Nastavljamo načelnu raspravu prema prijavama za reč. Reč ima narodni poslanik Miomir Ilić, a sledeći prijavljeni govornik je narodni poslanik Rodoljub Šabić.

Dame i gospodo narodni poslanici, razlog za donošenje novog zakona o univerzitetu u datom obrazloženju predlagača, Vlade Republike Srbije, jeste neophodnost stavljanja van snage Zakona o univerzitetu iz 1998. godine, jer je, po reformskoj Vladi Republike Srbije, tim zakonom u celosti eliminisana autonomija univerziteta i fakulteta.
Proteklih godinu i po dana svedoci smo mnogih reformskih predloga, raznih zakona od strane Vlade Srbije, koji su, zahvaljujući dosovskoj većini u srpskom parlamentu, bivali usvojeni. Koliko su ti zakoni bili reformski, najbolje mogu potvrditi građani Srbije kojima nikada nije bilo teže nego sada, teže negoli u periodu sankcija i NATO bombardovanja.
Ovo ističem iz razloga što je i uloga univerziteta i fakulteta u obrazovanju građana Srbije od vitalnog interesa. Ako, kao socijalisti, prihvatimo jedan deo obrazloženja predlagača da je Zakonom o univerzitetu iz 1998. godine bila ograničena autonomija univerziteta i fakulteta, ne možemo se složiti sa onim delom obrazloženja predlagača da naučno-nastavni programi na univerzitetu i fakultetu nisu bili ostvarivani, kao i da je ravnopravni status nastavnog osoblja bio ugrožen. Navodim samo jedan primer: nijednom od 64 nastavnika Filozofskog fakulteta koji nisu potpisali ugovor o radu ništa nije falilo.
SPS se zalaže za autonomiju univerziteta i fakulteta i za nemešanje politike u naučno-nastavni rad.
Pošto Vlada Republike Srbije kod davanja Predloga zakona naglašava da je svaki zakon reformski i da je tranzicijskog karaktera, a SPS i ostale opozicione partije to osporavaju, za ovaj zakonski predlog možemo reći da je on ipak reformski. Reformski je zato što je Vlada Republike Srbije najzad shvatila da se za njene dosadašnji predloge raznih zakona u praksi pokazalo da i nisu reformski, pa se zato vratila u prošlost, na toliko kritikovani desetogodišnji period vlasti SPS, tj. u daleku 1992. godinu.
Ovaj predlog zakona o univerzitetu, sem polaznih i završnih odredaba, prepisan je iz Zakona o univerzitetu iz 1992. godine, kada je SPS bila na vlasti. Zato je on i reformski. Ovim predlogom zakona ste nas, kao poslanike SPS, doveli u zabludu. Kako da glasamo? Kako možemo da glasamo protiv našeg zakona koji ste jednostavno preuzeli?
U dosadašnjim predlozima raznih zakona niste usvojili nijednu dobronamernu primedbu opozicije, a sada predlažete naše rešenje iz 1992. godine i prihvatate osam amandmana SPS. Ali, da ne biste bili vi reformisti našeg Zakona o univerzitetu iz 1992. godine, SPS je kroz 31 amandman, od čega je usvojeno od strane Vlade Republike Srbije osam, želeo da poboljša svoj zakon i isti prilagodi sadašnjem trenutku.
Pod jedan, u poglavlju II - Osnivanje i ukidanje univerziteta i fakulteta, član 13. i 14, smatramo da osnivač univerziteta i fakulteta treba da bude Narodna skupština Republike Srbije, a ne Vlada Srbije, iz razloga što je osnivanje i ukidanje univerziteta i fakulteta od vitalnog interesa za građane Srbije i treba biti u nadležnosti zakonodavne vlasti, a ne izvršne, koja može u tom slučaju da po svojoj volji ili volji pojedinca donosi pojedinačne akte o osnivanju, a pogotovu o ukidanju univerziteta i fakulteta.
Drugo, u Predlogu zakona o univerzitetu nedovoljno je definisana uloga univerziteta i fakulteta čiji je osnivač pravno ili fizičko lice, a naročito njihovo osnivanje, delatnost i zaštita prava studenata i nastavnog osoblja.
Tri - da se radi o prepisivačkom reformističkom predlogu govore i odredbe člana 30. stav 1. Predloga zakona, gde stoje reči: "jugoslovenski državljanin". To je bilo 1992. godine, ali sada, zahvaljujući dosovskoj vlasti i overaču sramnog dokumenta o preuređenju odnosa Srbije i Crne Gore, ne samo da ne postoji jugoslovenska država, već će verovatno biti zabranjeno izgovarati reči - jugoslovenski državljanin.
