre Đeliću, ovih dana izjavili ste da se promene u Srbiji tako brzo odvijaju da stigne depeša iz američkog kongresa, a vi već te reforme izvršili. Mi nikada nismo sumnjali da ste vi puki izvršioci volje američkog kongresa i da ste jedna marionetska vlada. Lepo je što ste to priznali pred licem javnosti.
Sramota je to za jednu državu, gospodine Đeliću, jer svaka vlada da bi, između ostalog, dokazala svoju nezavisnost vodi samostalno nacionalnu i ekonomsku politiku i ne čeka da joj neko iz Amerike ili iz belog sveta kaže šta treba da radi.
Valjda mi ovde treba da znamo najbolje šta nam je posao. A Vi, gospodine Đinđiću, tvrdite da je ovo budžet štednje. Ovo je izuzetno rasipnički budžet. Malopre ste pokušali da manipulišete ovde sa masama, tvrdeći da potrošačka korpa danas iznosi 1,7 prosečnih plata. Sad vas samo pitam - kako je moguće da mnogo gore živim nego prošle godine, a primanja su mi mnogo veća, jer kao narodni poslanik imam mnogo veću platu nego što sam je imala kao ministar.
U potrošačku korpu, gospodine premijeru, ne ulazi cena struje, komunalija, odeće, knjiga, svega onoga što je 1000% poskupelo u Srbiji. Ne jedemo mi samo ulje, šećer, malo brašna i malo testenina. Treba ovaj narod još nešto sebi da obezbedi.
Tvrdite da nema para za prosvetne radnike - ima, gospodine ministre, samo da niste za ove agencije izdvojili ovoliko sredstava koliko ukupno iznosi budžet za srednje obrazovanje. Nažalost, nemam više vremena, ali predložili smo potpuno novi predlog budžeta kroz naše amandmane, pa ćemo vam to obrazložiti.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Tomović.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, najkraći komentar predloga budžeta za 2002. godinu bi bio već viđen, jer se ponavlja situacija u kojoj smo bili, usvajajući budžet za 2001. godinu. Nudi nam se budžet koji u startu ima deficit, samo što je taj deficit ovoga puta značajno veći, a kao izvor za pokriće tog deficita, nedovoljno argumentovano i ubedljivo, nude nam se sredstva ostvarena od privatizacije, međunarodnih donacija i kredita od domaćih banaka.
O argumentaciji za ove izvore ću malo kasnije govoriti, ali bih najpre izneo neke osnovne dileme povodom metodologije utvrđivanja pojedinih troškova. Istovremeno bih postavio neka pitanja, za koja mislim da bi bilo značajno da se objasne ovde, a i javnosti.
Naime, bar je takva praksa postojala, ako nešto planirate, da vodite računa o tome šta je to bilo u prethodnom periodu. Dakle, planirao sam nešto u prethodnom periodu, pa su se ta moja očekivanja tako ostvarila, ili nisu, pa sam zbog toga sve uzeo u obzir, i sada, uzimajući sve to u obzir, predlažem npr. neke druge nivoe troškova.
S obzirom da u obrazloženju ovog budžeta nisam video koliki su npr. bili troškovi putovanja ili kako se projektuje da će biti ostvareni troškovi putovanja u 2002. godini, ne vidim da oni baš treba da budu milijardu stotrideset pet miliona za ovu godinu. Moguće je da sam prevideo cifru, ali da ne polemišem ako je cifra tačna, principijelo važi ovo što kažem.
Ista je stvar kada bi trebalo reći - a šta su to te opšte usluge po ugovoru i kako se projektuje da će biti ostvarene u ovoj godini, pa se planira da za to treba potrošiti 2,565 milijardi u narednoj godini? Kako su u 2001. godini ostvareni troškovi po osnovu naknade u naturi, u prevozu zaposlenih, jer se planira impozantnih 2,5 milijarde za ovu godinu? Kako su utvrđeni troškovi za specijalizovane usluge u 2001. godini, koliko su iznosile i koliko će iznositi, kada se planira četiri milijarde i 154 miliona u narednoj godini?
Postoji sigurno desetak tzv. mesta troškova, koje predstavljaju razne agencije i biroi, i sve to košta negde cirka milijardu dinara. Ne treba naglašavati da mi, kao poslanici, nemamo nikakvog uticaja na formiranje tih agencija ili biroa, a to znači nema nikakvog dimenzionisanja tog njihovog funkcionisanja, a onda za to treba potrošiti taj iznos.
