Poštovana gospođo predsednice, gospodine predsedniče Vlade, poštovani narodni poslanici, Predlog zakona o budžetu je, kada ga čovek čita, u osnovi jedan jednostavan, ekonomski reklo bi se knjigovodstveni spis. Njime se utvrđuju pretpostavke na koji način Vlada namerava da prikuplja novac u državnu blagajnu i, sa druge strane, precizno propisuje na koji način i kuda će taj novac biti raspoređen i kako će biti potrošen.
Međutim, zakon o budžetu je istovremeno i jedan politički spis; iza svakog zakona o budžetu stoji jedna ekonomska logika ili ekonomska doktrina i neka politička ideja, da ne kažem politička filosofija. Zakon o budžetu je, naravno, jedan od najvažnijih zakona koji može da ponudi jedna vlada. Prema tome, kada se govori o Zakonu o budžetu, mora da se identifikuje ideološki i socijalni status predlagača.
Srbija je, dame i gospodo početkom ove godine formirala većinsku koalicionu vladu demokratskih snaga Srbije. Srbija iz 2001. godine izlazi i u 2002. godinu ulazi sa manjinskom levičarskom vladom. Činjenica da je to manjinska levičarska vlada ne mora da govori ništa o budžetu. Ima i drugih levičarskih vlada, ima manjinskih vlada, a njihov budžet može da bude dobar ili loš. Pri tom, pravde radi, treba reći da iza ovog budžeta stoji logika levog centra, malo levljeg. Dakle, kada kažem da je budžet levičarski, ne mislim da je komunistički, ali levičarski jeste.
Da kažem nekoliko reči o samom sadržaju ovog političkog spisa. Kao što ste videli Vlada je predvidela oko 220 ili 240 mlrd. dinara kojima će raspolagati u narednoj godini. Kada se zna u kom se stanju nalazi obrazovni sistem u Srbiji, zdravstveni sistem, putna i železnička mreža; kada se ima u vidu koliko ima socijalno potrebu tih ljudi, odnosno siromašnog stanovništva, onda ova sredstva, ma koliko zvučala kao visoka, mogu da budu jedva dovoljna. Ovo su skromna sredstva; ako se ostvare, Vlada će na vrlo skroman, mogućnostima primeren način uspeti da zadovolji i servisira ono o čemu je ona dužna da se brine.
Međutim, dobra stvar u ovom budžetu, pohvalna stvar, jeste što Vlada predviđa da ove godine manje posudi para no da vrati. Predviđena je, otprilike, 21 milijarda otplate kamata, što stranim, što domaćim poveriocima, a posuđivanje oko 19 milijardi, što iz inostranih banaka, što od naše Narodne banke i poslovnih banaka. To je, dakle, jedan pozitivan, vrlo pozitivan stav u ovom budžetu i mislim da on zaslužuje da bude naglašen.
Uzme li se međutim, u obzir da će ovih 240 milijardi - koje rekoh mogu na skroman način da zadovolje socijalne potrebe i ono o čemu je Vlada dužna da se stara - biti skupljeno tako što će se od bruto nacionalnog proizvoda uzeti za javnu potrošnju 50%, možda neki promil više ili manje, ali pre će biti više od 50%, onda ovaj budžet izaziva u čoveku zebnju. Prosto, postavlja se pitanje šta kakve će biti posledice ovakve široke, razgranate socijalne politike? Vlada levog centra vodi računa o socijalnom statusu stanovništva, to takođe može da bude pohvalno.
Kad se uzme u razmatranje ta socijalna politika Vlade, a s druge strane, kad se ima na umu stanje privrede koja treba da upumpa novac u fondove, onda dolazi, čini mi se, do jedne snažne neravnoteže. Vlada je u obrazloženju ovog zakona rekla da privredu podstiče tako što smanjuje porez na finansijske transakcije, pa očekuje da će to eventualno da smanji kamate. To smanjenje kamata neće biti dovoljno. Ako se uzima 50% iz privrede, privreda je prigušena, privreda jedva može da diše. Iza ovakvog socijalnog programa bi mogla da stoji snažna privreda, moćna privreda. Međutim, mi takve privrde nemamo. Mi imamo privredu koja je pokleknula, privredni sistem koji je, bezmalo, u rasulu. Ova neravnoteža između privrede, s jedne strane, i s druge strane, ambicozne socijalne politike koju vodi Vlada, uslovljena je ranijim objektivnim stanjem.
