Za reč se javio narodni poslanik Vojislav Šešelj, predsednik poslaničke grupe SRS. Da li koristite odjednom 20 minuta, da vas ne prekidam?

Da. Dame i gospodo narodni poslanici, mi srpski radikali upozoravali smo Vladu Republike Srbije krajem prošle godine, kada je izglasan, da aktuelni zakon o budžetu nije realan, da poreska politika nije promišljena i da ti poreski prihodi koji su planirani ne mogu da budu ostvareni. Pokazalo se da ste vi za prva četiri meseca ove godine ostvarili oko 29,7% planiranih poreskih prihoda. Dakle, nedostaje vam nešto više od 3% da biste onu godišnju dinamiku mogli da ostvarite.
Naravno, vi ovde još niste stigli da obračunate poreze, porez na nekretnine, odnosno porez na imovinu, pošto ste oklevali nekoliko meseci sa određivanjem poreskih stopa, obračunom poreske osnovice i ukupnog iznosa koji se plaća, pa kada ste videli da ćete imati podbačaj u realizaciji mnogih drugih budžetskih stavki, onda ste do neba digli taj porez na nekretnine; on je sada u proseku 50% veći nego što je bio prošle godine.
To su zvanični podaci koje je uprava javnih prihoda, preko svojih najviših funkcionera, iznela u javnost. Ako to nije tačno, ministar Đelić je onda trebalo u javnosti to da demantuje, te svoje funkcionere koji su izašli sa takvim informacijama. Jedan od njih je bio i Aleksandar Radović. Nije objavio fotografiju u intervjuu koji je dao za izvesne novine, ali su zato intervju objavili na nekoliko strana.
Ovde se postavlja pitanje: zašto dolazi do podbačaja u naplati određenih budžetskih stavki kroz poreze? Zato što je vaša nerealna ambicija da ostvarite solidan ekonomski rast, industrijski rast u ovoj godini uz dizanje poreskih stopa. Ne može i jedno i drugo.
Ne možete u isto vreme da dižete poreze do neba, poreska opterećenja za sve privredne subjekte, a sa druge strane da očekujete realni privredni rast. Vi možete imati privredni rast iskazan kroz neke lažne statističke proračune, gde ćete više cene pojedinih proizvoda, na primer struje, obračunavati kao veću proizvodnju, pa je prošle godine proizvedena ta i ta suma struje izražena u novcu, a ove godine je to mnogo više.
Juče je novi ministar energetike na televiziji najavio poskupljenje struje od 50%. Vi krajem godine možete da kažete da ste i proizveli 50% više struje jer ste 50% više naplatili, ali to nije realno iskazivanje stanja u proizvodnji, nego zamazivanje očiju javnosti na osnovu nekih nestručnih i nerealnih pokazatelja.
Ako vi vaš ekonomski rast ostvarujete samo dizanjem cena, onda tu nikakvog rasta ne može biti. Rast bruto domaćeg proizvoda, planiran na 4% za ovu godinu, nerealan je i ne može se ostvariti. Rast cena ste planirali 20% i taj rast je već prevaziđen, iako ga vi pokušavate preko nekih naručenih istraživanja pojedinih agencija, pojedinih ekonomskih instituta predstaviti mnogo nižim nego što je on u stvarnosti. To ne prolazi kod naroda, jer ljudi nisu slepi i vide koliko cene i dalje svakodnevno rastu.
Zatim, sama industrijska proizvodnja ne može da raste 2-3% ove godine jer nema gde to da se ostvari. Dajte primer bar nekoliko fabrika u ovoj zemlji koje mogu da povuku taj industrijski rast; nema ih. Svaka od tih fabrika ima problem sa padom proizvodnje, realizacije i naplate. U uslužnom sektoru ste planirali rast od 15%. A gde? U građevinarstvu; kažete naročito u oblasti građevinarstva. Gde se to ostvaruje? Nećete valjda rušenje objekata koji su građeni bez dozvole da proglasite rastom u sferi uslužnih delatnosti. Tog rasta nigde nema.
Dobro, vi koji se u ovo ne razumete, shvatam da ste nestrpljivi i morate da budete, pošto morate da ostvarite ovaj umanjeni kvorum, ali pokušajte bar nešto da naučite iz ove rasprave.
Što se tiče rasta zarada, on se ovde može iskazati kroz rast budžetskih prihoda na osnovu oporezivanja zarada i to je stavka koja vam konstantno raste. Ali, porast zarada nije praćen porastom životnog standarda. U praksi se dešava nešto sasvim suprotno od onoga što je planirano. Zarade rastu u konkretnim novčanim iznosima, ali istovremeno životni standard opada, što znači da rast plata ne prati rast cena, pojednostavljeno.
Jedino od svega što ste planirali uspevate da ostvarite smanjivanje broja zaposlenih i zaista otpuštanje radnika je sve brže u mnogim privrednim i vanprivrednim delatnostima. Nameće se ovde, kao jedno od ključnih pitanja, zašto vam je ovoliki podbačaj u naplati poreza na ekstraprofit? Zašto taj porez niste naplatili u onom iznosu u kom ste najavili? Zbog selektivne naplate. Vrebali ste samo političke protivnike, politički nepodobne pojedince i firme, njima naplaćivali, a onima koji su bliski režimu gledali ste kroz prste i nemate nijednu moćnu firmu blisku režimu ili pojedinca u strukturi vlasti koji su platili iole ozbiljan porez na ekstraprofit. To je tačno.
Ministre, treba da objasnite zašto je ovoliki podbačaj u naplati poreza na ekstraprofit; na stranu što je taj porez protivustavan, što će ga verovatno sada ovaj popunjeni Ustavni sud proglasiti za koji dan neustavnim, pa ćete tada, po svoj prilici, morati da prekinete naplatu. Jeste li vi očekivali možda da će to svakako biti proglašeno neustavnim, pa da ne morate posle da vraćate pare; samo nekima da naplatite, a onda ćete reći - oni su takvi i takvi, pa im ne treba vraćati pare.
Kod ove stavke koja se tiče upotrebe budžetskih sredstava, korišćenja budžetskih sredstava, odnosno trošenja, postoje vrlo indikativni podaci.
