Reč ima narodni poslanik Hranislav Perić, a sledeći je Stevan Kesejić. Preostalo vreme vaše poslaničke grupe je osam minuta.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu Parlamenta je Predlog zakona o budžetu. Po meni ovaj zakon je najvažniji od zakona koje donosimo u ovom parlamentu. Odmah na početku moram da kažem da nije ispoštovana skupštinska procedura, pre nego što je budžet došao u parlament. Niko nije imao vremena da se pozabavi ovim pitanjima. Vlada je prezauzeta putujući po svetu, niko nije mogao da nađe sebe i da nađe vremena da ovo po skupštinskoj proceduri i usvojimo u Skupštini.
Prvo, po Poslovniku ova tačka nije mogla da se nađe na dnevom redu. Budžet je najvažniji zbog toga što će on opredeljivati kako će građani živeti u 2002. godini. Onako kako stoji u ovim papirima, sigurno je da nam se ne piše dobro. Budžet na prvi pogled izgleda bombasto, cifre su velike, Budžet je veliki i to bi bilo idealno kada bi mogao ovaj siromašni narod da napuni ovaj budžet, jer pre neki dan u vašim sredstvima informisanja izašao je podatak da je tri miliona građana u državi siromašno.
Kada se pravi budžet, treba računati da što više građana učestvuje svojim zaradama u punjenju budžeta. Šta radimo mi? Smanjujemo broj zaposlenih u preduzećima. U prošloj godini je bio deficit u budžetu. Popunili ste budžet prodajom predsednika Slobodana Miloševića, a pošto ste i ovaj budžet planirali sa manje prihoda od rashoda, šta je to sledeće na prodaju? Da li ćemo ovaj deficit u budžetu popuniti prodajom generala?
U budžetu se predviđaju sredstva od privatizacije, od prodaje. Ako mi prodajemo imovinu i preduzeća, a da pare potrošimo kroz budžet, nije ni domaćinski, ni srpski. Ne voli srpski domaćin onog koji proda njivu i imanje da bi vozio mercedes, nosio strana odela i kravate. Ono što prodaš jednom, nemaš ga nikada. Ovde se menjaju teze kada se govori o prošlom vremenu. Sve deficite u prošlom i u ovom budžetu morali su da popune oni koji su nas bombardovali i oni koji su nas uništili.
Vi ste morali da učinite sve da dođe do nadoknade ratne štete, morali su oni koji su nam polomili preduzeća prvo da ih saniraju, da ih stave u funkciju, a onda da ih kupuju. Cena bombardovanih preduzeća i preduzeća u funkciji nije ista. Jedan je budžet koji se planira. Jadan je budžet koji se planira napuni i kreditima i zajmovima. I na kraju, planiran je visok budžet da bi korisnici mogli da zahvate iz budžeta veće cifre, a onda procentualno će svi biti namireni. Nije svejedno kada jednog korisnika planiraš sa pet miliona u budžetu ili sa 10 miliona u budžetu, jer od pet miliona 70% korišćenja budžeta je 3,5 miliona, a od 10 je 7. Ovakav budžet, kako ste planirali, uvešće još veće siromaštvo u zemlji jer poreze koje ste uveli neće moći građani Srbije da plaćaju. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Stevan Kesejić, a posle njega Sreten Mitrović.

Dame i gospodo narodni poslanici, sa ovim budžetom niko ne može biti zadovoljan. Ni oni koji pune budžet, zbog neprimerno velikih dažbina, a i oni korisnici zbog loše konstrukcije, odnosno raspodele budžeta i neuravnoteženosti ovog budžeta. Predlog budžeta je trebalo da bude primeren ekonomskoj situaciji u Srbiji jer budžet, ovakav kakav je predložen Narodnoj skupštini, je rasipnički i nikako se ne može ni sa prihodne ni sa rashodne strane prihvatiti.
Budžet je, takođe, nerealan i zbog toga što ministar Đelić govori o različitim procentima inflacije. On je govorio o inflaciji od 30% za 2001. godinu u medijima, pa je govorio ovde za govornicom o 35%. Međutim, radi se o tome da je inflacija daleko veća i da mu mi ne možemo verovati.
Otkud onda da se predlaže povećanje budžeta ako nema inflacije, i to za više od 80% u odnosu na prethodnu godinu. Bez obzira na njegovu virtuoznost, bilo bi dobro da umesto što gleda u pasulj, da pogleda u džepove građana i tada će se verovatno moći usaglasiti ova prihodna i rashodna strana, odnosno i jedna i druga smanjiti u onoj meri u kojoj ekonomska situacija i narod Srbije mogu da istrpe ove namete i ovakve dažbine.
Kičma u svim državama je budžet, a u ovoj našoj državi kičma samo služi da se preko nje i grbače naroda Srbije, enormno visokim dažbinama, napuni kasa i očuva Vlada Srbije, koja je već počela da se klima i lomata.

Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović, a posle njega narodni poslanik Miroljub Veljković.
Ne, pišemo vreme čim završite, a isključujem tek kada govornik dođe za govornicu, ne brinite, nećete biti oštećeni.
Brinem ja o vama.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, sada nema ni ministra, nema predsednika Vlade, ali svejedno, mi danas pred sobom imamo budžet koji je, kao i u 2001. godini, napravljen tako da ima deficit. Ovog puta ima 38 milijardi dinara deficita i za mene je jako interesantno kako će se to pitanje deficita rešiti, obzirom na strukturu prihoda koje imamo i gde je očigledno da po osnovu poreza na dobit nećemo moći da isfinansiramo više od 2% budžeta. Znači li to da Vlada ne računa uopšte sa pokretanjem privrednih kapaciteta, a iz onoga što je gospodin Đinđić rekao, očigledno i ne računa.
Dakle, mi računamo na strane kredite ili donacije sa kojima ćemo izmiriti kamate koje u ovom budžetu iznose oko 23 milijarde dinara i to po osnovu inostranih kredita oko 16,5 milijardi dinara. Znači li to da te donacije i krediti funkcionišu po principu "kuma dala, kuma i uzela". Ovde se očigledno postavlja pitanje da li će ova vlada biti prisutna i u 2003. godini, kada dođe vreme da te kredite, koje ove ili sledeće godine podignemo za saniranje budžetskog deficita, vratimo. Svima vama, a to bih najradije postavio ministru kao pitanje, da li je moguće da samo 10% od planiranih sredstava od privatizacije bude namenjeno za Fond za razvoj. Dakle, ni milijardu dinara, a u isto vreme imamo troškove poslovnih putovanja od milijardu i 135 miliona dinara.
Da li je normalno da jedan budžet bude tako koncipiran da prodajom naših preduzeća finansiramo tekuću potrošnju, pa između ostalog i poslovna putovanja? Da li je normalno da pri tome imamo budžet koji jednu od najprofitabilnijih, odnosno perspektivnijih privrednih grana, kao što je turizam i koji je očigledno naša komparativna prednost, treba da pomogne sa samo 25 miliona dinara ili nepunih 800.000 maraka, što kaže kolega iz ne znam kog reda, 25 miliona starih dinara; a da pri tome možemo da govorimo o pokretanju kapaciteta u onim preduzećima koja će biti restrukturirana, pri čemu nemamo ni spisak preduzeća koja će se restrukturirati; ne znamo na koji način Vlada pokušava da reši pitanje nezaposlenih, a ona kaže da će ih po osnovu restrukturiranja preduzeća biti između 60 i 80.000.
Da li je normalno da budžet koncipiramo tako da zapravo pokazujemo i sami da u 2002. godini neće biti zaposlen u suštini nijedan nov radnik, jer i Vlada kaže da ćemo imati višak oko 80.000 radnika, ali ćemo navodno putem prekvalifikacije uspeti da zaposlimo otprilike toliko koliko ostane bez posla. Šta ćemo sa armijom, sa stotinama hiljada mladih ljudi koji čekaju na zavodima za tržište rada da se zaposle?
Mogu da razumem da Vlada ne treba da vodi privredne poslove, da ne treba da zamenjuje direktore u preduzećima, ali mora stvoriti ambijent, zaista stvoriti ambijent u kojem ćemo sredstva od privatizacije, pre svega, koristiti za pokretanje tih zamrlih privrednih kapaciteta i onda stvoriti uslove da se u nekakvoj budućoj prodaji, tenderskoj ili aukcijskoj, prodaju po znatno višoj ceni. Nije valjda da Vlada ima jedini zadatak da i ovo malo privrede što radi zaustavi, da bismo uspeli da ih prodamo za jedan dolar ili za jednu marku, kako se to pokušava ponekad i simbolično reći da ta cena po kojoj ćemo prodavati naša preduzeća nije važna.
Da li je normalno da imamo dve mlrd. i 700 miliona dinara investicija za potrebe MUP-a, od toga dve mlrd. i 60 miliona dinara za opremu, a 700 miliona dinara za građevinske objekte, da i sami konstatujemo da je samo po osnovu NATO bombardovanja pričinjena šteta razorena oprema u vrednosti od 190 miliona dolara ili preko 12 mlrd. dinara, a da pri tome niti imamo dostojanstva, niti hrabrosti, niti snage da onima koji su upravo porušili te objekte ispostavimo račun bar u tom iznosu za 2002. godinu.
Iz svih tih razloga, dame i gospodo, ovakav neuravnotežen budžet jednostavno ne vodi dobrom i mi ćemo biti u prilici da 2003. godine imamo katastrofalnu situaciju, jer nećemo moći da stalno dižemo kredite da bi namirivali budžetske deficite, a da pri tom privreda stoji ili uopšte ne radi.

