Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 17. imamo vrlo dobar prvi stav i vrlo loš drugi stav.
Prvim stavom se propisuje da će naručilac odbiti ako ima na raspolaganju verodostojan dokaz da je ponuđač sadašnjem ili bišem zaposlenom kod naručioca dao ili obećao poklon u novčanom ili nenovčanom obliku, ponudio zaposlenje ili bilo kakvu drugu korist, stvar ili uslugu, čije se vrednosti mogu izraziti u novcu, kao pokušaj uticanja na odlučivanje ili na dalji tok postupka javne nabavke.
To je odredba kojoj se teško može izreći primedba. Posle te odredbe se postavlja pitanje - šta dalje? Postoji nešto što se ovde podrazumeva. Pošto je pitanje mita i korupcije, a regulisano je i Krivičnim zakonom, podrazumeva se gonjenje. Ali, onda je besmislen stav 2. koji kaže - naručilac je dužan da o odbijanju ponude i o razlozima za odbijanje, u pismenom obliku obavesti ponuđača iz stava 1. ovog člana, kao i Upravu za javne nabavke i da to evidentira u dokumentaciji o postupku javne nabavke.
Ovde se propisuje dužnost prijavljivanja nenadležnom organu, a dovoljno je u zapisniku rešenja o nabavci napraviti zabelešku da je došlo do toga i toga i priložiti kopiju izjave radnika čije je podmićivanje pokušano.
Besmisleno je formulisanje ove obaveze. Ako treba formulisati obavezu, onda je mnogo bolje da glasi kako stoji u mom amandmanu: "Naručilac je dužan da u slučajevima iz stava 1. ovog člana odmah obavesti organe gonjenja i druge nadležne organe koji će protiv takvih subjekata preduzeti zakonom propisane mere". To ima mnogo više smisla. Kako ste vi naveli u stavu 2, a nema dodatnog stava 3. koji bi dalje regulisao postupak, ispostavlja se da je jedina sanckija što bi neki bili obavešteni, pa bi bio obavešten ponuđač i Uprava za javne nabavke. Njihovo obavštavanje nema snagu sankcije i besmisleno je. Biće obavešteni iz novina kada se ponuđaču mita bude sudilo na kraju krajeva; oni nisu ni organ gonjenja.
Umesto da onaj ko je došao do te informacije, kao što je po Krivičnom zakonu dužan svaki građanin koji sazna da je izvršeno krivično delo i ko je izvršio krivično delo da odmah prijavi. Bilo bi izlišno ovo, ali vaše je izlišnije. Kako nije? Prvo, onaj prvi koji sazna da je izvršeno krivično delo mora da prijavljuje, a ne da obaveštava svog pretpostavljenog, a toga nema ni u vojsci. I u vojsci svaki oficir i podoficir, bilo kog ranga, čim sazna za krivično delo dužan je da podnosi prijavu, a ne da obaveštava višu komandu, a kamoli u državnoj upravi. Reč je o nespornom krivičnom delu, je li tako?
Ako je reč o nespornom krivičnom delu postoji obaveza prijavljivanja organu nadležnom za gonjenje krivičnih dela, a to nisu ovi organi uprave koje vi navodite. Čak, oni mogu biti kočnica kod krivičnog gonjenja, da se smatra da je time sve završeno. Obavešteni su, zapisano je, idemo dalje. Nažalost, u našoj praksi imamo čitav niz slučajeva da su krivična dela prikrivana na taj način. Znalo se, iako se znalo ne treba niko da odgovara. Nije dovoljna sankcija da se sazna, da se obavesti, nego da se kazni po zakonu.
Ne insistiram toliko da se moj amandman prihvati, koliko insistiram da se vaš stav 2. briše jer je on besmislen. Nema šta da se obaveštava. Onog trenutka, a to se može internim aktom obavezati na obaveštavanje višeg organa uprave. To je stvar posebnih upravnih akata, odnosno opštih podzakonskih upravnih akata. To za ovaj zakon uopšte nije bitno.
Za ovaj zakon je bitno da se spreči korupcija u ovoj oblasti. Korupcija se sprečava tako što onaj ko pokuša podmićivanje ne može da dobije posao. Vi ste sa tim završili ovaj zakon. Vaša je obaveza po drugom zakonu da prijavite nadležnim organima za krivično gonjenje. Ako prihvatite moj amandman, sada imam i onih drugih pet minuta, vi potencirate nešto što vam već postoji kao obaveza po drugom zakonu; čak mislim po saveznom Krivičnom zakonu, ali nije bitno, možda grešim.
Znači, po saveznom Krivičnom zakonu i nije uopšte sporno da se nešto što je predviđeno saveznim Krivičnim zakonom kao krivično delo i gde je propisana obaveznost prijavljivanja potencira i u ovom zakonu, sa sasvim konkretnim slučajem; ali, ne stvarajte nedoumice kod onih koji će u praksi da tumače zakon, pa da smatraju da su potpuno završili sa svojim obavezama tako što su obavestili. Znate kako funkcioniše državna birokratija. Niži upravni organi su skloni pisanju velikog broja akata, dostava, obaveštenja, izveštaja itd, ali viši organi uprave su veoma neskloni da te izveštaje čitaju.
Vi ne čitate dovoljno. Videli smo to, ministre Đeliću, kod primene Zakona o ekstraprofitu; na stranu što je zakon neustavan i videli smo na koliki ste broj obveznika sveli tu primenu zakona.
Videli smo koga ste sve zanemarili u primeni tog zakona. Ovde ste za sudiju Ustavnog suda izabrali ženu koja je dobila dva stana: prvo od Savezne vlade 90 kvadrata, pa onda 120 kvadrata od "Dunav osiguranja" i nema je nigde na spisku ekstraprofitera, a izabrali ste je za sudiju Ustavnog suda. Vi ste samo određene ljude potencirali i na njima iskalili osvetnički bes, a ako ste doneli takav zakon onda ga primenite na sve na koje se odnosi.