Idealno je kada svi budžetski korisnici za prvi kvartal ostvare planiranu potrošnju. Dakle, kada procentualno prate ukupni iznos određen za tu godinu, predviđen za tu godinu. Vi tu imate velika odstupanja i kroz ta odstupanja mi možemo sagledati koji su prioriteti Vlade Srbije, kome je Vlada majka, kome maćeha. Evo najdrastičnijih primera. Ministarstvo pravde i lokalne samouprave imalo je realizaciju 57,3%. To je tabela dva na strani 50, na dnu strane. Dakle, za prvi kvartal 57,3%. Ukoliko se ovom dinamikom u tom ministarstvu nastavi trošenje para, za celu godinu to će biti najmanje 170%. Oni mogu svaku pohvalu da dožive u ovoj Narodnoj skupštini, jer čim ovoliko mnogo troše podrazumeva se da mnogo rade, ali je sada ključno pitanje šta rade.
(Nenad Bogdanović: Kako si izračunao?)
Ja sam rekao - najmanje 170%; može biti samo veći iznos, jer je 57% u prva četiri meseca već potrošeno. Gledajte sada kako stoje pravosudni organi sa tog aspekta. Što se tiče pravosudnih organa, Vrhovni sud ima 30%, Viši privredni 26,7%, Tužilaštvo skoro 30%, Pravobranilaštvo 34,5%, jer ono vam je potrebnije i ono štiti interese Vlade u građanskim parnicama, zatim okružni sudovi 27,4%, opštinski sudovi 26,6%, privredni sudovi 26,9%, okružna javna tužilaštva 26%.
Ministar bi trebalo da objasni ovu disproporciju, zbog čega se ona pojavila, koji su razlozi i šta će se desiti u ostala dva kvartala ove godine, da li će se ovaj trend nastaviti, pa će Ministarstvo pravde uspeti da istera i više od 170% od svoje budžetske stavke, a da li će pravosudni organi da imaju veću realizaciju u mesecima koji slede. Možda ste hteli namerno da ih izgladnjavate, pa gladan čovek kada mesec dana ne vidi hleba onda dobije celu veknu da bude srećan i presrećan. Ne znam koji su vaši razlozi, ali znam koje su posledice takve ekonomske politike.
Interesantno je da imate podbačaj kod Ministarstva unutrašnjih poslova, što znači da želite da smanjite broj zaposlenih u policiji, iako je policija mala i minimalna. Ranije ste govorili da u Srbiji ima 150.000 policajaca, a sada se ispostavilo da ih nema više od 25.000. Znači, šest puta manje nego što ste govorili u predizbornoj kampanji i to vam je malo. Iz nekog razloga policija vam ne treba i iz nekog razloga policija nekome smeta. Svi znamo kome smeta policija. Naravno, jedan broj policajaca se smanji tako što se generali likvidiraju, a drugi broj mnogo tiše, kroz otkaze, zbog odlaska na druge poslove ili ostajanja bez posla.
Možete do mile volje da mi upadate u reč, to meni apsolutno ne smeta, to pokazuje vas u pravom svetlu, a ne mene. Da vidimo dalje kako se odnosite prema studentima. Stavka predviđena za studentski standard realizovana je samo sa 20,3%. Zašto? Zaboravili ste one jadne studente koji su se godinama po ciči zimi smrzavali, jer ste im obećavali bolji studentski standard, bolje uslove studiranja itd. Sada im odjednom ne treba ni studentski dom, ne treba im hrana u studentskim menzama, ne treba im ništa. Kod njih je realizacija samo 20%. Zašto je kod njih realizacija smanjena za više od jedne trećine za ova četiri meseca?
Kako se odnosite prema naučnoj delatnosti? Nauka takođe u vašem sistemu vlasti ne predstavlja delatnost od opšteg društvenog značaja, ne predstavlja nešto za šta država treba da troši svoje pare. Vi imate mnogo važnije potrebe i imate mnogo uputnije načine za trošenje sredstava. Zato ste za nauku, prema ovim pokazateljima, izdvojili skoro dvostruko manje od onog iznosa koji je planiran. Ministarstvo za nauku, tehnologiju i razvoj ima najmanju realizaciju. Oni govore o izdacima za funkcionisanje organa, da je izvršenje 1,5%, a to nije toliko važno. Međutim, ostale specijalizovane usluge 14,5%, a iz budžeta Republike Srbije 12,1%. Zašto je to tako?
Zašto Srpska akademija nauka spada u one ustanove kod kojih postoji veliki podbačaj u finansiranju budžetskim sredstvima? Zašto Srpska akademija nauka ima samo 26,9% realizaciju za ova četiri meseca? Znači li to da vam Akademija nauka ne treba? Znači li to da bi trebalo sprečiti akademska istraživanja i da ćete ubijati sve društvene nauke u našoj zemlji tako što ćete ih proglašavati nacističkim, uz recenzije profesora Univerziteta iz Bolonje ili iz drugih zemalja Evropske unije? Ako su vrhunski intelektualci, poput Slavenka Terzića i Radoša Ljušića, došli pod udar takvih recenzija šta onda mogu da očekuju oni koji se još nisu afirmisali u javnom i naučnom životu, šta da očekuju oni koji su tek na startu svoje naučne, odnosno akademske karijere. Hoće li država da potcenjuje dalje nauku, hoće li možda da ukida nauku?
Pogledajte šta ste uradili u sferi obrazovanja. Osnovno obrazovanje ima realizaciju 25%, osam procenata manje nego što je trebalo. Trebalo je namanje 33% za ova četiri meseca. Srednje obrazovanje 24,8%, učenički standard 24%, više i univerzitetsko obrazovanje 24,8%. Nije bitno gde ja trenutno predajem ili ne predajem. Bitno je za nekoliko meseci da će biti najkompromitantnije u javnom životu ako je neko uopšte poznavao nekog DOS-ovca. Ako je čovek imao u komšiluku DOS-ovca, to će mu biti kompromitantno u društvenom životu.
Zašto ovako postupate sa osnovnim, srednjim školama i fakultetima? Zato što pokušavate mnoge od tih fakulteta da uništite, a paralelno sa tim ste dozvolili da se na nekontrolisan način otvaraju privatni fakulteti i da pojedini profesori sa državnih fakulteta drže nastavu na tim privatnim fakultetima. Gde vam je tu upravni nadzor? Gde vam je prosvetna inspekcija? Kako može, na primer, profesor državnog pravnog fakulteta istovremeno da drži nastavu na privatnom fakultetu za poslovno pravo? U kojoj to još zemlji na svetu može?
