Da li još neko od ovlašćenih učesnika u raspravi želi reč? (Ne.)
Ako ne, nastavljamo raspravu.
Na član 67. amandman je podneo narodni poslanik Vojislav Šešelj.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko od ovlašćenih učesnika u raspravi želi reč? (Ne želi.)
Ovim smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, i na osnovu člana 138. Poslovnika Narodne skupština pitam - da li predstavnik predlagača želi završnu reč? (Ne želi.)
U tom slučaju, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima, a Narodna skupština će u danima za glasanje odlučivati o Predlogu zakona, u načelu, o amandmanima, i o Predlogu zakona, u celini, a dane za glasanje odrediće predsednik i o tome obavestiti Narodnu skupštinu.
Prelazimo na 5. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O DAVANjU KONTRAGARANCIJE REPUBLIKE SRBIJE SAVEZNOJ REPUBLICI JUGOSLAVIJI ZA OTPLATU OBAVEZA PO ZADUŽENjU ŽTP "BEOGRAD" KOD EVROPSKE BANKE ZA OBNOVU I RAZVOJ
Primili ste Predlog zakona, koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Primili ste izveštaje Odbora za finansije i Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme za raspravu u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje srazmerno broju narodnih poslanika svake poslaničke grupe.
Ukupno vreme - da bismo znali koliko ćemo da raspravljamo, molim predsednike, odnosno predstavnike poslaničkih grupa da, po uobičajenoj proceduri, podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika, da bi Služba Skupštine mogla da utvrdi redosled na osnovu obaveza iz Poslovnika Narodne skupštine.
Otvaram načelni pretres.
Da li predstavnik predlagača, gospodin Božidar Đelić, ministar finansija i ekonomije, želi reč?
Ima reč ministar u Vladi Republike Srbije, gospodin Božidar Đelić.

