Reč ima narodni poslanik Nebojša Jović, a posle njega Joca Arsić.

Poštovani narodni poslanici, Vlada Republike Srbije podnela je Skupštini Srbije na usvajanje Predlog zakona o javnim nabavkama zbog izuzetnog značaja kod korišćenja javnih sredstava od strane državnih organa i organizacija, organa teritorijalne autonomije, lokalne samouprave, organizacije za obavezno socijalno osiguranje, javnih ustanova, javnih preduzeća u privrednom i socijalnom životu Republike.
Ovakav Predlog zakona trebalo bi da onemogući da izbor isporučilaca može da zavisi od diskrecionih odluka naručioca, što bi sa jedne strane bitno umanjivalo efikasnost trošenja javnih sredstava, a sa druge stvaranje uslova, tj. povoljnog ambijenta za korupciju. Postavlja se pitanje da li je to baš tako.
Vlada je Predlog zakona o javnim nabavkama usvojila 27. decembra 2001. godine, a Skupštini je dostavila 31. decembra 2001. godine. Ako je zakon važan, sistemski, antikorupcijski, reformski, zašto se čekalo 6 meseci da bi došao na dnevni red.
Postavlja se pitanje da li se čekalo da bi pojedina ministarstva izvršila javne nabavke suprotno načelima predviđenim u predloženom zakonu o javnim nabavkama. Što se tiče nabavki na koje se zakon ne primenjuje, član 2. zakona je izuzetno važan član jer se njime utvrđuju izuzeci na koje se zakon ne primenjuje, pa smatram da bi isti morao biti što precizniji, da ne ostane prostora za tumačenje, a to stvara uslove za zloupotrebu. U tom smislu treba odvojiti naoružanje i druge nabavke, koje su kao poverljive određene posebnim propisima, pre svega nabavke dobara i usluga koje su pod kontrolom države, kao što je roba čiju cenu određuje država, kao recimo cena lekova. Te nabavke treba da budu izuzete, odnosno da se na njih zakon ne primenjuje, a za robu za koju država ne utvrđuje cene, primenjivao bi se zakon o javnim nabavkama.
Vlada Republike Srbije na predlog ministra finansija i ekonomije svakih 6 meseci utvrđuje spisak naručilaca. To nije sporno ako se javne nabavke odnose na sredstva iz budžeta Republike Srbije, ali ako obuhvati i potrošnju drugih sredstava kao recimo sredstva iz obaveznog socijalnog osiguranja, onda je nelogično da te predloge daje ministar finansija i ekonomije, već treba uključiti resorna nadležna ministarstva, Ministarstvo zdravlja za sredstva zdravstvenog osiguranja, Ministarstvo za rad za sredstva od osiguranja nezaposlenosti.
Nije sporno načelo ekonomičnosti i efikasnosti, upotreba javnih sredstava i načelo obezbeđenja konkurencije među ponuđačima, ali je sporno načelo transparentnosti upotrebe javnih sredstava; jer niko ne spori činjenicu da je "Službeni glasnik Republike Srbije" zvanično službeno glasilo, ali isto nije dostupno svima, a radi, kako vi to želite da kažete - transparentnosti i dostupnosti; što većem broju zainteresovanih javni poziv za javnu nabavku trebalo bi da bude objavljen još u nekom sredstvu javnog infrmisanja.
Ne slažem se sa načelom jednakosti ponuđača onako kako je predviđeno u članu 8. predloženog zakona. Predloženim rešenjem u Predlogu zakona stvaraju se uslovi da strani ponuđači ravnopravno učestvuju sa domaćim, iako nisu obezbeđeni uslovi da i naši ponuđači u njihovim zemljama mogu učestvovati pod istim uslovima, kao i to da mogu da učestvuju određeni ponuđači, samo ako ispunjavaju određene uslove i specifikacije delatnosti, nezavisno od toga da li su u našoj zemlji dobili dozvolu za stavljanje tog dobra u promet.
Strani ponuđač mora da ima poseban sertifikat za standard proizvoda i da ispunjava sve uslove propisane važećim propisima za stavljanje dobara u promet, a u interesu zaštite domaćih proizvođača. Smatram da pod jednakim uslovima u procenjivanju ponuda prednost pri angažovanju treba da ima domaći ponuđač, ako se ima u vidu da su domaći resursi zapostavljeni, da se ništa ne čini na zaštiti domaće proizvodnje od konkurencije iz inostranstva, najezde nekvalitetne inostrane robe nego se i tržište prodaje stranim proizvođačima.
