Nadam se da neću ni ovom prilikom biti predug; dakle, zahvaljujem svim učesnicima u raspravi, ona je tekla nekim tokom koji smo svi pretpostavljali; ali, uz svu polemiku, moram gospodo, da vas podsetim na uvodno izlaganje. Naime, stavljajući ovaj zakon u blisku korelaciju sa Zakonom o radu spomenuo sam nespornu činjenicu: u ovoj zemlji ovaj narod je u periodu od deset godina, koji je koincidirao sa vlašću jedne partije, dozvolio sebi da svoj društveni proizvod svede na trećinu i da se iz Evrope preseli u Afriku. Da nije bilo tako, siguran sam da bi i rešenja Zakona o radu, bila nešto drugačija, možda nešto mekša, možda ne tako restriktivna; kada sam govorio o tom zakonu nisam ga uopšte hvalio, to je jedan bolan, težak zakon, ali je to bio neophodan korak, u skladu sa ono narodno "o guberu", znate onu priču, svako se prostire prema svom guberu.
To je naš problem. Prema tome, gospodo, nemam nikakav problem da se složim sa vašim primedbama da je zakon restriktivan, da su disciplinske mere i disciplinska odgovornost postavljene na drugačiji način, a da je status u radu i održavanje radnog odnosa stavljeno u direktnu korelaciju sa rezultatima rada. Naravno, a kako bi drugačije trebalo da bude? Moram da vam kažem, ne da vas ne razumem, nego sam ubeđen da vas malo ko u društvu razume kada kažete i kada se čudite - zašto bi neko ko dva dana neopravdano ne dolazi na posao dobio otkaz! Pobogu, a zašto ga ne bi dobio? Govorimo o ljudima koji izostaju sa posla iz neopravdanih razloga. Pitam - zašto ne bi dobio otkaz?
Da se razumemo, tu ću završiti, vi ste ovde, neki od vas naravno, ne svi, govorili reči koje mogu, i to bez ikakvog razloga, da uznemire veliki broj ljudi u državnoj upravi, koji svoj posao rade kao i većina drugih zaposlenih: korektno, odgovorno, razmišljaju o tome šta zarađuju, kako zarađuju, razmišljaju o svojim porodicama i ako su dobri i odgovorni radnici zaista nemaju nikakvog razloga da se boje.
Reči koje su dolazile sa ove govornice, a spominjale su čak i nekakvu torturu, stvarno su neshvatljive. Mogu da razumem da smo mi u političkoj borbi i da smo slobodni u izražavanju, ali pričati o torturi - to je zaista smešno.
Neko od poslanika Socijalističke partije Srbije dao mi je dobar šlagvort. Rekao je, govoreći o članu 17. i o famoznoj lustraciji to će biti ono što ste pokušali sa univerzitetom pa ste odustali.
Gospodo, ništa mi nismo ni pokušali i ni od čega nismo odustali. Potom se pričalo o tome da će to biti jedna strašna hajka u kojoj će Vlada pomesti pred sobom sve ono što njoj ne ljubi ruke, ne puzi pred njom, ne strahuje. Šta se desilo? Mi smo odustali. Ne, nismo odustali, desilo se ono što je normalno.
Dakle, u procesu koji će biti otvoren, a neće ni slučajno imati dimenziju o kojoj govorite, jedan broj ljudi ima razloga da računa sa nekim konsekvencama predviđenim Zakonom o radnim odnosima, ali je reč ne o vrednim, poštenim ili profesionalnim ljudima, nego o ljudima čiji rezultati rada ne zadovoljavaju na poziciji na kojoj se nalaze.
To je, dame i gospodo, svuda u svetu tako i to je normalno. To što mi kasnimo da se sa tom činjenicom suočimo utoliko gore po nas, ali što pre - to bolje. Ponavljam, niko ko profesionalno, odgovorno i vredno izvršava svoje radne obaveze nema nikakav razlog da se plaši ovog zakona.