Četiri, građani Srbije nisu, a i neće biti u dogledno vreme, toliko bogati da bi mogli izdvojiti toliko novčanih sredstava za finansiranje studija svoje dece bez pomoći društva. Iz tog razloga smatramo da se pri utvrđivanju broja studenata koji se upisuju na drugu godinu studija ne može utvrditi manje od dve trećine studenata čije se obrazovanje finansira iz budžeta Republike.
Peto, u ostvarivanju naučne delatnosti, u članu 61. Predloga zakona data je mogućnost za osnivanje tzv. "inkubatora". Ova reč možda je poznata čuvenim reformatorima iz Vlade, ali našem građaninu, kao i pravom naučnom radniku, prilagodljiv je termin "baza podataka", koji mi socijalisti predlažemo.
Šesto, u poglavlju IV - Zaštita prava studenata i odgovornost studenata, u članu 64. ustanovljen je novi univerzitetski, fakultetski institut - studentski parlament. SPS smatra da je u Predlogu zakona trebalo detaljnije utvrditi način i izbor novog studentskog organa. Ne možemo prihvatiti obrazloženje dato od Vlade Republike Srbije, da je studentski parlament nastao kao značajna demokratska tekovina studentskih protesta. Poučen iskustvom, kao učesnik studentskih demonstracija iz 1968. godine, plašim se da ovaj studentski parlament ne bude u funkciji sadašnje politike.
U završnim odredbama člana 141. govori se o povratnom, odnosno retroaktivnom dejstvu. Po ovome kako je obrazloženo u datom predlogu ovog člana pre bi se to moglo nazvati - retrogradno dejstvo po pojedinim nastavno-naučnim kadrovima.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, koristim ovu priliku da, kao Požarevljanin, obavestim javnost da je sahrana saveznog poslanika i bivšeg ministra unutrašnjih poslova Republike Srbije druga Vlajka Stojiljkovića sutra u Požarevcu, u 14 časova, na Starom požarevačkom groblju. Hvala vam.

Preostalo vreme poslaničke grupe SPS je 14,5 minuta. Reč ima narodni poslanik Rodoljub Šabić, a sledeći prijavljeni govornik je narodni poslanik Srboljub Živanović.

Poštovane dame i gospodo, pred nama je dugo očekivani Predlog zakona o univerzitetu. Za početak, kao što već neki ustaljeni red nalaže, treba da izrazim svoj načelan stav u odnosu na taj zakon i pre nego što ga budem izneo, želim da kažem da kao i ja misle i ostali socijaldemokratski poslanici u ovom parlamentu.
Dakle, postoji jedan nesumnjiv, jasan, nedvosmislen razlog zbog koga mi stojimo iza ovog zakona i zbog čega ćemo ga podržati. Jednostavno, taj zakon je mnogo bolji od postojećeg.
To je nešto što je nesporno i što ne treba dovoditi u pitanje. Tome još treba da dodamo ono što je uvaženi ministar Knežević na početku svog izlaganja naznačio kao početne premise u postupku usvajanja ovog zakona. To su bile dve činjenice - jedna je da je zakon tranzicionog karaktera i druga da imamo dosta vremena na raspolaganju za uključivanje u nešto što skraćeno zovemo Bolonjski proces, a što je zapravo harmonizacija naših normativnih rešenja u vezi sa uređenjem i funkcionisanjem univerziteta sa evropskim standardima - onda gotovo da prestaje svaki racio za ozbiljniju kritiku ovog zakona.
Zaista nemam nameru da ga kritikujem, osim u jednom jedinom segmentu koji zaista ne može da se prećuti, jer otvara jednu ozbiljnu dilemu, jedno pitanje koje prevazilazi značaj nečega što je funkcionisanje univerziteta. To je pitanje odnosa ovog društva prema studentima i prema mladima.
Dakle, moram da kažem da ono što je bilo početno, prvo rešenje koje nam je došlo kao predlog, a što je proizilazilo iz sadržine Predloga zakona, po mom dubokom ubeđenju sasvim sigurno nije na nivou onog odnosa koji se mora imati prema pitanju studentske participacije u upravljanju fakultetom. Dakle, rezervisati za predstavnike studenata, inicijalno kažem, manje od 10% u savetima univerziteta i fakulteta nije dovoljno, nije odgovorno i nije, rekao bih, čak ni dopustivo. Smem, dakle, da se vratim na ono što sam rekao, a to je pitanje koje ilustruje naš odnos prema mladim generacijama koje dolaze uopšte, prema studentima posebno.