Postoje oglasi u novinama za upis studenata na te fakultete, pratite malo i štampu. Gospodine Jovanoviću, ako vi niste stigli da izučite azbuku za ovo vaše dosadašnje školovanje, ja tu nisam kriv, to postoji.
Lažem, je li? E, to vodi bračni par Vodinelić, koji su u isto vreme i profesori Pravnog fakulteta, državnog, i koji još vode taj privatni fakultet. To je kod vas moguće, vi to podržavate, vama to nije nikakav problem, a kada se to javno saopšti sa govornice, onda kažete da lažem. Možete i to da govorite bez ikakve intervencije predsedavajućeg, jer kada ste počeli da izbacujete cele poslaničke grupe iz Narodne skupštine, sve je ovde dozvoljeno. Možete sledeći put doći ovde sa sabljama, sa puškama i tako da uvodite red.....
(Predsednik: Gospodine Šešelj, molim vas da se vratite na temu ... nije vreme nego tema.)
Isteklo vreme? Nisam odstupio od teme, nego vodim dijalog sa poslanicima koji se ne usuđuju da izađu za govornicu i polemišu, nego dobacuju iz klupa i misle da je to adekvatan način političke borbe. Videćemo gde će vas dovesti taj način političke borbe. Bilo je i većih junoša od vas, pa ne znam šta se sa njima desilo, videćemo šta će se sa vama desiti.
Kakva je situacija kod Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede? Gledajte kakvi drastični podaci: za funkcionisanje organa tog ministarstva potrošeno je 52,3% ukupnog predviđenog godišnjeg novca, za četiri meseca je potrošeno 52%! A za tekuće subvencije 17%. Znači, na subvencije samo 17%, a za rad organa Ministarstva 52%. Ovde verovatno postoji neko objašnjenje, a to će ministar valjda da objasni. Zašto je to tako? Neko je dobacio - vadio cisterne iz Dunava; možda je. Da li je to nadležnost njegovog ministarstva? To bi trebalo da vadi Sreten Lukić koji je to ubacivao u Dunav, nije to Veselinov ubacivao, da li je tako Veselinov? Ti loviš ove ptice, jelene, divlje svinje i tako, ali još nisi hladnjače bacao u Dunav. Jesi li, nisi počeo?
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
Hteo bih da završim samo konstatacijom da ovaj zakonski projekat rebalansa budžeta predstavlja pravo svedočanstvo vaše ekonomske politike. Iz ovoga se može sagledati koje su osnovne tendencije vaše ekonomske politike, i tako će nas situacija zateći već na jesen, kada narod iskusi njene posledice.

Da li se još neko od predsednika, odnosno prestavnika poslaničkih grupa prijavljuje za reč? (Ne.)
Reč želi predsednik Vlade, gospodin Zoran Đinđić, izvolite.

Gospodo narodni poslanici, sasvim sigurno da se u koncepciji budžeta jedne vlade odslikava njena generalna politika i to nije drugačije ni u našoj zemlji. Naravno, budžet se pravi na godišnjem nivou, zbog toga što postoje i neke sezonske pravilnosti u njemu iako taj presek stanja na tromesečnom, četvoromesečnom ili polugodišnjem nivou sasvim sigurno nije u svakom od tih trenutaka ispunjen na isti način.
Postoje neke zemlje u kojima se budžet usvaja na dve godine; u pojedinim je iznet predlog da se usvoji budžet čak za četiri godine, dok traje mandat jedne vlade, baš zbog potrebe da se kroz budžetsku politiku zapravo vodi politika zemlje i da se ne uzimaju samo etape na tom putu, nego da se uzme celina koja se onda na kraju prezentuje biračima; na kraju se postavlja pitanje da li je kroz taj budžet zapravo ta politika bila na efikasan način sprovođena. Tako bismo lako mogli da u svakoj zemlji u svakom trenutku vidimo šta je izvršeno manje, a šta više. Međutim, opozicija ni u jednoj zemlji ne bi postavljala pitanje onoga što je izvršeno više, nego bi uvek postavljala pitanje onoga što je izvršeno manje.
Suština je u tome da je zapravo taj novac trošen na način predviđen budžetom i da na kraju i jedna i druga strana moraju da se poklope. Na kraju svi korisnici treba da budu na svome. Vrlo je providno ako kritikujemo ono što nije ostvareno, a ne kažemo šta je ostvareno i možda više nego što je predviđeno. Naravno, nažalost, to što je više ostvareno nego što je predviđeno do kraja godine će se vratiti na svoju meru. Niko neće moći bez rebalansa budžeta i bez odobrenja Narodne skupštine da prevrši tu svoju meru.
Postavlja se ovde nekoliko suštinskih i konkretnih pitanja; osvrnuo bih se više na ta suštinska. Suštinsko je pitanje budžetskog deficita i šta je njegova uloga. Vrlo je neobično da neko ko zastupa stranku u vreme čije vlade je deficit bio otprilike 15% (što je jedan od najvećih, zapravo, u istoriji ovog podneblja, jer ima i nekih drugih zemalja koje možda imaju veći deficit, na nekim drugim kontinentima) sada postavlja pitanje budžetskog deficita od 2 ili 3%, i to deficita koji je prikazan, za koji se tačno navodi njegovo poreklo i na koji način će biti pokriven.
Ono što je važno kod deficita, i biće u narednim godinama važno, to je da ta finansijska filozofija koja kaže da je najbolje nemati deficit nije dobra za zemlju u razvoju. Tako smo mi prošle godine bili zemlja sa možda najmanjim budžetskim deficitom u Evropi, i to je bilo dobro za naš imidž, ali nije dobro za našu ekonomiju.
Znači, moramo da se pomirimo sa tim da ćemo u narednih 7-8 godina, sve dok ne uđemo u poslednju fazu pregovora za Evropsku uniju, kada ćemo morati, naravno, da poštujemo neka druga pravila, da pokušamo da budžetski deficit koristimo kao sredstvo razvojne politike. Ali ne budžetski deficit za finansiranje potrošnje, nego za finansiranje investicija, koje će onda moći, za 3, 4, 5 godina, da vrate uloženo.
