Poštovane dame i gospodo narodni poslanici,        nastavljamo rad sednice Prvog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2002. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuje 156 narodnih poslanika.
Molim vas da, radi utvrđivanja kvoruma, ubacite identifikacione kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da imamo kvorum.
Obaveštavam vas da su javili da će odsustvovati sledeći narodni poslanici: Rodoljub Šabić, Dragan Jočić, Vladimir Dobrosavljević, Branimir Trajković, Miloš Lučić, Zoran Bošković i pre podne Ružica Veljović.
Obaveštavam Narodnu skupštinu da su pozvani da sednici prisustvuju predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije, kao i sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.
Takođe, saglasno članovima 83. i 84. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam vas da sam na ovu sednicu pozvala predstavnike Narodnog pokreta "Otpor", predstavnike Udruženja porodica otetih i nestalih Srba sa Kosova i Metohije, kao i predstavnika Stalne konferencije gradova i opština Jugoslavije povodom treće tačke dnevnog reda.
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O LOKALNOJ SAMOUPRAVI
Primili ste Predlog zakona o lokalnoj samoupravi, koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Milan Marković, Kermeci Karolj, Zaharije Trnavčević, Zeldžo Hurić, grupa narodnih poslanika: Čedomir Jovanović, Nenad Bogdanović, Milena Milošević, Milan Marković i Dragan Pavlović, Sredoje Mihajlov, Milan Stanimirović, Išpanovič Ištvan, Živko Selaković, Arsen Kurjački, Miloš Lukić, Dragan Marković, Predrag Čanović, Petar Petrović, Siniša Mitrović, Marko Ćulibrk, Golub Rajić, Milan Stanković i Toma Bušetić, Jovan Deretić i Zoran Novaković, Živodarka Dacin, Slobodan Pavlović, Dragan Čolić, Dragan Todorović i Hranislav Perić, Boško Ničić, Mujo Muković, Jovan Todorović i Radojko Petrić, Slobodan Pavlović i Milan Stanković, Slobodan Tomović, Radojko Petrić, Nebojša Jović, Dragan Jovanović, Ljubomir Kragović, Ljubomir Mucić, Zlatan Jovanović, Nataša Jovanović, Rajko Baralić, Srboljub Živanović, Hranislav Perić, Aleksandar Vučić, Živanko Radovančev, Vladimir Garčević i Dragan Tomić, Dušan Cvetković, Zoran Radovanović i Branko Ružić, Vladimir Garčević i Borivoje Drakulović, Đura Lazić, Ljubiša Maravić, Toma Bušetić, Stevan Gudurić, Dragan Tomić, Petar Jojić, Zoran D. Nikolić, Miomir Ilić i Zoran D. Nikolić, Milorad Mirčić, Momir Radoičić, Božidar Vučurović, Božidar Vujić, Joca Arsić, Miroljub Veljković, Stevan Kesejić, Jovan Todorović, Lazar Marjanski, Bora Stanimirović, Vitomir Plužarević, Branko Ružić, Branislav Blažić, Slobodan Janjić, Dragoljub Stamenković, Goran Cvetanović, Đura Lazić i Sreten Mitrović, Milan Janković i Sreten Mitrović, Veroljub Arsić, Tomislav Nikolić, Rade Bajić, Vladimir Garčević, Miloš Nešović, Bojan Kostreš, Novica Đurašković, Branislav Pomoriški, Goran Ćirić, Branislav Grubački, zajedno Ratimir Svirčević, Živica Predojev, Teodora Vlahović i Kermeci Karolj, Zoran Bošković, Vojislav Janković, Gordana Pop-Lazić, grupa narodnih poslanika: Vladimir Dobrosavljević, Petar Madžarević, Zoran M. Nikolić, Dragan Jočić, Dušan Golubović, Slavoljub Matić, Milutin Prodanović i Petar Cvetković, Slavoljub Matić, kao i Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Primili ste obaveštenje narodnih poslanika Jovana Deretića i Zorana Novakovića o povlačenju amandmana na član 2. Predloga zakona.
Na sednici Zakonodavnog odbora narodni poslanik Išpanovič Ištvan povukao je amandmane na čl. 2. i 20.
Primili ste izveštaje Odbora za pravosuđe i upravu, Zakonodavnog odbora i Odbora za zaštitu životne sredine.
Članovi Zakonodavnog odbora narodni poslanici Đorđe Mamula i Slobodan Adžić izdvojili su mišljenje prilikom izjašavanja Odbora o amandmanu koji su na član 32. Predloga zakona podneli zajedno narodni poslanici Čedomir Jovanović, Nenad Bogdanović, Milena Milošević, Milan Marković i Dragan Pavlović.
Članovi Zakonodavnog odbora narodni poslanici Slobodan Adžić i Petar Cvetković izdvojili su mišljenje prilikom izjašavanja Odbora o amandmanu koji su na član 45. Predloga zakona podneli zajedno narodni poslanici Čedomir Jovanović, Nenad Bogdanović, Milena Milošević, Milan Marković i Dragan Pavlović.
Primili ste mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe, srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Otvaram načelni pretres.
Da li predstavnik predlagača želi reč? (Da.)
Dajem reč predstavniku predlagača, ministru pravde i lokalne samouprave, gospodinu Vladanu Batiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gosti, značajan segment mandata koji su građani Srbije dali strankama skupštinske većine i Republičkoj vladi ogleda se u zahtevu za sprovođenjem sistematskih reformi, čiji će rezultat biti ustanovljavanje jednog savremenog, demokratskog i efikasnog sistema čiji je sinonim pravna država. O značaju i mestu sistema lokalne samouprave u tim okolnostima bilo je dosta reči tokom višemesečne javne rasprave na temu novog zakona kojim se uređuje ova oblast, a zaključak u tom pogledu je jedinstven: razvijena lokalna samouprava u decentralizovanom sistemu javnih ovlašćenja predstavlja jedan od temeljnih principa savremene demokratije. To je prvi, a neretko i najteži, stepenik na putu ostvarivanja niza osnovnih prava i interesa građana.
Kada razmatramo sistem lokalne samouprave koji je na snazi, i predstavlja tešku zaostavštinu socijalističkog i prethodnog postsocijalističkog režima, lako se uočavaju tri grupe problema.
Prvo, opštine su razvlašćene postepenim sužavanjem nadležnosti, a posledica je jedan pravno hendikepiran sistem lokalne samouprave, imovinski opustošene opštine, funkcionalno osiromašena opštinska uprava. Konačno, na taj način čitav niz javnih funkcija, koji se odnosi na neka egzistencijalna i bitna prava i interese građana, podignut je na nivo javnog autoriteta, koji je često nedostupan korisnicima tih usluga.