Dakle, bar kao predstavnik one političke grupacije koja jeste priznavala, koristila i uvažavala rezultate studentske aktivnosti u vreme kada su bili kreatori studentskih nemira i studentskih demokratskih protesta i na taj način stvarali atmosferu neophodnu za istorijski preobražaj u ovom društvu, moram da kažem da ta populacija neminovno mora na bolji i kvalitetniji način participirati u upravljanju svojom sredinom, a to je univerzitet.
Zaista ne mogu da se složim sa onim ultrakonzervativističkim stavovima koji su ovde iznošeni, o tome da su, po svemu sudeći, to nekakva rumena dečica koja tu sede, gledaju u svoje učitelje, slušaju ih pažljivo i posle četiri godine izlaze sa tog univerziteta kao nacionalni ili anacionalni intelektualci. Ili, pak, sa drugom varijantom istog načina razmišljanja, da su to nekakvi komadi ljudskog materijala koje guramo u neku cev koja se zove proces obrazovanja, kroz koju prolaze kao objekti, i na kraju oni izlaze kao proizvod tog procesa. Nisu. To su živi ljudi, punoletni ljudi, natprosečno obrazovani ljudi. To je kvalitetniji deo ljudskog potencijala kojim ova zemlja raspolaže.
Prema tome, kada to kažem, onda želim da naglasim - pitanje studentske participacije u upravljanju univerzitetom nije nešto što je naš ustupak studentima. To ne bi smelo biti. To nije nešto što je naš ustupak nekakvom inostranstvu koje nam preko Bolonjskog procesa diktira kako treba da izgleda upravljanje univerzitetom. Pitanje studentske participacije i njenog obima u upravljanju univerzitetom mora da bude izraz naše jasne predstave da toj populaciji moramo dati šansu da učestvuje na adekvatan način u upravljanju tim procesima, zato što je to interes ovog društva, zato što daje novi kvalitet.
Samo sa tom predstavom možemo krenuti u onom pravcu koji je poželjan, a to je korenit preobražaj ovog društva, napuštanje ultrakonzervativnih koncepcija i pretvaranje ovog društva u evropsko. Dakle, ovo nisam govorio samo kao neko ko ima zadovoljstvo da kaže da u redovima socijaldemokratskih poslanika sede i oni ljudi koji su bili u užem rukovodstvu studentskih nemira iz 1992. i 1996, ovo sam govorio kao neko ko zaista veruje da perspektiva Srbije jeste u poverenju i osloncu na one koji dolaze, a to su mladi. Zahvaljujem.

Gospodine Šabiću, da li ste vi citirali izlaganje narodnog poslanika Aleksandra Vučića?
(Poslanik Šabić, sa mesta: Nisam ni pomenuo Aleksandra Vučića.)
Nemate pravo na repliku.
Reč ima narodni poslanik Srboljub Živanović, a sledeći prijavljeni govornik je narodni poslanik Vlatko Sekulović.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi reformski zakoni, kao i ovaj danas, koje je predložila vlada eksperata pod jurisdikcijom ministra prosvete i sporta Gaše Kneževića, o čijim moralnim i stručnim kvalitetima su poslanici Srpske radikalne stranke izneli u svom zahtevu za izglasavanje nepoverenja takvoj ličnosti, mnogo su rekli što predstavlja i kvalitet današnjeg predloga zakona o univerzitetu. Ovaj zakon, kao i mnogi drugi, što neko reče u ovoj skupštini, liči na mačiju ljubav - ni više dreke ni manje efekata. Mogu dodati da se predlogom ovog zakona želi da još jedna institucija pod ovom DOS-ovskom vlašću padne u ruke mafije.
Pažljivo sam pratio diskusiju i moram priznati da umesto argumenata na jedan dobar Zakon o univerzitetu iz 1998. godine uvek dolazi želja pojedinaca za privilegijama i za svoju malu poziciju. Zakonom o univerzitetu iz 1998. godine sprečen je nepotizam, odnosno familijarnost u naučno-nastavnom procesu, što je rak-rana na univerzitetima, odnosno fakultetima, a takođe i kriminalne radnje.
