Vi možete još neko vreme, gospođo Mićić, ali neće ni to zadugo da traje. Ali, vi ste dužni, pre nego što odsviramo vaš kraj i kraj DOS-ovske vlasti, da nam kažete po kom članu Poslovnika ste izrekli meru oduzimanja reči poslaniku Srpske radikalne stranke Božidaru Vučuroviću?
Vi treba da nam kažete zašto ste vi njega opomenuli, šta je to Božidar Vučurović rekao a da nije predmet rasprave po ovoj tački dnevnog reda, rasprave o izmenama i dopunama zakona o krivičnom postupku. Ubistva, silovanja, upropašćivanje života ljudi, veza sa organizovanom mafijom koja sve drži pod svojom kontrolom, to je sve sastav rasprave i sve su to članovi Krivičnog zakona. Ali, radi se o tome ovde, dame i gospodo narodni poslanici, da nama ne treba Krivični zakon, jer vi imate Čedomira Jovanovića. Celokupna srpska javnost treba da zna da je Čedomir Jovanović, kao jedini eksponent sa takvim manirima i sa takvom silom koju sprovodi ovde u Narodnoj skupštini, taj koji odlučuje koji će ljudi biti ubijani, koji će ljudi biti hapšeni, koji će ljudi biti ...

Gospođo Jovanović, na osnovu člana 104,  oduzimam vam reč i molim vas da se uklonite sa govornice.
Gospođice Jovanović, i vama i prethodnom govornicu sam oduzela reč na osnovu člana 104, koji kaže: "Mera oduzimanja reči izriče se narodnom poslaniku kome su prethodno izrečene dve mere opomene, a koji i posle toga čini povredu Poslovnika iz člana 103. ovog poslovnika". Član 103, vršio je povredu iz alineje 3: - koji, i pored upozorenja predsednika Narodne skupštine, govori o pitanju koje nije na dnevnom redu.
To pitanje nije na dnevnom redu, a vi niste učili krivično pravo i Krivični zakon, to je pitanje koje se rešava na sudu i u institucijama; ovde imate Predlog zakona, članove o kojima konkretno govorite, a ne o primerima; i voditi istragu ovde i optuživati ljude bez veze; prema tome, zato ste dobili opomene.
Narodni poslanik Arsen Kurjački ima reč, a posle njega narodni poslanik Toma Bušetić.

Uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, kolege poslanici,  u poslednje vreme stalno imam sreću da posle burnih diskusija pričam o običnim stvarima, pa je teško pažnju svratiti na to. Šta možemo, tako je.
No, da krenemo. U poslednje vreme u društvima u tranziciji pojavile su se dileme i rasprave da li prihvatanje evropskih vrednosti, pa samim tim i evropskog prava, jeste neka manifestacija servilnosti ili je to nužnost.
Mi smo ubeđeni da treba da gradimo vlastito pravo, na istim onim opštim osnovama za sve, na kojima je izgrađeno i savremeno evropsko pravo. Prema tome, to nije sporno sigurno nikome.
Sve međunarodne organizacije, posebno Pakt za stabilnost, od naše države očekuju oštriju borbu protiv korupcije. U mojoj diskusiji ću se uglavnom osvrnuti na to. Dakle, sigurno da je nama svima u interesu da što pre skinemo taj epitet - najkorumpiranije zemlje u Evropi, druge u svetu i već sve one titule koje dobijamo zbog toga.
U proteklih deset godina, nažalost, u državi su vladali takvi uslovi privređivanja i življenja da je uopšte postalo normalno da se za svaku, i najobičniju aktivnost bilo kog službenika ili bilo kog nosioca neke funkcije, mora da plati na ovaj ili na onaj način.
Zbog toga smo došli da imamo sada gigante privatnih firmi, koji su se preko noći stvorili, ekstraprofitere, bespravnu gradnju velelepnih zgrada, nelegalne trgovine i sve ono što nas je pratilo svih ovih godina. Moral naroda je toliko opao da je taj sistem tzv. nagrađivanja postao svakodnevnica i više se niko ničemu ne čudi.
Kakvo je sadašnje stanje u privredi? Predlog zakona o javnim nabavkama će nam pružiti jednu realnu osnovu za suzbijanje kriminala i zloupotreba u privredi, jer se pooštrava taj postupak kontrole i sklapanja ugovora o javni nabavkama i tome slično.
Međutim, donošenjem zakona o privatizaciji ipak se otvara neka mogućnost za korupciju odgovornih u preduzećima, gde se vrši privatizacija ili gde tek namerava da se vrši. Znači, zaista je neophodno da se Krivični zakon dopuni sa tim posebnim odredbama o korupciji i da se pooštri odgovornost za sve to.