Naši pregovori sa MMF-om na tu temu su teški, kao i svake druge zemlje, jer jako je teško proceniti šta je to investicija. Naravno, svaka vlada može da kaže da iz budžetskog deficita finansira investiciju, ali zato budžetske prihode koristi da daje malo veće plate gde nisu zarađene. Onda se samo praktično kroz taj deficit finansiraju neke investicije za koje bi možda postojali izvori u budžetu kada bi politika vlade bila disciplinovanija.
Zato je teško dobiti međunarodnu dozvolu koja na kraju rezultira u potvrdi da ste vi jedna dobra ekonomija za budžetski deficit. Zato je to jedno osetljivo pitanje. Ali ga tako tretirati - otprilike, najbolje bi bilo da ga nema ili evo, imate ga 2%, pa sada vidite da imate velik problem - mislim da je suviše jednostavno i da ne dodiruje suštinu problema.
Što se tiče dva osnovna pitanja, šta su limitirajući faktori ovog budžeta i uopšte naše budžetske politike i zbog čega ne možemo da primenimo predlog koji razumno zvuči, a to je: smanjite poreze, pustite ljude da posluju, pustite ljude da žive; kroz oporezivanje toga što se zaradi stvorićete prihode; zašto mi to ne možemo tek tako da prihvatimo?
Zato što ni penzionerima, ni drugima koji dobijaju novac iz budžeta, pošto nisu npr. ni doprinosi za zdravstveno osiguranje dovoljni, ne možemo da kažemo - sačekajte sa penzijama dok se privreda ne postavi na noge i sačekajmo sa rashodima koji počivaju na pravima. A da mi nemamo tolike izdatke za penziono osiguranje koje dodajemo iz budžeta, mi bismo mogli upola manji porez da imamo. To pogledajte i videćete: ako bismo smanjili poreze i nebismo imali neposredno širu poresku osnovicu i ne bi neposredno posle toga više ljudi plaćalo poreze, onda ne bi bilo novca za penzije.
Šta je tu koka, a šta jaje? Šta je uzrok, a šta posledica? Mislim da je primarno to da ljudi koji su stekli određena prava u određenom periodu moraju da budu namireni. Moramo da se snalazimo i po cenu da privredni oporavak duže traje moramo da imamo novac za penzije. To je politička odluka, to je rizična odluka, jer može da se desi da to što izdvajamo za potrošnju na kraju uguši one koji to plaćaju.
Ne vidim drugu mogućnost do daljnjeg, nego da igramo na to očekivanje da će naša privreda da se drugim mehanizmima oporavi, a da ti porezi koji se plaćaju budu takvi da možemo svoje rashode, koje smo zatekli i o kojima ne možemo da pregovaramo jer su takvi kakvi jesu, da pokrivamo.
Mislim da je, uprkos tome, apsolutno tačno ono što je rekao ministar Đelić, a to je da je u proteklih godinu dana, na nivou maj - maj ili april - april, u ovoj zemlji došlo do realnog porasta standarda, otprilike 40%; došlo je do realnog porasta plata u odnosu na porast troškova života; danas je potrebno otprilike 50% realnih prihoda da bi se platili isti proizvodi, osnovne životne namirnice i komunalne usluge, kao pre dve godine; to je realno stanje na nivou proseka.
Ako sad kažemo - ne možemo da verujemo tim statistikama, nego ćemo da verujemo narodu na ulici; ne znam koja je to naučna metoda; jer, na ulici ima različitih ljudi: neki sada mnogo bolje, a neki mnogo lošije žive. Ali, u proseku, ako govorimo o statističkim zavodima Jugoslavije i Srbije, njihove podatke, objavljivane u proteklih 20 godina, uvek smo uzimali kao merodavne, pa i sada. Ako postoji, recite nam koja druga institucija daje merodavne podatke.
Dakle, sasvim sigurno da je mala količina stvari koje neko može da kupi za 300, pa i za 1.000 maraka; sigurno je nezadovoljstvo ljudi veće ako sada vide da veći broj stvari ne mogu da kupe, jer potencijalno bi možda mogli da ih kupe. Pre dve godine jedini izbor je bio: da li će biti rata i da li ću biti mobilisan; ako ne, dobro sam prošao. Danas je pitanje da li mogu da odem na more u Grčku, u Crnu Goru, u banju? Ako ne mogu, nesrećan sam; ne mogu svoje dete da pošaljem, to je bolno i nesrećan sam; ali, to je proširenje slobode.
Polje mogućih izbora se povećalo i ljudi su postali svesni toga šta sve ne mogu, a voleli bi da kupe. Sa povećanjem životnog standarda ljudi će biti sve nezadovoljniji u tom smislu, jer su ljudi najnezadovoljniji u zemljama gde imaju mnogo para, jer ni sa tih mnogo para ne mogu da kupe sve to za šta znaju da postoji i da bi moglo da se kupi.
Naš narod je počeo da stvara nezadovoljstvo u pogledu budućnosti, a ne samo u pogledu prošlosti. Ljudi su se okrenuli budućnosti i nezadovoljni su zato što ne mogu da kupe i priušte sebi sve ono što zaslužuju. Ali, to je pozitivan odnos prema realnosti i ne bih na osnovu tog nezadovoljstva merio realne činjenice. Realne činjenice su da ljudi danas svojim novcem mogu da kupe mnogo više istih tih stvari nego pre dve godine.
Naravno, radi se o proseku, kao što se i onda radilo o proseku. Mnogi ljudi su ispod proseka u našoj zemlji, a neki ljudi su iznad proseka, ali mi opet nemamo dovoljno dobre statističke podatke da bismo mogli da govorimo o grupama stanovništva. Trudimo se da modernizujemo i tu službu; da bismo za godinu ili dve mogli da kažemo - 10% stanovništva, taj i taj, živi tako i tako, sledećih 10% tako i tako, pa da onda znamo koji su ljudi ispod egzistencijalnog minimuma; mada je prosek pristojan.