U vraćanju ovog zakona na primenu zakona od 1992. godine, zakona kome je prošao rok, ogleda se u stvari DOS-ovska vlast i procesi gde ide Srbija. Taj zakon je održao prelazno stanje iz jednog sistema u drugi, kroz koje je zemlja prolazila i pokazao se kao sasvim neadekvatan.
Vlada nacionalnog jedinstva Zakonom o univerzitetu od 1998. godine veoma precizno i jasno ceo univerzitetski sistem, sa aspekta svojinskih odnosa, posmatra iz dva dela; prvi deo je upravljački, a drugi deo je organizacioni. U prvom, upravljačkom delu se želelo sprečiti haotično stanje na univerzitetu i fakultetu. Rektori i dekani predstavljaju poslovodne organe univerziteta, za koje izvršni organ vlasti ima pravo da odlučuje ko će i na koji način raspolagati državnim novcem na univerzitetu. Rektori i dekani su imali prava i dužnosti direktora preduzeća i time je zastupljen tržni momenat, koji do kraja liberalizuje osnivanje privatnih univerziteta, tako da će svako ko se bude nalazio na čelu državnih univerziteta morati tržno da razmišlja.
Sa druge strane, imamo obrazovni deo za koji je ovim zakonom propisana kompletna autonomija, koja se odnosi na samostalnost donošenja nastavnih planova i izvođenja nastavnog i naučno - istraživačkog procesa na univerzitetu, odnosno na fakultetu. U stručnim organima, kao što je nastavno-naučno veće, rektori i dekani nemaju pravo glasa.
Uređivanjem ova dva dela, zakonom od 1998. godine povećana je efikasnost i efektivnost kompletne delatnosti koja se odvija na univerzitetu. Sa jedne strane, smanjeno je administriranje upravljanja, a sa druge strane se vršila pozitivna selekcija među studentima, tako što su se afirmisali najvredniji i najsposobniji studenti.
Zakonom o univerzitetu od 1998. godine predstavljen je jedan humani, organizacioni, socijalni i psihološki napredak i on predstavlja doprinos na državnom, nacionalnom, kao i na individualnom planu. Pitate zbog čega je Vlada Republike Srbije pristupila izradi ovog zakona 1998. godine, a odgovor je - Vlada Republike Srbije snosi odgovornost za funkcionisanje ove države, a državni univerzitet je obaveza Vlade Republike Srbije, radi kontinuiteta u stvaranju kadrova koji su neophodni za razvoj zemlje.

Gospodine Živanoviću, prekoračili ste vreme.

Zakonom od 1998. godine Vlada je želela da revalorizuje i reformiše osnovni zadatak univerziteta, a to je nastavno-naučni rad. Univerzitet finansiraju građani, jer oni pune budžet i zato preko Vlade upravljaju fakultetom, tj. univerzitetom. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vlatko Sekulović. Odustaje. Posle njega narodni poslanik Bora Stanimirović. Izvolite. Neka se pripremi narodni poslanik Bratoljub Janačković.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, rekao bih na početku nešto o onome o čemu je u zadnja dva dana bilo diskusije, odnosno kritike Zakona iz 1998, ali ne da bih branio taj zakon, nego da bih ukazao na istinu. U nekoliko diskusija se čulo da su dekani, po zakonu iz 1998. godine, donosili nastavne planove osnovnih, specijalističkih, magistarskih i doktorskih studija. Međutim, član 105. stav 2. zakona iz 1998. godine glasi: "Veće fakulteta donosi nastavne planove i programe osnovnih, specijalističkih, magistarskih i doktorskih studija, po odsecima, grupama ili smerovima".
To ukazuje da je ovaj zakon iz 1998. godine sigurno imao slabosti. Kada govorimo o tim slabostima (neke smo čuli), one se odnose, pre svega, na izbor nastavnika, znači na dobijanje nastavničkih zvanja i na izbor organa upravljanja, odnosno izbor dekana i rektora.
Ovaj zakon je, u svakom slučaju, popravio nešto što se tiče stanja autonomije. Međutim, što se tiče autonomije, ona, može se reći, izgleda prividno, zbog toga što smo doneli odluku da saveti mogu da biraju određene organe, odnosno dekane, rektore itd, da saveti čine većine iz nastavno-naučnog veća.
