Po Poslovniku? Nisam čula da ima osnova za repliku, momenat samo da se konsultujem. Izvolite. Koleginica je rekla da je spomenuta SPS.

Poštovano predsedništvo, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, javljam se na repliku povodom izlaganja prethodnog poslanika, jer očigledno je da su počeli izborni procesi  i marketing i da je dežurni krivac za sve SPS. Ovde je izrečena, molim vas, notorna neistina, da je SPS upotrebljavala i zloupotrebljavala Službu državne bezbednosti. Služba državne bezbednosti je i ranije, a nadam se i sada radi jedino i samo po zakonu.
SPS može politički biti odgovorna za sve, ali SPS sem 1990. do 1992. godine nikada nije sama konstituisala republičku vlast i bila jedini nosilac vlasti. Bilo je tu puno partija i njihovih predstavnika koji su i tada, a i sada bili na vrlo istaknutim državnim funkcijama i oni logično, po prirodi stvari, jer najveći vernici su oni koji menjaju veru, ne vole da se sećaju onoga što su radili ili nastoje sada da ubede sve, a prvo vas, da su sada dobri,a da ranije nisu bili i da su oni sa kojima su bili loši.
Treća stvar, kriminal je društvena pojava koja prati nastavak razvoja ljudskog društva i uvek je postojao u većoj ili manjoj meri. U različitim oblicima se javljao i u različitom obimu. Mi često kada govorimo protiv kriminala, govorimo o prethodnih 10 godina, kao da kriminala pre toga nije bilo. Vezivati to samo za SPS nije korektno.
Mi smo čuli u izlaganju gospodina predsednika Vlade jedan niz elemenata koji daje delimično odgovore na ono što se zbivalo u proteklih 10 godina kod nas, bez pominjanja poimence bilo koje političke opcije.
Naš je zadatak kao društva, kao države da se borimo protiv kriminala i naš je zadatak da uspostavimo demokratske oblike i mehanizme koji će kazniti sve one koji su počinili nešto protiv zakona i protiv građana. Ali, takođe i da uspostavimo jednu kontrolu vlasti. Pre pola godine sam, isto ovako koristeći pravo na repliku jednog poslanika, rekao da se nikada ne bih usudio da izreknem ocenu koju je on tada izrekao da je prethodna vlast počinila određene zločine, odnosno baš je bilo reči o ubistvima.
Sećate se, Ministarstvo unutrašnjih poslova je pre nekoliko meseci, čini mi se sedam ili osam meseci, izdalo jedan spisak nerešenih ubistava koji su se desili u proteklom periodu. Pa šta, desilo se da su 12 od njih počinjeni u periodu od 1990. do 2000. godine, do 2001. čini mi se, a od 2001. pa nadalje 13. Ko bi se pametan usudio da kaže da je to učinjeno od strane ove vlasti, kao što neki poslanici to imaju obraza da kažu. Naš je zadatak da usvojimo zakone koji će omogućiti da se svako ko počini zločin u ovoj zemlji kazni kao krivac, a da se ne bavimo naručenim krivičnim prijavama, da se ne bavimo naručenim istraživanjima, jer nikome ne mogu doneti dobro, a najmanje onom ko ih naručuje. Hvala.

Za reč se javio predsednik Vlade, gospodin Zoran Đinđić.

Dame i gospodo, mogu sa zadovoljstvom da kažem posle ove rasprave u načelu da nije bilo ozbiljnijih primedbi na ideju donošenja zakona koji će biti na izjašnjavanju parlamenta ovih narednih dana.
Dakle, niko nije osporio potrebu da se taj fenomen u našem društvu suzbija, da se to čini na zakonsko - regulisan način i da je našem društvu potrebna jedna efikasnija organizacija institucija u izlaženju na kraj sa fenomenom kriminala.
Mislim da je najvažnije da postoji saglasnost da imamo problem, da treba da ga rešavamo, da sredstva kojima raspolažemo nisu dovoljno efikasna za to i da treba da nađemo neka efikasnija.
Neki su rekli da ova sredstva koja su predložena u zakonu nisu dovoljno efikasna, pa da bi trebalo i više. Možemo da se složimo sa tim, ali ako može više, onda može i manje. Ako nismo u mogućnosti zbog drugih zakonskih ograničenja, pre svega u Ustavu Srbije i Jugoslavije, da donesemo evropski, oštriji zakon; kada kažem evropski, onda ne mislim blaži nego oštriji, jer ovo je jedna od retkih situacija gde smo mi ispod nivoa Evrope u smislu oštrine zakonodavstva.