Drugo, neposredno vezano za prethodni problem je i pitanje finansiranja opština. Obim učešća jedinica lokalne samouprave u ukupnim javnim prihodima je izuzetno skroman. Ključni problem svakako predstavlja nepostojanje opštinske svojine, odnosno značajno ograničenje svojinskih prava, što je ustanovljeno Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije.
Treća grupa problema se odnosi na funkcionisanje organa lokalne samouprave. U ovom momentu je na snazi organizacioni model lokalnih vlasti koji predstavlja jedan od poslednjih relikata socijalističkog društvenog sistema. Reč je o sistemu tzv. jedinstva vlasti kolektivnog i izvršnog organa skupštine opštine, uz nejasne pravne i funkcionalne veze sa opštinskom upravom i sa protokolarnom, a u praksi hipertrofiranom, funkcijom predsednika opštine. U ovim uslovima javlja se niz problema u funkcionisanju lokalnih vlasti. U praksi nije uvek jasno ko donosi odluke, ko ih sprovodi i, na kraju, ko snosi političku odgovornost za rad opštinskih vlasti.
Politička odgovornost je svakako potpuno zamagljena, prilično nejasna, a ona predstavlja fundamentalni princip funkcionisanja demokratskih organa vlasti, jer građani u toj šumi međusobnih odnosa opštinskih organa ne mogu da prepoznaju, kako bi naš narod rekao - ni ko pije ni ko plaća. Konačno, opština i njena uprava su shvaćene isključivo kao oblici javnog autoriteta, a ne kao lokalne zajednice sa svojim specifičnostima i potrebama razvoja, isključivo kao oblici javnog sektora, što je imanentno tradicionalnom shvatanju organizacije državnih organa, ali ne i savremenim tendencijama povezivanja javnog i civilnog sektora.
Kada je reč o važećem ustavnom kontekstu, Ustav SRJ i Ustav RS ne pružaju adekvatnu osnovu za sveobuhvatnu reformu sistema lokalne samouprave. Na primer, članom 73. Ustava SRJ utvrđeno je da sva sredstva, nepokretnosti, javna dobra koja koriste opštinski organi, službe, odnosno javna preduzeća čiji je osnivač opština, predstavljaju društvenu svojinu, odnosno državnu svojinu, odnosno svojinu čiji je titular Republika Srbija. Ovo je neuralgično pitanje. Nije se moglo rešavati u ovom momentu, ali se taj problem neće moći dugo odlagati, jer nema suštinske samouprave, odnosno autonomije bez sopstvene svojine.
Teritorijalna organizacija je takođe ustavno-pravna materija. U tom smislu, u pogledu razmatranja sistema lokalne samouprave, u ovom momentu treba imati u vidu postojeće teritorijalne organizacije. Činjenica je da su moguće promene u pogledu broja opština i gradova, ali se u izradi zakona o lokalnoj samoupravi pošlo od pretpostavke da će se i u budućnosti zadržati postojeći sistem tzv. jake opštine, odnosno teritorijalno i populaciono relativno velike jedinice lokalne samouprave, u odnosu na pojedine uporedne modele koje postoje u praksi evropskih zemalja, kao oblika koji je samo dovoljan i adekvatan za ostvarivanje prava i interesa građana i zajednice koja ulaze u korpus prava lokalne samouprave.
Pored toga, važno je istaći da se prilikom izrade zakona nije mogao napraviti značajniji pomak u pogledu budućeg utvrđivanja statusa grada, odnosno jasnog zakonskog definisanja (tzv. diferencija specifika) grada u odnosu na opštinu. Odredbom člana 117. Ustava Republike Srbije grad uređen kao opština, sa dve ili više gradskih opština. To je svakako nezadovoljavajuća definicija, koja istovremeno predstavlja značajna ograničenja u smislu proširivanja postojećeg kruga gradova u Srbiji, kao i odredbu koja ne daje nikakav osnov za bliže uređenje grada.
Predlog zakona o lokalnoj samoupravi, prema stanovištu Vlade Republike Srbije i njene ekspertske grupe koja je bila nosilac posla izrade ovog zakona, predstavlja akt koji afirmiše principe decentralizacije. Široko značenje ovog izraza, shvaćeno u dinamičkom obliku kao proces prenošenja ovlašćenja, utvrđivanja većeg polja autonomnog odlučivanja i pravnog uređivanja određenih društvenih odnosa, u predloženom zakonu o lokalnoj samoupravi dobilo je svoju pravnu artikulaciju, odgovarajuću u postojećem momentu jednom dugom procesu reforme, redefinisanja i revizije važećeg pravnog poretka.
Kada se razmatra osnovno pitanje koje se često poistovećuje i nepravedno iscrpljuje izrazom decentralizacija, a to je pitanje utvrđivanja izvornih ovlašćenja, izvornih nadležnosti jedinica lokalne samouprave, odnosno njihovo proširivanje, mora se istaći da je osnovni princip u razmatranju konkretnog delokruga nadležnosti bila funkcionalnost, racionalna decentralizacija koja polazi od principa funkcionalnosti, polazi od principa da se ne zadrže poslovi i zadaci na strukturno višem obliku javne vlasti ukoliko se podjednako dobro mogu obavljati na nižem nivou. Konačno, decentralizacija ne predstavlja vrednost za sebe, već se mora posmatrati u navedenom okviru funkcionalnosti određenih rešenja.
U Predlogu zakona decentralizacija se razvija u nekoliko aspekata. Pre svega, pored postojećeg delokruga, utvrđuje se pravac proširivanja izvornih nadležnosti jedinica lokalne samouprave - na primer, u oblasti obrazovanja, zdravstvene zaštite, kulture, socijalne i dečije zaštite.
Važno je istaći da će se ovim zakonskim aktom, kao temeljnim zakonom u oblasti sistema lokalne samouprave, tzv. sistemskim zakonom, utvrditi nove nadležnosti koje će se opet bliže urediti posebnim sektoralnim zakonima kojima se inače uređuje određena oblast. Postepeno proširivanje izvornih nadležnosti opština i gradova nameće se kao jedan realan i racionalan postupak, koji će se odvijati u nekoliko faza promenama odgovarajućih zakona, uporedo sa procesom koji mora da prati proces decentralizacije, a to je jačanje kapaciteta organa lokalne samouprave.