Međutim, jedan član Predloga zakona, a to je član 13, glasi - kada je osnivač univerziteta, odnosno fakulteta Republika, akt o osnivanju fakulteta, odnosno univerziteta donosi Vlada. Ovo ne bih pomenuo da u zakonu iz 1992. godine ne stoji da akt o osnivanju univerziteta, odnosno fakulteta donosi Narodna skupština. Vidite, razlika je ogromna. Znači, u ovom slučaju mi možemo birati dekane, možemo birati rektore, možemo imati neka prava koja smo imali donošenjem zakona iz 1998. godine (kada se radi o nauci i o drugim pravima), ali ako Vlada može da donese akt o osnivanju, odnosno ukidanju univerziteta, odnosno fakulteta, onda ta autonomija nije potpuna. Ovo utoliko pre što se i po zakonu iz 1992. godine to uglavnom odlučivalo na osnovu odluke Narodne skupštine. Međutim, predlagač je iskoristio zakon iz 1998. godine; to je član 14. koji glasi upravo onako kako glasi i Predlog zakona koji sada imamo na dnevnom redu.
Prema tome, mora se priznati da je i Vlada iskoristila neke pogodnosti iz ovog zakona od 1998. godine, da bi na neki način bar delimično umanjila ili ugrozila autonomiju fakulteta. Dobro se zna ko može da donese odluku o osnivanju fakulteta, odnosno univerziteta. Vidite da je Vlada u stvari ta. Ako to radi, zna se kako se to obično čini.
Drugo, ono što je naročito sporno - kritika koja dolazi na zakon iz 1998. godine se pre svega odnosila na član 165. gde je svaki nastavnik, posle usvajanja Zakona iz 1998. godine, bio u obavezi da potpiše ugovor o radu. Molim vas, mi smo i doneli Zakon o radu. Praktično, sada će svaki zaposleni morati taj ugovor da prihvati.
Treće, što je najvažnije, to sam prošli put pomenuo - u 95% slučajeva koristili smo zakon iz 1992. godine. To ukazuje da se o nekoj reformi ne može posebno govoriti, naročito kada se radi o reformi koja je započela 1992. godine. Prema tome, taj zakon iz 1992. godine je praktično pisan za 21. vek. Mi ne možemo da pomenemo neke promene koje su i te kako bitne u ovim članovima koji se pominju.
Prošli put sam rekao - zašto se čekalo godinu i po dana. Mi smo od ministra dobili neka obrazloženja koja mogu biti i opravdana, ali ipak to nije glavni razlog. Svakako glavni razlog je to što je zakon iz 1998. godine pogodovao i sadašnjoj vlasti i prethodnoj vlasti, da odlučuju o izboru organa upravljanja. Kada je zakon 1998. godine usvojen, negde oko 17% dekana je zamenjeno. Posle 5. oktobra, na osnovu tog istog zakona, smenjeno je oko 95% dekana, direktora itd. Prema tome, vidite koliko se dugo čekalo. Čekalo se dugo zbog toga što smo mi već imali zakon iz 1992. godine pripremljen. Verujem da je to moglo vrlo brzo, odmah posle onih promena, da se taj zakon usvoji, jer glavni razlog je da smo mi na univerzitetima, odnosno na fakultetima imali jedno neredovno stanje.
Kada se radi o izboru, nemoguće je vršiti izbor na osnovu nekog zakona iz 1992. godine, koji nije važio, i kombinovati sa zakonom iz 1998. godine i na osnovu Predloga zakona koga mi sada usvajamo. Ko je mogao tu da se snađe. Prošli put sam rekao - najviše zloupotreba je bilo upravo za ovih zadnjih godinu i po dana, bar što se tiče izbora u nastavnička zvanja. Ministar je malopre rekao da je 80 rešenja potpisao za redovne profesore, jer je zakonom iz 1998. godine bilo predviđeno da izbor redovnih profesora potvrđuje, na osnovu svih onih postupaka, ministar prosvete. Mislim da je moglo da se to ne čini. Moguće je da je taj broj i tačan, ali je jedno sigurno - ta procedura, ta tehnologija posla je sama po sebi dolazila i tako je ministar mogao to i da potpiše.
Rekao bih sad nešto konkretnije. Ima dosta veoma spornih članova o kojima ćemo kasnije. Ukazao bih samo na član 39, gde se govori o ispitnim rokovima. Neko je kritikovao da smo mi davali mnogo ispitnih rokova ranije, polazeći od nekog političkog stanja, da bismo dobijali studente itd. Nije tačno. Dalje, neko je rekao da na Zapadu ima država koje imaju jedan ili dva ispitna roka. I to je tačno.