Hvala vam, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo, danas u ime Vlade Republike Srbije predlažemo vam glasanje o Predlogu zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Saveznoj Republici Jugoslaviji za otplatu obaveza po zaduženju ŽTP "Beograd" kod Evropske banke za obnovu i razvoj; to je ova tačka dnevnog reda; i, kao što vidite, sledeća tačka dnevnog reda će biti veoma slična - davanje kontragaracija na jedan veoma slični zajam, ovoga puta za Javno preduzeće Elektroprivreda Srbije (mislim da to nije objedinjeno, nije; znači, počinjemo sa železnicom).
Obrazložiću vam kroz tri tačke celishodnost: prvo, finansijske uslove ovog zajma za železnicu; drugo, namenu tih sredstava; i treće, malo širi značaj ovoga zajma za našu privredu.
U ovom momentu, pošto ste išli nešto brže nego što smo predvideli, sada se vama deli jedna beleška, koja će obrazložiti oba zajma; imaćete nekoliko elemenata za oba zajma, i dodatno, što je bio element dogovora, kada je u februaru ovde bila izglasana, u ovom domu, garancija zajma Nemačke banke za razvoj dat EPS-u.
Svim šefovima poslaničkih grupa se danas dostavlja i ceo tekst ugovora, tako da svaka poslanička grupa može da vidi ceo tekst koji je potpisan, na koji je posle toga SRJ izglasala garanciju, i danas se vama predlaže da izglasate kontragaranciju.
Što se tiče prvog zajma, svima je jasno da je naša železnica, koja je bila jedna od najnaprednijih u istočnoj Evropi do kraja osamdesetih godina, doživela potpunu katastrofu; to je jedno preduzeće gde nije bilo ozbiljnijih investicija deset godina. Danas je, u poređenju sa drugim zemljama, učešće naše železnice u transportu, ne samo putnika, nego što je možda i važnije, roba, na izuzetno niskom nivou; negde oko 16% ukupnog prevoza ide preko železnice.
To je višestruko manje nego u drugim zemljama, a to ima kao posledicu mnogo veće učešće drumskog saobraćaja, što znači veće raubovanje puteva, da ne govorim o ekološkim efektima i o tome da to znači više uvoza i dizela i benzina. Znači, to ima jedan lančani efekat, to loše stanje naše železnice se veoma direktno odražava i na druge privredne grane; da ne govorim o tome da je i sam obim prevoza prošle godine bio šest puta manji nego 1990. godine; železnica, koja je koliko-toliko pokrivala dobar deo njenih troškova, postala je velika budžetska stavka, jer nije u stanju da pokrije svoje elementarne troškove.
Primera radi, završni račun za prošlu godinu pokazuje da u prihodima železnice čak dve trećine dolazi iz budžeta, i to je jedna poražavajuća činjenica. Budžet ove godine - a to će biti istovetno, ukoliko usvojite i rebalans budžeta, tu nema mnogo promena - oko osam milijardi dinara odvaja za železnicu. To je za platni fond i to je za one minimalne troškove, jer u ovom momentu ona ne prodaje svoje usluge ni za putnike, ni za robe u onom obimu u kome bi bilo nužno da pokrije svoj platni fond, a kamoli da pokrije amortizaciju; da ne govorim o nekim nužnim investicijama.
Posle promena vlasti, već u novembru, decembru, pa onda od uspostavljanja srpske vlade, počeli su intenzivni pregovori sa svim mogućim poveriocima, koji bi mogli da ubrizgaju taj sveži novac, kao pomoć železnici da izađe iz te duboke rupe gde se danas nalazi i, nažalost, svi oni zaposleni tamo.
Znači, nužno je naći dodatne izvore, tako da bi se nužne investicije napravile u ovom momentu, da bi železnica postala konkurentna i jedan kredibilni, alternativni vid prevoza putnika i robe, tako da i sama bude u stanju da pokriva mnogo više troškova, da više ne bude budžetska stavka u obimu u kome znamo; samim tim, da povuče ovoga puta pozitivne efekte po ostatak privrede, nasuprot onih negativnih, o kojima sam pričao malopre.
To je, rekao bih, obrazloženje zbog čega se pristupilo traženju najpovoljnijih mogućih sredstava i mogu da kažem, Evropska banka za razvoj, sa Evropskom investicionom bankom - ali o tom-potom, reći ću nekoliko reči o tome i šta ovaj zajam može da obezbedi za ŽTP - pretstavljaju dva moguća izvora za našu zemlju u ovom momentu.
Finansijski uslovi kredita - prvo, obim kredita je 57 miliona eura, što u apsolutnom iznosu može da izgleda puno, a međutim je samo početak u obnovi naše železnice. Period počeka na ovom kreditu traje do 5. aprila 2006. godine, a rok otplate glavnice je od aprila 2006. do oktobra 2016. godine. Znači, to je jedan veoma dugoročan kredit, koji naša zemlja i Javno preduzeće ŽTP ne bi mogli da dobiju na tržištu kapitala. Zahvaljujući postojanju tih međunarodnih finansijskih institucija, kao što je Evropska banka, mi smo u stanju da dobijemo poček od pet godina od momenta potpisivanja ovog ugovora, koji se desio 25. oktobra prošle godine, pa jedan rok otplate koji je čak 10 godina što se tiče glavnice.
