Poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, danas mi je velika čast da predložim na usvajanje jedan sistemski zakon. Rekao bih, od jednog broja zakona koji je Vlada, pa da malo preciziram i moje ministarstvo predložilo, sa Zakonom o budžetskom sistemu, ovaj zakon je najverovatnije onaj koji je na istom rangu sistemskog zakona koji treba da uredi ono što nije do sada bilo uređeno i što je veoma važno. Važno je zbog toga što ako govorimo o javnim nabavkama, govorimo o onome što je bio jedan od glavnih izvora korupcije, mita i neuređenih odnosa u našoj zemlji.
Eklatantno smo videli nekoliko primera pre koji dan, kada na nekim računima u Švajcarskoj čelni ljudi našeg zdravstva, u momentu najvećih nestašica našli su za shodno da naprave takve ugovore kojima omogućavaju - po svemu sudeći, postoji osnovana sumnja i videćemo u daljem postupku šta je po sredi u ovom slučaju - da prisvoje društvena sredstva. Imamo na sijaset primera danas, kada novi nadležni preuzimaju funkcije od nekih zdravstvenih institucija, gde je to najjasnije. Sam dolazak nove ekipe, raskidanje postojećih ugovora za potrošni materijal, u mnogo slučajeva dovodi do smanjenja cene za 30 do 40%. Našli smo u javnim preduzećima, a nije taj posao do kraja završen, sijaset štetnih ugovora. Može se reći da na našu veliku nesreću, tzv. ugrađivanje u tim javnim nabavkama za uskopolitičke svrhe ili pak za lično bogaćenje je postalo skoro pravilo.
Teško je reći koliko je milijardi dinara srpski poreski obveznik platio, a za nešto što nije bilo predviđeno u zakonu i u budžetu. Sigurno da je ta cifra nekoliko milijardi dinara. Ako pogledamo izveštaj budžetske inspekcije od 1996. godine do 2000. godine, onaj deo što se tiče 1996-1999. biće vam dostavljen veoma brzo, kada budete razmatrali završni račun za budžet 2000. godine, vidimo da je sveukupno čak negde oko milijardu nemačkih maraka protivzakonito ili nenamenski potrošeno. Nije sve to javna nabavka, ali ogroman deo toga jeste. Toliko, o razmerama nekih zloupotreba koje su postojale. Ne samo kršenje zakona, protivzakonite radnje, to znači isto i rasipništvo; jer, umesto da se kupi bolje i više nečega, kupi se manje i lošije, a deo tih sredstava dodatno ide u neke džepove gde nikada ne bi trebalo da dođe.
Zbog toga, prvi i načelni cilj ovog zakona u Srbiji danas je da se suzbije korupcija u domenu javnih nabavki. Drugi ključni cilj ovog zakona naravno je da se izvrše uštede. Jer čak i tamo gde je bilo po zakonu, nije se dovoljno otvarala tržišna utakmica, pa svi oni koji mogu da ponude dobra i usluge, nisu mogli da učestvuju, jer se to prečesto dešavalo u veoma uskom krugu nekih ljudi koji su uvek bili dobavljači; pa čak i onda kada bi se trošilo bez ugrađivanja, često se nije dolazilo do optimalne cene. Zbog toga, povodom tog drugog cilja odnosno ušteda, da nekoliko cifara kažem. Danas je javna potrošnja negde oko 50% našeg bruto nacionalnog dohotka. Država je najveći kupac u ovoj zemlji. Teško je reći, jer niko nema krajnju evidenciju oko razmera javnih nabavki ni danas, ali neka procena, sa svim onima koji će biti predmet ovog zakona, uključujući i javna preduzeća, kao i firme "ćerke" koje su često bile mesto gde su se dešavale najveće zloupotrebe, govori bar o 50 milijardi dinara godišnje kupovine.