Znači, mi važimo kao autoritarna zemlja koja je 50 ili 60 godina bila u autoritarnom sistemu, ali kada pogledate zakonodavstvo i kaznenu politiku prema kriminalu, onda vidite da je ona najblaža u Evropi. Kada govorim o evropskim standardima u ovoj oblasti, računam sa tim da će kazna biti dva ili tri puta veća nego što su one koje se izriču danas kod nas.
Postoji mali nesporazum u tome šta je čija nadležnost i kako će se čitava ova oblast regulisati. Dakle, taj predlog koji je išao u javnosti, on je obuhvatao otprilike celinu taktike i nastupa prema organizovanom kriminalu, ali nisu sve stvari takve da se regulišu jednim zakonom, nego se regulišu na najmanje tri polja. Jedno polje su posebna pravila za gonjenje počinilaca krivičnih dela organizovanog kriminala i to može da se po sadašnjem Ustavu reguliše samo na saveznom nivou.
Vlada Republike Srbije je dala zaokružen predlog promena, on je danas na Saveznoj vladi i mi se nadamo da će u ponedeljak ili u utorak taj predlog, kao pandan ovom našem današnjem zakonu, da bude izglasan i onda će ovi organi koje konstituišemo ovim zakonom u Republičkoj skupštini biti dopunjeni određenim promenama koje će onda dati njima sadržaj.
Drugi nivo je sama organizacija i mi smo danas govorili o organizaciji, znači o strukturi organa koji bi trebalo da budu efikasniji u suzbijanju organizovanog kriminala i to su posebne organizacije predviđene ovim zakonom.
Treća stvar su posebne mere postupanja u samim tim organizacijama, a to je sistem internih pravila i to je u javnosti diskutovano, ali ne može da bude deo zakona; nije Vlada odustala od tog sistema, od posebnih pravila u tim službama, nego će posebna pravila te službe da utvrde u skladu sa ovom novom organizacionom šemom.
Naravno, sve je moguće u komunizmu. Ne trebaju ni institucije npr. One su samo tu potrebne gde društvo ne može da se dogovori da neki posao radi. U principu je moguće i postojećim malobrojnim institucijama rešavati neke probleme, ako se to dešava. Ali, šta da radimo ako se to ne dešava - onda možemo da dignemo ruke od svega i da kažemo: to nije moguće rešiti ili da pokušamo da stvaramo sve profesionalnije i specifičnije institucije.
Naravno da bi tužilaštvo, da radi svoj posao u nekim idealnim uslovima, rešavalo sve to i ne bi onda bila potrebna nikakva specijalna tužilaštva posvećena nekim posebnim problemima; ali, na nesreću, to se ne dešava.
Dobra vest je, ako je ovo loša, da se ni u drugim zemljama to ne dešava, pa i druge zemlje, koje imaju tužilaštvo staro dvesta ili trista godina, ipak imaju posebnog tužioca. Imaju sudove koji imaju dugu tradiciju, koji su nezavisni, dobro plaćeni, pa ipak imaju posebne sudove, posebnu zaštitu tih sudija i posebno zaštićene svedoke.
Znači, nismo mi tu neki strašno veliki izuzetak; naprosto, ljudska društva imaju tako mnogo problema da redovne institucije nisu uvek u stanju da sve te posebne probleme rešavaju na efikasan način, onako kako bi građani to želeli. To je logičan razlog zbog koga mi predlažemo ovaj zakon, koji nije ništa spektakularno, jer ne može da bude, ako treba da ostane u okviru sistema koji imamo kao evropska zemlja.
Mi ne možemo sada da smislimo nešto sasvim novo, pa bi se onda reklo - aha, to će da reši problem, jer bi to onda nosilo sobom pitanje kontrole tih organa i njihove velike nadležnosti. Jer, ako kažemo da onaj ko sada treba da se bori sa organizovanim kriminalom koji je opasan, treba i sam da ima tako mnogo nadležnosti, a šta ako on postane deo organizovanog kriminala?
Znači, ne smemo da idemo ni u tu drugu krajnost, da tim institucijama damo toliko mnogo nadležnosti da onda postanemo taoci tih posebnih institucija, kao što se u SAD u jednom periodu dešavalo da su najveći kriminalci zapravo bili oni koji su bili ovlašćeni da suzbijaju organizovan kriminal, jer ih niko nije mogao kontrolisati, mogli su da uhapse koga hoće, mogli su da rade šta hoće, da sarađuju sa kriminalom, sve navodno u interesu suzbijanja kriminala.
