Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2002. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, sednici prisustvuje 160 narodnih poslanika.
Molim vas da, radi utvrđivanja kvoruma, ubacite identifikacione kartice u vaše poslaničke jedinice.
Konstatujem da nemamo kvorum.
Određujem pauzu od deset minuta.
Takođe, podsećam poslanike koji su van sale da su dužni da učestvuju u kvorumu, odnosno dužni da učestvuju u radu Skupštine, jer, recimo, kako bi funkcionisale manjinske vlade u svetu da se tako nešto koristi u parlamentima.
(Posle pauze - 12,00.)
Poštovane dame i gospodo, molim vas da utvrdimo da li imamo kvorum za nastavak sednice.
Konstatujem da imamo kvorum i da možemo nastaviti sa radom.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju, sledeći narodni poslanici: Stevan Lilić, Radomir Naumov, Vlatko Sekulović, Momčilo Trajković, Dragan Šutanovac, Goran Ćirić, Miroslav Markićević, Milutin Prodanović, Branimir Trajković, Vladan Radovanović, Kermeci Karolj, Ružica Veljović, Branko Bešević, Miloš Lučić i Melank Šandor. Dragiša Marinković i Vasilije Pavićević odsustni za pre podne.
Obaveštavam Narodnu skupštinu da su pozvani da sednici prisustvuju predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije, kao i sekretar Republičog sekretarijata za zakonodavstvo.
Takođe, saglasno članovima 83. i 84. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam vas da sam na ovu sednicu pozvala predstavnike Centra za slobodne izbore i demokratiju, predstavnike Stalne konferencije gradova i opština Jugoslavije, predstavnike Studentske unije Srbije, predstavnike Saveza studenata Beograda, studente Studijske grupe za ustavno pravo na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, predstavnike Narodnog pokreta "Otpor", predstavnike Niške studentske asocijacije i predstavnike Studentske federacije.
Pozdavljam prisustne goste.
Pre nego što nastavimo rad po dnevnom redu, jedno obaveštenje: Odbor za zaštitu životne sredine Narodne skupštine pokrenuo je inicijativu, koju su podržali poslaničke grupe DOS, DSS, SPS i SSJ, da narodni poslanici u pauzi sednice u ponedeljak 22. aprila posade dvadesetak sadnica kedra u Tašmajdanskom parku. Početak akcije zakazan je za 14 časova i 15 minuta na platou ispred Ruske crkve. Sredstva za sadnice obezbediće se dobrovoljnim izdvajanjem polovine poslaničkih dnevnica narodnih poslanika koji budu želeli da na ovaj način učestvuju u navedenoj akciji, a na ovaj način narodni poslanici obeležiće 22. april - Dan planete.
Nastavljamo rad po dnevnom redu.
Prelazimo na 7. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O OSNOVNOJ ŠKOLI (zajednički načelni pretres sa Predlogom zakona o izmenama Zakona o srednjoj školi)
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima zakona za koje je to predložio narodni poslanik Čedomir Jovanović, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Otvaram zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnoj školi i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o srednjoj školi.
Narodni poslanik Žarko Obradović, predlog prema Poslovniku.

Kolege poslanici, pošto je reč o dva zakona o kojima Skupština danas raspravlja, saglasno članu 90. Poslovnika o radu Narodne skupštine, poslanička grupa SPS traži da se Skupština izjasni da ukupno vreme rasprave bude deset sati.

Stavljam na glasanje predlog narodnog poslanika Žarka Obradovića da zajednički načelni pretres  traje deset časova.
Za 54, protiv 116, uzdržanih nema, nije glasalo 12, ukupno 182 narodna poslanika.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila ovaj predlog.
Da li predstavnik predlagača, prof. dr Gašo Knežević, ministar prosvete i sporta, želi reč? (Da.)

Poštovana predsednice, predsedništvo, dame i gospodo, ove godine navršava se deset godina važenja Zakona o osnovoj i Zakona o srednjoj školi. Već sam protok vremena, u dinamičnoj materiji, može biti dovoljan razlog za zakonske intervencije. Ako se tome doda da su Ministarstvo prosvete i sporta i Vlada Srbije ovu godinu odredili kao godinu borbe protiv tri principa, za koja ocenjuje da su, do danas, bili vrhunski principi zakonske regulative za osnovnu i za srednju školu, potreba za promenama u ovoj materiji postaje još izrazitija.
