Dame i gospodo, imam potrebu da usred ove rasprave u načelu skrenem još jednom pažnju na nekoliko principijelnih stvari jer imam utisak da se one pomalo gube u ovoj raspravi. Naime, budžet predstavlja određeni raspon između prava i realnih prihoda. Znači, moramo uvek imati u vidu i jednu i drugu stranu.
Na žalost, tokom 50 ili 60 poslednjih godina, naročito tokom proteklih 10 godina ovaj problem je rešavan tako što, kada je bilo nekih teškoća, onda su prava nominalno prihvatana, ona su zakonski postojala, ali nisu ostvariva. Kada neko kaže, mi smo imali novca i za invalide, i za ove i za one, nije istina. Znači, tokom proteklih 10 godina ljudi nisu redovno primali penzije, nisu primali dečje dodatke, čitav niz zakonskih prava nije bio realizovan i to je bio način da budžet bude jedna fasada koja se na početku ili na kraju godine iskontroliše, a šta se događa stvarno iza scene, to su znali samo oni jadnici koji su dolazili i pitali šta je bilo sa mojom penzijom, šta je bilo sa mojim dečjim dodatkom, šta je bilo sa porodiljskim ili nekim drugim pravom.
Dok u 2001. godini svako zakonsko pravo je ostvareno. To je nešto što je razlika u odnosu na dugi niz prethodnih godina.
Drugi način rušenja onoga što sam nazvao filozofijom ovog budžeta, ali i ideje budžeta, jeste da se rashodi finansiraju iz nerealnih izvora. Tu postoje dve mogućnosti. Jedna je trošenje supstance, trošenje nacionalnog bogatstva, tako što nema amortizacije, što se ne obnavljaju putevi, što se ne obnavlja železnica, što se ne obnavlja ono u šta je ulagano, nego se taj novac troši kao da je to tekući prihod ili se deficitarno finansira tako što se vrše neke pozajmice. I to je takođe bilo 10 godina, delimično i pre toga.
Ako vam kažem da je 120 vozova danas otkazano u Srbiji, svakog dana je tako, jer su naše železnice najgore u ovom delu sveta, onda to nije stvar od godinu dana nego je to stvar od 20 godina: 20 godina je to trošeno i naravno nešto od toga je trošeno i za tekuću budžetsku potrošnju. Mi smo završili s tim i sada se suočavamo sa realnošću, zatečena prava poštujemo dok se ne promene i dok postoje realni izvori prihoda koji su takvi kakvo je stanje ekonomije.
Hiljadu maraka za prosvetne i zdravstvene radnike je odlično, ali nemojte onda da vaš kolega kaže da je opterećenje za privredu preveliko. Nemojte da jedan izlazi i da kaže levo, drugi da izlazi i da kaže desno i da onda u celini pokrivate celo političko polje; onda jedan kaže da na strani rashoda još treba, a ovaj drugi kaže da se na strani prihoda previše stegnulo. Morate da se dogovorite u vašoj poslaničkoj grupi, jer vidite to je taj balans između prihoda i rashoda koji će na jednoj strani da poštuje prava, a na drugoj strani da poštuje taj princip realnih izvora. To je ono što je jako teško posle 10 godina i to je bolno. Bolno je suočavanje sa realnošću ako ste 10 godina lutali, ali mi moramo jednog trenutka kao nacija da se sa time suočimo i siguran sam da nema alternative ovom suočavanju, ma koliko ono bilo bolno.
To jeste socijalni budžet zato što su socijalna prava koja smo mi zatekli takva kakva su. Znači, ili ćemo ih poštovati, ili će Skupština menjati te zakone o socijalnim pravima ili ćemo nastaviti tu staru priču da ljudima ne dajemo ono što je njihovo pravo. Nije socijalno pitanje levičarski monopol, nego svaka država mora da poštuje socijalna prava svojih građana. Nije u tradiciji budžeta da finansiraju penziono i zdravstveno osiguranje, ali u situaciji kada iz doprinosa to ne može, onda to budžet mora da finansira iz poreskih obveznika.
Neko će da pita zašto poreski obveznici da to plaćaju. Zato što je socijalna stabilnost faktor ekonomske stabilnosti. Ako su ljudi nezadovoljni u ovoj zemlji zato što nisu dobili ono što im pripada, to će se osetiti u atmosferi i onda tu nema duha preduzetništva, nema te dobre privrede ako je stanovništvo nezadovoljno. Neće ljudi ići na demonstracije i neka se Toma ne raduje. Kada su imali dve marke platu nisu išli.