Ne bih licitirao o tome kolike bi mogle da budu naše uštede kada se i ako se dosledno sprovede ovaj zakon, u slučaju da ga izglasate. Iskustvo u drugim zemljama pokazuje da je to bar nekih 10-15% ili bar 10%; pet milijardi dinara je negde oko pola odsto našeg bruto nacionalnog dohotka, to je isto onoliko koliko bi mogli da smanjimo poreze ili da upotrebimo za dodatnu kupovinu lekova, za dodatne mašine i opremu naših bolnica, za dodatno poboljšanje uslova i rada u našim sudovima ili pak školama. Zbog toga, posle borbe protiv korupcije, drugi ključni cilj ovog zakona je uštedeti sredstva i preusmeriti ih na pravi način.
Šta sadrži ovaj zakon? U ovom zakonu imate želju i sve delove koji će omogućiti da se na jednom mestu reguliše, za veliki broj pravnih lica, postupak, način i posledice nepoštovanja ovog zakona u postupku javnih nabavki. U ovom zakonu se uređuju uslovi, način i postupak nabavke dobara i usluga i ustupanje radova, naročito građevinskih radova koji su veoma važan deo.
Želim da dam nekoliko primera, nisu to čak ni zemlje u tranziciji. Videli ste, pre dva-tri meseca u Holandiji, a koja je jedna od najmanje korumpiranih zemalja sudeći po svim anketama koje se vrše, tamo su dva činovnika ministarstva za urbanizam bila uhapšena, jer su pokušavali da nameste jedan tender koji se ticao nekih delova građevina. Nije samo uslov, način i postupak, nego i način evidentiranja ugovora. Jedna od najboljih grana za pravu utakmicu i borbu protiv korupcije je javnost u postupku.
Zbog toga, biće omogućeno evidentirati sve te u govore. Na jednom mestu ćemo naći sve statistike koje su nužne da bi se pratio ishod velikih javnih nabavki u našoj zemlji. Samim tim, vi, Vlada, mediji i javnost će biti upoznati sa rezultatima javnih nabavki. Svi će moći da postave sva pitanja koja su nužna i moći ćemo da pratimo i postepeno poboljšanje u uslovima koje dobija država kada kupuje.
Ovde je država viđena u dosta širokom smislu. To nije samo ono što se tiče ministarstava, nego svih direktnih, budžetskih institucija, lokalne samouprave, što je veoma važno. Tako da se isti aršin primenjuje svuda, ne samo na državni nivo, nego i na nivo lokalne samouprave, pa i javnih preduzeća i svih onih preduzeća nad kojima je država, na ovaj ili onaj način, većinski vlasnik ili ima odlučujući uticaj na poslovanje; znači, drži bar 50% paketa akcija.
Širok delokrug i velika količina novca, veoma uređen postupak - to ovaj zakon treba da obezbedi našoj zemlji; pravi, moderan pristup u ovom veoma važnom elementu javnih finansija. Postupak javnih nabavki koje se ovde uspostavlja sadrži četiri glavna načela. Prvo načelo je ekonomičnost i efikasnost u postupku. Naravno, kada se ovo izglasa i ako izglasate, kao što se nadam, mnogi će reći da je ovo sada mnogo komplikovanije, da je pre bilo mnogo lakše. Gle iznenađenja, u svim zemljama, a mi smo jedna od zadnjih zemalja u Evropi koja nema jedan ovakav zakon, svi se žale da je država cepidlaka.
Svi se žale da je država kao kupac birokrata; gle iznenađenja, oni su uvek tu; oni uvek participiraju na tim javnim nabavkama, jer je država uvek u principu i najveći kupac, i ima redovne potrebe, i tako je danas i u našoj zemlji, redovan je i dobar platiša. Zbog toga kada kažemo, ekonimičnost i efikasnost, želimo da uspostavimo princip da zemlja bude tvrd pregovarač, koja ima jedan dosta, a i treba, komplikovan ali potpun postupak u nabavkama koje sprovodi. To je njeno pravo. To je pravo pre svega poreskih obveznika čiju volju ona sprovodi. Ne samo to, to je pravo zato što je najveći kupac i na tržištu mora pokazati da služi kao primer za druge kupce u preduzećima, za one koji ne pripadaju delokrugu ovog zakona, kako se sprovode javne nabavke.