Narodni poslaniče, molim vas da se vratite na temu dnevnog reda.

Ovo je tema i dijalog sa ministrom. Niste upozorili ministra kada mi je upao u reč. Reagujem na njegovu upadicu.

Nisam čula, vi ste ga zaklonili. Ne vidim ga, a nisam čula.

Dakle, to je suština. Slažemo se sa potrebom suzbijanja mita i korupcije u ovoj oblasti. Ova oblast je tradicionalno prepuna mita i korupcije, raznih privilegija, ali mora i zakon biti donesen na jedan perfektan način, da ne bi stalno trpeo neke izmene i dopune, kao što imamo slučaj  sa čitavim nizom zakonskih tekstova. Nismo se setili ni da konsultujemo stručnjake, ni pravne tehničare, ni jezičke stručnjake itd. Svega toga se treba setiti u fazi pisanja zakonskog teksta.

Za reč se javio ministar finansija, gospodin Božidar Đelić.

Mogu da kažem da je za poslednjih 16 meseci ovo prvi put da predlagač amandmana u samoj diskusiji prizna da amandman nije celishodan, kao što je rekao predlagač amandmana. Ovo je izlišno, jer je materija ovde uređena krivično procesnim pravom na saveznom nivou, tako da ovaj amandman uopšte nije nužan.
Što se tiče samog stava 2. on je ovde, i to je bilo dobro zapažanje, a u mnogim našim upravnim organima unutrašnje uređenje ne predviđa dovoljno na isti način neke postupke i pošto je ovo veoma važna materija ovde se traži da oni postupe prema stavu 2. Jer, i to je možda veza sa prethodnim govornikom koji je rekao - da li ovo može da postane neka vrsta mahinacije, mogućnost da neko isključi nekoga samo sa tim što bi rekao da je njemu jedanput neko ponudio mito ili je čuo da je neko nekome drugom u komisiji ponudio mito.
Da bi se izbegle te izvitoperenosti primene ovog zakona predviđen je ovaj stav 2, koji traži od onoga koji kupuje da prikupi dovoljnu dokumentaciju, da u pisanoj formi dostavi višem organu i upravi za javne nabavke celishodnu dokumentaciju, tako da onda može da se krene prema tom krivično-procesnom pravu i da se počinje gonjenje. Znači, to je brana protiv nekih loših aspekata, doušništva ili nekih takvih pojava koje nisu nužne u primeni ovog zakona.