U Americi su sedamdesetih godina postojali čitavi delovi Amerike gde nije bilo struje. Postojali su ljudi koji su živeli na nivou Afrike, milioni ljudi 1964. godine, a prosek u toj zemlji je bio jedan od najvećih u svetu. Znači, nismo samo mi zemlja u kojoj je taj prosek takav da možda ne pokriva sve slojeve stanovništva, ali je prosek vrlo važan da bi se stanje ocenilo uporedo sa nekim prethodnim godinama, jer i tada je bilo ljudi koji su bili bogati i ljudi koji su bili jako siromašni.
Konačno, poslednja stvar koja je vrlo bitna, strateške prirode, u pogledu privatizacije; u našoj javnosti se mnogo na protivrečan način diskutuje o tome šta treba uraditi prvo: prestrukturisati preduzeća pa ih privatizovati ili obrnuto - privatizovati ih pa prestrukturisati; koja prvo prodavati - dobra ili loša. Ovo drugo je čisto retoričko pitanje: možemo da prodajemo preduzeća koja neko želi da kupi.
Naš Zakon o privatizaciji kaže da svako može da podnese inicijativu za privatizaciju. Znači, svako: menadžment postojećeg preduzeća, kupac, agencija, lokalna zajednica. Ko ima neku ideju da bi to preduzeće moglo da bude interesantno, može da pokrene postupak privatizacije. Ali, ako niko ne pokrene tu inicijativu, pa ne možete vi da nudite nešto što niko ne želi. Vi možete da nudite, ali to je samo privid. Naravno da će biti privatizovana ona preduzeća koja neko želi da kupi.
Sada menadžmenti i direktori nekih preduzeća na naslovnim stranicama novina tvrde - Vlada žuri da nas proda. Ne, nego Vlada treba da sačeka da oni i dalje prazne ta preduzeća, pa da budu toliko bezvredna da ih onda oni zadrže, jer niko neće hteti da ih kupi. Naravno, ako neko izrazi interes da želi da privatizuje neko preduzeće, da ga kupi po uslovima koji su zakonom definisani, taj postupak se pokreće. Svakako da je cilj da sva ta preduzeća što pre dobiju svog vlasnika, svoj menadžment i da uđu u neke sveže investicije.
Sada se postavlja pitanje zašto Vlada Srbije taj novac koji skupi od poreskih obveznika ne uloži najpre u restrukturisanje postojećih preduzeća da bi ona malo dobila na vrednosti, pa ih onda ne prodaje u nekom periodu od sedam, osam ili deset godina. Nema mnogo istorijskih iskustava da je to uspelo. U zemljama naše veličine nema čak možda ni jedne. U manjim zemljama, Sloveniji, Litvaniji, ne znam da li ima nekih drugih slučajeva, gde su male privrede, gde se ljudi poznaju, pa je onda bilo moguće kroz politički, socijalni i taj drugi kontekst ta preduzeća postepeno kao državna restrukturisati; a možda nisu ni bila u tako lošem stanju.
To možda može da uspe; u našoj zemlji sasvim sigurno to ne bi uspelo. Nema nikakvih garancija da bi postojeći menadžment novac koji se ulaže iskoristio za restrukturisanje tih preduzeća, a ne za uspostavljanje svoje još čvršće pozicije, plaćanje zaostalih dugova, podizanje plata; i taj novac bi bio potrošen. To znači da mi ne možemo, ma koliko to zvučalo privlačno, da restrukturišemo preduzeća, pa da ih posle privatizujemo, jer nemamo taj menadžment, nemamo tih par hiljada ili desetine hiljada ljudi koji bi mogli to da urade.
Naprosto, menadžment u većini slabih preduzeća su isti ti ljudi koji su ta preduzeća uveli u probleme. Malo je verovatno da bi u tom velikom broju slučajeva isti ti ljudi mogli sada, uz neku finansijsku injekciju, da podignu ta preduzeća i da onda kažemo - to su uspešna preduzeća i sada ih mi kao uspešna prodajemo.
Mi možemo da vršimo restrukturisanja koja se predlažu kroz stečajeve, to i radimo, ali je to ograničeno na samo jedan mali broj važnijih kompanija, možda bude 100 ili 200 u celoj Srbiji, ali sasvim sigurno ne šest ili sedam hiljada, koliko ima društvenih preduzeća koja treba privatizovati.
Šta su prepreke da preduzeća počnu da funkcionišu, o tome smo govorili juče, jer to stalno pitanje - pokrenuti proizvodnju, podstaknuti proizvodnju - opet se danas pojavljuje. Ljudi, kažem vam - u privredi se zarađuje novac, proizvodnja je u funkciji dobiti, a nije dobit u funkciji proizvodnje. Nije stvar u tome da vi dobit iz cele privrede date nekome da proizvodi i da gubi, nego je suština u tome da svako kroz proizvodnju stvara dobit i da od te dobiti živi, investira i da vi od te dobiti naplatite porez.
Sada kada neko kaže - daj, podstiči proizvodnju samo da bi bilo proizvodnje, to je, bre, komunizam, onaj iz Lenjinovog vremena. Moderna tržišna ekonomija je - u privredi mora da bude dobiti. Da bi bilo dobiti, učesnici i pravila u tom poslu moraju da garantuju da će kroz proizvodnju, kroz usluge, kroz prodaju da se pokriju troškovi ulaganja, troškovi kapitala i, na kraju, da ostane neka dobit.
Šta su na mikronivou, na nivou preduzeća, naši problemi? Zbog čega to kod nas ne funkcioniše bolje nego što bi trebalo i što mi očekujemo? Prvi problem su veliki zatečeni dugovi unutar privrede i nejasan finansijski status preduzeća. To je problem i postojećeg menadžmenta. Mnoga preduzeća ne žele da prebijaju te svoje dugove međusobno, mnoga kriju svoje dugove i mnogi menadžmenti zapravo imaju dvostruko računovodstvo. Na jednoj strani, kada se pojavljuju prema banci, oni se pokazuju kao čista preduzeća, na drugoj imaju dubioze, dugove. Kada dođe novac na njihov račun, onda se ispostavi da nisu dali plate šest meseci i onda radnici štrajkuju, a taj novac se podeli na zaostale plate. To imamo svakoga dana.