Velika je razlika između jedinica lokalne samouprave u pogledu institucionalnih, materijalnih, infrastrukturnih, personalnih i drugih mogućnosti. U tim uslovima postavlja se imperativ minimuma određenih funkcija u svim opštinama, ili ostvarivanja funkcija u svim opštinama koji se definiše kao izvorni delokrug jedinica lokalne samouprave. Ova raznolikost naših opština i gradova bila je ratio legis još jedne novine u procesu decentralizacije. Zakonom je utvrđen pravni osnov za selektivno poveravanje određenih poslova određenim jedinicama lokalne samouprave.
To konkretno znači, u zavisnosti od prirode konkretnog posla iz delokruga državnih organa, organizacionih potreba i mogućnosti, da se on efikasnije realizuje od strane lokalne samouprave određenog kruga opština i gradova. Smatramo da bi sprovođenje ove odredbe podrazumevalo da se u postupku ispitivanja prednjih okolnosti ostvari interaktivna komunikacija sa svim lokalnim samoupravama i uvaži stav njihovih organa u pogledu preuzimanja takve nove obaveze, čime bi se na mala vrata usvojio princip opcije nadležnosti koji postoji u nekim savremenim pravnim sistemima, ali za sada nema ustavno utemeljenje kod nas.
Konačno, ne smemo zaboraviti da autonomno uređivanje odnosa predstavlja suštinu samouprave, a ipak se često zanemaruje ovaj aspekt procesa decentralizacije. Nasleđe pravnog sistema iz ranijeg vremena je preterano normiranje na zakonskom nivou. Naši su zakoni zato brojni, uređuju najsitnije i konkretne situacije i zato su i česti slučajevi kolizije zakonskih odredaba. Pristup u izradi novog zakona o lokalnoj samoupravi koncepcijski je potpuno drugačiji. Na prvi pogled, stiče se utisak da postoje pravne praznine, neuređeni odnosi, čak i u slučaju određenih bitnih pitanja. Reč je zapravo o neuređenom pravnom prostoru koji se intencionalno ostavlja radi bližeg uređivanja opštim aktima jedinica lokalne samouprave.
Predlog zakona o lokalnoj samoupravi uvodi potpuno novi model organizacije lokalnih vlasti. Unapred je bilo reči o problemima sa kojima se suočavaju, kako građani tako i nosioci javnih ovlašćenja u organima opština i gradova, prema postojećoj organizaciji lokalne vlasti.
Ukratko, reč je o sistemu hipertrofije organa političke reprezentacije i konfuzije njihove odgovornosti. Zakonopisac se zato u pogledu organizacije lokalnih vlasti opredelio za najradikalniji rez. Pre svega, mora se istaći da ne postoji ni idealan ni tipičan model organizacije lokalnih vlasti; svaki predlog nove strukture organa i njihove organizacije može da ima i dobre i loše strane, a to važi za model definisan zakonom o lokalnoj samoupravi.
U svakom slučaju, pošlo se od pretpostavke da je zatečeno stanje nezadrživo i da je promena neophodna. Potom se postavilo pitanje - kakvu, zapravo, organizaciju lokalnih vlasti želimo? U pokušaju da se da adekvatan odgovor na ovo pitanje predlagač zakona je zauzeo referentan položaj građanina, pojedinca koji pokušava da ostvari neko svoje pravo ili interes pred organima lokalne samouprave, odnosno da utiče na pravac razvoja i upravlja svojom sredinom, gradom, opštinom i mestom. U interesu je tog građanina da opština funkcioniše pre svega efikasno, da se jasno uoči ko je odgovoran za njeno funkcionisanje, da opštinska uprava bude funkcionalna, da postoje odgovarajući instrumenti pravne zaštite i da, na kraju krajeva, sve to ne košta i suviše mnogo. Polazeći upravo od interesa građana i progresivne orijentacije lokalne sredine, smatramo da predloženi model u najvećoj meri te interese zadovoljava.
Predlaže se uvođenje jednog čistog, jednostavnog modela, sa manjim brojem subjekata i njihovim jasnim pravima i obavezama koje bi se mogle odrediti kao sistem dosledne podele vlasti. Organ normativne vlasti je skupština opštine koju čine neposredno birani odbornici, nadležnosti SO čine ovlašćenja za donošenje opštih akata, planskih dokumenata, budžeta, ostvarivanje osnivačkih prava, imenovanje i razrešenje svojih organa, predsednika i zamenika predsednika skupštine, kao i sekretara skupštine, davanje mišljenja i saglasnosti, pokretanje postupka pred Ustavnim sudom radi zaštite prava lokalne samouprave i drugi poslovi utvrđeni zakonom i statutom.
Skupštineom opštine predsedava predsednik skupštine koji ima jednog zamenika. Zakonom nije posebno uređeno pitanje postojanja posebne službe za skupštinske poslove. Ovde nije reč o pravnoj praznini, kako se možda stiče utisak, već upravo o ostavljanju praznog prostora koji bi se uredio autonomnim aktima lokalne samouprave.
Posebno mesto u funkcionisanju skupštine opštine, prema novom sistemu lokalne vlasti, trebalo bi da zauzmu skupštinski odbori, komisije i druga stalna i privremena tela. Imajući u vidu da osnovnu funkciju predlagača opštih akata ima izvršni organ, odnosno predsednik opštine preko svojih stručnih službi, ti predlozi bi bili predmet suštinske rasprave na sednicama odbora i komisija, obzirom da na sednici skupštine za to često ne postoji vremenska mogućnost. Pored toga, odbori bi bili instrument kontrole rada izvršnih organa, mesto za stručnu raspravu konkretnih pitanja koja bi obuhvatala veći broj subjekata.
Iz tih razloga postoji mogućnost da opštine svojim aktima predvide da članovi odbora mogu biti, pored odbornika, i građani, stručnjaci u određenim oblastima, kao i sednice istih, u užem, odborničkom i širem sastavu, bez potrebe definisanja posebnog cenzusa odborničkog sastava. Javnost rada tih odbora, pozivanje svih relevantnih, zainteresovanih strana na pojedine rasprave i mogućnost prisustva građana su od esencijalnog značaja za postavljanje ovih skupštinskih tela u žarište normativnog procesa lokalne samouprave.