Da li se još neko prijavljuje za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na odeljak 2. i član 18. amandman je podneo narodni poslanik Vojislav Šešelj.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li podnosilac amandmana želi reč? Izvolite.

Svojim amandmanom tražim da se član 18. u celosti briše. Zašto? Zato što član 18. glasi: "Obrazuje se Uprava za javne nabavke, kao posebna organizacija za obavljanje stručnih poslova u oblasti javnih nabavki radi obezbeđivanja uslova za ekonomičnu, efikasnu i transparentnu upotrebu javnih sredstava za javne nabavke i podsticanja konkurentnosti i ravnopravnosti ponuđača u postupcima javnih nabavki (u daljem tekstu: Uprava). Na rad i organizaciju Uprave primenjuju se propisi o državnoj upravi."
Vidite, po prirodi stvari, ovakva uprava bi mogla biti vezana za Ministarstvo finansija, ali vi ste je koncipirali kao relativno samostalnu upravu. Pošto je to samostalna uprava, ona mora biti regulisana i Zakonom o Vladi. Uprava je nešto nižeg ranga od ministarstva, ali ima mnogo nadležnosti poput ministarstva. Uprava je čak iznad sekretarijata u nekom hijerarhijskom određivanju organa državne uprave. Ta uprava postaje paraministarstvo. Nije ministarstvo u pravom smislu reči, ali je skoro ministarstvo. Malo mu fali pa da bude ministarstvo. To je suština i to ste morali da izbegnete. Moraćete da menjate Zakon o Vladi ako na ovome insistirate.
Malopre je ministar Đelić govorio da generalni sekretarijat Vlade nije u stanju da obavlja te poslove. Nije po sadašnjoj koncepciji rada. Pogledajte vi u kojoj zemlji na svetu generalni sekretarijat vlade ima tako male nadležnosti kao kod nas, da samo priprema sednice Vlade i ništa više. Priprema sednice Vlade, obavlja druge pomoćne poslove, vozni park vlade, radne odnose zaposlenih, sve su to nadležnosti nižeg ranga.
Taj generalni sekretarijat mora imati mnogo veće nadležnosti. Zašto? Zato što se time jača direktna vladina birokratija, a sužava moć birokratije pojedinih ministarstava. Uvek je tu dilema gde će biti težište državne uprave, da li na samostalnosti ministarstava ili na većoj moći vlade kao najvišeg kolektivnog organa uprave. Pristalica sam ovog drugog koncepta, da vlada ima mnogo veću moć u odnosu na ministarstva i da zato vlada raspolaže jačom administracijom. Ovo je oblast gde se idealno to može postići. Vladina administracija da se ojača tako što će imati ove nadležnosti koje vi predviđate kao nadležnosti posebne uprave.
U suštini se ništa ne menja sa aspekta ostvarenja cilja ovog zakona, ali se bitne stvari menjaju u organizaciji državne uprave, u njenoj racionalnoj reformi, u svrhu boljeg ostvarivanja ustavnih nadležnosti. Tamo gde su ministarstva suviše samostalna, vlada ne funkcioniše dobro. Tamo gde se dešava, kao kod nas, da se predsednik Vlade javno svađa sa ministrima ili da se ministri međusobno javno svađaju, to je najbolji signal da Vlada ne funkcioniše dobro. Nešto je trulo u državi Danskoj. Međutim, ako vlada ima jaču administraciju i ako je administracija vlade jača od administracije bilo kog ministarstva, osim ministarstava unutrašnjih poslova i finansija, onda vlada kao kolektivni organ jača u odnosu na svako pojedinačno ministarstvo.
Zašto je ovo veoma važno? Veovatno u perspektivi teško da će biti mogućnosti da samo jedna stranka formira vladu u celini. Verovatno će još duži vremenski period biti nužno da se formiraju koalicione vlade. Koalicione vlade koje funkcionišu kao Vlada Srbije nemaju potreban stepen jedinstva za ostvarivanje svoje ustavne funkcije, jer je Vlada sazdana kao zbir ministara koja održava sednice u izvesnim vremenskim periodima i odlučuje na osnovu predloga resornih ministarstava. U velikom broju slučajeva odlučivanje se svodi na puku formalnost.

Vreme. Da li ćete da koristite sledećih pet minuta?