Znači, jedan problem je da se definiše pitanje reprograma i rešavanje tih dugova da bi došla preduzeća u priliku da budu učesnici na tržištu. Mi ćemo pokušati u julu i avgustu to da uradimo. Takođe, recimo prvog, 15. septembra ili u tom nekom periodu učinićemo da finansijsko stanje svakog našeg važnijeg preduzeća bude jasno, da se zna šta sa njegovim zaostalim dugovima, da li se oni otpisuju, da li se reprogramiraju; u svakom slučaju, status tih dugova biće jasan.
Drugi veliki problem, gde mi takođe imamo neki plan, jeste uknjižba imovine. Preduzeća ne mogu da posluju koristeći garanciju, jer nemaju imovinu kojom mogu da garantuju svoje dugove, koju mogu da stave u hipoteku, pošto to nije rađeno u ovih 50 godina.
Samo 25% imovine u Srbiji je uknjiženo, a 75% nije. Samo 8-9% je u našoj zemlji uvedeno u katastarski registar. Imate čitave gradove koji se vode kao poljoprivredno zemljište. Ceo Novi Beograd se vodi kao poljoprivredno zemljište. Imate fabrike koje ne postoje; recimo Valjaonica bakra u Sevojnu kod Užica, kada su ušli u pregovore o privatizaciji ispostavilo se da ona nije uknjižena, da je to ledina, da ona pravno ne postoji.
Znači, imate veliki zaostatak u uknjiženju imovine i kada dođe do privatizacije preduzeća, ono ima neke objekte, koji ne postoje pravno i onda taj potencijalni kupac kaže - "izvini, neću da se posle sudim sa nekim, nego hoću da znam šta kupujem". To je drugi problem koji ćemo takođe pokušati da rešimo ovog leta.
Treći problem u ovom bloku prepreka je da nam nedostaje javna atmosfera za preduzetništvo. Postoji antipreduzetnička atmosfera trenutno u Srbiji, delimično izazvana ovim prethodnim periodom, jer je imovina sticana pod sumnjivim okolnostima, a delimično je stvorena i filozofija da su samo siromašni pošteni ljudi, i da čim više niste siromašni, verovatno više niste ni pošteni. I, zato su potencijalni kupci, naši domaći potencijalni investitori, vrlo uzdržani. Tu imamo problem.
Koncepcija ove vlade je da najveći deo naše privrede kupe naši domaći investitori, a da za strane investitore rezervišemo samo ono što zovemo - strateški partneri. Znači, za velike kompanije, gde nam je potrebna nova tehnologija, treba da dođu strani partneri koji donose strano tržište. A, ne da se za naše sirovine, u našim fabrikama, proizvode stvari za naše tržište i da samo stranac bude vlasnik.
To nije ni logično, a nije ni potrebno. Jer, ako pogledate izveštaj NBJ videćete da je 8 milijardi maraka promenjeno u evro. To je novac koji treba da bude uložen u privatizaciju. Znači, potrebna nam je politička kampanja da se javnosti objasni da ne možemo da imamo domaću privredu i industriju, a da je istovremeno svako ko je domaći privrednik - industrijalac sumnjiv.
Ako hoćemo na kraju da kažemo - svi koji su nešto uradili u privredi su sumnjivi i treba da sprovodimo istragu nad njima, onda treba da se pomirimo sa tim da će naša privreda da bude u rukama stranaca, jer valjda oni nisu sumnjivi. Ne možemo i jedno i drugo. To je prvi blok problema.
Drugi je u tome što nam je potrebno jednostavnije računovodstvo, da bi se znalo poslovanje jedne firme; kada pogledate na jednom listu papira - šta je jedna strana, a šta je druga strana.
Treće, potrebna nam je finansijska disciplina. Posle ove dve operacije koje sam pomenuo, potrebno je da hipoteka postane sredstvo. Takođe, da akceptni nalog postane sredstvo neumitnog naplaćivanja dugova i da naplativost dugova postane nešto prirodno u našem poslovanju.
Četvrto, naravno, iza svega toga onda sledi mogućnost jeftinijih investicionih kredita.
To je paket restrukturisanja preduzeća. To ne može da radi Vlada novcem poreskih obveznika. Vlada ne može da daje sadašnjem menandžmentu u društvenim preduzećima novac da bi oni restrukturisali preduzeća i da bi sutra ta preduzeća bila navodno malo skuplja na tržištu. Mi možemo da im ovim mehanizmima koje sam pomenuo pomognemo, da oni sami uđu u taj saobraćaj i da se nađu "vozači" koji mogu uspešno da "voze" ta vozila tj. kompanije. I, to ćemo uraditi tokom ovog leta i ove jeseni.
Siguran sam da ćemo na kraju ove godine imati znatno veći broj privatnih kompanija u našoj zemlji koje su bile društvene; one će, to svi želimo, da budu motor pokretanja proizvodnje i privrednog razvoja. Ali, nije budžet motor privrednog razvoja; ne sme novac poreskih obveznika da bude zamajac privatizacija ili da bude korišćen od postojećeg menadžmenta u preduzećima da bi oni rešavali pitanja svojih preduzeća.
Utoliko je ovaj budžet vrlo jasno definisan po prioritetima jedne normalne države, normalne finansijske discipline. Nije nikakav revolucionarni budžet, koji treba da bude korišćen kao sredstvo za gašenje požara i levo i desno. Zato vam predlažem da, kao što je ministar i izložio, glasate za ove promene, jer su to promene retke u zemljama u tranziciji, gde vi možete da izvršite rebalans budžeta da bi nekome povećali prihode, a ne da povećate uzimanje od poreskih obveznika.
Znači, ovde se nikome ne uzima, a nekome se daje više nego što je po prvobitnoj koncepciji budžeta bilo predviđeno. Mislim da je to jedna lepa vest i nadam se da će do kraja godine, možda, biti sličnih vesti kao što je ova. (Aplauz.)

Zahvaljujem gospodinu Đinđiću, predsedniku Vlade. (Jovan Todorović traži reč.)
Ne, nema osnova za repliku, gospodine Todoroviću. (Poslanik insistira i dalje.)
Nastavljamo zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama Zakona o budžetu i Predlogu zakona o izmenama Zakona o porezu na finansijske transakcije.
Prema prijavama za reč narodnih poslanik, reč ima narodni poslanik Miloš Radivojčević, iz poslaničke grupe DOS-Demokratska alternativa, a sledeći prijavljeni je Miloš Todorović, poslanička grupa SSJ.

