Poštovani poslanici, kao što ste videli, član 112. određuje nadležnosti saveta fakulteta, koji, između ostalog, pod tačkom 6, "bira i razrešava dekana i prodekana fakulteta". Mi smo predložili da se ta tačka briše, iz jednog jednostavnog razloga. DSS je i u načelnoj raspravi i u amandmanima jasno istakla svoj osnovni princip: osnovni princip u uređivanju univerziteta jeste autonomija.
Po našem shvatanju autonomija univerziteta se ogleda, pre svega, u tome kakav je odnos između upravnih i stručnih organa na univerzitetu. Mi smatramo da stručni organi na univerzitetu treba da imaju najveća ovlašćenja i da u hijerarhijskoj lestvici budu blago iznad upravnih organa. Dekan ima nedefinisan status. On je istovremeno i upravnik fakulteta i predsednik veća, odnosno predsednik stručnog organa. Međutim, načelo da je stručni organ najvažniji na univerzitetu, doći će do izražaja tek onda kada i u upravnim organima - a tako će biti već u sledećem zakonu - ne bude nikoga osim ljudi sa univerziteta. Ne može niko da delegira svoje predstavnike da upravljaju univerzitetom ako dosledno poštujemo načelo autonomije.
Gospodin Nikolić je tu imao jednu dilemu - kako smo mi predložili stav da izbor profesora potvrđuje senat, odnosno veće univerziteta. To je jednostavno rešenje. Veće univerziteta, odnosno senat, najviši je organ na univerzitetu; čine ga samo redovni profesori, i on mora da ima glavna ovlašćenja u struci. Svako mora da prođe taj filter koji predstavlja senat univerziteta.
Veće fakulteta je nešto niži organ zato što ga čine svi nastavnici. Međutim, veće fakulteta ima pravo da bira svog dekana. Nema razloga da dekana bira savet. Savet ima svoje nadležnosti. Normalnije je da veće bira dekana.
Uzgred rečeno, u ovoj tački jasno su došle do izražaja dve koncepcije o tome šta je autonomija univerziteta, ali, čini mi se, i dve političke orijentacije. Vladina većina - koja Vladu podržava bezrezervno, čak i onda kada Vlada, a čini to sve češće, reciklira i restaurira komunističke i neokomunističke zakone - na jedan način shvata autonomiju univerziteta, a DSS i autonomiju univerziteta i reforme shvata u jednom, rekao bih, izvornom vidu. Naime, mi smatramo da se ne mogu stari zakoni reciklirati.
Gospodin predstavnik poslaničke grupe DOS čita nama lekciju kako, ako savet bude birao dekana, onda neće moći studentski parlament da učestvuje u tom poslu. Mi nemamo običaj da se bavimo demagogijom i da se udvaramo studentima.
Mi smo rekli u načelnoj raspravi da je pravo studenata da imaju fakultativne predmete. Pravo je studenata da imaju slobodu istraživanja; pravo je studenata da imaju jednosemestralne predmete; pravo je studenata da imaju više ispitnih rokova; pravo je studenata da im univerzitet garantuje da će znanja i zvanja koja steknu na univerzitetu u Srbiji biti istovetna sa zvanjima na bilo kom evropskom univerzitetu. Pravo je studenata - umesto da izvlače tri pitanja na ispitu, (pa znaju, ne znaju) - da budu bodovani i da bodovi koje su skupili u toku jedne godine, da važe na univerzitetu u Solunu, u Budimpešti, u Londonu, Nišu i Sarajevu. To su relna studentska prava. To je ono za šta se mi zalažemo.
Kakvu korist imaju studenti od toga što će učestvovati u izboru dekana? Zašto bi se studenata ticalo i u čemu je njihov suštinski interes ko je dekan? Njihovi suštinski interesi su ova pitanja koja sam napred nabrojao, a ne da biraju dekana; pri tom nemaju ni moći da suštinski utiču na taj izbor.
Dakle, treba razlikovati stvarne interese studentske od onoga što je demagogija, što je povlađivanje studentima i krivotvorenje njihovih autentičnih interesa.
Autentičan studentski interes je da ima slobodu istraživanja i da mu univerzitet garantuje i organizuje takvu nastavu da će on tu slobodu moći delotvorno, konstruktivno, kreativno da iskoristi, kako bi kada završi studije znao gde je i zašto je studirao.