Reč ima narodni poslanik Miroljub Veljković, a posle njega narodni poslanik Božidar Vujić.

Ne znam šta je po profesiji gospodin Đinđić, ali znam po ekonomskoj teoriji kada javna potrošnja pređe 50% društvenog proizvoda da je to za svaku državnu administraciju ne znak za crveno svetlo, nego znak za kompletnu uzbunu. To bi bar trebalo da zna gospodin Đelić.
Vi ste u ovoj fiskalnoj godini, 2001. godini, planirali javnu potrošnju na nivou 10 mlrd. maraka. Kada kažem javna potrošnja mislim na republički budžet, mislim na savezni budžet, budžete opština. Kako ste naplatili narodu u ovoj godini, to najbolje zna privreda i sam narod i to će vrlo brzo da vam pokaže na izborima.
Za ovu fiskalnu godinu, 2002. godinu vi javnu potrošnju planirate da udvostručite. Samo je republički budžet preko 7 mlrd. maraka i kada dodamo savezni budžet i budžete opština to je negde oko 20 mlrd. maraka. Vi to planirate da udvostručite pri stabilnom kursu, kada je očito da je pad privredne aktivnosti i kada je očito da je stanovništvo toliko osirotilo prošle godine vašim reketom da se prosto pitam kako planirate da popunite taj budžet. U stvari, Vlada Zorana Đinđića i ministar Đelić polaze od tri pogrešne hipoteze.
Prva je da će doći do oživljavanja privredne aktivnosti, mada stručna javnost i svi pokazatelji kažu da neće do toga doći. Druga pogrešna hipoteza je ona koju vam je dala Bundes banka, da otprilike građani Srbije imaju 8 mlrd. maraka u džepovima. To nije tačno. I treća pogrešna hipoteza da ćete veliku rupu u budžetu, 50 mlrd. dinara, popuniti parama od privatizacije, a niste uspeli nijedan kiosk do sada da prodate, kao i parama od donacija. Administracija SAD vam je rekla kako ćete dobiti pare. Znači, isporučivanjem živog srpskog mesa.

Reč ima narodni poslanik Božidar Vujić, a sledeći prijavljeni je narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji jedna definicija, postoji jedna izreka koja veoma verno odslikava DOS, a ona glasi - dosledni su u nedoslednosti. Izrekao sam to početkom godine kada smo raspravljali o budžetu za 2001. godinu i izričem to sada ponovo kada raspravljamo o budžetu za 2002. godinu. Da je to tako, kazaću kroz sledeće parametre.
U predviđenom budžetu za 2001. godinu tekući prihod bi trebalo da bude 107 mlrd. Predviđeni rashod trebalo bi da glasi 129 mlrd. Deficit 20%. Doduše, još nemamo završni račun za 2001. godinu, ali hajde da vam verujemo. Šta je za sledeću godinu, za 2002? Predviđa se tekući prihod od 171 mlrd, a projektovani rashod od 220 mlrd. Ako je za 2001. deficit iznosio oko 20%, sada je skoro 30%. Dovoljno govori o DOS-u, dovoljno govori o budžetu, kako je rasipnički i to - krajnje rasipnički. To je to, da ste dosledni u nedoslednosti.
Šta je još indikativno, pokazuje i odslikava stanje u DOS-u. Predviđeni porez na dobit preduzeća za 2001. bio je dve mlrd, a sada četiri mlrd. Odakle, aman zaman?