Što se tiče pravosuđa, u poslednjih godinu dana pravosuđe se najviše spominjalo u vezi sa korupcijom. U javnosti je stvoren takav utisak da faktički nema poštenih nosilaca pravosudnih funkcija, niti zakonskih postupaka. Mislim da je to ipak nepravedno, jer bez obzira koliko smo mi nezadovoljni ažurnošću sudova i njihovim radom, ipak je usvajanjem Zakona o Visokom savetu pravosuđa stvoren uslov za uspostavljanje neke veće odgovornosti nosilaca funkcija. Takođe se članom 19. Zakona o sudovima štiti ipak njihova nezavisnost, koja je ipak u svemu ovome najvažnija stvar.
Dakle, ne smemo zaboraviti način na koji se vrši izbor nosilaca pravosudnih funkcija, pogotovo ako uporedimo i vidimo kako se biraju direktori, funkcioneri organa uprave, rukovodioci u zdravstvu, pa i u prosveti itd. Tamo ne postoje ni blizu takvi mehanizmi kao što su sada uvedeni u pravosuđu, tako da ipak ne možemo toliko bacati ljagu na pravosuđe. Pogotovo što svi mi znamo da nije problem toliko u korumpiranosti nosilaca pravosudnih funkcija, nego je problem u tzv. podobnosti sudija i zavisnosti od svake aktuelne vlasti.
Što se tiče zdravstva, pojavilo se sužavanje u odredbama oko korupcije, ministar je izašao, a bilo bi interesantno da čujemo njega, da li je to zbog nemogućnosti nastalih usled usvajanja zakona o lokalnoj samoupravi ili omnibusa. Jednostavno, po meni, previdela se greška, pa se kaže da će se sankcionisati pojave korupcije u zdravstvenim ustanovama gde je osnivač Republika. Ako smo sada preneli određene nadležnosti na pokrajinu i lokalnu samoupravu, možemo doći u situaciju da neke zdravstvene ustanove ne budu pod ingerencijom ovog zakona, jer će osnivači biti lokalne samouprave.
Dakle, ovim predlogom korupcija je raščlanjena na više oblasti društvenog i privrednog života, da bi se po mišljenju predlagača tačno ukazalo na žarišta te korupcije. Može se reći da su uglavnom centri dobro markirani, ali istine i pravde radi moramo reći da su i državne funkcije jedan važan izvor korupcije. To je uvek bilo, nažalost i sada toga ima, i to kako kod najnižeg lokalnog nivoa, tako do najvišeg. Nisu samo obični organi uprave podložni korupciji, nego su to, moramo reći otvoreno, i političari, odnosno nosioci državnih funkcija. Tako je bilo ranije i ne možemo prenebregnuti činjenicu da su mnogi državni funkcioneri zagazili u ovo veliko zlo našeg društva.
Mnogo je društveno štetnih odluka bilo nametano, donošeno, mnogo je bilo favorizovanja određenih privatnih firmi i pojedinaca, a da se nije znao pravi razlog za to, odnosno moglo je samo da se sumnja da se neko okoristio o to. Možemo reći da je sve to, naravno, već obuhvaćeno nekim predlogom koji je bio, ali ako smo već tako ogoljeno identifikovali sva mesta i žarišta korupcije, onda ipak javnosti radi mislim da je trebalo posebno apostrofirati još jednom žarište, a to su političari i nosioci državnih funkcija.
Demokratska stranka Srbije, podržavajući izmene i dopune Krivičnog zakona, u amandmanima predlaže pooštreno kažnjavanje za sve posebne oblike korupcije. Tu ne može da bude nikakve milosti, nikakvog pardona. Takođe u amandmanima predlažemo što preciznije definisanje i pojašnjenje svih ovih pojmova, da ne bude posle različitog tumačenja, kako je to nažalost ranije bilo.
Dakle, podržaćemo u načelu ovaj zakon, jer je on u celini ipak prihvatljiv i savremenije reguliše ovu problematiku, koja je ipak osetljiva za naše društvo, ali iskreno se nadamo da će to nadležnim organima koji su zaduženi za to pomoći da konačno mnogo efikasnije krenu u borbu protiv svih ovih vrsta kriminala koje su ovim zakonom uređene.

Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, a posle njega narodna poslanica Gordana Čomić.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona je pravno-tehnički loše urađen, bez jasne koncepcije u kom pravcu i na koji način će se išta štititi, koje društvene vrednosti. I pored određene sinhronizacije sa saveznim Krivičnim zakonom, ovaj predlog zakona nedovoljno je usaglašen sa pojedinim inkriminacijama iz saveznog Krivičnog zakona. Savezni i republički Krivični zakoni nisu koherentni i kozistentni u pogledu krivično-pravne regulative, što ukazuje na nužnost kodifikacije krivičnog zakonodavstva.
Možda nema smisla ovo što govorim, jer je sasvim jasno da od savezne države nema ništa. Ministar Batić, posle godinu i po dana, dade prvi put jednu dobru izjavu - ne može se očekivati od onoga koji je pritisnuo dugme za bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije da iskreno pomaže u stvaranju zajedničke države. Ali, ministar Batić je mnogo zakasnio, jedno dve ili tri godine, jer mi upravo više godina pričamo da od tih dobrih usluga Evropske unije nema ništa.
Pooštravanje kazne za pojedina krivična dela, sa ciljem pooštravanja kaznene politike, nema smisla. Ovo je samo iluzija, jer se u 80% slučajeva izriču kazne na granici posebnog zakonskog minimuma ili opšteg minimuma, što je za praksu sudova koji izriču kaznu i vode kaznenu politiku samo jedan od elemenata koji u praksi do sada nije imao nikakv značaj.
Poseban minimum i maksimum, kao i raspon zaprećenih kazni je gotovo beznačajan u uslovima kaznene politike koju u praksi sprovode sudovi, znači pre svega u primeni zakona. Reći ću par primera. U članu 174, a to i sada važi, za oduzimanje vozila zaprećena kazna je od tri meseca do pet godina, a sudska praksa retko da beleži veću kaznu od šest meseci; ili, kada je reč o poreskoj utaji, propisana kazna je od jedne do 10 godina, a ne znam da li je u Srbiji neko osuđen na više od tri godine.
Znači, to je jedan nonsens. Kada govorimo o novim rešenjima, protivprirodni blud do sada je normativno sankcionisan od jedne do 10 godina, sada je najmanje jedna godina, a u stvarnosti za protivprirodni blud sankcije teško da su dosezale polovinu zaprećenih kazni.
Rezime svega ovoga je da sudovi sprovode kaznenu politiku i postojeći kazneni okviri sasvim su dovoljni za promenu kaznene politike. Mislimo da treba da bude oštrija i da je do sada bila blaga, ali sve ovo ne znači da je bila neophodna promena zakona za realizaciju oštrije kaznene politike. Neopravdano je brisanje krivičnih dela, odnosno dekriminisanje krivičnih dela kao što su: neovlašćeno korišćenje i posedovanje radio stanica; ili, krivično delo neučestvovanje u otklanjanju opšte opasnosti; ili, krivično delo zloupotrbe vere i crkve u političke svrhe po članu 238. Znamo da su sekte narastajuće i da su uglavnom vezane za neke druge crkve, a ne za Srpsku pravoslavnu crkvu.
Za razliku od ove dekriminizacije, bez ikakvih razloga se inkriminišu krivična dela iz 21. glave, koja govori o korupciji, jer smatramo, ako se zadržava krivično delo primanja mita iz člana 254. i davanje mita iz člana 255, sa svim oblicima, onda je uvođenje novih inkriminacija suvišno i neopravdano. Izdvajanje iz opšteg krivičnog dela primanja mita posebnih krivičnih dela, na primer, korupcija u organima uprave, pravosuđa, prosvete, zdravstva je neosnovano i ima za cilj samo politički i propagandni efekat.
U glavi krivičnih dela o korupciji ulaze i krivična dela kao što su - ograničenje slobode informisanja, ugovaranje ishoda takmičenja. Smatramo da ovim krivičnim delima nije mesto u ovoj glavi Krivičnog zakona. Mislimo da je sistematika sasvim pogrešna. Pooštravanje kazne obuhvata marginalna krivična dela, osim krivičnog dela protiv dostojanstva ličnosti i morala, misli se na silovanja, koja su u zanemarljivom broju u praksi sudova.
Veći broj postupaka će se obustaviti zbog novminalnog povećanja novčanih iznosa. Po osnovu povećanja nominalnog iznosa sa 2.000 na 8.000, ili sa 10.000 na 40.000, mnogi postupci biće obustavljeni ili će biti promenjena kvalifikacija na blaži oblik. Primera radi, nesavestan rad u privredi sa 15.000 sada ide na 60.000, teška krađa sa 70 na 300.