Nosilac izvršne vlasti prema Predlogu zakona o lokalnoj samoupravi je predsednik opštine, odnosno gradonačelnik. On se bira na neposrednim tajnim izborima. Kao organ snažnog političkog legitimiteta i širokih ovlašćenja, predsednik opštine je ključni organ nove organizacije lokalnih vlasti. Razlog za ovakvo rešenje, za koje se opredelila stručna grupa Vlade koja je radila na izradi zakona, ogleda se u specifičnostima rukovođenja lokalnom zajednicom i opštinskom administracijom, posmatrano kroz prizmu savremenih organizacionih sistema u privredi, javnom i građanskom sektoru, međunarodnom okruženju, što sve zahteva visok stepen efikasnosti nosilaca političkog odlučivanja. Predsednik opštine objedinjava izvršnu i upravnu funkciju, ovlašćeni je predlagač opštih i pojedinačnih akata SO, nosilac nadzora nad radom organa opštinske uprave i lice ovlašćeno za zastupanje opštine, kao pravnog lica.
Očigledno je, na neki način, reč o lideru lokalne zajednice koji dobija mandat da predlaže način i pravac njenog razvoja, daje viziju rešenja njenih problema, izvršava odluke SO, organizuje rukovođenje radom opštinske uprave i, što je najvažnije, stavlja svoje ime i prezime kao zalog, pred građanima svoje opštine koji su ga birali, za celishodnost i zakonitost postupanja. Na ovaj način, politička, ali i svaka druga, zakonom predviđena odgovornost se jasno artikuliše, vezuje za jedno lice.
Prelazak na sistem gradonačelnika će imati i svoje negativne nuspojave, kao što su populizam, oblici političke kohabitacije sa negativnog aspekta, neadekvatno personalno rešenje i slično ali je reč o minimalnoj ceni procesa modernizacije i transformacije jednog zastarelog, neefikasnog, netransparentnog i skupog mehanizma lokalne vlasti.
Predsednik opštine može biti opozvan na isti način na koji se bira, neposrednim izjašnjavanjem građana, na osnovu predloga određenog
broja birača (kao cenzus ukupnog biračkog tela), kvalifikovane većine skupštine opštine (više od polovine ukupnog sastava), kao i na predlog Vlade u vezi sa delokrugom poverenih poslova.
Opštinska uprava je organizaciono tesno vezana sa predsednikom opštine. Jedinstvenom upravom u opštinama do 50.000 stanovnika rukovodi načelnik koga imenuje i razrešava predsednik opštine.
U većim opštinama fakultativno se formira više opštinskih uprava, na čijem čelu su načelnici koje ponovo neposredno imenuje i razrešava predsednik opštine. Ovde se može i mora istaći i određena promena u nomenklaturi: doskorašnjeg sekretara, na primer sekretarijata za građevinske poslove, zameniće načelnik uprave za građevinske poslove konkretne opštine.
Najteži zadatak u izradi novog zakona je bio u uređivanju u oblasti finansiranja lokalne samouprave. Pored najbitnijeg ustavnog ograničenja u vezi materijalno-finansijskog položaja jedinica lokalne samouprave, nepostojanja opštinske svojine, značajno ograničavajući faktor predstavlja i tekuća reforma budžetskog sistema u celini. Sistem finansiranja lokalne samouprave nije i ne može biti celina za sebe, izdvojen iz sistema javnih prihoda i rashoda.
Predlog zakona ne sadrži bitne novine u sistemu finansiranja lokalne samouprave, već dopunjava i poboljšava sistem koji je na snazi. Taj sistem se postepeno razrađivao proteklih godina i razvijao je izvesne specifičnosti. Kao primer se može navesti ograničenje ustupljenih sredstava iz poreza na promet po procentu i obimu godišnjeg na osnovu određenih kriterijuma koji se svake godine utvrđuje zakonom.
U praksi, ovo ograničenje izaziva burne reakcije i negodovanje u strukturama lokalne samouprave, sa agrumentom da su ta ograničenja nepravedna, da tako opštine pune republički budžet i sl. Suština ovog mehanizma je sasvim drugačija - na prednji način se ostvaruje, zapravo, transfer ustupljenih republičkih sredstava, ostvarenih na osnovu poreza na promet, s tim što se izbegava kruženje tog novca preko državnog budžeta i potom raspodela u lokalnoj samoupravi na osnovu određenih kriterijuma, već se ta sredstva direktno ustupaju odmah po odbitku u opštinski budžet. Taj mehanizam ne menja prirodu tih sredstava kao ustupljenih, a ne izvornih, već ostvaruje efikasnu naplatu, odnosno punjenje opštinske kase.
Novine u odredbama o finansiranju se odnose i na novu sistematizaciju javnih prihoda, izvornih i ustupljenih, kao i na novu preraspodelu javnih prihoda jedinicama lokalne samouprave, kojima sada pripadaju prihodi od pet poreza u iznosu od 100% i deo prihoda od tri naknade za korišćenje dobara od opšteg interesa.
Ovim zakonom su obuhvaćene i sve važeće izmene sistema finansiranja, izvršene tokom 2001. godine. Na osnovu prednjeg može se istaći da postoji značajan stepen samostalnosti u pogledu raspolaganja budžetskim sredstvima od strane organa lokalne samouprave, u obimu od oko 50% ukupnih budžetskih sredstava, što predstavlja procenat značajno veći od evropskog proseka. Naravno, problem nije u mehanizmu finansiranja i procentima preraspodele fiskalnih sredstava, koji će se menjati istovremeno sa postepenim prenošenjem konkretnih nadležnosti i funkcija na opštinske organe u odgovarajućem obimu, već je problem pre svega u postojećem fiskalnom kapacitetu koji je limitiran i zavisi od ekonomskih kretanja u društvu u celini.
Značajnu novinu predstavljaju određeni organizacioni oblici, okvirno svrstani u opštinsku upravu, koji ipak predstavljaju svojevrsne institute povezivanja lokalnog, javnog i civilnog sektora. Glavni arhitekta i glavni stručnjaci su fakultativni oblici, čiji zadatak je da svojim inicijativama, uputstvima, mišljenjima doprinesu ujednačavanju prakse određenih organa opštinske uprave, kao i posebnih organizacija i javnih službi u odgovarajućoj oblasti, dok je, na primer, načelnik uprave za urbanizam i građevinske poslove nesumnjivo upravni organ, nadležan pre svega za rešavanje pojedinačnih, upravnih stvari i donošenje određenih akata.
Glavni arhitekta je lice koje bi bilo zaduženo za utvrđivanje vizije urbanističkog planiranja i za održavanje duha usvojenih planskih akata, kao i akata zaštite ambijentalnih vrednosti, njihove revitalizacije, iniciranje i stavljanje u odgovarajuću funkciju zapuštenih celina i objekata, davanje predloga konkretnih rešenja i slično. Pored toga, to je lice kome bi se građani i udruženja mogli obratiti bilo sa konkretnim problemima, bilo sa predlozima za buduća rešenja.
