Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram rad sednice Drugog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2002. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, sednici prisustvuje 126 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine molim vas da ubacite svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da imamo kvorum i da možemo nastaviti rad.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Stanko Kovačević i Arsen Kurjački. Prepodne sednici neće prisustvovati narodni poslanik Predrag Stojanović, a popodne narodni poslanik Meho Omerović.
Obaveštavam Narodnu skupštinu da su pozvani da sednici prisustvuju predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije, kao i sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.
Takođe, saglasno članovima 83. i 84. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam vas da je predsednica Narodne skupštine gospođa Nataša Mićić na ovu sednicu pozvala predstavnike Centra za slobodne izbore i demokratiju, Narodnog pokreta "Otpor" i Nacionalnog demokratskog instituta.
Pozdravljam prisutne goste u ime Narodne skupštine.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ODLUKE O IZMENAMA I DOPUNAMA POSLOVNIKA NARODNE SKUPŠTINE REPUBLIKE SRBIJE.
Za reč se javio predsednik poslaničke grupe SPS-a, narodni poslanik Žarko Obradović.

Poštovane kolege poslanici, u ime poslaničke grupe SPS, po odredbama Poslovnika, koristim pravo na repliku na izlaganje gospodina Dejana Mihajlova sinoć na kraju rada Skupštine, odnosno jučerašnjeg dana. Naime, gospodin Mihajlov je juče upotrebio određene kvalifikacije za koje nije izneo nijedan dokaz, da u vreme kada su socijalisti organizovali rad u Skupštini nije bilo demokratije i da je reč o autoritarnom načinu rada Skupštine. Mislim da bi gospodin Mihajlov, a i ostali, trebalo da bira reči ili da u odnosu na ono što kaže iznese i konkretne činjenice.
Moram reći da je u to vreme, kada su socijalisti sami ili sa drugim strankama organizovali rad u Skupštini i kada se radilo na osnovu Poslovnika koji je Skupština utvrdila 1994. godine, svaki poslanik imao pravo da govori 10 minuta o svakoj tački dnevnog reda, u načelu i o svakom amandmanu koji je bio podnet; da je pravo poslanika bilo da podnese neograničen broj amandmana na svaki član zakona; da je bilo rasprave o predlozima zakona o kojima je tadašnja opozicija, od kojih su sada neki i vlast, podnosila i 1.350 i 2.500 amandmana; da je opozicija onda izražavala svoj protest i vršila opstrukciju rada parlamenta na najrazličitije načine, da je napuštala parlament za duže vremenske periode, godinu i duže, a da im nijedno pravo, od ličnog dohotka pa nadalje, nije bilo uskraćeno.
Ima kolega koje su starije po stažu u ovoj skupštini i mogu ovo da demantuju ako nije tačno. Administrativni odbor se tada nije sastajao, niti je raspravljao i donosio odluke o tome. Toliko o obavezama poslanika na stalnom radu. Obaveza poslanika je da bude u Skupštini, da se uključuje u rad parlamenta u meri u kojoj to njegova poslanička grupa opredeli, jer tu je u pitanju politička procena.
Činjenica da je tada od strane poslanika opozicije vršena opstrukcija i na način da su pojedini od njih sedeli i na balkonu ove skupštine da bi vršili kontrolu rada poslanika koji su ostali u sali. Znači, kada se vrši poređenje sa pravima poslanika po Poslovniku iz 1994. godine i ovom poslovniku kojeg menjamo već treći put, apsolutno su prava bila mnogo izraženija po prethodnom poslovniku.
Na kraju, juče je izneta tvrdnja da je bilo dana kada je usvajano više zakona. Opozicija je i tada imala pravo da koristi ono što je po Poslovniku predviđeno. Da li su ili nisu želeli, to je bila njihova politička procena i stvar njihovog opredeljenja.

Nastavljamo raspravu o prvoj tački dnevnog reda.
Reč ima narodni poslanik Dragan Jovanović, a posle njega narodni poslanik Milan Radulović.