Sve u svemu, smatramo da je ovaj zakon bio nepotreban, da su ovo samo kozmetičke promene i da smo za vanredne sednice imali mnogo važnija pitanja od ovih koja sam naveo.

Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić, a posle nje narodni poslanik Petar Petrović.

Dame i gospodo, predlog izmena i dopuna Krivičnog zakona Republike Srbije uglavnom obuhvata sve ono što obuhvataju slični propisi zakonodavstva kome smo skloni, a to je zakonodavstvo razvijene Evrope, osim dve oblasti na koje hoću da stavim naglasak u ovoj raspravi u načelu.
Jedna od njih bi se mogla rešiti amandmanom, ukoliko bi postojala saglasnost svih nas o tome da se radi o ozbiljnom delu koje podrazumeva krivičnu odgovornost, a iz dela je zagađivanja životne sredine, član 133. Prethodnim članom i izmenama tog člana koje tretira član 38, smatra se krivičnim delom kršenje propisa o zaštiti, čuvanju i unapređenju životne sredine, zagađivanje vazduha, vode ili zemljišta, i to se ima kazniti zatvorom od tri meseca do tri godine.
Deo koji ovde nedostaje, a koji ćemo imati kao činjenicu kada budemo, nadam se, donosili jedinstven zakon o zaštiti životne sredine Republike Srbije, jeste deo koji se tiče izlova ribe na tekućim i stajaćim vodama. Naime, činjenica je da bi trebalo lica koja vrše izlov ribe na tekućim i stajaćim vodama eksplozivom, primenom električne energije ili hemijskih sredstava kažnjavati zatvorom od tri meseca do pet godina, odnosno to tretirati kao krivično delo.
Sada se to tretira kao prekršaj. Izlov svih vrsta riba na tekućim i stajaćim vodama u slučajevima krivolova je prekršaj koji se kažnjava novčano, a nije krivično delo. Smatram da je poznata činjenica o raširenosti krivolova ne samo mrežama nego i eksplozivom, električnom energijom i hemijskim sredstvima. To je dovoljan razlog da ova dela postanu predmet krivičnog zakona.
Šteta po životnu sredinu je tim veća što se ovim bezobzirno uništava sporo obnovljiv resurs, jer kada intervenišete na jedan od ova tri načina, onda, osim što stvarate za sebe imovinsku korist, izlovom velike količine plemenitih vrsta riba na tekućim i stajaćim vodama uništavate živi svet u vodama koji se izuzetno sporo obnavlja, a potreban nam je kao osnovni resurs životne sredine.
Buduće počinioce morali bismo obeshrabriti tretiranjem ovog dela ne kao prekršaja, nego kao krivičnog dela.
Druga vrsta krivičnog dela, po mom ubeđenju, je nešto što nije našlo mesta u ovom krivičnom zakonu, a tiče se trgovine ljudima. Bez obzira koliko to izgledalo neobično ili koliko bila tema koja se dešava drugima, trgovina ljudima je ozbiljno krivično delo. To se događa na teritoriji bivše SFRJ i to je problem koji bi se morao tretirati krivičnim zakonodavstvom.
Da li će i kada će oba ova krivična dela biti u predmetu Krivičnog zakona, na nama je. Postoji mogućnost da to bude već u ovim izmenama i dopunama, ako usvajanjem prethodnih amandmana, kao poslanici odgovorni za životnu sredinu i za ljude koji su predmet trgovine, a to su obično maloletna lica i žene, nađemo načina da donesemo kaznene odredbe kojima ćemo to sprečiti. Hvala vam.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Petar Petrović, a posle narodni poslanik Milan Marković.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, evo konačno ponovo je pred nama Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije, koji je morao sa ranijeg zasedanja da bude skinut sa dnevnog reda dok se ne usvoji savezni zakon, odnosno Krivični zakon Savezne Republike Jugoslavije.
Mislim da je to dobro, da se republički Krivični zakon usaglasi sa saveznim zakonom, dok bar još na papiru postoji savezna država. Ali, mislim da Vlada nema jednak pristup svim zakonskim projektima, jer ako se sećate pre dva meseca, ili nešto manje, sa ove govornice ukazivao sam na veliku nesaglasnost predloženog zakona o radu sa saveznim Zakonom o radnim odnosima. Resorni ministar je tada izjavio da je u ovoj zemlji, citiram po sećanju njegovu izjavu, moguće sve, pa da i republički zakon ne bude u saglasnosti sa saveznim zakonom.