Konačno, da kažem i to, da su glavne zamerke, mislio sam da su to zamerke koje su u redu, prethodnoj Vladi bile - zašto su velike subvencije, jer se time kupuje socijalni mir, zašto se vlada sa toliko uredbi, jer to mora da se reguliše na drugi način, kad ono, predlagač takođe poseže za subvencijama, s tim što su te subvencije sada značajno veće, nego one koje su bile, a već smo konstatovali da vlada sa više uredbi nego prethodna Vlada.
Naravno, iz razloga pristojnosti, neću da karakterišem takvo ponašanje, kada sebi dozvoljavate nešto što je lajtmotiv kritike nekoga drugoga. No, to je sada verovatno i deo imidža predlagača.
Ali, da se vratim na izvore. Mi treba da verujemo da ćemo od troškova ostvarenih po osnovu privatizacije inkasirati 10,8 milijardi. Nemamo u obrazloženju šta će se to privatizovati, imenom i prezimenom, šta je do sada po tome urađeno, dokle su razgovori na tu temu otišli, jesu li otvoreni svuda tenderi itd.?
Dakle, treba da verujemo da će se desiti 10,8 milijardi, dozvolite da to može da stvara sumnju; ne tvrdim da se već unapred zna i šta će se prodati, i kome će se prodati i za koliko će se prodati. Tu sumnju moramo odagnati.
Što se tiče donacije, kaže se - inkasiraćemo 9 milijardi. U redu, samo sa koje strane, kako, od koga, šta će biti ustupci koje moramo da napravimo, da bismo verovali da to ima smisla i da to ima svoju svrhu?
Neću da komentarišem koliko je ovo i šta je ovo što se tiče kredita, verovatno toliko treba, jer bi ovi krediti trebalo da pokriju troškove otplaćivanja kamata, otprilike taj i taj iznos, uravnotežen, za dugove koji su ranije stvoreni, koji se stvaraju ili koji će se još stvoriti.
Sve u svemu, mislim da bi vezano za ovaj budžet trebalo, i zasluživalo bi da se odgovori na ova pitanja. Sudeći prema tim pitanjima, a verovatno i još nekim drugima, koja će se i ovde čuti, taj budžet bi trebalo da se još poboljša itd, pa onda da se da ponovo na odlučivanje, jer dotle, poslanička grupa SPS neće glasati za usvajanje ovakvog budžeta. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Stanko Kovačević.

Poštovano predsedništvo, gospodine predsedniče Vlade, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, poštovani građani, na primedbu da je prošao moj red, službeno sam bio pozvan od Službe Skupštine, jer sam imao telefonski poziv.
Ali, neka gospoda govore da je prošao red, ipak ću o zakonu o budžetu i o zakonima koje smo usvojili pre neki dan govoriti kao o jedinstvenom paketu, jer se ni o zakonu o budžetu, ni o samom budžetu, ne može govoriti, a da se ne poveže sa ona dva zakona koja smo usvojili - o akcizama i porezu na promet. Zaista bi bilo interesantno da se sada može vratiti slika glasanja o ta dva zakona, gde se lako može videti da su oni kritičari koji su početkom ove godine kritikovali budžet za 2001. godinu, kritikovali nastojanja Vlade da budžet svede u one norme, koje mogu biti pokrivene isključivo iz realnih izvora.
Zbog toga smo morali onako široku lepezu poreskih zahvatanja da upotrebimo, a upravo za ovu godinu, kada se i iz drugih izvora mogu namaknuti sredstva za pokriće budžetskog deficita i svih budžetskih troškova, onda je potpuno logičan, reformski, socijalni i razvojni potez Vlade da se predloži ovim zakonom ukidanje određenih poreza na određenu vrstu prozivoda, pa makar to bilo i na period od dve godine.
Zašto se za ovaj budžet može reći da je čak i razvojni - pa mora biti i razvojni, iako gospodin predsednik kaže da funkcija budžeta nije razvojna, ali u ovom budžetu ima razvojnih elemenata, jer se predviđa da se izgradi 340 km saobraćajnica, što je apsolutno dokaz o jednom razvojnom elementu u budžetu. Postoje razvojni elementi i u sektoru agrara, postoje razvojni elementi vezano za Zakon o akcizama i Zakon o porezu na promet, gde je rečeno da će iz sredstava akciza biti formiran fond za izgradnju puteva.