Ta tri principa su: princip centralizma u odlučivanju, princip politizacije školstva i princip niske demokratičnosti. Dakle, kako je za predlagača ovo godina borbe za tri "d" - depolitizacija, decentralizacija i demokratizacija, logično se nametnula potreba i za izmenama zakona. Predlagač je potpuno svestan činjenice da ponuđene izmene ne dovode do potpuno nove zakonske regulative. Naše institucije, škole, profesori i učenici, naš sistem iziskuje i dalje fini rad na podizanju kvaliteta, koji bi, kada bude postignut, trebalo da bude krunisan jednim opštim, okvirnim, krovnim zakonom o školstvu.
Kao prethodnica tom tekstu morao bi da posluži i naš stav o tome kakvu strukturu osnovne škole hoćemo, koliko će nam trajati osnovnoškolsko i srednjoškolsko vaspitanje, te kurikularne reforme kojima će se promivisati novi sadržaji i metodi rada u školama. Odgovor na većinu pitanja već postoji u Ministarstvu prosvete i sporta, oni su poznati javnosti uglavnom u širokim crtama, ali još nije vreme za njihovo zakonsko uobličavanje, jer ne želimo da nam neko prebaci kako lomimo preko kolena i ne dozvoljavamo participativnost u donošenju odluka. Jedna profesionalna široka javna rasprava je neophodna.
Zbog toga je predlagač izabrao put u tri koraka. Prvi, ovaj koji je sada pred vama, ima za cilj da se izbori za naša tri "d", koji bi bio finaliziran novim principom školstva, njegovom profesionalizacijom. Zakonom o radnim odnosima u državnim organima, koji se primenjuje na osnovu Zakona o javnim službama, regulisalo bi se, prevashodno, pitanje radno prava i očekujemo da krajem ove godine dođe do tog drugog koraka, do usklađivanja radno pravnog statusa sa ovim zakonom.
Dalje će biti reči o pet osnovnih promena koje zakonodavnom intervenicijom postižemo. Naša borba za tri napred navedena "d" dolazi do izražaja u prvom domenu promena, u domenu upravljanja školama. Po dosadašnjoj praksi školom je rukovodio direktor, koga je postavljao ministar, i školski odbori. U imenovanju direktora, otvorene su sumnje, deo odluke mogao je da bude i politički obojen. Ovo tim pre što je, uprkos mogućoj tezi o društvenosti ministara koji su vodili prosvetu ove zemlje poslednjih 10-tak godina, teško pretpostaviti da su oni i ovlaš poznavali oko 2.000 ljudi, koliko direktora imaju imenovati. O nekom bližem uvidu u stručnost i sposobnost tih ljudi još je manje vredno govoriti. Zbog toga su naše izmene usmerene pre svega ka tom polju: odluku o izboru direktora donose, po Predlogu zakona koji je pred nama, školski odbori, a ne ministar koji samo daje saglasnost na izvršeni izbor.
Školski odbori su, pak, druga izmena i oni su tripartitno konstituisani - sastoje se od tri predstavnika lokalne vlasti (samouprave), tri predstavnika kolektiva (nastavni kadar) i tri predstavnika roditelja. Time je predlagač pokazao koje interesne društvene grupe smatra zainteresovanim za sudbinu škole. To su opštine na čijoj teritoriji se škole nalaze, kolektiv škola i roditelji čija deca pohađaju te škole. Predlagač smatra da je njihova zainteresovanost istog nivoa i značaja, te je broj njihovih predstavnika u telu koje rukovodi školama identičan.
Ovo napominjemo stoga što su u procesu donošenja zakona, a kroz amandmane, došla do izražaja još dva, rekli bismo, suprotna viđenja problema. Jedan se zalagao za natpolovičnu prevagu zaposlenih, pet predstavnika zaposlenih; u osnovi je to predlog jednog sindikata koji postoji u obrazovanju, potkrepljen štrajkom upozorenja. Drugi, nešto sofisticiraniji, zalagao se za natpolovičnu dominaciju opština. Predlagač je mišljenja da je prvi predlog samo korak udaljen od samoupravljanja, mada sindikati samoupravljanje predočavaju predlagaču. Istovremeno on dovodi do konfuzije upravljačke i radne funkcije, jer podseća, ekonomski govoreći, na insajdersku privatizaciju koja ni u našoj privredi nije dominantan vid transakcija.