Glavnica se plaća dva puta godišnje, a kamata je euribor plus 1%, i ta kamata će se fiksirati neposredno pre odobravanja ovoga kredita. Euribor je u ovom momentu oko 3,5%, a to znači da će ukupna kamata biti euribor plus jedan, a to je otprilike 4,5% na godišnjem nivou. Kao što vidimo, to je veoma povoljna kamata; preko nje Evropska banka za razvoj, koja ima jak kapital, jak rejting na međunarodnom tržištu kapitala, prenosi taj rejting u našu zemlju.
Zauzvrat, naravno, i zato smo danas ovde, zato se i predlaže ovaj zakon, oni traže tzv. suverenu garanciju, garanciju SRJ, koja je članica Evropske banke za obnovu i razvoj, i same Srbije, kao kontragaranta.
Imamo i dva troška koja su uobičajena. Rekao bih da smo došli, kroz veoma žustre pregovore ekipa iz Vlade Srbije i ŽTP-a, do toga da se ti troškovi smanje do minimuma, ali postoji i 0,5 odsto naknade na nepovučena sredstva i 1% provizije u momentu sklapanja ovog ugovora.
Toliko o finansijskim uslovima. Oni su povoljni; najpovoljniji koje daje Evropska banka za razvoj u ovom momentu i to je najpovoljniji izvor finansiranja da bi ŽTP krenuo sa mrtve tačke.
Sada bih prešao na drugu tačku - koje su namene tih sredstava, tih 57 miliona evra. Imamo tri ključne namene ovog zajma: prva, to je najzad posle 10 godina u tom preduzeću - 60 električnih lokomotiva će biti remontovano i opremano; imamo mogućnost da 60 lokomotiva, za svaku će se investirati otprilike 400 hiljada evra, budu obnovljene; to je onaj famozni vozni park o kome se stalno govori, o nemogućnosti železnice čak i da opsluži onu ponudu koja se traži, jer validnih lokomotiva u funkciji nema.
Zahvaljujući ovom prvom delu od 25 miliona evra (od 57 miliona evra) ŽTP će najzad da revitalizuje taj električni fond. Mogu da kažem da ovde nema dizelica, jer one zagađuju, a politika Evropske banke je da ona ne daje zajmove za to. To omogućava da ta sredstva koja su oslobođena za to - električno, budu upotrebljena za neke druge namene i tu se već nazire mogućnost učešća nekih naših domaćih firmi u tom samom remontu. Konkretno, MIN iz Niša konkuriše i on će biti u svim kombinacijama, izgleda, jedan od onih koji će dobiti značajne poslove, kroz javne nabavke koje će uslediti posle usvajanja ove kontra garancije.
Drugi element je nabavka teške mehanizacije za održavanje koloseka, kao i lake mehanizacije za rad na koloseku. Radi se o infrastrukturi. Nije reč samo o tome da ŽTP nema danas dovoljno lokomotiva, nego i o tome da same šine nisu u stanju da podnesu nešto jači transport. Deset godina nije obnavljana laka i teška oprema, mehanizacija; zahvaljujući 20 miliona evra to će biti omogućeno i rad na šinama će pomalo početi.
Za ostatak postoji značajna stavka, otprilike 10 miliona evra za restrukturiranje samog preduzeća i za finansiranje jednog socijalnog programa za smanjenje broja radnih mesta u samom ŽTP-u; ono je danas, kao što sam napomenuo, u obimu novca kojim raspolaže od šest do devet puta manje preduzeće nego što je bilo pre, a ima nešto veću radnu snagu nego što je bila početkom 90-tih; taj debalans mora da se reši. Naravno, ne kroz neku šok terapiju, nego kroz višegodišnji socijalni program adaptacije: odlazak u penziju, finansiranje malih i srednjih preduzeća, odnosno njihovo kreditiranje; jednom rečju, smanjenje obima radne snage na onaj nivo koji će omogućiti namenu ovih sredstava, da ŽTP bude mnogo manji teret za poreskog obveznika Republike Srbije kroz budžet.
Koji su širi efekti ove kontragarancije? Pa, prvo, to je da ćemo kroz ovakav zajam omogućiti da železnica ponovo postane vidljiva na mapi evrope, i to u momentu kada se spremamo za popravku koridora 10 na putnom stanju, jer isti takav koridor postoji i u domenu železnice. Godine 2004. će biti olimpijske igre u Atini i veoma je važno da naša železnica bude u stanju da izvrši prevoz i roba i ljudi koji žele da učestvuju u pripremi tog događaja i u samom događaju.
Kao što smo videli, mnoga naša preduzeća danas, kada odlučuju koje prevozno sredstvo da upotrebe, često ne razmišljaju o železnici kao alternativi; a ona je u velikom broju slučajeva, ukoliko se uspostavi minimum uslova da vozovi idu na vreme, da šine omoguće prevoz, da se to radi pod nekim konkurentnim uslovima, najpovoljnija opcija; ovaj zajam će biti prvi korak da se to uspostavi.
Najzad, to znači i da će se na ovaj način rasteretiti putevi, a za one koji žele da se transportuju drumom, stvari će biti povoljnije. Tu je naravno i finansijski efekat. Očekuje se da kroz sprovođenje ovog kredita sam ŽTP, naravno očekuje se i dodatni kredit od Evropske investicione banke koja čeka da se uspostavi ovaj kredit, postane za nekoliko godina - ne bih rekao profitabilno preduzeće, jer, ruku na srce, teško je naći železnicu u Evropi i svetu koja je veoma profitabilno preduzeće, ali razuman cilj bi trebalo da bude da sredstva koja odvajaju srpski poreski obaveznici, kroz budžet, budu znatno manja - što manje budžetski korisnik.
Eto, toliko. To su razlozi zbog kojih vam Vlada Republike Srbije predlaže da usvojite ovaj zakon o kontragaranciji.