Takođe odatle će se pokriti neophodna socijalna sredstva i sredstva za zdravstvo i prosvetu. Ovde je bilo primedaba na obim budžeta, da je on preveliki, 219 milijardi naspram 120 i nešto milijardi za ovu godinu i uporno niko neće da prihvati obrazloženje koje nam je ministar dao, da je visina budžeta tako velika upravo zbog novih stavki, velikog broja rashodnih stavki koje moraju biti pokrivene. Po prvi put u ovoj godini će Vlada Republike Srbije izvršavati obaveze i prema inostranim poveriocima i prema građanima koji nisu bili u plani u prethodnim periodima, a posebno se misli na obaveze vezano za povraćaj sredstava za privredni preporod Srbije.
Takođe, ima velikog broja primedaba na visinu deficita. Ako ste imali prilike sinoć da slušate našeg ministra gospodina Đelića u "Presingu", ako se ne varam (na Trećem kanalu, a da, na "Presingu" je bio moj šef, gospodin Perišić), na Trećem kanalu postavljeno mu je upravo pitanje vezano za visinu deficita. Ostalo mi je u sećanju jedan elemenat odgovora gospodina Đelića, da nije baš siguran da će sa onolikim obimom iz privatizacionih prihoda moći da se pokriju budžetski deficiti, pa je rekao da je njegov kolega ministar privrede i privatizacije, gospodin Vlahović, mnogo veći optimista od njega. Mogu da kažem da delim optimizam ministra Vlahovića, jer verujem da će u 2002. godini prihodi od privatizacije moći mnogo više da pomognu pokriću budžetskih deficita, nego što je to planirano u ovim stavkama budžeta.
Razvojna funkcija, koja je iskazana i u elementima Agrarnog budžeta, takođe je veoma značajna, ali pre svega najznačajniji su elementi socijalne funkcije ovog budžeta, jer će po prvi put korisnici budžeta moći da dobiju i unapred sredstva za koja se prethodna vlast obavezala prema građanima. Jednom rečju, budžet za 2002. godinu, pored činjenice da će ponovo biti budžet iz realnih izvora, imaće socijalnu, razvojnu funkciju, gde će elemente reforme staviti na malo stabilnije noge.
Na kraju, želim samo da vas upoznam da je pre nedelju dana delegacija Skupštine Srbije prisustvovala seminaru MMF i Svetske banke u Beču, gde je upravo govoreno o budžetu i poreskoj politici koja je u vezi sa ovom tačkom dnevnog reda. Draga koleginice, veoma mi je drago što su tri poslanika iz opozicionih stranaka, iz SPS-a gospoda Momir Radoičić, Zoran Nikolić, iz SSJ gospodin Zoran Novaković, imali prilike da čuju veoma značajne autoritete MMF i Svetske banke, kako daju punu podršku Vladi Republike Srbije i SRJ u merama preduzetim za saniranje nasleđenog stanja i u stvaranju reformskih preduslova za napredak, ekonomski razvoj ove zemlje.
Posebno je bilo prijatno pred poslanicima Bugarske, Rumunije, BiH i Hrvatske čuti mišljenje zastupnika u Saboru Hrvatske, gospodina Đura Mavra - na opasku rezidenta MMF u Beogradu, gospodina Džošua Šarka, da gaji velike nade u prosperitet ekonomije i demokratije u Srbiji i Jugoslaviji - da je za Hrvatsku veoma značajna činjenica da MMF veruje u ekonomski i demokratski razvoj Srbije i SRJ. Hrvatska upravo na tim činjenicama zasniva svoju budućnost i razvoj, jer bez toga Hrvatskoj bi bilo veoma teško.
Što je još značajno, autoriteti MMF i Svetske banke takođe su obećali dalju podršku razvoju Jugoslavije, ali su nam dali primedbu da Jugoslavija i Srbija moraju što je moguće brže da stvore osnovne preduslove za doticaj stranog investicionog, a ne donatorskog kapitala. Zato je neophodno stvoriti zakonske uslove i garancije i prevashodno prestrukturirati bankarski i finansijski sistem. MMF i Svetska banka su obećali da će nam upravo u tim elementima pružiti veliku podršku. Ti elementi prestrukturiranja se nalaze i u ovom našem budžetu, za koji zaista treba izreći sve pohvale i biti uveren da će se njegovom realizacijom ostvariti dalja ekonomska i reformska stabilnost Srbije. Hvala.