Drugi predlog je, po stavu predlagača, samo korak udaljen od politizacije škole, te ga ne preferiramo. Posebno napominjemo da niko dobronameran ne može sporiti zainteresovanost roditelja za sudbinu škole u koju idu njihova deca. Iz toga sledi i njihovo pravo na upravljanje, što je veoma prisutna tendencija u modernim svetskim zakonodavstvima, negde i dominantna. Smatramo da je izraz te tendencije u broju predstavnika ovih u upravljačkom telu škole. Predlagač već sprema jedno uputstvo koje će biti dostavljeno školskoj populaciji, u nameri da informiše i edukuje zainteresovane za rad u školskim odborima.
Međutim, procedura imenovanja direktora u sebi sadrži još jednu komponentu. O imenovanju direktora prvo se izjašnjava kolektiv, dakle nastavnici. Školski odbor, istina, nije vezan odlukom kolektiva, ali je uzima u obzir. Ukoliko se odluka kolektiva i školskog odbora dijametralno razlikuju, ministar može uskratiti svoju saglasnost i tako postati arbitar koji štiti kolektiv od samovolje školskog odbora, ili obrnuto. Isto, fino podešavanje može se postići ovom saglasnošću i u slučaju potrebe za zaštitom manjinskih prava, odnosno direktora u školama koje pohađaju pre svega manjine. U oba slučaja raspisuje se novi konkurs, dakle kada interveniše ministar, a do njegovog isteka v.d. imenuje školski odbor.
Najzad, u srednje škole se uvodi savet roditelja kao novo telo koje je do sada postojalo samo u osnovnim školama i preciziraju mu se nadležnosti. Ovim je predlagač, još na jedan način, pokazao da uvažava interes roditelja za rad škola koje njihova deca pohađaju.
Zalaganje za principe depolitizacije i demokratizacije došlo je do izražaja u drugoj izmeni zakona, onoj koja se tiče zaštite grupa i pojedinaca od diskriminacije i učenika od fizičkog kažnjavanja i vređanja ličnosti. S naslonom na Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, kao i Konvenciju o pravima deteta u zakon su unete odredbe o zabrani svakog vida političkog, verskog, rasnog delanja i svakog vida zlostavljanja dece.
U Odboru za prosvetu Skupštine Srbije bilo je ideja da se dozvoli neki vid verskog delanja, ali sa obrazloženjem da proslava npr. Svetog Save ni danas nije zabranjena, većinski je stav da takva aktivnost, pa i verska, ne treba posebno biti regulisana ovim zakonom. Ovo naročito ne znači da i ubuduće neće biti moguće slaviti školsku slavu, ukoliko je škola ima. To se, istovremeno, ne suprotstavlja ni ideji o kojoj će kasnije biti reči, a to je uvođenje verske nastave, jer je ona uvedena kao obrazovno -vaspitni, a ne kao verski predmet.
Kao prilog borbi za bolju i kvalitetniju školu, za njenu profesionalizaciju, zakon predviđa odvajanje dve funkcije nadzorničke službe. Upravni nadzor je odvojen od stručno-pedagoškog, sa intencijom da prosvetni inspektori, koji vrše prvu vrstu nadzora i po pravilu su diplomirani pravnici, pređu na nivo grada i opština, a da prosvetni savetnici ostanu pri ministarstvu i da vrše stručno - pedagoški nadzor, a oni nisu pravnici i sadržina posla im je sasvim drugačija. Pri tome je koncepcija da oni iz funkcije kontrolora pređu u funkciju potpore sistema, da drže ogledne časove i tome slično. Promena njihove uloge biće ostvarena promenom podzakonskih akata, dodatnom obukom i reorganizacijom njihove službe, pre svega podmlađivanjem.
U istom je pravcu i sledeća promena, naime, gradiranje profesionalnog napredovanja zaposlenih nastavnika, tj. uvođenje novih nastavničkih zvanja, i to pedagoškog savetnika, mentora i instruktora i višeg pedagoškog savetnika. Podzakonskim aktom se napredovanje u službi neće meriti samo vremenom provedenim u njoj, već i stručnim usavršavanjem, koje je veoma aktualizirano i oživljeno u delatnosti Ministarstva. Cilj nam je da predložena zvanja dobiju i svoj ekonomski izraz, dakle da se plate nastavnika u pojedinim zvanjima razlikuju, čime utičemo i na motivisanje nastavnika za doškolovavanjem. Ide i bez reči da je to i garancija kvaliteta obrazovanja naše dece i bolje spremnosti kadrova za sutrašnje doba.