Predlog zakona potpuno nepotrebno propisuje obaveznost međunarodne konkurencije u uslovima kada je domaća privreda nekonkurentna u odnosu na onu iz inostranstva. U predloženom zakonu nema apsolutno nikakve zaštite domaćih ponuđača, proizvođača ili izvođača, čak ni u situacijama kada su ponude jednake sa ponudom stranog fizičkog ili prvnog lica. Uz brojne Vladine agencije, koje su tipičan primer paradržavnih organizacija, koje funkcionišu bez ikakve institucionalne skupštinske kontrole, sada dobijamo i upravu za javne nabavke, koja će odgovarati isključivo Vladi, odnosno ministru finansija. Da li će se uprava vremenom transformisati u agenciju?
Postavlja se pitanje da li u nadležnosti uprave za javne nabavke treba da postoje poslovi iz stava 1. tačke 2, 3. i 5. zakona, jer se organ državne uprave ne može baviti ovim poslovima u vidu delatnosti. Uprava kao državni organ prikuplja i obrađuje izuzetno važne informacije o preduzećima, ponuđačima i naručiocima, a za te informacije zaposlenima koji rade u tom organu treba propisati obavezu čuvanja poslovne tajne i zabranu konkurencije, uključujući i ograničenje naknadnog obavljanja poslova u kojima se ovi podaci i dobijena saznanja mogu zloupotrebiti.

Reč ima narodni poslanik Joca Arsić, a posle njega narodni poslanik Dragan Jovanović i on je poslednji prijavljeni govornik na listama za raspravu u načelu.

Poštovane kolege poslanici, pred nama je još jedan predlog Vlade od čuvenih sistemskih zakona, kao što je zakon koji se danas nalazi pred nama. Prva i osnovna primedba koja se ovde čula već nekoliko puta, a koja je i moja, to je da je zakon u proceduru ušao još decembra meseca, a da je tek sada na dnevnom redu i da se tek sada o njemu raspravlja, iako su mnogi amandmani dati na ovaj zakon i ima ih čini mi se oko 90. Čak je i Vlada na svoj predlog dala 11 amandmana, ne bi li poboljšala tekst ovog zakona.
Sigurno treba da bude donesen jedan ovakav zakon, da se uredi ova materija u jednom zakonu, a koja je inače bila uređivana drugim zakonima. I do sada su postojale ponude tenderi, javni konkursi, licitacije i na takav način su se određeni poslovi dodeljivali, kad se radi o sredstvima budžeta; bar je tako bilo u praksi u gradu iz koga ja dolazim, u Velikoj Plani, gde smo imali mnogo investicija; sve su davane javnim oglašavanjem i uz maksimalnu konkurenciju koja je bila kod dobijanja poslova. Pod najpovoljnijim uslovima su birani izvođači i izvodili su sve te radove na kvalitetan i kompetentan način. Čak je i gospodin Krešić učestvovao u nekim našim poslovima u Velikoj Plani, kada se tiče urbanizma i planiranja, ako se ne varam.
Dalje, korišćena su sva pozitivna iskustva kod tih investicija i sigurno je da nije bilo zloupotreba, a bar do sada nema nikakvih najava čuvenih krivičnih prijava oko tog posla.
Ono što je ovde zabrinjavajuće, a što su neki rekli, to je da je sumu od 50 milijardi, deo budžeta koji treba da ide u javne nabavke po bilo kom osnovu, moguće potrošiti, sve, preko inostranih dobavljača i inostranih firmi. Niko ovde ovim zakonom ne garantuje da će se taj deo od 50 milijardi, u konkurenciji sa stranim firmama, stranim ponuđačima, neće dati njima da izvrše potrebne nabavke, investicije ili usluge. Prema tome, to je jedna od osnovnih zamerki koju bih imao da kažem, da se na vrlo nespretan način štiti domaća proizvodnja.
Da li to znači da će sada EPS moći, radi ponuđača, sa strane, a već se javljaju sa isporučivanjem opreme, montaže itd., da eliminiše "Gošu" iz Velike Plane, kompaniju koja je izvodila radove do sada, koja izvodi kvalitetno radove i na inostranom tržištu, a ne samo kod nas. Znamo iz kojih razloga su onemogućeni, zbog embarga i svega onoga što nam se događalo, da te radove izvode u nekom prethodnom periodu, ali još uvek imaju poslovne veze i rade i napolju.