Uvaženo predsedništvo, kolege narodni poslanici, pred nama se nalazi Predlog izmena Poslovnika o radu Narodne skupštine. Ovo je treća izmena od dolaska DOS-a na vlast. Prve dve izmene nagovestile su sumrak parlamentarizma u Srbiji. Ova treća izmena koja je danas na redu zajedno sa one dve u paketu, naročito sa onom drugom koju je predložila DSS, predstavlja, konačno, sumrak srpskog parlamentarizma. Zašto to kažem?

Posle usvajanja ovih izmena i stupanja na snagu ovog poslovnika imaćemo Skupštinu koja ima poslanike koje je birao narod, koji će imati pravo da o zakonima u načelu govore jedan minut i 12 sekundi, možda i više ako neki kolega iz kojih razloga ustupi kolegi vreme.

Imaćemo Skupštinu u kojoj narodni poslanik kome je Ustav dao za pravo da predloži zakon neće imati pravo da predloži amandman na svaki član zakona koji predloži Vlada.

Imaćemo skupštinu u kojoj narodni poslanik neće moći da govori o amandmanima drugih poslanika, imaćemo skupštinu u kojoj će predsednica moći da udalji poslanika na 90 dana, odnosno, kad se to preračuna kalendarski, možda i na godinu dana. Imaćemo, dame i gospodo, skupštinu koja će raditi sa jednom trećinom narodnih poslanika.

Da li je to, dame i gospodo, skupština koju je DOS obećavao narodu Srbije - nije, dame i gospodo, niste obećavali ovakvu skupštinu; ovakve skupštine nema nigde u svetu. Možda ima negde, ali ne tamo gde ste obećavali da dovedete građane Srbije.

Da je SPS predložila ovakav poslovnik, samo predložila a ne usvojila, mi bismo danas ovde imali i OEBS i razne druge svetske organizacije za ljudska prava, razne centre za demokratiju, nezavisne novinare, imali bismo jednu opštu hajku, sa opštom procenom da se radi o diktaturi.

No, nadam se da će se javiti neko od nezavisnih, koji nije preplašen, da će se usuditi da napravi samo jednu prostu poštenu paralelu između poslovnika koji ste nasledili u ovoj skupštini i poslovnika koji ćemo imati posle usvajanja ovih izmena.

Hteo bih da kažem nešto o suštini svega ovoga. Znači, ovo su forme, bitna je suština. Suština, dame i gospodo, svega ovoga je uvođenje Srbije u postepenu diktaturu; cilj svega ovoga je jasno definisan i konsekventno sproveden: uvođenje Srbije u diktaturu kroz tri faze - prva, ukidanje predsednika Srbije, predsedniku su oduzeta ustavna ovlašćenja, on se nalazi ko zna gde; znači, nemamo predsednika Srbije; druga, nemamo Ustavni sud, već dve godine ne funkcioniše Ustavni sud; znači, dve stepenice diktature su sprovedene; treći i najvažniji stepen, koji se sprovodi veoma konsekventno, veoma perfidno i veoma dobro, to je apsolutno dezavuisanje parlamenta kroz više faza. Tu je gospodin Jovanović u pravu, moj prezimenjak Čeda Jovanović, trenutno je u Srbiji najomraženiji organ, odnosno institucija sa najnižim rejtingom, sa ocenom jedan, možda i minus jedan, jeste Parlament Srbije i to nije, dame i gospodo, slučajno. Reći ću vam zašto: to je deo strategije koju su sprovela gospoda iz DOS-a, od kojih neki sada, kad su završili posao, napuštaju parlament; to je deo jedne velike strategije.

Prvo, institucionalno poniziti parlament; znači kroz poslovnik dati poslaniku minut i 20 sekundi, ne dati mu pravo da podnosi amandman, isterati ga sa sednice Skupštine, udaljiti ga 90 dana, kod građana stvoriti sliku da je poslanik niko i ništa. To je prva faza.

Druga faza - selektivnom primenom poslovnika, veoma konsekventno, selektivno iritirati poslanike, generisati incidente, predstaviti poslanike kao siledžije. To nije dovoljno da narod stekne utisak o parlamentu.

Treća faza, predstaviti poslanike kao neradnike, kao ljude koji pričaju o nečemu bez veze. Vlada je to radila jako perfidno. Pogledajte, 150 tačaka dnevnog reda, stotinu tačaka potpuno trivijalno, bez ikakve veze sa narodom. I narod gleda skupštinu i kaže - dok mi teško živimo, pogledajte o čemu ovi pričaju.