Najzad, peta i poslednja izmena usmerena je ka potrebi za demokratizacijom, koja je u uvodnoj reči napomenuta, mada ima i drugih izmena, takođe značajnih i tiče se izborne nastave, tj. kontroverznog uvođenja verske nastave i građanskog vaspitanja u obrazovni sistem. Mislim da je potrebno prethodno konstatovati da se zakoni prave za potrebe ljudi, nekome to garantuje prava, nekome to ograničava prava. Uvođenje verske nastave, iznad svega, pratila je burna rasprava koja se vodila u medijima, rasprava koja je pretila da nanovo podeli ovu zemlju, koju inače svako i svi dele onda kada im se to prohte. To je bila prva uznemiravajuća činjenica. Iznošeni su argumenti pro et contra sve jači od jačega, puno je govorničkog umeća, što je bilo dobro, ali i žuči, što je bilo loše, uneto u celu priču.
Kada je odluka doneta i predmeti uvedeni, neke od agencija ove zemlje sprovele su anketu među građanima po pitanju prihvatljivosti ovakvog rešenja.
Rezultati anketa pokazuju da narod ove zemlje većinom stoji iza i prihvata uvođenje novih predmeta. Ukoliko je to, u egzaktnom pogledu, tako, smatramo da predlagač i Vlada, kao celina, moraju odustati od ličnih afiniteta i stavova, sem u Skupštini, gde ih moraju zastupati i moraju podržavati volju građana ove zemlje. Prema tome, ne diktiraju uvođenje verske nastave u obrazovni sistem samo Univerzalna deklaracija, Evropska konvencija o zaštiti prava, završni akt Helsinške konvencije o bezbednosti i saradnji, već, iznad svega, volja stanovnika Srbije.
Istovremeno prigovor, na prvi pogled prihvatljiv, da je po Ustavu ove zemlje crkva odvojena od države, da se oboriti jednostavnom konstatacijom da verska nastava i nije uvedena kao dogma, ideologija, već kao vaspitno - obrazovni sadržaj koji ima pravo na svoje mesto u sistemu.
Isto tako, građansko vaspitanje, kao predmet, uveden je u mnoge kurikulume u Evropi i svetu i predstavlja civilizacijsku tekovinu, te smo ovim potezom naše školstvo približili savremenom pedagoškom trendu u svetu.
Za prosvetne znalce primetna je još jedna razlika između dva vida uvođenja novih predmeta u sistem. Dok su u toku prošle školske godine pomenuti predmeti bili u fakultativnom vidu, za budućnost se predlaže njihov izborni vid. Razlika je u stepenu obaveznosti, odnosno izbornosti. Za fakultativni predmet se može, ali ne mora, optirati, dok se neki od izbornih predmeta mora izabrati. To i jeste razlika. Međutim, ukoliko se zna da će u budućnosti doći do izmene pristupa predmetima, da će postojati takozvani programski kostur i veći broj izbornih predmeta, te da će svaki učenik, odnosno roditelj uticati na strukturu predmeta koje njihova deca izučavaju, razlika prestaje da ima toliku težinu. Ako se tome doda da učinjen izbor obavezuje decu godinu dana, a da svake naredne godine on može njega promeniti, gubi na značaju i eventualni prigovor pritiska, prinude.
Ključni razlog koji treba uvažiti jeste da se jedino kod izbornih predmeta mogu pravovremeno obezbediti neophodni prostorni, finansijski, kadrovski i tehnički uslovi. Za izvođenje nastave kod fakultativnih predmeta uvek postoji rizik nepredvidive promene ili pada interesovanja, što dovodi do nedostatka kvalitetnih nastavnika i nemogućnosti planiranja finansijskih potreba ili nedostatka potrebnog prostora za izvođenje nastave.