Da li to znači da neće moći u oštroj konkurenciji, pod jednakim uslovima, potpuno istim, kao strani ponuđači, da naše domaće firme kao što je "Goša montaža", kao MIN Niš, kao što su druge velike firme koje mogu da izvode takve radove i isporučuju opremu, da dobiju te poslove. Mislim da je to loše rešenje, nije kvalitetno i nije u interesu naše privrede i ovih velikih kapaciteta koje imamo, koje ne možemo da uposlimo, a upošljavali smo ih napolju u oštroj konkurenciji sa drugim proizvođačima.
Šta će se desiti recimo sa "Energoprojektom", koji je izvodio radove širom naše zemlje, širom sveta, širom ove zemljine kugle, koji je kvalitetno izvodio te radove. Da li će pod jednakim uslovima sa stranim partnerom on dobiti prednost? Mislim da po ovom zakonu neće i to je ono što je oštra zamerka ovom zakonu.
Još jednu stvar želim ovde da apostrofiram, a to je zašto se ovoliko čekalo. Šest meseci čekamo da uzmemo ovaj zakon u raspravu, a kažemo da je hitan, da je neophodan, da će sprečiti mnoge zloupotrebe, moguće i eventualne. Neki su ovde rekli da je sklon nepoštenju samo onaj koji je blizu da pogreši, koji ima moć da odlučuje. Nije tačno. Ta teza je potpuno naopaka. Onaj koji je sklon nepoštenju on je sklon nepoštenju po bilo kom osnovu.
Znači, vremena, šest meseci čekamo da uđe u proceduru, a onda kažemo da je neophodan i da će važiti od 2003. godine, a da će, ono što je najznačajnije, onaj koji će sve te poslove obavljati, to telo koje je niti agencija, niti žena, niti devojka, raditi ovaj posao tek godinu dana po donošenju ovog zakona.
Šta mi u stvari radimo sada u ovom vakumu? Da li omogućavamo nekome, ovde su pominjani nafta, maske i druge stvari, da u tom periodu, dok nemamo ove propise, može još neke poslove na ovakav način, koji kritikujemo i koji ovde stavljamo drugima, da završi, dok svi ovi zakonski propisi ne stupe na snagu. To bi bila poslednja moja primedba. Mislim da smo od Vlade, čiji ministri kažu, ako nemaš pare da platiš struju - prodaj kuću, ako nemaš pare da školuješ decu - prodaj stan, ovako nešto mogli i da očekujemo.

Reč ima narodni poslanik Marin Krešić, pravo na repliku na osnovu pominjanja u izlaganju narodnog poslanika Joce Arsića.

Samo da se ne bi stekla slika da jedan primer potvrđuje pravilo. Spomenuo sam svoje kolege, kvalifikovane, kompetentne, koji su napolju. Zašto su oni napolju? Posle svih tih nagrada, ovaj prvi koji ih je najviše dobio samo jednu kuću je u celoj svojoj karijeri u Srbiji uspeo da napravi i nekoliko planova je vodio, pretežno u Crnoj Gori; ovaj drugi nijednu kuću nije uspeo da napravi i za to vreme drugi su radili planove po Srbiji, nekoliko ljudi je zidalo po Srbiji. To je ono na šta ukazuje. Znači, sada se spaja kompetencija, kvalitet, cena i sve zajedno. To je onda razlog  zašto ovaj zakon treba podržati.

Reč ima narodni poslanik Dragan Jovanović, kao poslednji prijavljeni na listama govornika za raspravu u nečalu.

Dame i gospodo narodni poslanici, razmišljao sam da odustanem od diskusije, jer me malo uplašio gospodin Čeda Jovanović kada je zapretio svim poslanicima koji ne podrže ovaj zakon da podržavaju nekakvog direktora Kliničkog centra. Međutim, mislim da ipak u Skupštini treba da se čuje i malo drugačije mišljenje, da se zakon pogleda i sa druge strane, da se otvore neke dileme, a ministar je tu i mislim da je kompetentan i može da odgovori na sva pitanja. Na prvi pogled naziv zakona, zakon o javnim nabavkama, ukazuje na običan zakon, a pogotovo građanima Srbije ne ukazuje na to da se radi o vrlo ozbiljnom zakonu koji je jedno opasno oružje koje, ako se pogrešno upotrebi, može da izazove velike posledice.