Gradski, odnosno opštinski menadžer je lice koje se može angažovati na ugovornoj osnovi radi davanja stručne pomoći i podrške predsedniku opštine, kao glavnom izvršnom organu, u poslovima koji se odnose na ekonomski razvoj te lokalne sredine, podsticanje preduzetničke inicijative, u stvarima koje se odnose na poboljšanje uslova poslovnih aktivnosti i privlačenje investicija.
Savet za razvoj i zaštitu lokalne samouprave je takođe fakultativno telo koje predstavlja forum građana i predstavnika lokalne vlasti, na kojem bi se razmatrala pitanja od značaja za razvoj i unapređenje lokalne samouprave, odnosno njene zaštite.
Savet za međunacionalne odnose je telo koje predstavlja izraz principa nacionalne tolerancije i koje je predviđeno kao stalno telo u opštinama sa mešovitim nacionalnim sastavom. Statutom i opštim aktima se bliže uređuje oblik tog tela, način izbora članova, kao i krug pitanja u vezi kojih savet ima pravo svojevrsnog suspenzivnog akta.
Građanski branilac se uvodi kao fakultativni oblik ombudsmanske zaštite ljudskih i građanskih prava. Reč je o lokalnom ombudsmanu koji bi delovao u skladu sa opštinskim aktom u stvarima koje se odnose na rad opštinske uprave i lokalnih javnih službi i komunalnih preduzeća. Imajući u vidu u ovom momentu nacrt zakokna o ombudsmanu, kao organu na nacionalnom nivou, u javnoj raspravi to se nije moglo na ovom mestu u zakonu o lokalnoj samoupravi uputiti na shodnu primenu odredbi tog budućeg zakona, ali je moguće u tom zakonu napraviti vezu sa opštinskim ombudsmanom.
Dve su značajne novine koje se odnose na pitanje međusobnih odnosa različitih nivoa i javnih ovlašćenja. Jedno je uvođenje pokrajinskih organa, odnosno organa teritorijalne autonomije u mrežu odnosa centralnih i lokalnih vlasti, u obimu mogućnosti koji u tom pogledu pruža ustavno-pravni položaj autonomne pokrajine prema važećem Ustavu.
Druga je redefinisanje odnosa o primeni tzv. prinudnih mera u jedinicama lokalne samouprave. Naime, pravni osnov za primenu ovog nepopularnog mehanizma je sveden na dva konkretna slučaja: nezasedanje skupštine opštine u trajanju od tri meseca i neusvajanje statuta ili budžeta u zakonom utvrđenom roku.
Odredbe koje se odnose na zaštitu prava lokalne samouprave sadrže Ustavom utvrđene mehanizme ustavno-pravne zaštite, zaštite u upravnom sporu, kao i ustanove redovne sudske zaštite. Novina je zahtev za preispitivanje prava na odlučivanje, na osnovu kojeg su ovlašćeni opštinski organi da zahtevaju da se preispita odluka za koju se smatra da je iz nadležnosti lokalne samouprave.
Predloženi zakon o lokalnoj samoupravi predstavlja osnovni i okvirni zakonski akt u ovoj oblasti, koji postavlja temelje reforme tog sistema u raspoloživom pravnom prostoru, omeđenom važećim ustavnim ograničenjima. Radi zaokruživanja prve faze reforme sistema potrebno je, po usvajanju ovog zakona, usvojiti i izborni zakon, kojim se uređuje izbor odbornika i predsednika opštine i gradonačelnika, kao i poseban zakon o gradu Beogradu, čija je priprema u toku, i u kojem je pristup imanentan važećem ustavnom položaju Beograda kao posebne teritorijalne jedinice, kao i značaju metropole koju čini značajan procenat ukupne populacije ili celokupne privrede.
Važno je još jednom istaći da će se pojedine posebne oblasti i kompletne nadležnosti, na osnovu okvira i principa iz Predloga zakona o lokalnoj samoupravi ostvariti promenama sektoralnih zakona. Konačno, Zakon o lokalnoj samoupravi, predstavlja prvi korak prve faze reforme sistema lokalne samouprave, koja, kao i reforma drugih segmenata našeg pravnog poretka, predstavlja dugotrajan proces.
Želim posebno da istaknem da taj proces ne može sprovesti nijedno ministarstvo, čak ni Vlada ili jedna politička grupacija. Ukoliko želimo najbolje moguće rezultate tog procesa, mora biti uključen što širi krug subjekata. Imajući to u vidu, u postupku izrade ovog zakona napravljen je niz presedana, koji nisu zabeleženi u dosadašnjoj praksi izrade akata iz ove oblasti. Polazni tekst, izvorni, bio je predlog nekoliko nevladinih organizacija, čiji su članovi potom bili uključeni u ekspertsku grupu Vlade Republike Srbije, na čijem je čelu bio potpredsednik gospodin Jožef Kasa. Radna verzija zakona je već u junu mesecu publikovana i dostavljena svim jedinicama lokalne samouprave, kao i strankama parlamentarne većine, poslaničkim klubovima u Narodnoj skupštini Republike Srbije, stručnim pojedincima i ustanovama.
Tekst verzije zakona je dostavljen i čitavom nizu međunarodnih organizacija, a pre svega Savetu Evrope. Posebno bih istakao izvanrednu saradnju sa predstavnicima i ekspertima Saveta Evrope. Te najveće svetske pravničke organizacije su neposredno učestvovale u izradi Predloga zakona i dale pozitivnu ocenu u pogledu njegove usaglašenosti sa standardima Evropske povelje o lokalnoj samoupravi.
Na osnovu rezultata ovog prvog kruga javne rasprave izrađen je tekst Nacrta zakona i usledila je tokom septembra meseca konsultativna rasprava, čiji je predmet bio tekst Nacrta zakona o lokalnoj samoupravi, organizovana kroz regionalne seminare u šest gradova u Srbiji, u kojoj su učestvovali predstavnici svih opština i gradova, kao i ekspertska rasprava koja je na kraju održana u Beogradu.
Tokom cele rasprave ostvarena je intenzivna saradnja i interaktivna koordinacija između onih koji su predlagači zakona i Stalne konferencije opština i gradova, kao legitimnog predstavnika zajedničkih interesa lokalnih vlasti. Pored toga, ostvarena je međuresorna koordinacija i saradnja, imajući u vidu da je reč o sistemskom propisu koji zadire u niz oblasti pravnog sistema.