Osim načelnog uvođenja novih predmeta u sistem sadržanih u ovom zakonu, čime je otpala potreba za dosadašnjom uredbom, i neki drugi aspekti, posledice, regulisani su istim tekstom, pre svega radni odnosi i plate veroučitelja. Time smo zaokružili sistem i legalizovali dva nova predmeta u njemu.
Naravno, postoje i druge izmene koje zavređuju pažnju, kao na primer promena datuma organizovanja popravnih ispita, kao posledica novog režima prijemnih ispita, postupak razvrstavanja dece ometene u razvoju i slično. Izmene su manjeg značaja, tako da ih ovom prilikom neću pominjati.
Ideja vodilja predloženih izmena je, kao što je rečeno, borba za tri "d", finalizirana profesionalizmom. Podizanje i kontrola kvaliteta obrazovanja, što je dodatni imperativ Ministarstva prosvete i sporta, ne mogu se, nažalost, zakonom postići. Oni i pretpostavljaju i bolje ekonomske uslove u celoj zemlji, a naša je nada da ka njima idemo. Predlagač je svestan da je predloženim izmenama pokušao da postavi jedan delimično nov sistem. Na tom sistemu će i istrajati. Hvala vam.

Zahvaljujem. Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Da.)
Izvolite, predsednik Odbora za prosvetu, narodni poslanik Predrag Stojanović ima reč.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za prosvetu je sa dva uzdržana glasa prihvatio predloge zakona o osnovnim i srednjim školama. S obzirom na to da ovi zakoni pogađaju veliki deo, gotovo celokupno stanovništvo, pozivam vas da u jednoj civilizovanoj raspravi, bez ideoloških predrasuda, podržite predlog Prosvetnog odbora.

Zahvaljujem. Da li ima prijava za reč od drugih nadležnih odbora? (Ne.)
Da li žele reč narodni poslanici koji su izdvojili mišljenje povodom razmatranja Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnoj školi i Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o srednjoj školi? (Da.)
Izvolite, narodni poslanik Bora Stanimirović, koji je izdvojio mišljenje na sednici Odbora za prosvetu.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, izdvojio sam mišljenje iz više razloga, ali ću obratiti pažnju samo na ono što je verovatno novo u ovom zakonu. Svakako smo očekivali da će u godini reformi, bar koliko smo najavljivali, doći do jednog novog, prečišćenog zakona, i o osnovnoj i o srednjoj školi. Ovde se radi o nekim izmenama, da bismo neke tekuće probleme rešili, koje, ruku na srce, možda i ne zaslužuju da budu u ovom zakonu.
Pre svega ovde mislim o tome šta ulazi u nastavni plan, a šta u nastavni program, a posebno o uvođenju verske nastave, odnosno veronauke. Na Odboru za prosvetu u nekoliko navrata diskutovali smo o ovom problemu. Jeste da je diskusija bila oprečna, ali se bar na startu iskristalisalo uglavnom jedno mišljenje: neophodno je uvođenje verske nastave odnosno veronauke u škole, ali kada za to budu sazreli uslovi.
Kakva je danas situacija bila? Predlog je uglavnom polazio od činjenice da je najbolje prepustiti veronauku crkvi pre svega, koja bi mogla to da uradi. Ako to može jedna razvijena Francuska, ako to mogu neke evropske zemlje, gde je i odvojena crkva od države i gde se verska nastava odvija van škole, onda je verovatno taj predlog koji je prvi put izglasan na Odboru za prosvetu i dobio najveću podršku.
Međutim, šta se kasnije dešavalo, ko je sve vršio pritisak, veronauka odjednom uđe u nastavu, odnosno u škole i to od prvog razreda. Tako smo došli u jednu situaciju da nam jedan broj učenika, recimo prvog razreda, sluša versku nastavu, a drugi građansko vaspitanje. Tako da mi praktično delimo učenike na vernike i nevernike, hteli mi to ili ne. Mi se 50 godina delimo na četnike i partizane, a sada ćemo sledećih 50 godina deliti učenike na vernike i nevernike; posle 50 godina da li će biti Srba i da li ćemo moći da se delimo, o tom potom.
Drugo, kada se radi o članu 14, tamo stoji da vrstu spreme nastavnika verske nastave utvrđuje ministar prosvete, na zajednički predlog Ministarstva vera i tradicionalnih crkava i verskih zajednica. Ne znam da li će sve to moći da se usaglasi, ako to rade ministar vera, ministar prosvete i sve verske zajednice. Onda to upravo ukazuje na ono što sam malopre govorio, da je daleko bolje bilo da crkva preuzme versku nastavu i da se veronauka izvodi onako kako je i predviđeno.