Drugi je načelo konkurencije. Bez iznenađenja. Tu bih hteo da unapred kažem nekoliko reči o onome što je bilo predmet nekih amandmana. Postavlja se pitanje da li to treba da ide "do kraja" i da li ne treba u nekoj meri obezbediti povoljniju situaciju za naše domaće ponuđače. Želim samo da kažem da ako sagledamo zakonodavstvo koje postoji danas u Evropi - ono čemu stremimo, a takođe uslove sadrže neki krediti koje dobijamo, tu se traži princip nediskriminacije nekih ponuđača.
Da li to znači da naši ponuđači i naša privreda u situaciji kakva je danas nemaju šansu? Apsolutno ne. Želim samo da dam primer, jer je bilo puno buke oko toga. Primer su javne nabavke autobusa koje je sproveo grad Beograd pre koji mesec, kada se govorilo da je naravno onaj koji je dao kredit to uradio da bi obezbedio posao za neku stranu firmu. Šta smo konstatovali? Naš "Ikarbus" je pobedio zato što je imao najbolju ponudu i najbolje uslove, a cena nije sve.
Imamo u ovom zakonu, kao što vidite, i tu je bodovanje veoma precizno, i druge kriterijume koji to mogu omogućiti. Mislimo da nije celishodno da izuzmemo velike delove kupovina iz ovog zakona, kao što su neki hteli, niti je celishodno da u ovom zakonu odredimo ko ima neku prednost, jer time bi kršili jedan bazični princip ravnopravnosti u konkurenciji.
Zasigurno, u onome kada dođe do realnog života, kada se budu raspisivale same javne nabavke, imajući u vidu da u mnogim našim javnim preduzećima, u mnogim delovima naše ekonomije, delovi opreme i mnogo čega su od domaće proizvodnje, očigledno je da naši domaći proizvođači samim tim imaju takvu prednost. Ovde, kao i u svim zemljama, nije celishodno ugraditi diskriminaciju na zakonskom nivou, ali zbog toga što su po prirodi stvari naša preduzeća glavni dobavljači onima koji će kupovati, važno je da se spreme za tu konkurenciju. Siguran sam da će oni u velikom broju slučajeva i pobediti.
Treće načelo je transparentnost. Naravno, kada se kaže da je novac predviđen za javne nabavke u jednom domenu, to mora biti u tom domenu. Ne mogu se sredstva preimenovati i ono što je trebalo biti nabavka za jedan deo, da se transportuje u neki drugi deo.
Najzad, imamo načelo jednakosti ponuđača, o tome sam već pričao. Bilo je ideja u andmanima da se neke socijalne klase ili tipovi ponuđača privileguju. Tu iskustvo pokazuje da dobre namere veoma lako mogu da se izvitopere, da se zaobiđu i ako se raspiše da ta organizacija ili taj tip ljudi imaju neku prednost, veoma je lako to zaobići, naročito u našoj zemlji, tako da to ne bi imalo efekta, a kršilo bi princip jednokosti kod ponuđača.
Ovim zakonom se stvara nova institucija. To je uprava koja će se baviti javnim nabavkama. Samo da pojasnim: ona ni u kom slučaju ne treba da postane superkupac koji kupuje u ime svih, jer to bi bilo previše birokratije i ne bi bilo celishodno; niti bi ona bila dovoljno blizu akcije i ne bi imala nikada to znanje koje je nužno da bi se javna nabavka sprovela. Međutim, to telo, ta posebna organizacija će imati mogućnost da bliže uredi postupke, da pripremi sve podzakonske akte koji su nužni za sprovođenje ovog zakona. Ne samo to, ona će da sprovodi evidenciju o kojoj sam pričao malopre i da priprema statistike za Vladu i parlament, koje će biti od ključnog značaja da vidimo da li se ovaj zakon dosledno i efikasno sprovodi.