Pa na to RTS - DOS-ovizija; evo, pogledajte sada prenos, 70 posto trajanja prenosa pokazuje poslanike DOS-a kako čitaju novine i rešavaju ukrštene reči. Ne slučajno, narod identifikuje sve poslanike, odnosno identifikuje parlament sa time i kaže - gledajte ove, ovi pričaju o bezveznim stvarima, ovi non-stop čitaju novine, šta će nam takav parlament.

Četvrta faza - prikazati poslanike kao jako privilegovane ljude, i tu su određena gospoda velemajstori tračeva. Vratimo se unazad, pogledajte priču o zebri. Gospodin nacrtao zebru, narod kaže - poslanici, pa vama posebna zebra treba da pređete, pa šta vi radite, to su privilegije.

Pogledajte priču, pogledajte gospodo, radi se o svima nama, o našoj deci i našim unučićima, pogledajte aferu sa kolačima - deset dana je DOS-ova štampa, koja je pod kontrolom DOS-a, pričala o kolačima, o poslanicima koji, eto, malo im je svega, hoće kolača, dok narod nema hleba. Apsolutno iskonstruisana priča, da bi se unizio ugled Parlamenta.

Dalje, dame i gospodo, orkestrirana priča o visokim primanjima poslanika, najosetljivije tačke gde narod reaguje, priča o velikim primanjima poslanika. Evo, otvorite zadnje novine - basnoslovna primanja poslanika DSS. Kakva primanja? Pa, recite narodu da poslanik iz Beograda ima platu 19.000, odnosno 20.000, zavisno od minulog rada. Stvarate utisak kod naroda, i stvorili ste ga; najnegativnije ocenjena institucija je Parlament, najnegativniji u Parlamentu su poslanici.

Znači, narodu je dosta parlamenta. Ali, zašto, dame i gospodo, to, ko ima svoj cilj - s jedne strane uniženi parlament, s druge strane ogromne pare za reklamu Vlade, dobra vlada, dobri momci, momci u "Armani" odelima, na dobrom putu po Srbiji. Znači, imate loš parlament i dobru vladu.

Krajnji cilj svega toga je donošenje poslovnika koji će lošim ljudima iz Parlamenta da oduzme kontrolu nad dobrim momcima iz Vlade, da obrne proces kod građana, pa kaže - ovi dobri momci iz Vlade normalno treba da kažu lošima iz Parlamenta šta će da rade. I, došli smo do finala.

Došli smo do uvođenja diktature - evo poslovnika, evo poslanika pretvorenih u taster majstore, koji će brzinom munje da pritiskaju tastere, čak ste 18 poslanika zamenili, verovatno ste ih trenirali da pritiskaju brzo tastere. One perjanice Demokratske stranke vam više i ne trebaju, jer sada su poslanici nešto sasvim drugo.

Da li je to, dame i gospodo, pravi put? Reći će građani na izborima. Međutim, oni koji smišljaju ovakav scenario, scenario uvođenja diktature, oni neće na izbore. Oni koji su shvatili da će da se ide na izbore, da će narod da izrekne svoju opomenu, oni više nisu u DOS-u, oni su na vreme to videli, pa su se iskrcali iz DOS-a i verovatno će ovih dana i narednih dana pričati da nikada nisu ni bili DOS. Jer, oni imaju želju da idu na izbore, ima šanse i za one kojima se manipuliše u okviru DOS-a, koji nisu u ovoj igri, ima tu časnih i poštenih ljudi.

Znači, imate šansu da u ovom periodu koji je pred nama vratite predsednika, proglasite ustavni sud; učinite mali napor, donesite jedan evropski poslovnik, jedan, bilo koji. Evo, ja ću da glasam, donesite ga u kompletu iz koje god hoćete evropske zemlje, da ga usvojimo ovde i da radimo po njemu. Nemojte da iz svih poslovnika povadite ono najrestriktivnije i najgore. Imate još uvek šansu da se popravite. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milan Radulović.