A ovo pogotovo kada se radi o vrsti školske spreme ili spreme za nastavnike. To se određuje zakonom, to se određuje statutom škole eventualno ili nekim drugim normativnim aktom, ali ne može ministar i razne druge verske zajednice određivati školsku spremu. Znači, to se mora definisati i ne može se menjati od godine na godinu.
Dalje, kada se govori o izboru, malopre je ministar govorio najviše o izboru direktora, ona čuvena tri "d". Mislim da se to nije ostvarilo. Ministar prosvete i sporta daje saglasnost na odluku školskog odbora o izboru direktora škole najkasnije 15 dana od dana dobijanja odluke. Šta ako ministar ne da, ponovo se postupak vraća unazad.
Hoću da kažem da je ipak daleko bolje prepustiti to školama, odnosno lokalnoj samoupravi, a ne Ministarstvu prosvete, kad se radi o izboru direktora. Sigurno je da će svaka lokalna sredina bolje poznavati prilike u toj školi, nego što to može da radi Ministarstvo.
Ovo pogotovu što imamo iskustvo da je i do sada bila praksa da su školski odbori davali predloge za pojedine kandidate, da su raspisivali konkurse, da su se javljala i po dva kandidata, da je jedan kandidat dobijao npr. preko 90% glasova, a drugi nešto manje od 8% glasova, a dešavalo se da je ministar predlagao nekog kandidata koji uopšte nije ni bio na konkursu.
No, to je praksa, verovatno se to neće ponavljati kasnije, ali je sigurno da je bolji predlog bio, a taj predlog je bio u amandmanima, da lokalna samouprava može više govoriti o direktoru nego Ministarstvo.
Dalje, sastav školskog odbora - čuli smo malopre taj odnos 3+3+3. Molim vas, ko je taj ko je najviše zainteresovan za rad škole, da li oni koji žive od te škole, ili su to upravo roditelji, ili lokalna smaouprava?
Ako smo doneli Zakon o lokalnoj samoupravi, onda je normalno da je to lokalna samouprava i zaposleni, a manje roditelji, jer roditelji su zainteresovani za školu samo za ono vreme dok su učenici u školi. Hvala.

Za reč se javio narodni poslanik Pal Šandor, koji je izdvojio mišljenje na sednici Odbora za međunacionalne odnose.

Poštovane kolege, pre nego što krenem da obrazlažem ono što zameram zakonu, moram da kažem da je intencija promena u osnovi prihvatljiva i da se slažem, naravno, sa ovim pravcem koji je Ministarstvo zauzelo. Mislim da je to logično, da je dobro,  da na tome treba konsekventno raditi i da u tom pravcu treba produžiti.
Ali, u zakonu nema nečega što je trebalo da bude. Nisam pisao amandmane, jer ono što sam hteo da menjam i o čemu da povedem raspravu, to se jednim amandmanom ili jednim članom ne može izmeniti; a onda bismo bili u situaciji da uzmemo Slobodana Jovanovića, pa da tumačimo da je izmena zakona prilika da menjamo i članove koji nisu predmet same izmene, nego se nalaze u osnovnom tekstu, a to bi nas odvelo u jedan pravni ćorsokak nadmetanja - da li tako mogu da se pišu amandmani ili ne.
Znači, izmena zakona je prilika da se menja svaki član, čak i onaj koji npr. Vlada ili neko drugi nije predlagao za izmenu. Ali, hoću da kažem nešto važno za trenutak društva u kome se mi sada nalazimo, u tranziciji, za to se i nova vlada zalaže, a važno je jer je gospodin Mićunović danas baš u Strazburu, pa će ga pitati - a gospodine Mićunoviću, šta ste vi to učinili?
Na taj problem hoću da ukažem, a to je da nema u Predlogu zakona, to je problem, predviđene mogućnosti da svako ima pravo osnivanja škola, onako kako piše u Zakonu o javnim službama. Mislim i govorim sve zbog toga sine ira et studio, da u tom prvcu što pre treba nešto da se uradi i da Vlada treba da napravi kriterijume - kako te škole da se formiraju; a sada javno hoću da artikulišem taj interes da se krene u tom pravcu.