Da li izvestioci Odbora za finansije i Zakonodavnog odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Jovan Todorović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS za ovu tačku dnevnog reda.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Đeliću, dozvolite mi da u ime poslaničke grupe SPS-a iznesem nekoliko generalnih stavova i ocena povodom predloga ova dva zakona. Namerno kažem - dva, jer se verovatno neću javljati povodom druge tačke dnevnog reda, zato što mi se čini da je u suštini moguće ispričati jednu potpuno konzistentnu priču, koja se odnosi na oba zaduženja - za elektroprivredu ŽTP-a.

Naravno da socijalisti nemaju ništa protiv da se i na ovaj način rešavaju nagomilani problemi u ŽTP-u, kao i u elektroprivredi Srbije. Ali, ima nekoliko pitanja na koja kao ljudi moramo da dobijemo odgovore i da se nad nekima dobro zamislimo. Najpre, otvara se pitanje budućnosti SRJ. Kao što primećujete, i u jednom i u drugom predlogu zakona obaveze Republike Srbije, odnosno SRJ, počinju da teku od 2005. ili 2006. godine.

Ne znamo kakvo će nam biti stanje, s obzirom da je moguće da nakon tri godine ne postoji nikakva zajednička država Srbije i Crne Gore. Drugo... (žagor), Mićko, kada budeš govorio neću te ometati.

Drugo pitanje je ne samo formalno-pravno nego i suštinsko. U vezi sa predloženim tekstom zakona postavlja se i sledeće pitanje - da li gospodin Đelić i ova vlast DOS-a veruje u konvertibilan dinar ukoliko predviđa da se obaveze prema Evropskoj banci za obnovu i razvoj izmiruju isključivo u evrima, a da je obaveza Republike Srbije da obezbedi odgovarajuću dinarsku protivvrednost saglasno kursu evra, odnosno dinara u odnosu na evro u momentu obezbeđivanja tih sredstava.

Čitava ova priča, takođe, postavlja jedno po mom mišljenju suštinsko pitanje: zna li neko u ovoj zemlji koliki je spoljni dug SRJ a koliko od toga duguje Republika Srbija? Kakvo je to stanje duga? Iz čega se ono sastoji? Kako smo ga u poslednjih godinu i po dana, otkako je DOS došao na vlast, rešavali?

Mi smo svedoci da se u medijima, svih vrsta, u novinama, na televiziji, na radiju, na konferencijama za štampu stalno govori o tome kako se Evropska unija okrenula prema SRJ, kako podržava novu demokratsku, DOS-ovu vlast; kako je MMF odobrio 800 miliona dolara za podršku stabilnom kursu dinara; kako je Međunarodna banka za obnovu i razvoj takođe odobrila odgovarajuća kreditna sredstva, ali verujem da jako mali broj građana zna stvarnu istinu po pitanju spoljnjeg duga naše zemlje.

Dame i gospodo, podsetio bih vas, takođe, na slične odluke koje se odnose na dug koji je ova zemlja imala ili ga ima prema Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj.

Radi se o jednom konsolidacionom zajmu koji je, na osnovu odluke Savezne vlade i Saveznog parlamenta, pretvoren u novi dug Savezne Republike Jugoslavije prema Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj u iznosu od 2,1 milijardu dolara, zaokruženo govoreći. Tih dve milijarde i 100 miliona dolara služe da se vrate stari dugovi: dakle, glavnica, kamata, plus zatezna kamata za kašnjenje u vraćanju glavnice u periodu od 1992. godine do momenta zaključenja novog sporazuma o tzv. konsolidacionom zajmu kod Međunarodne banke za obnovu i razvoj.

Tu se sada postavlja pitanje koliko je međunarodna zajednica objektivno naklonjena novoj DOS-ovoj vlasti, koliko Republici Srbiji i Saveznoj Republici Jugoslaviji, ako nam odobrava novi zajam da bismo vratili stari dug? Za one koji možda nemaju dovoljno informacija o tome, želeo bih da kažem da je Međunarodna banka za obnovu i razvoj deo tzv. Svetske banke, jedna od pet afilijacija i mi smo jedni od osnivača; dakle, govorim o Saveznoj Republici Jugoslaviji kao pravnom sledbeniku Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i jednom od osnivača te Svetske banke.