Poštovani narodni poslanici, raspravljajući o Predlogu za izmene Poslovnika po kome radimo, mi u stvari govorimo o samima sebi, raspravljamo o svom radu i govorimo o položaju Narodne skupštine u političkom sistemu i u sadašnjem političkom trenutku.
Ova rasprava, čini mi se, nije uzaludna. Ona je, naprotiv, neophodna, jer smo i od predlagača i od ljudi koji zastupaju izmene Poslovnika čuli dosta dramatičnih ocena o stanju u Skupštini.
Čuli smo, između ostalog, da je Skupština blokirana. Čuli smo da Skupština ne uživa ugled među građanima i da Skupština nema političkog autoriteta. Naravno, ako jedna skupština ne uživa ugled među građanima, to je vrlo ozbiljan, tragičan politički problem. Naime, narod koji ne veruje u svoju skupštinu, ne veruje ni u zakone koje ta skupština donosi. On ne veruje u našu sposobnost da možemo da donesemo zakone koji su korisni za građane, ne veruje u našu dobru volju da to učinimo i, na kraju krajeva, ne veruje ni u pravdu, ni u zakon; u takvim situacijama, naravno, većina građana ne veruje ni u politiku kao takvu.
Dakle, stanje jeste ozbiljno; ozbiljnije je ukoliko je, kao što smo čuli, Skupština blokirana.
Blokada Skupštine je, naravno, nedopustiv proces jer se time stvara i produbljuje politička kriza, stvara se jedna vrsta vanrednog stanja u državi. U parlamentarom sistemu blokada Skupštine predstavlja, nesumnjivo, uvod u vanredno stanje.
Sve ove ocene, koje su izrekli ljudi koji podržavaju predlog da se Poslovnik izmeni, zaista su, kažem to bez imalo ironije, i poštene, i hrabre i otvorene. Nemam ništa protiv njihovog napora da se pokuša da se takvo stanje prevaziđe. Ono u čemu se mi sporimo sa predlagačem jeste: šta je uzrok sadašnjeg stanja i sadašnjeg načina rada Skupštine, i koji su putevi da se prevaziđe politička kriza, izazvana stanjem u Skupštini.
Pre nego što odgovorim direktno na pitanje - da li ponuđeni predlog vodi prevazilaženju krize, dozvolite mi da kažem kada bi Skupština, ova Skupština, nas 250 koji sedimo ovde, imala vrlo visok ugled u narodu.
Ova Skupština bi imala ugled u narodu da je odmah kada je konstituisana sama inicirala neke zakone; dakle, da nije čekala samo da Vlada nudi zakone, ili samo političke stranke, nego da su se poslanički klubovi, a pogotovo poslanička većina, uspeli dogovoriti o tome koji su zakoni nužni da se reformiše politički sistem u Srbiji.
Reformisanje političkog sistema u Srbiji je jedan vrlo važan proces, a mi smo se prema tom zadatku poneli olako, poneli smo se neodgovorno. Prevladala je logika: samim tim što su druge stranke i drugi ljudi došli na vlast - promenjen je politički sistem. Nije. Nije zato što građani na izborima nisu iskazali nepoverenje ljudima iz bivše vlasti. Oni su iskazali nepoverenje jednom političkom sistemu. Ljudi su tražili promenu političkog sistema.