Konačno, u ovoj parlamentarnoj fazi rasprave o Predlogu zakona Vlada drži otvorena vrata svkom obliku konstruktivnog doprinosa kvalitetu ponuđenih rešenja, o čemu svedoči i veliki broj prihvaćenih amandmana, gde upravo računamo na aktivnu ulogu narodnih poslanika u tom procesu.

Zahvaljujem se predstavniku predlagača, ministru pravde i lokalne samouprave.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li narodni poslanici koji su izdvojili mišljenje na sednicama odbora žele reč? Izvolite, ima reč narodni poslanik Slobodan Adžić.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, poštovani predstavnici Vlade, kao član Zakonodavnog odbora  Narodne skupštine Republike Srbije, na sednici Odbora izdvojio sam mišljenje na Predlog zakona o lokalnoj samoupravi, jer smatram da su amandmani kolega poslanika Čedomira Jovanovića, mr Nenada Bogdanovića, Milene Milošević, Milana Markovića i Dragana Pavlovića na član 32. stav 1. gde se posle tačke 10. dodaje tačka 10a, u pogledu izbora i razrešenja članova kabineta predsednika opštine, kao i amandmani istih poslanika na član 45, dakle radi se o amandmanima na član 45a i 45b i amandmani na član 43, 53, 54,  a koji su proistekli iz ovog amandmana na član 32,  suprotni članu 116. stav 1. Ustava Republike Srbije.
O čemu se zapravo radi?
Poznato vam je, kolege poslanici, da je Predlogom zakona uveden novi način konstituisanja izvršne lokalne vlasti, neposrednim izborom i da je sva suštinska izvršna vlast koncentrisana u jednoj ličnosti - predsedniku opštine, odnosno u gradovima - gradonačelniku.
Pomenutim amandmanima, koji su i prihvaćeni od Vlade Republike Srbije i time postali sastavni deo Predloga, pa se o njima ne možemo posebno izjašnjavati, predviđeno je da kabinet predsednika opštine bira i razrešava skupština opštine.
Budući kabinet je, po mom mišljenju, imitacija dosadašnje izvršne vlasti koja se samo prividno daje kabinetu, a u suštini se gubi.
Zašto je imitacija? Zato što je tako koncipiran Predlogom da u političkom smislu ni o čemu ne odlučuje, nema nikakve nadležnosti, pa samim tim ni odgovornost prema građanima. Amandmanom 45b je predloženo da kabinet pomaže predsedniku opštine u vršenju izvršne vlasti. Dakle, u poslovima pomaže a ne vrši u skladu sa mogućim propisanim ovlašćenjima.
Član 116. stav 1. Ustava Republike Srbije predviđa da o poslovima opštine građani odlučuju referendumom i preko svojih predstavnika u skupštini. Kabinet nije njihov predstavnik u skupštini, kao što ni predsednik opštine nije predstavnik skupštine.
U čemu je suprotnost?
Odbornici skupštine opštine biraju kabinet. Kabinet ni o čemu ne odlučuje, dakle, logično se iz navedenog može zaključiti da ni odbornici ne odlučuju o poslovima iz domena izvršne vlasti. Samim tim što odbornici kao predstavnici građana ne odlučuju, znači da ne odlučuju ni građani, čime je povređeno jedno od osnovnih ustavnih prava - da o poslovima opštine odlučuju upravo građani. Uzgred budi rečeno, veoma je sporno da li važeći Ustav daje uopšte mogućnost da gradonačelnik, odnosno predsednik opštine, bude biran na neposrednim izborima. Logičkim razmišljanjem se dolazi do zaključka da član 116. Ustava takvu mogućnost ne daje.
Zbog svega napred navedenog smatram da predlagači, dakle narodni poslanici koje sam pomenuo, treba da povuku predložene amandmane, a ukoliko to ne učine, Vlada Srbije bi morala da preispita svoju odluku o prihvatanju istih.
Posle ovakvog reda poteza, Vlada bi sporan Predlog zakona mogla korigovati prihvatanjem svih onih amandmana kojima bi izvršna vlast bila vraćena pod kontrolu odbornika skupština opština.
U protivnom, tu korekciju mora izvršiti ova skupština usvajanjem nekih amandmana koji imaju za cilj ispravljanje ovih neustavnosti i nelogičnosti, a pre svega onih koje je predložila grupa poslanika Demokratske stranke Srbije.

Zahvaljujem narodnom poslaniku.
Za reč se javio i narodni poslanik Petar Cvetković, koji je takođe izdvojio mišljenje na sednici odbora.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Adžić je obrazložio izdvajanje mišljenja poslanika Demokratske stranke Srbije na sednici Zakonodavnog odbora. To bih samo dopunio u nekoliko rečenica.
Imamo predlog Vlade kojim je dosta problematično, sa stanovišta važećeg Ustava, predviđen predsednički, odnosno gradonačelnički sistem u lokalnoj samoupravi, odnosno opštinama i gradovima, a prevashodno u opštinama.
Sa stanovišta Ustava koji je na snazi, vrlo je problematično uspostavljanje gradonačelničkog sistema, jer po članu 116. Ustava osnove lokalne samouprave se vrše preko skupštine, odnosno preko izabranih odbornika.
Vlada je dala predlog u vezi sa jednim izvršnim organom, a to je gradonačelnik ili predsednik opštine, koji se bira neposrednim ili tajnim glasanjem, i koji ima celokupnu izvršnu vlast. O svemu tome ćemo kasnije govoriti kada budemo razmatrali amandmane i budemo vodili diskusiju u načelu, ali u svemu tome je problematičan odnos između dva organa koja se biraju neposredno i tajnim glasanjem, a to je skupština opštine, odnosno to su odbornici, i izvršnog organa - gradonačelnika.
Mi u Demokratskoj stanci Srbije smo to uočili, ali i predlagači amandmana, gospodin Čedomir Jovanović i grupa poslanika, pa je dato i sa jedne i sa druge strane niz amandmana, u cilju usklađivanja funkcija gradonačelnika, odnosno predsednika opštine sa postojećim Ustavom, kao i umanjenja prevelikih ovlašćenja gradonačelnika u izvršnoj vlasti u lokalnoj samoupravi.
Rešenje koje je prihvaćeno od strane Vlade, a to je kabinet predsednika, je manje kvalitetno i problematično je, kako sa stanovišta Ustava i zakona, tako i zbog jezičkih razloga i pravnog sistema, jer postojanje kabineta i članova kabineta podrazumeva stručna lica i u načelu isključuje izbornost nekog organa. To su stručnjaci koji pomažu predsedniku, odnosno gradonačelniku u obavljanju stručnih poslova za koje on može biti stručan ili ne.
