Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo ovde od predstavnika Vlade Republike Srbije, pretpostavljam, ili predsednika jedne političke stranke, ne znam u kom svojstvu (obično nastupaju ovde u svojstvu jedne političke stranke), na veoma grub način čuli komentar o istupanjima narodnih poslanika Srpske radikalne stranke, a posebno na našu opravdanu strepnju i bojazan da se ponavlja scenario po principu već viđenog.
Podsećam prethodnika da smo bili na jednoj strani 1996. godine kada smo upozoravali kako se raspada Jugoslavija i da se ostvarilo sve ono na šta smo upozoravali, a da to, da li je čovek na vlasti ili u opoziciji, ne sme da utiče na njega toliko da ono što se pred njegovim očima razvija tumači na drugi način, a iza sebe već ima iskustvo kako se to razvijalo u drugim krajevima.
Šta nam kaže Vlada Republike Srbije za član 41? Mi upozoravamo da je neshvatljivo da sada mi ovim članom kažemo da autonomna pokrajina utvrđuje bilanse poljoprivredno-prehrambenih proizvoda i osnovnih repromaterijala. I kažemo da je neshvatljivo da autonomna pokrajina obrazuje poseban budžet, fondove ili druge oblike organizovanja u skladu sa jedinstvenom agrarnom politikom u Republici Srbiji. A, Vlada nam kaže - zašto ne bi autonomna pokrajina iz sopstvenih izvora obezbeđivala dodatni budžet, pa iz njega finansirala subvencije za mleko, meso, poljoprivredne proizvode. Ali, to košta, dame i gospodo narodni poslanici, to košta, dati pravo Vojvodini da još više zahvati u džepove budžetskih obveznika na teritoriji autonomne pokrajine, to košta.
S druge strane, dati pravo Vojvodini da određuje bilanse hrane. To može lepo da znači ovako: da neko u Vojvodini kaže - u Vojvodini ima toliko i toliko stanovnika, utvrdićemo bilanse, ili proizvešćemo samo toliko i toliko hrane. Može. Ima pravo po zakonu da utvrdi bilanse i da utvrdi koliko treba da proizvede, jer bilansi su nam proizvodnja i potrošnja. Treba da uravnotežite proizvodnju i potrošnju. Zašto bi sada Republika Srbija utvrđivala neke bilanse, i kako će da ih utvrdi bez bilansa u kojima je velika stavka proizvodnja hrane. Ako tako krenemo, onda to može da znači da će Vojvodina jednoga dana ucenjivati Srbiju, pa će reći - naš bilans za proizvodnju hrane ovoliki je i ovoliki, nama više ne treba, mi više da proizvedemo nećemo.
Ako ustanovite takav tržišni princip, ostaje pitanje - a zašto ste onda u jednoj državi. Onda će neko u Srbiji reći - pa, dobro, možemo da kupimo iz Ukrajine pšenicu. Ali, vi ne smete nikako da smetnete sa uma jednu činjenicu: Srbija je jedinstvena. U jednom kraju Srbije proizvodi se pšenica, u drugom kraju traktori, u trećem se gaji voće, i sve se to negde u jednom centru sabira, oduzima i konstatuje šta nam još treba, šta nam još nedostaje, čega imamo viška. A, vi sada hoćete da parcijalno, jedan deo teritorije Srbije utvrđuje bilanse hrane za taj deo teritorije. Naterajte ga da odstupi od svojih bilansa. Ne možete. Ne možete da tražite da se na vašoj zemlji proizvede, jer ljudi imaju bilans.
Sada nas još ubeđujete da je to lepo, da je sve to fino i da bi trebalo da ličimo na Španiju. Jeste, ali ja svake večeri, iz večeri u veče gledam na televiziji kako u Španiji jedna separatistička organizacija ubija građane Španije, da ostvari cilj koji se zove otcepljenje države, a država otcepljenje ne da.
(Predsednik: Molim vas, vreme.)
To isto gledam i u Francuskoj - i oni imaju jednu teritoriju kojoj su dali dosta autonomije, a od dosta autonomije do otcepljenja samo je mali korak.
Kod nas ne važi princip - daćeš mi dovoljno. Kod nas važi princip - nije mi dovoljno dato. Taj princip je razbio onu Jugoslaviju, taj princip razbija i ovu Jugoslaviju, taj princip će razbiti i neku Srbiju koju konstituišete nekim novim ustavom, taj princip će da nas razveje kao što se pepeo razvejava.