Dakle, Skupština bi uživala vrlo visok stepen poverenja da je čim je konstituisana donela zakon o strankama i, posebno, zakon o finansiranju stranaka. Javna je tajna da finansiranje stranaka kod nas nije potpuno legalno, da tu ima i pranja prljavog novca, i sive ekonomije; to jeste jedno od žarišta korupcije u društvu.
Uživali bismo vrlo veliki ugled među građanima da smo odmah doneli zakon o konfliktu interesa. Mi smo nasledili sistem u kome je 50 godina politička oligarhija imala pravo da se meša u svaki sistem, od privrednog sistema do obrazovnog i kulturnog, i to je bilo sasvim "prirodno".
Dakle, bio je nužan zakon o konfliktu interesa, kojim bismo sebi rekli: nijedan poslanik ne može biti ni u jednom upravnom odboru; nijedan član Vlade ne može biti ni u jednom upravnom odboru; ne može član Vlade biti u upravnom odboru agencije koju je Vlada formirala; između zakonodavne vlasti i izvršne vlasti mora da postoji čvrsta granica; unutar izvršne vlasti mora da postoji jasna granica između onoga što rade ministarstva i onoga što rade stručni organi koje ta ministarstva formiraju. Stručne agencije i stručni organi moraju da funkcionišu po logici struke, a ne po logici politike.
Uživali bismo, naravno, ugled da smo se usudili da sagledamo socijalno stanje u našoj državi, pa da smo pokušali da zajedno sa sindikatima iniciramo donošenje zakona o sindikatima i posebnog zakona o socijalnoj solidarnosti. Vi ćete reći da je to trebalo da uradi sindikat, ili da je trebalo da uradi Vlada. I to je bilo mogućno. Međutim, Skupština je izvan i sindikata i izvan Vlade, i ona je trebalo da bude mesto gde bi taj dijalog trebalo da bude pretočen u zakon.
Uživali bismo, takođe, ugled među građanima da smo doneli jasan i čist antimonopolski i antikorupcijski zakon; da smo sami inicirali donošenje takvog zakona. Mi smo ovde usvojili Zakon o porezu na ekstra profit; taj zakon je bio nužan. Međutim, taj zakon, koji u osnovi ima duh antikorupcijskog i antimonopolskog zakona, mi primenjujemo unazad. Takvi zakoni moraju da se primenjuju unapred. Mi moramo da imamo antimonopolski i antikorupcijski zakon koji ograničava sadašnju vlast koju imate vi, a ne samo onu vlast koja je bivša.
Ništa od toga mi nismo uspeli da uradimo. Nismo uspeli - to je osnovni uzrok što Skupština ne uživa poverenje. Nismo uspeli da postignemo saglasnost u ključnim pitanjima reformisanja političkog sistema. Nismo se osetili pozvanim ni da iniciramo reformu političkog sistema. Čekamo da nam neko drugi reformiše politički sistem. Nismo u stanju da postignemo saglasnost ni o nekim manje važnim pitanjima no što su ova.
Mi smo u Skupštini došli u situaciju da umesto da težimo da postignemo konsenzus - ne samo međusobno, među strankama DOS-a, nego i sa opozicijom, jer se nalazimo u stanju kada nam je svačija politička pamet potrebna, i kada je svačija politička dobra volja neophodna da bi država i narod mogli da se izvuku iz močvare u koju smo zapali - mi smo umesto toga počeli unutar samog DOS-a da jedni drugima smetamo. Počeli smo da se nadgornjavamo ko ima većinu, ko ima manjinu. Počeli ste da izvodite parlamentarnu kombinatoriku (koja je, naravno, dopustiva) i da formirate većinu koja nije proporcionalna ugledu i uticaju koji ta većina uživa u narodu.