Poštovano predsedništvo, poštovani predstavnici Vlade Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, ispred poslaničke grupe Demokratske alternative vrlo kratko ću izložiti razloge zbog kojih podržavamo Predlog izmena i dopuna Zakona o budžetu Republike Srbije, kao i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na finansijske transakcije.
Što se tiče prvog zakona, pre svega treba poći od onoga što su uzroci za donošenje ovog rebalansa. On je, pre svega, uzrokovan usklađivanjem sa odredbama omnibus zakona. S obzirom da smo se mi izjasnili za omnibus zakon, apsolutno ne postoji nijedan razlog da ne podržimo i ove izmene i dopune Zakona o budžetu.
Sa druge strane, kada smo analizirali sve ovo što nam se nudi, pošli smo od ukupnih budžetskih stavki - i od izvršavanja budžeta i od priliva u budžet; ako se obe stavke stave u odnos sa onim što je planirano za celokupnu godinu, one se u vrlo visokom procentu izvršavaju. Taj procenat je čak preko 95%, što nam apsolutno donosi sigurnost da će se i celokupan budžet izvršiti onako kako je planirano.
Analiza pojedinih budžetskih stavki istrgnuta iz konteksta celine je potpuno besmislena, jer postoji nešto što se zove dinamika priliva i odliva u budžet. Prema tome, analizu celokupnog budžeta moramo vršiti na kraju godine i to ćemo, naravno, i uraditi. Zbog svega toga kod nas ne postoji dilema i mi ćemo ove izmene i dopune Zakona o budžetu podržati.
Što se tiče ovog drugog zakonskog predloga o izmenama i dopunama Zakona o porezu na finansijske transakcije, moram da kažem da je to jedna jasna poruka privredi pre svega o sniženju troškova i sniženju cene kapitala, koja je i najavljivana od strane Vlade Republike Srbije tj. Ministarstva finansija i, bez obzira što je i po mom mišljenju do nje došlo malo kasno, u svakom slučaju je pozdravljam.
Ono što tu treba reći, kada se analizira procenat smanjenja poreza na finansijske transakcije, jeste da treba poći od njegove strukture tj. strukture celokupnog opterećenja na finansijske transakcije kakva je sada. Ona je 0,6% i nju čini 0,3% poreza na finansijske transakcije i 0,3% provizije ZOP-a. Međutim, polovina provizije ZOP-a ide direktno u budžet i koristi se za socijalna davanja i isplatu penzija.
Prema tome, ukupno fiskalno zahvatanje do sada nije 0,3 nego je 0,45%. Pošto se sada po ovom predlogu zakona prosečno porez na finansijske transakcije smanjuje na procenat 0,2989 jasno je koliko je rasterećenje.
S druge strane, postignut je dogovor i da se provizija ZOP-a smanji prosečno od 0,08 do 0,14 u zavisnosti od toga o kakvim se nalozima za prenos radi, tako da je ispoštovano ono što je praktično Ministarstvo za finansije i obećalo - da se celokupan trošak platnog prometa smanji za oko 30%.
Ono što je za nas bilo posebno značajno, kod analize ovog predloga zakona, jeste član 3, koji je vrlo bitan i u kome se tretiraju oslobađanja od obračunavanja i plaćanja poreza na finansijske transakcije, gde je znatno proširena paleta tog oslobađanja u odnosu na to kako je bilo do sada.
Međutim, mi smo zapazili da tu postoje dve nedorečenosti. Jedna nedorečenost jeste u tački 2) podtačka (10) koja se odnosi na kupoprodaju deviza i efektivnog stranog novca između banaka i između banaka i Narodne banke Jugoslavije. To su praktično one transakcije koje se izvode na međubankarskom tržištu deviza, gde se poslovne banke pojavljuju u ime svojih komitenata i vrše međusobnu kupoprodaju deviza, radi određenih plaćanja u inostranstvu.
Međutim, treba reći da naša pravna lica dolaze na još jedan način do deviza, a to je direktna kupovina od strane poslovnih banaka. I, ako se analizira prosečno, može se reći da pravna lica kupuju devize 50% na međubankarskom tržištu, a 50% direktno od poslovnih banaka. Zbog toga smo smatrali da je potrebno ovu podtačku (10) dopuniti i predložili smo amandmanom da se ona dopuni tako što bi se iza reči: "po osnovu kupoprodaje deviza i efektivnog stranog novca između banaka i između banaka i Narodne banke Jugoslavije", dodale reči: "kao i po osnovu kupoprodaje deviza između banaka i pravnih lica", da bi se i ovaj drugi deo kupovine praktično podveo pod oslobađanje plaćanja poreza na finansijske transakcije.
Druga manjkavost u ovom predlogu zakona jeste u istom članu, ali u tački 4) gde se govori o tome da se oslobađanje od plaćanja poreza na promet vrši i za plaćanje čekovima. Naravno, smatrali smo da tu treba dodati da se to odnosi i na sva plaćanja platnim karticama, s obzirom da način bezgotovinskog plaćanja treba u svakom slučaju stimulisati, a platne kartice u ovom trenutku u ukupnom platnom prometu učestvuju kod nas u Srbiji u vrlo malom procentu, što ne znači da će tako biti i u narednom periodu.
Na sednici Odbora za finansije smo vrlo iscrpno diskutovali u vezi svega ovoga i dogovorili smo se da, zbog nekih čisto tehničkih stvari i zbog određenih formulacija, a da se ne bi ogrešili o odredbe Poslovnika, ovaj moj amandman preformulišemo i da on praktično bude amandman Odbora za finansije, a da se amandman koji sam ja podneo odbije, sa čime se saglasio predstavnik Vlade.
Koristim ovu priliku, jer se neću kasnije javljati povodom amandmana, da ovaj amandman povučem. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miloš Todorović.

Gospođo predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani ministre, zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetu i zakon o izmenama i dopunama Zakona o porezu na finansijske transakcije najavljeni su kao naša poslednja šansa. Hitno su nam dostavljeni i traži se da se još hitnije usvoje.
Vlada naglašava da su izmene budžeta posledica Zakona o budžetskom sistemu, a da je on nedavno donet (citiram) "u cilju daljeg stvaranja uslova za brži oporavak privrede u 2002. godini, brži pristup svetskom tržištu kapitala i smanjenju zaostalosti naše zemlje za drugim zemljama u tranziciji".