Svetska banka je osnovana kao agencija Ujedinjenih nacija u isto vreme kada i Međunarodni monetarni fond 1944. godine, a Jugoslavija je i jednoj i drugoj instituciji pristupila 1945. godine. Od tog dana do danas, dame i gospodo, Jugoslaviji je odobreno preko 90 zajmova, koji se ondose na Republiku Srbiju i na Republiku Crnu Goru: 53 projekta je finansirano na području Republike Srbije, a ostatak na području Republike Crne Gore. U finansijskom iskazu to je 6 milijardi i 100 miliona dolara, od kojih je do 30. aprila 1992. godine iskorišćeno 4 milijarde i 300 miliona dolara. Onda je međunarodna zajednica, ta ista o kojoj sada govorimo kao dobronamernoj, uvela sankcije Saveznoj Republici Jugoslaviji i time je sprečila da kao uredan dužnik izmiruje svoje obaveze u proteklom vremenu od 10 godina.

Kao posledica takvih neviđenih sankcija, a zatim i bombardovanja, imamo i stanje u Elektroprivredi i ŽTP. I sada se, gle čuda, ponovo pojavljuje Evropska zajednica, odnosno u formi Evropske banke za obnovu i razvoj koja će nam dati nove kredite, da učinimo ono što zbog njih nismo mogli da učinimo u prethodnih 10 ili 12 godina.

Tu pitamo kakav je zapravo moral Evropske unije, kakav je moral Evropske zajednice, Evropske banke za obnovu i razvoj, a i Međunarodnog monetarnog fonda. Bitno je zato što, vidite, odmah nakon pobede DOS-a na izborima i nakon proglašenja predsednika Vojislava Koštunice za predsednika SRJ, prvu stvar koju je taj čovek učinio bila je da pokrene postupak učlanjivanja SRJ u Ujedinjene nacije, kao novog člana, iako je Jugoslavija bila osnivač Ujedinjenih nacija. Time je zapravo prekinut kontinuitet sa prethodnom Jugoslavijom, što je u ovoj priči o ukupnom spoljnom dugu naše zemlje jako bitno.

Nije nam Međunarodna banka za obnovu i razvoj, koja dakle funkcioniše u okviru Svetske banke, obnovila zajam od 2 milijarde i 100 miliona zato što nas voli, nego zato što je shvatila da je prekinut pravni kontinuitet i da je potrebno novim zajmovima obezbediti vraćanje duga, a od te 2 milijarde i 100 miliona dolara nijedan jedini dolar nije ostao za potrebe jugoslovenske privrede, niti za potrebe privrede Republike Srbije.

Nedavno smo čuli odluku predsednika SAD Džordža Buša da i dalje ostane zamrznuto 300 miliona dolara koje naša preduzeća i banke imaju u SAD. Molim vas, nekada procene govore da je reč i o većim sredstvima, ali zamislite, ako vam neko 12 punih godina drži 300 miliona dolara zarobljeno zbog tzv. spoljnog zida sankcija i zamislite da je cena tog kapitala samo 6% godišnje koliko bi otprilike moglo prema računici gospodina Đelića da se računa da i ovaj kredit košta, za 12 godina to je 100%. Dakle, Amerika nam ne duguje više 300 miliona dolara, nego još 300 miliona po osnovu kamata za neopravdano zadržavanje naših sredstava u svojim bankama. Ukupno nam duguje 600 miliona dolara, a morali bismo da skačemo od sreće ukoliko nam taj isti Džordž Buš i Američki kongres odobre pomoć od 40 miliona dolara.

Prema tome, oni nama ne daju ni naše pare, a kako će nam dati tek njihove, vodeći navodno računa o interesima srpskog naroda, o demokratiji, o budućnosti SRJ itd.

Predlažem vam da kao parlament zahtevamo iscrpnu informaciju o tome kakvo je stvarno stanje spoljnog duga SRJ, koliko su u tome glavnice, kolike su kamate i koliko su zatezne kamate za period koji smo imali u sankcijama i koliko smo do sada povukli kredita od razno-raznih međunarodnih finansijskih institucija da bismo vratili stare kredite.

Tu ću da stanem zato što sam fer čovek i hoću da dozvolim gospodinu Đeliću da mi odgovori na ova pitanja, a računam da su i za vas interesantna, pa da onda eventualno iskorisim svoje pravo i drugih deset minuta.

Zahvaljujem gospodinu Todoroviću.

Reč ima ministar finansija, gospodin Božidar Đelić. Da li želite reč? (Da.)