Uz to, što ni u kom slučaju ne treba da bude zapostavljeno, ona ima još jednu ulogu, a to je obuka za one koji će veoma brzo kod nas postati profesionalni kupci. U svim velikim preduzećima, nešto dobrostojećim kod nas, već postoje takve službe. Država je jedina gde u velikom broju slučajeva, pa čak i u javnim preduzećima, nema specijalizovane službe koje se bave javnim nabavkama. One će, siguran sam u to, veoma snažno doprineti da pitanje javnih nabavki uvek bude prisutno u našoj javnosti, da to ne bude pod pritiskom nekog medija, nekog pitanja, nečega, nego da se o tome priča po principu da izuzetak ne bude priča o nekom tenderu ili o nekoj javnoj nabavci, nego da se zna u principu šta se dešava i kako se troši taj novac iz državne kase.
Ne bih hteo da uđem u neke tehničke aspekte ovog zakona, siguran sam da ću imati prilike za vreme same debate: kako se sprovodi, zašto, koji su nivoi cenzusa, zbog čega? Hteo bih samo da zaključim da je ovaj zakon od sistemskog značaja, jer će on sam po sebi urediti mnogo bolje ovu ključnu materiju. Sigurno je da on sam po sebi neće dovesti do perfekcije i do potpunog poštenja u ovom poslu. Naravno da je mnogo toga drugog potrebno. Vidimo da ima zemalja gde ljudi već decenijama imaju slične zakone i gde se ipak desi, čak i ako postoji tender, čak i ako postoji javna nabavka, da neki ponuđači, njih nekoliko, pokušaju da se dogovore i onda naizmenično dobijaju neka tržišta, samo po dogovoru.
To znači da će nam uz ovaj zakon biti veoma nužno pojačati i ono što se tiče privrednog kriminala, u smislu kartelizacije ili dogovora. U Vladi Republike Srbije se sprema i dodatna zakonska odredba koja se tiče antimonopolskih odredbi i suzbijanja takvih pojava. Naravno, i najbolji zakoni mogu biti izvitopereni. Sam zakon siguran sam da će imati veliki efekat i očekujemo značajne uštede, ali moraćemo da popunimo ne samo u antimonopolskom delu naše zakonodavstvo, nego ćemo morati, ako i kada dođemo do dokaza da su neki nešto protivzakonito uradili, imati mnogo efikasnije tužilaštvo i sudstvo, koje će onda postupiti. Ne bih hteo sada ponovo da otvaramo priču koja se govori, jer bi onda izgledalo kao neka vrsta prebacivanja loptice, ali to nije celishodno. Sigurno je da, ako se nađe nešto protivzakonito, oni koji su se ogrešili o zakon moraju biti mnogo brže i mnogo efikasnije privedeni, uhapšeni i da plate kaznu previđenu zakonom. Time zaključujem ovo uvodno izlaganje.
Da rezimiram, ovaj zakon je od ključnog značaja. Lično sam veoma ponosan da je Srbija samo posle godinu i po dana od početka reformi u stanju da predloži i da eventualno usvoji ovakav zakon. U drugim zemljama je to trajalo četiri do pet godina. Imamo u ovom zakonu mnoge odredbe koje se tu i tamo već primenjuju, ali na ovaj način ćemo imati jedan homogeni princip koji će biti isti za sve, svuda gde se državni novac troši. Dva cilja su: suzbijanje korupcije i štednja, kroz ove odredbe, koje su procesnog karaktera; a mnogo tehničkih stvari ima u ovom zakonu; plus izgradnja ove nove institucije - uprave za javne nabavke. Siguran sam da ćemo napraviti veliki korak napred za našu zemlju i za naše javne finansije.