Znači, socijalno nezadovoljstvo se ne pretvara u političko nezadovoljstvo, ali destabilizuje sistem i zato je jako važno da svi oni koji imaju određena prava ta prava ostvaruju, jer onda veruju u svoju državu. Ako veruju u svoju državu onda će biti lojalni, onda će štedeti, onda će legalizovati svoje poslove, onda se neće baviti sivom ekonomijom i onda će postepeno to društvo da bude normalno.
Druga stvar koja je jako često pominjana jeste podsticati i razvijati ekonomiju. Nije uloga budžeta da pokrene privredu. Zaista, ako očekujete od budžeta da pokrene privredu, onda ste na pogrešnoj temi pokrenuli tu raspravu. U principu, nije uloga ni Vlade da pokrene privredu. U principu, uloga Vlade je da uklanja prepreke za normalno delovanje privrede. U ovoj fazi prepreka ima jako mnogo i u ovoj fazi su prepreke bile međunarodne, prepreke su bile sistemske, prepreke su finansijeke blokade: 800 milijardi dinara međusobnih dugova smo mi zatekli u privredi. Znači, pustite tu privredu samu sebi i ona će potonuti. Mi smo morali mnogo više da budemo aktivni u samoj privredi nego što bi jedna normalna vlada, onakva kakvu smo mi zamislili, radila, ali ne zato što je to uloga Vlade da ona sada pokreće privredu.
Uloga Vlade je da bude saobraćajac i da sprečava da se sudaraju automobili, da uređuje tok saobraćaja. Uloga Vlade nije da sedi sa svakim vozačem i da vozi umesto njega, kao što su radile prethodne vlade. Mislim da i ubuduće treba imati razumevanja za to da je ova vlada intervencionistička samo u onoj meri u kojoj se to od nje traži; i to deset puta traže, pa onda neko iz Vlade se javi da se uključi. Nikome mi nismo ni upravni odbor, ni bilo šta drugo nametnuli, niti našom inicijativom je do toga došlo. Ni u jednom jedinom slučaju. Ali je bilo hiljade slučajeva gde se to traži i gde mi ne uspevamo zato što nemamo naprosto kapacitete, nemamo dovoljan broj ljudi koji to mogu da rade.
Filozofija ove vlade je da Vlada treba da uklanja prepreke, da omogućava privredi da ona sama radi, da stvara okvir unutar koga će se privreda, u uslovima fer konkurencije, sama razvijati. Konačno, ta fatalna potrošačka korpa, 50 puta sam čuo ovde. Znači, ona potrošačka korpa koja je merena svih ovih godina i sada se meri. Oni proizvodi, one kategorije, one klase, onog kvaliteta koji su bili uvek i sada su. Znači, nismo mi sada rekli da se u njoj trule jabuke, a pre tri godine su bile crvene jabuke. Iste jabuke koje su bile tada i sada su, isti šećer, isto ulje, isto meso. Kada smo došli i formirali ovu vladu trebalo je tri prosečne plate da se kupi jedna potrošačka korpa, a potrošačka korpa je za jednu porodicu i kada neko kaže za 1,7 plata ne može jedna porodica da se hrani, jer je to jedna potrošačka korpa, on ne razume računicu. Znači, potrošačka korpa je za porodicu.
Najveći broj porodica u Srbiji je sa četiri člana domaćinstva, zato se potrošačka korpa računa na četvoročlanu porodicu i smatra se da ako dvoje ljudi radi u porodici da oni mogu da pokriju potrošačku korpu. Bilo kako bilo, isto merilo je pre godinu dana govorilo da su potrebne tri prosečne plate za jednu potrošačku korpu. Danas je potrebno 1,75% plata za jednu potrošačku korpu. Znači, skoro duplo manje novca je potrebno za istu količinu stvari. Tu količinu stvari (pogledajte Statistički zavod Srbije, Savezni statistički zavod, isti oni koji su merili ranije mere i danas) nismo mi definisali kao Vlada Srbije, ona je definisana 1992. godine kao mera potreba jedne porodice. Ona ima 100 stavki od odeće, do hrane, pića, paste za zube i svega onoga što ljudima treba.
To znači, sigurno, da ta potrošačka korpa predstavlja merilo siromaštva. U normalnim zemljama se ne meri standard po tome koliko jedete i koliko možete da kupite hrane, ali ako merimo u odnosu na ono što smo zatekli, ne u odnosu na ono gde bismo želeli da budemo, onda mi danas mnogo bolje stojimo kao prosečni građani nego pre godinu dana. Jednim delom to je sigurno zasluga ove vlade.