Ovde ima više stvari. Koliko sam čuo, bila su tri pitanja. Prvo, zašto nam se daju krediti da vratimo zajmove, one stare dugove; drugo, zašto Evropska, tj. Svetska banka nije oprostila više; i treće, da li mi imamo neke povlastice zbog naše spoljne finansijske situacije?
Što se tiče prve situacije, rekao bih, od onog momenta kada smo mi uistinu, kao bivša Jugoslavija, jedan od osnivača, tu je postojao jedan status i od onda Svetska banka i sve njene članice posluju po istom principu, a to je da kao institucija koja će uvek sačuvati najviši rejting na tržištu kapitala, tzv. tri "a"; - da bi mogla da prenosi taj jefitiniji kapital na zemlje koje žele da dobiju kredit kao što smo i mi dobili - ne odobrava smanjenje duga; znači, kako bi rekao naš narod - ne može i jare i pare. To smo mi kao osnivači potpisali u to vreme, znali su se od početka već 50 godina, ti uslovi igre, i to je jedina institucija, sa još nekoliko manjih, gde je to činjenica. Znači, ne može se očekivati da dobijemo veoma povoljne kredite.
A da napomenem, mi kao zemlja, uz onaj kredit o kome ste pričali, dobili smo 540 miliona dolara, sa nula kamatom, dodatnih sredstava da finansiramo naše potrebe u budžetu, prevashodno. Kao što ste čuli, pre neki dan je njihov bord odobrio još 85 miliona dolara, koje ćemo moći da povučemo dosta brzo. Sa jedne strane, imamo ta, ne jeftina, nego nulta kamatna sredstva koja smo mi dobili, a sa druge se mora prihvatiti činjenica da takva jedna institucija, da bi mogla da održi takav rejting na tržištu kapitala, ne oprašta njene stare dugove.
Međutim, ako uđete u detalje, u tehniku i pogledate šta se desilo u pregovorima i sa tom institucijom, možete da vidite da je ona nama kroz produženje roka otplate, kroz momente kada se pravio presek kalkulisanja kamate, kao i zatezne kamate - i ne samo to, nego i kroz smanjenje nekih zateznih kamata, brisanje velikog broja njih i onoga što je ostalo od kamate - videćete da je ona nama u okvirima statuta, gde smo mi potpisali kao osnivač, maksimalno izašla u susret, koliko je to moguće.
Toliko o prvom pitanju. Da nam nisu odobrili taj zajam ne bismo mogli da povlačimo ni ove kredite i to je bio način da uđemo ponovo u igru.
Što se tiče drugog elementa, mislim da sam već odgovorio; ima nekoliko institucija kao ona koja zbog poslovanja ne može da stavi potpis; ali pogledajte šta se desilo u svim onim drugim situacijama. Vi ste govorili o 2,1 milijarde dolara i u pravu ste, ali naš ukupni dug je 12,1 milijardi dolara i naravno da se zna, skoro do zadnjeg miliona dolara, šta duguje Srbija, a šta duguje Crna Gora; razlučili smo do kraja šta duguju preduzeća koja su na teritoriji Kosova i tražimo u pregovorima sa UMNIK-om, u sklopu Rezlucije 1244, da onaj koji ubira javne prihode na teritoriji naše provincije danas bude i onaj koji će otplaćivati te kredite. To nisu male sume. Na 2,1 milijarde dolara, ako se dobro sećam, 200 miliona dolara otpada na Crnu Goru, a 400 miliona otpada na preduzeća koja se nalaze na teritoriji AP Kosovo i Metohija. Znači, to nije mala para.
Dugovi su odvojeni i na onome što je zatečeno, a to nije izuzetak Svetske banke, tu su nam naši poverioci izašli u susret, kao što nisu izašli u susret ni jednoj srednje razvijenoj zemlji u onih 45 godina Pariskog kluba. Tamo gde je Hrvatska dobila nula otpisa mi smo dobili 66% otpisa. Sada, sa glasanjem i potpisivanjem trogodišnjeg aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom, omogućeno je smanjenje u ovom momentu za 51%.
Ni Poljska nije imala takvu privilegiju. Ona je dobila 50% otpisa duga, ali ne u istom koraku i ne u istom ritmu kao što smo mi dobili. Znači, od svih zemalja našeg ranga i gabarita mi smo dobili najpovoljniji tretman našeg duga, koji je ikada dao Pariski klub. Sada su u toku pregovori sa tzv. Londonskim klubom, gde se nalaze komercijalne banke i tu je naravno čist komercijalni interes, ali sudeći po zadnjim indicijama, mislim da ćemo uspeti da dođemo do i te kako povoljnih uslova za otpis i reprogram našeg duga. Od svih republika bivše Jugoslavije, Srbija tj. SRJ je sa Bosnom i Hercegovinom dobila najpovoljnije uslove za otplatu.
Treća stvar; ako pogledate odobravanje novih kredita, mogu da kažem da smo imali priliku sa gospodinom Labusom, koji je vodio Delegaciju SRJ u Bukurešt na godišnju sednicu Evropske banke za razvoj i obnovu, da vidimo kako je u dve godine razvoja novih poslova sa našom zemljom, Srbija, ako se koncentrišem na nju, sa 230 miliona evra već odobrenog kredita, 57 miliona evra i ovih 100 miliona evra su naravno deo toga, kao i onoga što se očekuje ove godine, ukupno oko pola milijarde evra, privukla u vidu svežeg novca, samo iz te institucije više novca nego što su Makedonija, Bosna, Slovenija ili bilo koja druga bivša republika, sa izuzetkom Hrvatske, privukle u zadnjih 10 godina.
To pokazuje interesovanje i angažman ekipa koje su radile na ovome. Mogu da kažem da su rukovodstva EPS-a i ŽTP-a pobrala visoke ocene za profesionalnost u izradi ove dokumentacije. Zbog toga smo u stanju da relativno brzo predložimo ovo i da taj svež novac, koji je toliko nužan za revitalizaciju ŽTP-a i EPS-a, dođe u ta preduzeća. Znači, ono o čemu ste pričali je ono na šta je Jugoslavije pristala davne 1945. godine; a za sve ostalo najbolji uslovi od bilo koje zemlje u Evropi.