Zašto ovo kažem? Javne nabavke pokrivaju, kako ministar reče, preko 50% bruto nacionalnog dohotka. Znači, radi se o izuzetno velikim parama koje ova država izdvaja za nabavku. Ne negirajući želju gospodina ministra da stane na put sitnim korupcijama, od kojih niko u ovoj zemlji možda nije bio imun, pokušao bih s druge strane malo da osvetlim motive donošenja ovakvog zakona. Može jedan od motiva ovakvog zakona, u ovakvom tekstu, da bude i strah od brzog gubitka vlasti ove vlade koja je opkoljena moćnim finansijskim lobijima i pod pritiskom ukrupnjava velike nabavke. Tako stvara mogućnost da eliminiše male korupcije, ali da stvori ogromne korupcije. Ako je direktor Kliničkog centra plaćao 70.000 maraka, ne znam da li jeste ili nije, onaj koji bude iz fonda za zdravstvo sada nabavljao za desetine milijardi, taj verovatno neće uzimati rokovnike ili nešto drugo.
Moramo pogledati i okruženje iz sveta. Ne možemo tvrditi da dobrim zakonom o braku garantujemo dobar brak. Pogledajte aferu "Lokid" u Japanu, pogledajte 60-tih godina, može da se nađe u literaturi poznat primer Kozlova, direktora Ruske državne agencije za nabavke, a koji je samo na nabavkama masti za piroške napravio najveću pljačku u Sovjetskom Savezu možda u zadnjih 50 godina.
Prema tome, i gospodin Pavlović i
gospodin Srđan vrlo simpatično govore o zakonu, ali previše hvalite jedan ovakav zakon, da je to garancija da neće biti korupcije; prihvatam da neće biti sitnih korupcija. Daje se mogućnost; objektivno, ona postoji. Ako neko raspolaže sredstvima od nekoliko milijardi (pominju se cifre do 50 milijardi), ss velikim nabavkama, pogotovo kada se uključe strane kompanije, može da dođe do pojave velikih korupcija. Ovim možemo napraviti neku uštedu da u zatvorima smanjimo broj mesta, jer ako jedan napravi veliku korupciju, to je manje nego kada 100 napravi male korupcije.
Druga stvar koja može da motiviše donošenje ovakvog zakona, to je pritisak moćnih multinacionalnih kompanija na našu Vladu. Svesni smo činjenice da dolaze neke donacije i da multinacionalne kompanije učestvuju u obnovi elektroprivrede i svega ostalog. Međutim, ako realno, potpuno realno pogledamo opasnosti koje stoje, neko političko preganjanje ili ko kojoj stranci pripada, da pogledamo realnosti u oči.
Ako pogledamo slobodu tendera, voleo bih da ministar izađe (i možda posle da polemišemo o tome), i da mi navede samo jednu zemlju u svetu, koja je do ovog stepena liberalizovala sektor javnih nabavki. Znači, da može bilo ko, po bilo kojoj ceni da se javi i da dobije tender jer je u zakonu naglašena najniža cena. Znači, postoji više kriterijuma, ali jedan od osnovnih kriterijuma je najniža cena. Mogu da shvatim želju onoga ko raspolaže budžetom da jeftinije kupi. Međutim, medalja ima dve strane: taj budžet pune oni koji rade na ovom području. Mislim da otvoriti ovako naše tržište, bez ograničenja sa osnovnim faktorom cene, može da bude jako pogubno za privredu koja je u situaciji u kojoj jeste. Čeda kaže - za godinu dana smo doneli zakon. Mislim da druge zemlje nisu nimalo slučajno odugovlačile taj period.
Po meni, ovo liči na pacijenta koji je polomio nogu prekjuče i pošalju ga na rehabilitaciju u banju. Ili, 10-11 igrača sa polomljenim nogama izađe da igra utakmicu protiv svetskog prvaka. Mislim da naša privreda u ovom trenutku apsolutno nije spremna da izdrži konkurenciju i srednjih svetskih firmi; a da ne pričamo zbog čega sve, od beneficiranih kamata, preko obrtnih sredstava, preko stanja privrede, kapaciteta, razaranja, postoje milion analiza koje mogu da se urade.