To je sve, naravno, mogućno činiti. Sve je to dopustivo činiti, ali nije dobro tako činiti. Ne treba tako činiti zato što u tom slučaju dolazimo u poziciju da moramo da konstatujemo: ono što je bilo u sferi naše odgovornosti mi nismo obavili. Umesto da zajedno radimo na reformisanju države, mi smo počeli da bivamo jedni prema drugima isključivi. Počeli ste da se ponašate pragmatično u ovom smislu: potrebna nam je samo većina, nije nam potrebna ni kvalifikovana ni kvalitetna većina, nisu nam potrebni dobri i pametni zakoni, nisu nam potrebni amandmani iz opozicije - potrebno nam je da brzo "završimo posao".
Predlog koji je gospodin Čedomir Jovanović podneo ne vodi rešavanju ovih problema; jer, gospodo, problemi nisu u tehnici našeg rada. Problemi nisu protokolarne prirode; neće Skupština izgubiti autoritet samo zato što će neko od nas da govori nepristojno, u intonaciji ili u rečniku. (Konačno, imamo i starije institucije od skupštine, kao što su - kafana, pozorište, film, ulica, gde se takođe psuje, pa nijedna ta institucija nije izgubila ugled.)
Dakle, Poslovnik nije pitanje protokolarnog karaktera. To je pitanje političkog karaktera.
Pitanje je, gospodine Jovanoviću, da li mi želimo da imamo Skupštinu koja će da se posveti donošenju što kvalitetnijih zakona, ili ćemo da imamo Skupštinu koja će biti "funkcionalna".
Vi ste predložili da ova Skupština bude funkcionalna, razumevajući to ovako: Skupština će biti organ koji će brzo, manje - više pažljivo, usvajati i donositi zakone koje predlaže Vlada. To nije korektna podrška Vladi. To nije korektan odnos prema Vladi. Demokratske snage Srbije, koje su formirale tu Vladu, formirale su je kao najbolju u tom trenutku; ali to nije jedina Vlada koju su te snage mogle da formiraju. Skupština ne treba da veže svoju sudbinu uz tu Vladu.
Uostalom, za Vladu bi bilo mnogo korisnije da smo mi svoju funkciju kontrole izvršne vlasti obavili kako valja, a to znači da smo svakog meseca ovde dovodili po jednog ministra da nam referiše - kakvo je stanje u svom resoru zatekao; šta je učinio da to stanje popravi; koju je strategiju promena anticipirao i koncipirao; i kojim tempom te promene namerava da izvede.
To bi bila prava funkcija Skupštine. Skupština bi time bila mnogo funkcionalnija no što je sada.
Imamo li vremena da povratimo autoritet Skupštini? Nemamo. Predlog o kojem raspravljamo ne ide ka ovoj koncepciji Skupštine o kojoj sam govorio - da Skupština bude odgovoran zakonodavni organ koji ima zakonodavnu inicijativu i koji je obavezan da izvrši reformu političkog sistema, no je prevladao drugi koncept. Taj koncept se najkraće svodi u ovo - Skupština treba da bude agencija za reciklažu komunističkih zakona, a Vlada nam sve više takve nudi, ili treba da bude agencija za uvoz i nekritičko distribuiranje zakona koje nam preporučuju moćni sa Zapada.