Vlada nam dalje preti da će se štetne posledice nedonošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na finansijske transakcije po hitnom postupku manifestovati u odlaganju rasterećenja privrede, odlaganju stvaranja uslova za smanjenje troškova kapitala, odlaganju stvaranja uslova za oživljavanje primarnog i sekundarnog tržišta hartija od vrednosti, kao i odlaganju unedogled stvaranja povoljnijih uslova za sprovođenje kreditno-monetarne politike. Ni manje, ni više.
Zamislite, dame i gospodo, ovu gromoglasno najavljenu kataklizmu možemo izbeći, po proceni Vlade, jednostavnim i hitnim pritiskom na taster. Glasamo i munjevito stižemo u vladinu bolju budućnost. A ko to ovde ne želi brži oporavak privrede, brži pristup svetskom tržištu kapitala, ko ne želi da smanji zaostalost naše zemlje za drugim zemljama u tranziciji, da rastereti privredu nepotrebnih izdataka i smanji troškove kapitala, i najzad, ko ne bi želeo da stvori povoljne uslove za sprovođenje kreditno-monetarne politike?
Svi mi to želimo, ali nam je jasno da se ništa od toga neće postići donošenjem ova dva zakona. Uostalom, brzo ćemo se u to uveriti. DOS van sebe, sa otetom većinom, čeka da glasa. Ta uhodana mašina jedva čeka da opravda trošak svog postojanja usvajanjem svega što Vlada predlaže. Zato ćemo ubrzo osetiti posledice ovoga zakona.
Kada već pominjem ovde prisutnu DOS-ovu većinu, dirljivo je koliko ih Vlada izdašno plaća. Naime, u budžetu postoji zamašna i debela stavka - Narodna skupština Republike Srbije 178 miliona dinara, ili tri miliona eura. Dakle, Vlada daje svojim ljubimcima, koji su uvek spremni, velike pare za vernost i vrednost.
Samo za putne troškove planirano je 75 miliona dinara, što je znatno više od milion eura. Nije onda čudno što su poslanici stalno na putu, pa često moraju da glasaju iz dalekih egzotičnih zemalja i krajeva. Vidim da u redovima DOS-a nedostaju neki poslanici od početka svetskog prvenstva u fudbalu, dakle, njima ni Japan nije daleko.
No, vratimo se na budžet, dame i gospodo. Pored preplaćenih poslanika, tu još uvek postoji misteriozna stavka - predsednik Republike, sa sumom od 20 miliona dinara. Šta se tu finansira i iz kojih razloga, to verovatno ni Vlada ne zna.
Evo, posle dve godine, oglasila se ta misteriozna institucija predsednika Republike i predložila nam sastav Ustavnog suda.

Narodni poslaniče, podsećam vas na obavezu da se sa uvažavanjem odnosite prema narodnim poslanicima, što ste propustili da učinite u maštovitom delu vašeg izlaganja, a pogotovu prema instituciji predsednika Republike. Molim vas da pazite na pristojno obraćanje i uvažavanje svih onih o kojima imate komentar. Izvolite.

Hvala. Dobro, ako je to čak 20 miliona, ako je to u redu, ali je preskupo da nas toliko košta sastav Ustavnog suda. Pored Skupštine i predsednika Republike, Vlada je predvidela da debelo plati i samu sebe, sa 112 miliona dinara. Uz vladin trošak treba dodati njena ministarstva i okruge, a oni su veoma skupi.
Posebno me kopka - šta se krije iza stavke: socijalna davanja zaposlenima u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu, gde je predviđeno 100 miliona dinara. Dame i gospodo, 17 godina radim u državnoj upravi, potpuno mi je poznata socijalna karta mojih kolega koje rade u državnoj upravi i lokalnoj administraciji.
Predlagač zakona tvrdi da budžet nije uvećan, već da su nove stavke predviđene umesto ranije planiranih otplata inokamata od osam milijardi dinara, a prilikom usvajanja budžeta, u decembru prošle godine, Vlada je manipulisala tim otplatama kao izvesnim. Da li je onda trebalo da joj verujemo ili sada da joj ne verujemo?
Na strani 7. je nešto zaista neverovatno - u obrazloženju zakona Vlada se žali na nisku inflaciju, usled čega su joj omanuli planirani prihodi. Zato predviđa do kraja godine brži rast cena. Znači "na ljutu ranu, ljuta trava". Možda će nam pomoći hiperinflacija, da popuni budžet. Nažalost, najveći stručnjak iz te oblasti, iz 1993. godine, na službenom je putu. Možda bi trebalo da ga zamolite da se vrati, da vam pomogne.
Omanuo je i prihod od ekstraprofitera. To za Vladu ne bi trebalo da bude problem, pod uslovom da se lista istih ubuduće ne skraćuje.
Na kraju, neću propustiti da pomenem novu kovanicu - restrukturiranje. Bez nje nema ni priče, a ona je tema ovoga zakona. Kaže se da će ljudi koji zbog restrukturiranja društvenih i javnih preduzeća budu otpušteni naći posao u malim i srednjim preduzećima.
Dame i gospodo, poslanici Stranke srpskog jedinstva u to ne veruju. Ta mala i srednja preduzeća već su propala i ona nikoga neće zaposliti, možda i zato što profesor za mala i srednja preduzeća, izvesni gospodin, nije postao potpredsednik Vlade.
Predlagač dalje kaže (na strani 8.), što je zaista neverovatno, da od daljeg napretka u suzbijanju sive ekonomije zavisi ostvarivanje projektovanog prihoda u 2002. godini. Ako budžet od toga zavisi, gospodo, ne piše se dobro ni nama, ni budžetu.
I na kraju, moram da primetim da u rebalansu budžeta nisu transparentno date stavke u troškovima određenih ministarstava, recimo kod Ministarstva pravde - troškovi razvoja i unapređenja Demohrišćanske stranke, kod Ministarstva policije - sredstva za Novu demokratiju, kod Ministarstva prosvete - za Građanski savez itd.
Zbog svega navedenog poslanička grupa SSJ ne može da prihvati odgovornost i glasa za ovakav predlog zakona. Zahvaljujem se na pažnji.