Sa druge strane, mnogo je prijemčiviji i uobičajeniji predlog, odnosno amandman. Demokratske stranke Srbije o ustanovljavanju saveta, koji, otprilike, zajedno sa gradonačelnikom učestvuje u obavljanju te izvršne vlasti u lokalnoj samoupravi.
I jedni i drugi su uočili da je po Predlogu zakona prevelika vlast data gradonačelniku, ali je daleko kvalitetniji predlog, sa stanovišta postojećeg Ustava i zakonskih rešenja, prakse i ustaljenog političkog života, da to bude savet koji će dobiti tačno određena ovlašćenja, odnosno nadležnosti u vršenju izvršne vlasti u lokalnoj samoupravi, a sve preostale poslove, kao i one izvorne koje će na osnovu zakona imati, da vrši gradonačelnik, odnosno predsednik opštine.
Sa druge strane, pored predloga amandmana na član 45a, dat je i na član 45b. Ovaj usvojeni amandman na ovaj član je veoma problematičan jer kaže - kabinet pomaže predsedniku opštine u vršenju izvršne funkcije u smislu člana 43. Nema bližih objašnjenja na koji način, što direktno znači da će to biti jedan savetodavni organ, koji može i ne mora biti za nešto pitan, jer ne postoje zakonske obaveze da bude pitan o bilo čemu, što direktno i samo prikriva ovu apsolutnu izvršnu vlast predsednika, odnosno gradonačelnika, a što je veoma problematično u ovom trenutku za obavljanje lokalne samouprave. Hvala.

Za reč se javio narodni poslanik Đorđe Mamula, koji je takođe izdvojio mišljenje na sednici Zakonodavnog odbora.

Ovaj amandman je sporan zbog toga što se u zakonu uopšte ne pominje kabinet predsednika opštine, tako da se amandmanom predviđa biranje članova kabineta za organ koji nije predviđen zakonom.
Zbog toga je amandman sporan, kao i svi oni kasniji amandmani, koji su vezani za kabinet predsednika opštine.

Zahvaljujem narodnom poslaniku.
Da li se predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa javljaju za reč?
Za reč su se javili: prvo, narodni poslanik Dejan Mihajlov, zatim narodni poslanik Vojislav Šešelj, narodni poslanik Borislav Pelević i narodni poslanik Žarko Obradović.
Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov, predstavnik poslaničke grupe DOS - DSS.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre Batiću, nakon verovatno puno iščekivanja (za nas ovde i građane Srbije), dobili smo Predlog zakona o lokalnoj samoupravi. Mi iz DSS smatramo da je to dobro, jer je to jedno od naših osnovnih predizbornih obećanja - da ćemo državu promeniti, decentralizovati i demokratizovati.
Suštinska stvar, u kojoj bih se složio sa ministrom Batićem, jeste da je ovo važan zakon; i uz još neke stvari bi možda bila iscrpljena lista stvari oko kojih bismo se složili po pitanju ovog zakona.
DSS će svakako podržati u načelu ovaj zakon, zato što smatra da Srbiji treba novi zakon o lokalnoj samoupravi, koji će doprineti demokratizaciji i decentralizaciji države, a naročito iz razloga što jedan od uslova za naše članstvo u mnogim međunarodnim organizacijama predstavlja donošenje novog zakona o lokalnoj samoupravi. Ovo je upravo jedna od stvari na kojima se insistira u demokratskoj Evropi - znači, da postoji jedan dobar zakon o lokalnoj samoupravi - da bismo postali članovi mnogih evropskih institucija, u ovom slučaju Saveta Evrope.
Zato smatramo da zakon o lokalnoj samoupravi, koji je bio na određenim javnim raspravama, treba da bude upravo plod jednog širokog konsensuza, kako stranaka, tako i onih koji će direktno učestvovati u sprovođenju ovog zakona, ponajviše lokalne samouprave.
Nešto ovde ne štima, po nama, a to je što se krenulo opet sa parcijalnim rešavanjem; kao što smo imali omnibus zakon, imamo zakon o lokalnoj samoupravi. Po nama, trebalo je možda u toj prvoj godini, paralelno sa svim ovim zakonima, raditi na Ustavu i ustavnim načelima, kako bi se na jedan kompleksan način rešila ova oblast.
Postojeći Ustav ne pruža nam dovoljno mogućnosti da donesemo jedan zakon koji bi u potpunosti odgovorio potrebama Srbije za modernizacijom i uključivanjem u sve evropske tokove, a naravno u nekoj perspektivi i u članstvo EU.
Ovaj zakon, nakon donošenja novog ustava, biće opet podložan promenama i biće neophodne intervencije na ovom zakonu. Zato smo smatrali da je mnogo bolje raditi, pre svega, na ustavnim načelima i nakon toga pristupiti i novom zakonu o lokalnoj samoupravi, a ustavnim načelima rešiti i reorganizovati državu, regionalizovati je. Samim tim, ne bi postojala potreba za omnibus zakonom koji smo juče usvojili.
Ali, dobro, dogovor i opredeljenje poslaničkih grupa, većeg dela poslaničkih grupa u okviru DOS-a, bilo je da treba ići iz sredine, ne od glave, možda ponekad i od repa, ali otprilike to je neko opredeljenje, koje je važilo, i kako je rekao jedan od poslanika ovde - da nema do kraja preciznog sistema reorganizacije države i promene samog sistema u okviru države.
Ali, da se vratimo na ovaj zakon. Suština svih zakona o lokalnoj samoupravi, pa i ovog našeg zakona, treba pre svega da omogući dobro i nesmetano funkcionisanje lokalne samouprave, zato što lokalna samouprava upravo služi za zadovoljavanje nekih osnovnih potreba građana. Lokalna samouprava je servis građana, zadovoljava, pre svega, komunalne i druge potrebe neophodne za život građana, i mora da odgovori upravo tim problemima sa kojima se susreću građani na lokalnom nivou.
Zato smo smatrali da ovaj zakon, koji je predvideo, i koji podržava postojeću podelu Srbije na opštine, a imamo opštine koje imaju i po 200.000 stanovnika, jednostavno neće moći da omogući takvo funkcionisanje opštine.
Zašto to kažem - dobar deo ovog zakona odnosi se na neposredni izbor predsednika opštine; predsednika opštine biraju svi građani i on svoju vlast i svoju snagu crpi upravo iz neposredno izražene volje građana na izborima, znači da ga više ne bira skupština opštine. To je jedno kvalitetno rešenje, koje ide upravo u pravcu te demokratizacije i osnaživanja izvršne vlasti u skupštinama opština.