Ono što pomalo izaziva podozrenje u Vladu, u manjinsku Vladu levog centra, jeste način na koji ona pokušava da upravlja privredom. Naime - to se vidi i u ovom budžetu - Vlada se javlja kao neko ko je vlasnik, ne samo budžeta: ona je dobrim delom i vlasnik privrede. Vlada je i vlasnik privatizacije u Srbiji, Vlada predviđa da već u prvoj godini uzme sredstva koja dobija od privatizacije, da deficit u budžetu pokrije delimično sredstvima koja bude izvukla iz prodaje privrede. Znam da to Zakon o privatizaciji predviđa. Ali, ljudi, bilo bi najlogičnije da je tih devet milijardi, koje Vlada planira da iz privatizacije uvuče u budžet, ostavljeno privredi, da je ostavljeno da privreda pokuša da počne neku proizvodnju, i uđe u stvaranje novih vrednosti.
Naravno, budžet raspoređuje stvorene vrednosti, ali budžet može da blokira stvaranje novih vrednosti. Bojim se da je ovo takav budžet.
Osim toga, Vlada ima običaj ( a to je ono što je nasleđeno) da upravlja državnim i društvenim preduzećima. Ona imenuje upravne odbore, ona stvara menadžerske timove. Sve je to, razume se, nasleđeno.
Ali, pitanje je: da li je bilo moguće stvoriti u društvenim preduzećima i u državnim firmama samostalne menadžerske timove. Da li je Vlada mogla da uradi jednu jednostavnu stvar: da donese zakon o inkompatibilitetu, odnosno o konfliktu interesa, i da se maksimalno povuče iz privrede, da podstakne i osokoli menadžerski i tehno-menadžerski sloj, da on pokuša da posrnulu privredu i posrnula društvena preduzeća rekonstruiše.
Ovako, pošto to Vlada nije uradila, pošto nije donela zakon kojim se oslobađa privreda - a privreda je 60 godina u rukama političke oligarhije - ona je u stanovništvu izazvala jednu sumnju, a ta sumnja je sublimisana u pitanje: da li je ovo reformatorska ili restauratorska Vlada? Hoće li ova vlada da postavi privredu na potpuno nove osnove ili ova vlada hoće da restauriše postojeće stanje privrede, da njime ekonomično, domaćinski i efikasno, racionalno upravlja, ali ne i da ga bitno menja kako bi privreda i dalje ostala snažno vezana uz Vladu?
Ovo je budžet jedne levičarske vlade i po tome što je u njemu snažan duh etatizma, duh onoga etatizma kod se sva moć pokušava koncentrisati u državu, umesto da država stvori uslove utvrdi pravila to kojima će što više sistema i što više ljudi koji stvaraju vrednosti biti u stanju da slobodno deluju, samoinicijativno, da su u stanju da sami stvaraju vrednosti, ali da su u stanju i da sami reprodukuju menadžerski, birokratski i tehnokratski sloj koji će moći da upravlja tim sistemima.
Dakle, ovo su neke male zebnje koje ovaj budžet budi. Razlog je ta neravnoteža između ambicioznog socijalnog programa i stanja privrede, kao i činjenica da Vlada ne daje dovoljno dokaza i dovoljno signala da je spremna da ide u pravljenje ambijenta tržišne privrede, liberalne privrede, a pokazuje jednu vrstu oportunizma, konformizma (verovatno pritisnuta samim okolnostima) da postojeće stanje restaurira i da njime "svrsishodno" upravlja, umesto da ga menja.
Ovaj način pravljenja budžeta i ovaj način upravljanja državom stvara tz. slabe birače. Veliki sloj stanovništva je zavisan od sredstava koja prima iz budžeta, privreda kojoj nije omogućena samostalnost takođe je zavisna. Slabi birači nisu dobra pretpostavka za reformisanje države. Zavisni birači ne mogu biti nosioci demokratske svesti.
Srpska vlada levog centra je pritisnuta vrlo teškim nasleđem i socijalnim problemima koje mora da rešava. Ona je ograničena, a na njenim leđima je ruinirana privreda, privreda u ruševinama. Ali Vlada levog centra je takođe pritisnuta i time što mora da pribavlja pomoć i novac iz inostranstva. Čini mi se, i to je moja osnovna zamerka - građanska, a ne politička zamerka - da Vlada nema dovoljno sluha ni za demokratski potencijal sopstvenog naroda, ni za demokratske inicijative koje dolaze iz ovog naroda, ni dovoljno vere u našu demokratsku tradiciju. Ona je, u stvari, sputana; okrenuta je više knjigovođama u Svetskoj banci, u MMF-u, koji treba da budu "inicijatori" naše demokratske svesti, no nama. Time će, gospodine predsedniče, vaša Vlada da se nađe u vrlo ozbiljnoj opasnosti: da se iz demokratske vlade degeneriše u vladu pseudo-prosvećenog apsolutizma.