Dobro je što je republički Krivični zakon usaglašen sa saveznim zakonom, međutim, ono što nije dobro je to što se ishitrilo i što se brzo donela odluka da se u Jugoslaviji, a na taj način i u Srbiji, ukine smrtna kazna za učinioce najtežih krivičnih dela, za ubistva, za planirana ubistva, za teške razbojničke krađe sa ubistvima itd.
U obrazloženju Vlade zašto se ukida smrtna kazna, pored već, da tako kažem, fraza koje čujemo, a to su - ulazak u Evropu, ulazak u OEBS i sl, napisano je i sledeće: "Ukidanje smrtne kazne predlaže se stoga što je pravo na život neotuđivo pravo čoveka i niko ga ne može lišiti tog prava, pa ni država".
Postavlja se tu jedno filozofsko, sociološko, pa i pravno pitanje - da li je razbojniku koji uđe u tuđu kuću, na tuđe imanje, neko dao pravo da liši života vlasnika te kuće, tog stana, tog imanja (a znate, da napravim izlet, da u poslednje vreme imamo upade u tuđe kuće, stanove i imanja, gde se ubijaju cele porodice, pa i mala deca od 2-3 godine), da li takvi izvršioci zaslužuju smrtnu kaznu ili zaslužuju 40 godina zatvora.
Po mišljenju Stranke srpskog jedinstva, jedina adekvatna mera, ako već hoćemo da ukinemo smrtnu kaznu, bila bi doživotna robija. Da napravim još jednu paralelu, pošto se stalno govori o demokratiji i demokratskom principu, u najdemokratskijoj zemlji sveta, bar kako oni sebe nazivaju, u SAD, u 25 njihovih saveznih država nije ni dan-danas ukinuta smrtna kazna. U državi Teksas se izvršava pola smrtnih kazni godišnje u odnosu na izvršenje smrtnih kazni u svim SAD.
Toliko kada je u pitanju smrtna kazna i mislim da bismo sledećim izmenama ovog zakona morali da vratimo smrtnu kaznu za najteže oblike izvršenja krivičnih dela, iz razloga što kod nas nisu sazreli ni ekonomski, ni društveni, ni socijalni, ni pravni uslovi za ukidanje ove kazne.
S druge strane, mislim da je u tom zakonu trebalo naći mesta da se bolje zaštiti privatna imovina i privatni posed. Samo ću jednim primerom da pokušam da vas uvedem u to - danas imamo takav propis da, ukoliko vlasnik kuće, stana ili imanja zatekne lopova, razbojnika, kriminalca da pljačka njegov stan, kuću itd, ne sme da primeni nikakvu silu na njega. Jednostavno, ispada da treba da mu kaže: "Dobar dan, dajte mi ličnu kartu da vam uzmem podatke, da bih mogao da vas tužim".
U protivnom, ako primeni neku silu, ići će on u zatvor. Mislim da je morao Krivični zakon da nađe neke adekvatne mere da se privatni posed više i bolje zaštiti.
Kad se govori o novim krivičnim delima koja su uvedena ovim izmenama i dopunama Krivičnog zakona, prvenstveno mislim na dela korupcije, tu je navedeno nekoliko krivičnih dela, kao što su - korupcija u prosveti, zdravstvu, organima uprave, u postupku privatizacije itd. Mišljenja sam da nije bilo potrebno navoditi krivična dela korupcije u svim ovim segmentima društva, već je bilo dovoljno navesti samo krivično delo korupcije, a u postupku donošenja odluke, odnosno izricanja mere, sud bi cenio društvenu opasnost dela, odnosno gde je delo i u kojim uslovima izvršeno, da li u zdravstvu, da li u prosveti itd.
Jer, ako malo bliže uporedimo najviše i najniže predviđene kazne za krivično delo korupcije, videćemo da tu baš nije određena prava mera kad je u pitanju zdravstvo, prosveta, organi uprave i da ne nabrajam dalje.
I na kraju, mislim da ovim predloženim izmenama Krivičnog zakona, kad su u pitanju krivična dela protiv dostojanstva ličnosti i morala, prvenstveno mislim na silovanje, na obljubu i protivprirodni blud nad nemoćnim licem ili nad licem koje nije navršilo 14 godina starosti, da su tu kaznene mere morale da budu daleko, daleko strožije nego što su predviđene ovim izmenama zakona.
Poslanička grupa SSJ je u tom smislu podnela i nekoliko amandmana, u kojima traži da se najniže mere, odnosno zaprećene kazne za izvršioca ovih krivičnih dela povećaju, jer mislimo, a i statistika pokazuje, da su ova krivična dela u Republici Srbiji u porastu. Hvala na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Milan Marković.