Poštovano predsedništvo, gospodine predsedniče Vlade, poštovani ministre, poštovane kolege narodni poslanici, zaista ne mogu da se otmem utisku koji su na mene premijer Đinđić i ministar Đelić ostavili u uvodnom izlaganju o odbrani jednog najvažnijeg zakona za državu Srbiju, a to je Predlog zakona o budžetu, ovog puta za 2002. godinu. Odbrana je bila vrlo energična i optimistička i dok sam ih slušala, moram da priznam da me je prožimao identičan optimizam, ali, nažalost, vrlo je kratko trajao, jer se taj moj optimizam raspršio kao balon od sapunice. Pokušaću da objasnim zašto.
Prevashodno, zbog svoje vokacije, naravno, jedini razdeo u ovom budžetu kome sam posvetila dužnu pažnju, zbog skraćenog vremena u razmatranju materijala, bilo je Ministarstvo za zdravlje i zaštitu životne sredine. Zaista, ako se pogleda prva stavka gde se radi o platama, naknadama i dodacima za zaposlene, upoređujući cifru koja je postojala u planu budžeta za 2001. i 2002. godinu, vidi se da je planirano maksimalno povećanje plata, za radnike u zdravstvu u narednoj godini oko 10% - 11%, obračunato na bruto platu. S obzirom da znamo da od 1. aprila 2001. godine postoji novi sistem obračunavanja plata, pod uslovima da doprinos ostaje identičan, verovatno bi to povećanje moglo maksimalno da ide negde do 15%.
Ono što nas najviše peče, naravno, odmah ukazuje i na razlog zbog čega nema mesta optimizmu u ovom delu. Mi smo, verovatno, jedini resor koji evo već četiri puna meseca radi bez ministra; i, ako premijer to nije znao, a pretpostavljam da jeste, odnos između najniže stručne spreme i najviše struče spreme u zdravstvu je 1 prema 2,26. Istina, Komora zdravstvenih radnika Srbije uputila je zahtev i premijeru i Ministarstvu za zdravlje da se taj koeficijent koriguje i da odnos u platama bude 1 prema 5; postoji jedna poluzvanična informacija da je Ministarstvo za zdravlje dalo čak predlog da taj odnos bude 1 prema 6, što optimistički zvuči.
Ali, posle, upoređujući sve ove cifre, postavlja se pitanje kako napraviti razliku u tim koeficijentima, a ne smanjiti, naopako, onu osnovnu zaradu, i onda taj ostatak sredstava i ovih planiranih 15% za sledeću godinu rasporediti. Nisam finansijski ekspert, ali po mom mišljenju ovo ne deluje suviše realno.
Znate, jesam optimista po svom opredeljenju a ipak pokušavam vrlo realno da posmatram milje u kome živim. Moje kolege koje su zaista verovale vama, koje su glasale za vas, koji kao i sve vlade u svojim programima dajete prioritet zdravstvu i prosveti, bili su ubeđeni da ih u 2002. godini čeka plata od 1.000 maraka. Zašto da ne. Ako je ministar Batić, molim vas lepo, obećao prosečnu platu u pravosuđu od 1.000 maraka za 2002. godinu... (Komentar premijera se ne čuje.)
Dobro, uvažavam ali izvinite oni bar imaju svog ministra pa bar neko može lepo da im priča i da im obeća, a mi, eto, nemamo ni ministra. (Komentar premijera se ne čuje.) A kako će onda da vam funkcioniše zdravstvo? No dobro, zaista želim da kažem da bi i tu trebalo naći neko rešenje, jer pazite, nemojte da mi kažete da je plata od 1.000 maraka velika.
Ministar Đelić je rekao, i to je tačno, da je došlo do limitiranja plata u javnim preduzećima, u državnim ustanovama; molim vas, pogledajmo unazad par meseci kolike su plate u lokalnim samoupravama. Da li oni zaista toliko rade i zavređuju da imaju plate od preko 1.000 maraka, a lekaru specijalisti ispada da je 1.000 maraka velika plata, ili da nas je, naopako, puno.
To je otprilike jedan aspekt koji sam želela da istaknem. Postoji tu još i jedna druga priča. Daću vam primer Zdravstvenog centra Kikinde - to je jedan drugi aspekt priče o potrebama finansija u zdravstvu. To je opština koja broji 75.000 stanovnika i u svom centru ima bolnicu koja je okružnog tipa, i toj bolnici gravitira negde oko 180.000 stanovnika.
Tačno je da je u tom zdravstvenom centru zaposleno 950 radnika, ali u ovom momentu nam fali bar 50 - što lekara, što bilo koje druge zdravstvene struke, čak i srednjeg kadra. Na primer, za ukupne materijalne troškove za period 1. januar - 1. novembar 2001. godine mi smo dobili 9.700.000 dinara, ali, pazite, u te materijalne troškove spadaju: gas, struja, komunalije, usluge, osiguranje i potrebne hitne službe, i sve ono što se uzima po profakturi - hirurški materijal, reagensi i još mnogo toga; a za isti period januar - novembar mi moramo da platimo 9.400.000 dinara samo za gas, jer se na takav način grejemo.
Znači, i pored najbolje volje da mi kao zdravstvena ustanova izmirimo sveoje obaveze prema državi, što je sigurno najnormalnije posmatranje odnosa, mi nismo u mogućnosti, nego uvek postoji ono strahovanje - šta će biti ako nam se isključi grejanje, struja, voda, zapravo - šta će biti sa našim pacijentima. Ili da kažem ovako - za oktobar, novembar i decembar mesec dobili smo od Ministarstva da su nam mesečna raspoloživa sredstva 3.842.000 dinara.
Da bih to objasnila ljudima koji ne znaju o čemu se radi to je taj treći deo materijalne priče o zdravstvu koji se više odnosi na kreditni aranžman. S obzirom da mi u okviru svoje bolnice imamo jedinicu za hemodijalizu, gde se dijalizira 100 pacijenata iz okruga, mesečna potrošnja za te pacijente naš centar košta tri i po miliona dinara. Dakle, ostane nam samo 342.000 dinara da bi smo nabavili lekove za prioritete, odnosno one sa pozitivne liste.
Ovde moram još jednom da kažem - u martu mesecu, kada su se listom svi poslanici SPS-a borili da se nikako ne uvede 20% poreza na lekove, pa je to ipak prošlo, i za taj deo su ova sredstva, ovako minorno umanjena u ovom periodu, u faktičkom iznosu ako ostane isto, mi ćemo imati 20% više sredstava, ali i to nije ništa ako ne postoji garant Vlade da će lekovima sa pozitivne liste kontinuirano biti opskrbljeni u bolnicama, u apotekama, za pacijente kojima je to i trebalo.
Znam da sve to nije lako rešiti. Dala sam samo primer sredine iz koje dolazim, a kad uzmemo kolika je cela Srbija to je sigurno jedan glomazan problem. Jednostavno, ako je negde reforme trebalo uraditi to je prvo i pre svega bilo u zdravstvu, jer ako me pitate - zašto, zato što je to jednostavno jedan začaran krug, magičan sat, koji svi mi prolazimo u životu. Isto mi je jasno da jedino sa pravom reformom, a to je reforma u privredi, možemo doći do pozitivne reforme i u zdravstvu, jer je to jedan neraskidiv spoj koji uvek kod nas funkcioniše samo tako i nikako drugačije. Zahvaljujem se.