Šta će se praktično desiti? Da svi nađemo odgovor na to pitanje - da otvorimo tendere, znači ne zadržavamo, bez ikakve rezerve i bez ikakve granice, javiće se strani ponuđači. Čak i u poljoprivrednim proizvodima, jer subvencije su kod nas nikakve. Raspisuje VMA tender za nabavku hrane, jave se hrvatski proizvođači koji kačkavalj, znam sigurno, prodaju po 4,5 marke i imaju 2,5 marke subvenciju vlade, a naš "Mlekoprodukt" iz Zrenjanina lepo 7 maraka. Male su šanse bilo koje srpske firme da u toj konkurenciji dobije posao. Ne zalažem se za monopol, daleko od toga, moramo naše firme da školujemo i da navikamo na konkurenciju.
Da li ovakvo presecanje, i odjednom, može da da strašno negativan rezultat. Neko treba sutra da napuni budžet. Moramo deo od 50 milijardi, odnosno 50% nacionalnog dohotka, da bi ga imali u sledećem krugu, da vratimo onima koji su izdvojili za porez. Kako ćemo da im vratimo? Vratićemo im tako što ćemo im dati posao da imaju od čega da plate porez.
Prema tome, mislim da u tom delu, a bilo je par amandmana, ne treba da se stidimo, odnosno možemo da kažemo i onima koji nas pritiskaju - gospodo, uzmite propise. Pomenuo je kolega propise Svetske trgovinske organizacije. Postoji indeksacija za zemlje u razvoju i tranziciji, koja kaže da je pravo o zaštiti tržišta legalan način poslovanja, da vas niko zbog toga ne kazni. Znači, postoji mogućnost da se zaštitimo. Ne postoji zemlja u svetu koja ima ovako otvoreno tržište.
Ministar je došao iz Francuske. Voleo bih da mi kaže kako da izvezemo mineralnu vodu u Francusku. Stavili su perfidne zaštite, uveli su jedan faktor koji nigde ne postoji, našli su da njihova voda ima stepen elektroprovodljivosti 04 i kažu da vode koje nemaju stepen elektroprovodljivosti 04 ne mogu da uđu na francusko tržište, iako su u svim ostalim elementima bolje od te vode.
Prema tome, plašim se da ovako otvoreno tržište, odnosno ovako naglo otvaranje bez ikakvih rezervi (po meni, a možda nemam dovoljno informacija, ministar može to i da objasni, prihvatam to sa rezervom) daje vrlo slabe šanse srpskoj privredi, industriji i poljoprivredi, jer stanje u kome se nalazi ne garantuje mogućnost da igra utakmicu sa svetskom konkurencijom. Mislim da će nam se to možda vratiti u sledećoj godini, kada privreda zbog takvog stanja ne bude mogla da puni budžet. Onda nećemo imati ni izvor prihoda, da kupimo i to strano.
Mislim da treba prihvatiti amandmane koji idu u tom pravcu - ne davanja apsolutnog monopola, ali nekakve zaštite, bar pod istim uslovima. Mi smo bili toliko blagi, pa smo rekli - pod istim ostalim uslovima prednost dati domaćoj privredi. Mislim da ne treba da se uljuljkujute pričama o perfektnosti zakona.
Malo iritiram gospodina Bogdanovića koga iritiraju maske. Evo, vaša štampa je pisala o nabavci maski za policiju. Slučajno sam iz Kruševca i bio sam u "Trajalu"; poznajem fabriku dobro, oni izvoze u Nemačku, Ameriku, Holandiju, a njihove maske su maske koje svet priznaje. One nisu 2,5 puta.... pa pitanje je sada zašto nisu učestvovali, da li tender nije objavljen u crvenoj "Borbi". Voleo bih da neko pokaže dokumentaciju o kojoj pričam. Platiti 2,5 puta skuplje masku istog kvaliteta kao što je i konkurentna, ukazuje da tendencija korupcije neće biti suzbijena dobrim zakonom. Malopre sam pomenuo aferu "Lokid" iz Japana koji važi za zemlju nekog morala, i iz drugih zemalja bezbroj krupnih afera; što je veće raspolaganje većim parama, mogućnost velike korupcije, pogotovo ako uđu multinacionalne kompanije, još je veća.
Molio bih vas da pogledate još jednom amandmane. Zakoni su dobri u delu u kome mogu da se sprovode. Ovaj zakon, moram i to da kažem, ima dosta prenormiranosti. Kada vidite da je nešto preterano, normirano ispada dobro, to uvek izaziva sumnju. Znam iz sporta, najvažnije utakmice gde je bilo super kontrole su najuspešnije lažirane. Mnogo bolje nego one seoske utakmice dole. Prema tome, prenormiranost, preterano uvođenje normi može da bude izuzetno opasno, jer može da bude paravan za neke druge stvari. Znači, sve je transparentno, sve se vidi, svi gledaju, ceo svet gleda, ali je lažirano.