Reč ima narodni poslanik Nebojša Jović, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Đorđe Mamula.

Poštovani narodni poslanici, u smislu člana 157. i 158. Poslovnika, predsednik poslaničke grupe DOS podneo je predlog izmena i dopuna Poslovnika Narodne skupštine. Utemeljenje predloga sadržano je učlanu 82. Ustava, to ne sporim; međutim, ne želim i nikada neću zaboraviti izmenu Poslovnika iz oktobra 2001. godine, kada su oduzeta mnoga prava narodnim poslanicima, što je bilo u suprotnosti sa članovima 11, 23, 45, 46, 77. Ustava Republike Srbije.
Otkako je DOS došao na vlast ovo je treća izmena Poslovnika iz 1994. godine koga ste vi, kada ste u to vreme bili opozicija, nazivali diktatorskim. Taj "diktatorski poslovnik" je bio oličenje demokratije u odnosu na ovo što vi nudite. Ovo je nešto gore od najgoreg, ovo je uvod u diktatorski poslovnik. Po tom poslovniku koji je bio na snazi od 1994. godine poslanik je imao pravo da o svakoj tački dnevnog reda govori deset minuta, da na svaki član zakona podnese amandman i da raspravlja o svom amandmanu i o amandmanu kolege poslanika.
Po izmeni iz oktobra 2001. godine vreme za raspravu po svakoj tački dnevnog reda ste ograničili na pet sati, a po snazi poslaničke grupe odredili ste SPS-u 44 minuta, što po poslaniku iznosi jedan minut i 12 sekundi. Poslaničke grupe koje imaju veliki broj poslanika neće biti u stanju da daju svakom poslaniku pravo da govori, kao što i danas svako ne može da govori o Poslovniku; pravo je poslanika da govori, a ne poslaničke grupe, pravo je poslanika da ima reč, da ima slobodu govora; ovim što vi činite ukida se osnovno načelo, a to je načelo parlamentarizma.
Narodni poslanik predstavlja građane koji su ga birali i oni će dati sud o tome kako se narodni poslanik ponašao u Skupštini i šta je govorio. Vi ne možete kao što ste uradili, ali to je vaša većina usvojila. A član 77. Ustava predviđa da poslanik nema pravo da se poziva na krivičnu odgovornost, pritvara ili kažnjava za izraženo mišljenje i davanje glasa u Narodnoj skupštini; međutim, vi ste to po Poslovniku usvojili i to je važeće, a sada još planirate da udaljite poslanike sa Narodne skupštine 90 radnih dana.
Kao razlog za donošenje odluke navodite iskustva iz dosadašnjeg rada Narodne skupštine i ukazuje se na potrebu izmena pojedinih odredaba Poslovnika Narodne skupštine kako bi rad Narodne skupštine bio efikasniji i racionalniji. Ako Narodna skupština nije bila racionalna to leži u velikom broju zakona koji su bili protivustavni, nedorečeni i zahtevali su veliko učešće narodnih poslanika.
Međutim, neefikasan rad Skupštine u proteklom periodu je pre svega u neredovnom dolasku narodnih poslanika DOS-a koji su dužni da obezbede kvorum. Pravo je opozicije da u tom delu vrši opstrukciju.
Narodni poslanici DOS-a nisu dolazili na Skupštinu jer su sedeli u upravnim odborima, na svečanim tribinama i zajedno sa članovima Vlade uživali su neko kolektivno samozadovoljstvo da je stanje u Srbiji dobro, maltene da teče med i mleko; međutim, kontakt sa realnošću je sasvim drugačiji. Realnost za građane Srbije je poražavajuća.
Mi poslanici opozicije nećemo davati kvorum. To je naše pravo i nikakvim administrativnim merama i kaznenim odredbama nećete nas navesti na to da dajemo kvorum. Vi pribegavate izmeni člana 82. Poslovnika, gde se u stavu 2. kaže: "Kvorum za rad Narodne skupštine postoji ako je na sednici Narodne skupštine prisutna najmanje 1/3 narodnih poslanika". To nije kvorum, to je zbir narodnih poslanika. Da ne biste imali problema, baš me čudi što niste predložili da kvorum u načelnoj raspravi čini 1/3 šefova poslaničkih grupa.
Dok predsednik Skupštine ne zakaže dan za glasanje narodni poslanici koji imaju pravo i koji žele da govore govoriće pred polupraznom salom, pred poslanicima koji u većini slučajeva čitaju novine, rešavaju ukrštene reči; ali, važno je da građani Srbije čuju ono što poslanici govore, a oni će pravu ocenu o tome dati na izborima koji su neminovni.
Dakle, donosite diktatorski poslovnik, polako nas uvodite u diktaturu, a na temi - diktatura demokratije mnogi od vas će doktorirati. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula, a sledeći prijavljeni za reč je Đura Lazić.