Znači, Zakon o javnim službama kaže u 3. članu: "Radi obezbeđivanja ostvarivanja prava utvrđenih zakonom i ostvarivanja drugog zakonom utvrđenog interesa u oblasti obrazovanja, nauke, kulture, fizičke kulture, učeničkog i studentskog standarda itd. formiraju se ustanove"; potom u članu 4. kaže: "Ustanovu itd. mogu formirati Republika, autonomna pokrajina, grad, opština i (ono što je naročito važno) druga pravna i fizička lica".
To znači da školu, po odredbama Zakona o javnim službama, može formirati i Republika, i pokrajina, i grad, i opština, i druga pravna i fizička lica. To sada, naravno, u našim zakonima nije moguće. Mislim da bi to trebalo tako da izmenimo da zakon tu mogućnost dozvoljava, a standarde koje je za to potrebno ispuniti, to neka Ministarstvo vrlo oštro propisuje, da ne bi mogao bilo ko, bilo gde, na neozbiljan način da formira škole.
Ako smo sada raspravili da je moguće i potrebno dozvoliti formiranje škola od strane privatnika i svakog drugog pravnog i fizičkog lica (tu pre svega mislima i na verske zajednice, o tome sam govorio već više puta; Milošu Crnjanskom ništa nije smetalo da ostane dobar Srbin iako je išao u školu kod fratara pijarista u Temišvaru; ta škola nije bila duhovna, nego je bila vrlo svetovna i vrlo kvalitetna),kada od tog načelnog principa krenemo u to šta je sa nacionalnim manjinama, onda Srbiju čitav niz međunarodnih dokumenata i konvencija koje je potpisala obavezuje da krene u tom pravcu da nešto učini. Ja ću, da bih potkrepio svoju inicijativu za ozbiljan razgovor, nešto od toga pomenuti.
Konvencija UNESCO-a o borbi protiv diskriminacije u oblasti prosvete, član 5, kaže: "Potrebno je članovima nacionalnih manjina priznati pravo da se bave sopstvenim prosvetnim aktivnostima, uključiv i upravljanje školama, i da mogu, prema prosvetnoj politici svake države upotrebljavati svoj jezik i na njemu sprovoditi nastavu".
Znači, sopstvene škole u okviru sistema koji propisuje država, to za mene, naravno, ništa nije sporno.
Drugi sastanak Konferencije o ljudskoj dimenziji KEBS-a, Kopenhagen 1990. godine, tačka 32, kaže: "Pripadnici nacionalnih manjina
imaju pravo da osnivaju, u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom, i svoje prosvetne, kulturne i verske institucije". Znači - svoje, a ne one koje država osniva u njihovo ime, nego svoje.
Drugi izveštaj sa sastanka KEBS-a o nacionalnim manjinama, Ženeva 1991. godine, kaže: "Države će obezbeđivati finansijsku i tehničku pomoć pripadnicima nacionalnih manjina, koje žele da ostvaruju svoje pravo na osnivanje i vođenje sopstvenih obrazovnih, kulturnih i verskih ustanova, organizacija i udruženja".
Preporuka 1201/93. koja se odnosi na Dopunski protokol uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i pravima nacionalnih manjina, u članu 8. stav 2. kaže: "Lica koja pripadaju nacionalnoj manjini imaju pravo da osnivaju i da upravljaju svojim sopstvenim školama"; ili, Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina, Strazbur 1995, član 13. stav 1. kaže: "U okviru sistema obrazovanja, strane ugovornice će priznavati pravo pripadnika nacionalnih manjina na osnivanje i vođenje sopstvenih privatnih institucija za obrazovanje"; itd.
Prema tome, intencija onoga o čemu govorim jeste da država mora dozvoliti, prvo, da svi imaju pravo osnivanja škola, da skine ideološku blokadu sa školskog sistema i tu omogući inicijativu kao i u svim drugim oblastima (zdravstva, privatnog preduzetništva, industrije itd.) a onda, naravno, da pripadnici manjina imaju pravo da upravljaju sopstvenim školskim sistemom. Ali, privatne škole ne znače da onaj ko osnuje školu ne dobija od države nikakvu dotaciju za to, nego da u okviru kvote po glavi učenika država te institucije dotira. Hvala lepo.