Da li želi reč neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa?
Reč ima narodni poslanik Dragan Marković, predsednik poslaničke grupe SSJ.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mi iz Stranke srpskog jedinstva smo očekivali da će ministar Đelić da nam donese prvo izveštaj gde su potrošene pare od prethodne garancije. Od kad smo ušli u ovu skupštinu mi samo dajemo nekakvu garanciju, uzimamo nekakve kredite, a ne znamo gde te pare idu.
Dalje, u svom govoru ministar Đelić je rekao da mi dugujemo 12 milijardi dolara. Poznato je, gospodine Đeliću, da je vama obećano pre 5. oktobra da će 6 milijardi dolara stići u Jugoslaviju, pa ste mogli te iste pare da vratite i da smanjimo dug na 6 milijardi. To nije urađeno.
Meni nije poznato, a mislim ni građanima Srbije, gde su otišle pare, koje su došle i za šta uopšte su potrošene. Takođe, trebalo je da donesete izveštaj o donacijama, koliko je donacija stiglo u Srbiju i Jugoslaviju, a da pri tom građani Srbije od toga nisu imali nikakve koristi; ako se podsetimo da je došlo mnogo mazuta, mnogo nafte, a cena grejanja po gradovima u Srbiji je enormno išla gore, čak 800 do 900% povećana je startu.
Takođe smo očekivali da kažete kako će to privreda da stane na svoje noge. Vi ovde kritikujete železnicu i u redu; ali železnica nije propala sama po sebi gospodine Đeliću. Zna se da neka roba treba da ulazi u te vagone, što znači da je potrebna proizvodnja u nekim fabrikama, jer ta železnica služi da prevozi tu robu. Sa druge strane je poznato da je proizvodnja u Srbiji u drastičnom padu, a to znači da vi koji treba da obezbidte proizvodnju i stvorite određene uslove privredi niste to uradili i zato je železnica u ovakvoj situaciji. Nisu železničari krivi i u onom štrajku koji je bio trebalo je da istraju do kraja. Mislim da su bili u pravu.
Pominje se ovde vaša popularnost u inostranstvu. Ako je tolika vaša popularnost u inostranstvu, zašto se onda tranzitni saobraćaj ne odvija preko naše zemlje? Imamo dovoljno pruga u Srbiji; moram da vas podsetim da toliko ranžirnih stanica u Srbiji ima, konkretno u Lapovu je nekada bilo 1.000 vagona u toj ranžirnoj stanici, a danas ne možete videti 10 vagona. To znači da ništa u ovoj državi ne radi posle 5. oktobra, gospodine Đeliću. Sećam se da su pre 5. oktobra neki vagoni nešto prevozili, a sada su prazni vagoni tamo gde su se zatekli od 5. oktobra, tako da je veoma teška situacija u našoj zemlji.
Najzad sam očekivao da donesete neki predlog ovde i da damo garanciju, a da naša država uzme kredit i da te pare idu za poljoprivredu. Kada ćete to uraditi, pošto nemamo ministra za poljoprivredu? Stranka srpskog jedinstva je spremna da podrži takav predlog, da se takav kredit obezbedi našim poljoprivrednim proizvođačima; jer, mi se stalno upoređujemo sa zemljama sa Zapada, kako su tamo cene poljoprivrednih proizvoda mnogo niže nego kod nas, a sa druge strane zaboravljamo da oni tamo imaju mnogo bolje uslove; poljoprivredni proizvođači u tim zemljama Evrope ne koriste se samo jednom u četiri godine kada je izborna kampanja, nego svake godine znaju kolika je otkupna cena, svake godine znaju koliki je kredit koji će dobiti i kada će taj kredit vratiti.