Druga stvar, smatramo da predsednik opštine u ovoj situaciji, kada nam neke opštine broje i do 200.000 stanovnika, neće moći sam da vrši celokupnu komunalnu vlast i da obezbedi nesmetano komunalno funkcionisanje u gradovima u ovom trenutku.
DSS je predložila amandmanima da se uvede opštinski savet. Drugi poslanici su predložili neka druga rešenja, ali mi smo insistirali upravo na našim rešenjima. Naše rešenje je kompleksnije utoliko što se amandmanima nude i konkretne nadležnosti koje treba da budu prenete na opštinski savet, uređuju se odnosi između predsednika opštine, opštinskog saveta i same skupštine.
Zašto je ovo važno da se uradi? Prema postojećem predlogu zakona postoje dva organa u samoj opštini, koja svoja snagu crpe iz neposredno izražene volje građana na izborima. To su skupština opštine i predsednik opštine.
Prema ovom predlogu zakona skupština opštine apsolutno ima mali značaj. Otprilike, pitaju se za neke stvari koliko i pevačko društvo, i to je ono što je najveći problem. Mi ne smemo da degradiramo ono što je najsvetlije u svakom sistemu, a to je parlament. Mi na lokalnom nivou uvodimo predsednički sistem, dok na svim drugim izbornim nivoima u Srbiji imamo parlamentarni sistem.
Jednostavno, u postojećem tekstu zakona predloženom od strane Vlade ne postoji kontrola predsednika opštine, na način na koji bi trebalo da postoji kontrola njegove samovolje. Ovaj zakon, ovaj predlog zakona, ako se uzmu u obzir neke druge stavke (pre svega, menadžer, ili gradski arhitekta), teško da će moći da suzbije korupciju na lokalnom nivou, baš u vršenju komunalnih funkcija, izdavanju građevinskih dozvola, u svemu onome što je u nadležnosti opštinskih uprava.
Znači - nepostojanje kontrole; a znamo da je suštinska stvar u svim parlamentarnim sistemima sistem ravnoteže i kontrole. Ovde taj sistem ne postoji. Izvršna vlast koncentrisana kod predsednika opštine nije kontrolisana, mehanizmi za njegovu smenjivost i odgovornost su mali, tako da smo mi našim amandmanima predložili da se upravo obezbedi sistem i mogućnost ravnoteže i kontrole, da preko opštinskog saveta izvršna vlast, koja će biti birana i koja će svoju snagu crpsti iz neposredno izabranih odbornika, znači iz parlamenta, bude ta koja će izvršnu vlast deliti sa predsednikom opštine i na taj način će jedan drugoga kontrolisati. Naravno, predsednik opštine će, zbog same prirode svog položaja, zadržati glavno ovlašćenje.
U ovom prvom izlaganju bih voleo posebno da istaknem da se po pitanju finansiranja malo odmaklo od postojećih zakona, ali ne onoliko koliko smatramo da treba.
DSS je predložila niz amandmana, koji se odnose na povećavanje sredstava za finansiranje rada lokalne samouprave. Pre svega, uveli smo dodatne kriterijume - ne znam da li su omaškom predlagača zakona izostavljeni, a za nas, i za mene kao Pančevca su veoma bitni - to je stepen zagađenosti i ugroženosti životne sredine.
Taj kriterijum za finansiranje opština se nije pominjao do sada i smatramo da bi uvršćivanje ovog kriterijuma na listu kriterijuma, naročito za one tačke koje će i zakonom o zaštiti životne sredine biti uvršćene kao veoma važne, bilo nešto što je neophodno. Odbor za zaštitu životne sredine Skupštine Srbije je predložio da se amandmani koji vode u pravcu ovog dodatnog kriterijuma podrže i da se tim opštinama omogući da imaju više sredstava, kako bi mogle te probleme bolje i efikasnije da rešavaju.
Druga stvar, prema Zakonu o imovini Republike Srbije, imovina Republike Srbije, sva, i ona koja je na lokalnom nivou i po opštinama, pripada Republici Srbiji, opštine su samo korisnici.
Mi smo predvideli i predložili da 30% od prodaje nepokretnosti na teritoriji opštine ostane upravo opštini. Time bi zainteresovali i stimulisali opštinu da ona bolje održava tu imovinu, da učestvuje u svemu tome i, pošto je ta imovina pre svega nastala troškovima građana koji tu žive i finansiranjem od strane lokalnih samouprava, da se upravo taj deo imovine (30%) vrati opštini.
Predvideli smo da 50% prihoda od poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnosti, koje nisu u vlasništvu države, ostne na teritoriji opštine za kapitalne investicije. A znamo da će tu u postupku privatizacije biti jako puno prenosa vlasništva sa postojećih vlasnika na nove vlasnike. Uzmite Beočinsku cementaru, koja će biti prodata za 54 miliona maraka. Porez na prenos apsolutnih prava je 5%. Sve će to u jednom trenutku ostati lokalnoj samoupravi. Taj iznos će višestruko premašiti ceo predviđeni budžet za tu godinu. Time bi opštinska samouprava dobila veliki iznos sredstava.
Mi smo ovim amandmanom predložili da ta sredstva moraju da budu uložena u kapitalne investicije, povećanje obima nepokretnosti na nivou te opštine, kako ne bi bila potrošena u obične materijalne troškove, podeljena u plate ili nešto drugo. Ta sredstva treba da budu uložena u nepokretnosti, u povećanje fonda nepokretnosti, kako bi i građani osetili neku korist od same privatizacije.
(Predsednik: Vreme.)
Još samo u jednoj rečenici da pomenem da smo mi naše amandmane uskladili sa ustavnim načelima koja smo predložili. Uveli smo jednu novu kategoriju našim amandmanima, a to je uloga upravnog suda. koji bi u pojedinim situacijama i na pojedine načine trebalo da ima uticaja u nekim oblastima i da pomaže i prožima izvršnu vlast, tako da dođe do bolje kontrole te vlasti.
Smatramo da neki od ovih amandmana, ukoliko budu usvojeni, mogu bitno da poprave tekst Predloga zakona. Kao što sam rekao, poslanici DSS-a će glasati za ovaj zakon u načelu i, u zavisnosti od rasprave o amandmanima i usvajanja pojedinih amandmana, odluka o glasanju o zakonu u pojedinostima i u celini biće doneta naknadno. Ali, očekujemo da posle jedne rasprave koja neće biti stranački ostrašćena, već će voditi u pravcu nalaženja boljeg rešenja, dođemo do takvog predloga zakona koji će da omogući najbrže i najkvalitetnije zadovoljavanje potreba građana.