U jučerašnjem intervjuu gospođe Nataše Mićić jednom dnevnom listu kaže se da je srpski parlament zaslužio da uđe u Ginisovu knjigu rekorda po broju zasedanja i usvojenih akata. Samo ove godine Skupština je zasedala 46 dana, a od konstituisanja je usvojila 63 zakona i više od 130 drugih akata.
Ako su to činjenice, nameće se pitanje čemu promena Poslovnika, ako je postojeći poslovnik, uz sve mane, omogućio solidan tempo rada ovom parlamentu, nameće se pitanje koji su pravi razlozi za promenu Poslovnika.
Jedan postupak u parlamentu, koji bih nazvao izrazom agresivne lojalnosti, doveo je do ekscesa koji se ne može ničim pravdati. Može se objašnjavati. Ta lojalnost izazvala je jednu drugu iznuđenu lojalnost da se odmah pojavi predlog za izmenu Poslovnika koji ovako kako je sročen pre liči na poslovnik osvete, nego na poslovnik koji uređuje rad parlamenta zemlje koja pretenduje da bude demokratska.
To sa druge strane znači da se nervozno reaguje, pribegava se pretnjama i agresiji, a to je najbolji znak da se gubi autoritet. Poslanički klub DSS-a polazi od toga da država treba da bude efikasna i da se njen autoritet zasniva na slobodi građana, naravno po civilizovanim merilima.
Kako je došlo do izmene ovog poslovnika, odnosno do ovog predloga? Bilo bi dobro da su predlagači prvo rekli koji je to poslovnik poslužio kao primer za ugled, kao mustra na koju su se ugledali i na osnovu koje su dali ovaj predlog. To bi pomoglo nama koji to ne znamo da potražimo te ideje u tim poslovnicima, pa da možda na osnovu toga i mi nešto pripomognemo.
Jedno od pitanja koje se nametalo ovde je zašto nema kvoruma. Trebalo je potražiti neka rešenja da vidite kako to rešavaju neke demokratske države. Kvorum se obezbeđuje u tim državama tako što sednica počinje sa poslaničkim pitanjima. Predsednik vlade je dužan da obezbedi prisustvo nekoliko ministara koji će odgovarati na pitanja. Redosled pitanja, odnosno prava na postavljanje pitanja utvrđuje se redosledom prijavljivanja na pultu, pa oni koji su prvi došli imaju prednost u postavljanju pitanja. To se naziva - aktuelni sat. Predsednik vlade je dužan da obezbedi prisustvo nekoliko ministara i sam da bude prisutan. Pitanja iz nadležnosti vlade koja su mu postavljena moraju biti kratka, jasna, bez smicalica, trikova, moraju biti formulisana tako da se na njih može odgovoriti, a ministar i predsednik vlade imaju obavezu da odmah odgovore, odnosno da daju objašnjenje zašto ne mogu da odmah odgovore i da u najkraćem roku pripreme odgovor.
Kod nas se poslanička pitanja nalaze na poslednjem mestu. Kada se iscrpi dnevni red dolaze na red poslanička pitanja; nekoliko puta je bilo slučajeva da se isprovocira nestanak kvoruma i pitanja postaju besmislena. Zato mislim da je trebalo Poslovnik tako urediti i to predložiti.
Kada je reč o modelima koji su poslužili kao primer za ugled vrlo je važno da se prilikom preuzimanja tuđih rešenja ili kopija poštuje arhitektonika Poslovnika ili zakona iz koga se uzimaju rešenja. To ne kažem ja, to kažu ovi koji su pisali knjige. Ako se samo parcijalno uzimaju neka rešenja, a druga ne, dobija se loš zakon, u ovom slučaju loš poslovnik.
Naravno, nije samo onaj eksces poslužio kao razlog za izmenu Poslovnika, već i to da se poslanici disciplinuju. Međutim, kako je predloženo, meni više liči na kroćenje poslanika nego na disciplinovanje. Po ovom novom predlogu poslanik nije činovnik nego više vojnik po ugovoru. To može biti razumljivo da su vojnici po ugovoru vojnici u svetu vojske i armije, a ona je posebno uređena i zato armije i vojske tako i opstaju, zbog tih posebnih odnosa. To ne bi trebalo da važi za Poslovnik i za poslanike.
Jedna od mojih zamerki je u tome što se kada je reč o oduzimanju reči, odnosno udaljenju sa sednice, sada predlaže da o tome odlučuje predsednik skupštine. Po poslovnicima evropskih država, koje smo mi u poslaničkom klubu Demokratske stranke mogli da pogledamo, ako predsednik skupštine odlučuje o udaljenju onda poslanik koji je udaljen ima pravo prigovora. Ima pravo prigovora na tu odluku od 48 sati i o tome odlučuje onda skupština. Ona može da ublaži tu meru, da je potvrdi ili da smatra da je ta mera neosnovana i ta odluka je konačna.
To je, takođe, trebalo preuzeti kao jednu od ideja koja postoji i koja je plod dugogodišnjeg iskustva. Zato smatram da je i ovaj predlog izmena Poslovnika trebalo da bude plod širih konsultacija sa svim poslaničkim grupama koje žele da u tome učestvuju.
Smatram da Poslovnik treba promeniti, da ima slabosti. Naravno, nije nova ideja da se rasprava odvija bez kvoruma; međutim, kada je reč o odlučivanju u poslovnicima se pravi razlika između dvotrećinske većine, koja je neophodna za važnije odluke, i obične većine. To je takođe trebalo preuzeti iz poslovnika modernih država sa osvedočenom demokratijom, jer mislim da nije ništa loše ako kopiramo tuđa dobra rešenja.
Zato predlažem da se ovaj predlog povuče, da se obavi razgovor sa predstavnicima poslaničkih grupa i da oni koji zaista imaju ozbiljne predloge ili kopije predloga predlože izmenu ovog poslovnika.