Zatim smo očekivali da ćete doneti jedan program, a Stranka srpskog jedinstva bi to podržala, da nabrojite 10 fabrika u Srbiji i da kažete da će biti obezbeđen kredit u vrednosti 10 milijardi dolara, pošto vi baratate samo sa milijardama kada su javni skupovi, a da te pare idu za "Zastavu" za "Prvu petoletku", za "Elektronsku industriju", za "Fabriku kablova", najveći gigant u Pomoravskom okrugu i za ostale fabrike u Srbiji, jer je poznato da radnici više ne mogu da žive od svog rada.
Vi ste obećali pre 5. oktobra da će biti povećanje proizvodnje. Sada imamo veliki broj radnika koji ostaju bez posla i kažemo da imaju priliku da formiraju neka nova mala i srednja preduzeća; vi kao ministar finansija znate da ne može neko da formira malo i srednje preduzeće ukoliko nema neki početni kapital, a sa druge strane kažete da može da uzme kredit; kako da uzme kredit kada nije kreditno sposoban i kada tabulacija treba da bude tri puta veća nego sam kredit.
Takvo pitanje mi iz SSJ-a želimo da postavimo vama u ovoj skupštini. Molim vas da nam to jednom odgovorite. Imamo retku sreću da vi dođete u ovu salu i da budete sa nama, ali da nam odgovorite: kada će ti ljudi da dobiju kredit, odnosno poljoprivredni proizvođači? Takođe se postavlja pitanje, i mi bismo podržali da ste vi to doneli u ovu skupštinu, šta je sa penzionerima i sa onima koji imaju male penzije, odnosno taj socijalni program. Vi kao ministar finansija treba da donesete socijalni program u ovu skupštinu.
Građani Srbije, to je tema; kredit, kako pomoći građanima; jeste gospođa Nedo, to je tema. Tema je uvek kada se radi o građanima Srbije, tako da znate. A i ovi vaši iz kulture nešto nisu baš zadovoljni, gospođa Nedo, kažu kada ste tu vi ne diskutujete, ne borite se za kulturu itd, a jedino je vama bolje, a njima je mnogo gore.

Gospodine Markoviću, molim vas da se vratite na temu dnevnog reda.

Dobro, vraćam se na temu, zaboravio sam da vi predsedavate, izvinjavam se. Ono što je najgore za SSJ, gospodine Đeliću, ali ovo je opasno i za ostale partije, odnosno za one ljudi koji će da ostanu da žive u Jugoslaviji - ovaj kredit se vraća 2006. godine. Vi 2006. godine, a sada smem da potpišem sve svoje nekretnine koje imam, nećete biti u Parizu. Vi ćete otići u neku državu gde niko nikada ne može da vas nađe. Ali da znate, karta za Mars još ne postoji, tako da će vas građani Srbije naći.
Molim vas, izađite i recite mi kada ćete pomoći poljoprivrednicima, penzionerima, radnicima koji ostaju bez posla, prosvetnim radnicima, zdravstvenim radnicima, Srbima sa Kosmeta; takvu garanciju SSJ će podržati. Za ovakvu garanciju, sa rokom vraćanja od 2006. godine, kada vi više nećete biti tu, kada SSJ mora da stvori uslove da se taj kredit vrati, nećemo glasati. Hvala.