Prema tome, ne treba da imate toliko samouverenosti i toliko optimizma da će donošenjem zakona sve to da bude idealno i da neće biti novih afera. Zato, mi smo trenutno protiv zakona. Nismo u poziciji da budemo čuvari privrede, ali malo slušajte i Privrednu komoru, pitajte malo one iz Agencije za mala i srednja preduzeća, pitajte sve druge, vidite kako se reaguje, da ne dođemo u situaciju da posle nemamo šta da ispravljamo.

Reč ima narodni poslanik Nenad Bogdanović, pravo na repliku, na osnovu direktnog pominjanja u izlaganju narodnog poslanika Dragana Jovanovića.

Morao sam da se javim, poštovana gospodo poslanici, zato što ja sa tim maskama nemam nikakve veze i ne znam zašto je mene prethodni govornik povezivao sa bilo kakvim maskama. Iskoristiću priliku samo da kažem par rečenica, pošto mislim da je bitno. Kao predsednik Odbora za finansije nisam se javio na ovu temu, jer sam znao da će biti ovakvih priča i da će biti prilike da se u par rečenica kažu neke bitne stvari.
Ne mogu da shvatim argumentaciju - mi smo protiv toga, kako je rekao prethodnik, zato što to jeste dobro, ali ne znamo kako će biti. Onda vi uopšte ne razumete šta je u stvari argument, zašto je neko protiv nekoga. Zakon o javnim nabavkama je užasno važan.
Mogu da vam kažem da smo mi u Skupštini grada posle tri meseca praktično uveli izuzetno složene procedure, izuzetno normirane, izuzetno komplikovane i jako teške za sve, uključujući i članove Vlade. Naime, nasledili smo nešto što je bilo stvarno katastrofa iz prethodnog perioda. Preko 6.000 tendera je za ovih 14 meseci u Skupštini grada Beograda realizovano, i to ono što je pod direktnim našim nadzorom.
Pored toga, postoje tenderi i javne nabavke koje se obavljaju preko komunalnih sistema; to se radi iz njihovih para, koje mi direktno ne kontrolišemo, sem preko upravnih odbora. Mogu reći da je ta javnost pre svega važna, jer smo dobili sedam ili osam zvaničnih primedaba. Znači, oni koji su učestvovali su se žalili. Opet ću vam reći - od tih osam samo je jedna bila stvarno osnovana, napravljena je greška, mi smo je priznali. Prema tome, hoću da vam kažem da je javnost pre svega bitna da sve one koji u tom lancu nabavljanja učestvuju podseća da neko može da pogleda, da kontroliše, da neko može da kaže - gospodine, vi niste uradili svoj posao dobro.
Recimo, u ovom predlogu smo definisali 350.000 dinara kao donju granicu. Mi smo je u Skupštini grada spustili još niže. To će moći i drugi da rade. Znači, naša granica je 100.000 dinara. Otpori tome su strahoviti - svih, onih koji rade, onih koji nadziru, onih koji kontrolišu, ali vam mogu reći da mi kao posledicu toga imamo ono što se nabavlja sada u dinarima košta dva puta niže u odnosu na ono što je 1999. nabavljano. Samo vam je to argument da se kaže da to mora tako da se radi.
Ono što meni fali u zakonu - moram da kažem da se nadam da će u nekom drugom zakonu to biti regulisano - ako se kroz javne nabavke dođe do saznanja da se danas kroz javne tendere nešto nabavlja dva ili tri puta jaftinije nego pre tri ili četiri godine, kako odgovara zakonski onaj koji je to radio pre tri ili četiri godine? To je sigurno bilo nešto drugo. To ovim zakonom nije definisano, ali se mora naći načina kako onaj ko je krao (a taj koji je pre tri - četiri godine nabavljao dva - tri puta više, taj je krao) da plati to što je tako.
Naravno, nije argument da uvek korupcije ima i da zato nećemo ništa da menjamo. To je potpuna besmislica. Svako ko barata novcem potencijalno može da učestvuje u korupciji, ali moramo stvoriti mehanizam, način rada da nikome ne padne na pamet da krade državne pare.