Međutim, njihov obrazovni sistem, njihova tehnologija posla, njihov odnos prema studentima, prema programu je takav da oni mogu da imaju i po jedan ispitni rok, ako se zna da profesor ima manji broj studenata. Mi još uvek upisujemo po 1.000, 2.000, 3.000 studenata godišnje. Mi u amfiteatru držimo predavanje u prisustvu 500 studenata. Molim vas, da li tom studentu možete smanjiti ispitne rokove, kako smo mi pokušali amandmanima. Sigurno je da ne možete. Da bismo to uradili, moramo promeniti funkciju nastavnika, promeniti ulogu studenta. Nastavnik mora biti više koordinator. Moramo stalno omogućavati studentima da kroz razne oblike, kolokvijume, razne semestre itd. apsolviraju sve one delove koje svakodnevno rade.
Šta se kod nas dešava? Naš obrazovni sistem jeste zastareo i on je kao i pre 120 godina. Postoji eks katedra, profesor može držati predavanje kao što i ja danas pričam pred 250 poslanika; da li će neko slušati ili ne, to nije bitno, jer niko posle toga ne polaže. Kada će polagati? Polagaće tek juna meseca, a o nekim predmetima sluša i dve godine. Takvim studentima, u takvom sistemu, sigurno da je potrebno da postoji više rokova. Zato se mi i zalažemo da fakulteti, prema svojim uslovima, prema svojoj tehnologiji, pre svega prema svojim kadrovskim sposobnostima, organizuju ispitne rokove za studente u ono vreme koje im najviše odgovara.
Ovde su dva roka najspornija: oktobarski i aprilski rok. Tu su univerzitetski nastavnici u pravu kada tvrde da za vreme tih ispitnih rokova nema predavanja. Međutim, šta će studenti izabrati, da li će doći na predavanje ili će ići gde je obavezno ili nije obavezno ili će ići na ispit, zna se šta će izabrati.
Dalje, član 69 - kada smo donosili ovaj zakon 1992. godine dosta smo o tome diskutovali, i sada je naročito na Odboru bilo diskusije - šta sa nastavnicima koji predaju strane jezike na nematičnim fakultetima. Bilo je i tada predloga (i mislim da je sada jedan amandman prihvaćen, verovatno će to proći) da na nematičnim fakultetima strane jezike mogu predavati i doktori nauka i dobijati određena zvanja koja im po zakonu pripadaju.
Što se tiče članova 101. i 102, malopre sam pomenuo da se ovde radi o izboru rektora, a sličan je i član 109. o izboru dekana, da ne bih ponavljao dva puta. Mi imamo jedan amandman i naša intencija je da se ovi rokovi za izbor dekana, prodekana, rektora, smanje. Možda je bila bolja varijanta da se izbor dekana i rektora vrši na četiri godine i da posle toga on nema više pravo, bar uzastopno, da konkuriše za istu funkciju.
Ovo ističem zbog toga što je stanje na našim univerzitetima, odnosno fakultetima takvo da mi biramo dekana na dve godine i on može tek u prvoj godini, kada ulazi u posao, da radi nešto normalnije, ali pošto mnoge stvari nije upoznao on tek ulazi u posao. Sledeća godina je izborna godina, ponovo počinju svađe u kolektivima, ponovo počinju izbori i verovatno je u daljoj budućnosti (ako se predlaže novi zakon, kako smo čuli) bolja varijanta da se izbor vrši na četiri godine i da posle toga niko ne može uzastopno dva puta biti biran.
Ono što je sada najspornije, i ja bih još jednom o članu 143, odnosno 142, 143. i 144, a prošli put sam pomenuo da su najveće slabosti ovog zakona upravo u njegovoj retroaktivnosti za izbor nastavnika u pojedina zvanja i za krivičnu odgovornost za sve one koji su napravili bilo kakav prestup u toku svog izbornog mandata. Ovde se radi o svim radnicima, znači ne samo o onima koji su bili na funkciji. Ako je član 144. prihvaćen, mislim da bi bilo dobro, bez obzira što je Odbor prihvatio, odnosno Vlada predložila i prihvatila jednu izmenu, jedan amandman koji je donekle samo ublažio stanje, ali je verovatno pravilnije da se ceo ovaj član izmeni i poslanici Socijalističke partije Srbije glasaće za ovaj zakon. U suprotnom, mi ćemo biti protiv.