Dakle, moramo da imamo neki umereni pristup, jer mi nismo društvo koje ima zaštitne mehanizme koji bi vrlo brzo reagovali na tu eventualnu novu opasnost. Ali, mora da se uzme u obzir da je ovaj zakon deo mozaika, koji mora da bude izrađen i na drugim nivoima, i on jeste deo integralne strategije za suzbijanje kriminala, koja ima i svoje druge delove - saradnja sa carinom; saradnja sa nekim drugim službama u suzbijanju šverca i nelegalne trgovine, bezbednost u školama; bezbednost na ulicama; policajac - pozornik u školama; testovi za rano otkrivanje korišćenja droge.
Postoji čitav niz mera koje imaju neku svoju logičnu zaokruženost, ali morate imati razumevanja da nije lako uspostaviti institucije u jednom društvu koje je dugi niz godina funkcionisalo u principu izvan institucija. Ne kažem to vrednosno ni negativno ni pozitivno, ali suština je da smo 1945. godine dobili sistem koji je imao svoju fasadu, a to su bile institucije, ustav, prava i sve to što je bilo lepo u toj fasadi, a iza toga sistem vlasti i moći koji je počivao na partijskim linijama, na ličnim odgovornostima; imali smo dva sistema - jedan koji je bio institucionalni i ne baš mnogo vredan, i drugi vaninstitucionalni, koji je bio najvažniji.
Društvo je stvorilo kulturu, ljudi veruju određenim stvarima za koje iskustveno znaju da su bitne, a to su veze, to su položaji, to je intervencija, a ne veruju baš mnogo onome što je institucionalno, jer 50-60 godina to baš nije mnogo vredelo. Tu treba navići sada ljude da kroz promenu ponašanja ojačaju ove institucije, a one treba da daju ljudima razloga da imaju poverenja u njih. Ali, to sve ne traje ni godinu, ni dve, ni tri, nego traje mnogo duže.
Ne bih voleo da mi širimo ovde neku iluziju da će ovim da bude rešen problem kriminala, ali mi pokazujemo odlučnost da ga rešavamo i postepeno stavljamo ljudima koji su zaduženi da ga rešavaju na raspolaganje instrumente i da onda sutra ne mogu da kažu - mi bismo to radili, ali nemamo instrumente. Imaće instrumente, i ako ne bude napretka u tome, onda će postojati personalna odgovornost na svim nivoima.
Puno sam se bavio ovim fenomenom u proteklih godinu dana, svestan toga da je javnost vrlo iritirana i imam razumevanje za pojedince koji kažu - mi bismo zaista to uradili, ali ko garantuje da mi nećemo biti sledeći koji će završiti tamo u nekom slivniku? Ko nas može da zaštiti, kako mogu da sutra kažem svojoj ženi i deci da su bezbedni, kada mene taj prepozna i kaže - pa znam te ja, ti si tamo, živiš tu i tu, ništa, samo pozdravi ženu i decu.
Imam razumevanja za to da određeno opravdanje za neefikasnost u suzbijanju najnasilničkijih vidova kriminala jeste nedostatak institucionalne zaštite za ljude koji to treba da rade. Mi sada pokušavamo da tu institucionalnu zaštitu na dva načina uvedemo: na jedan ovim posebnim organizacionim formama, a na drugi time što će javnost da bude fokusirana i usmerena na te slučajeve.
Ako imate poseban sud, ako imate posebne ljude koji se time bave, onda će se znati kada, kog dana se ti slučajevi nalaze na tom sudu, i onda će javnost biti kontrolni mehanizam , da se vidi da li će kazna biti blaga. Kao u svim drugim zemljama, na televiziji prva vest, npr. na BBS-u, to je ako postoji neki težak proces protiv nekog kriminalca, onda je to važno za celo društvo. Kod nas se to dešava u nekim malim sudnicama, u jednoj prostoriji se razvodi bračni par, u drugoj se sudi višestrukom ubici, u trećoj nešto treće, i time se zapravo stvara jedna lažna jednakost svih kriminalnih slučajeva; to se ovim menja.
Posebno je pitanje - da li ima kod nas mafije, takvog kriminala i da treba to sada dokazati da bi se opravdali ovi instrumenati? U svakoj zemlji postoji organizovani kriminal i tu nema nikakve razlike; tu nije toliko važna ni prethodna istorija: ima ga i u Singapuru; ima ga i u Švajcarskoj; u Švajcarskoj ga ima više nego u Singapuru; ima ga u Norveškoj; Švedskoj. Evo, pročitajte danas novine, eksplodirala je bomba negde, da li u Oslu, da li u Stokholmu.
Znači, ima organizovanog kriminala u svim složenim društvima i sada se postavlja pitanje instrumenata i volje za njegovo suzbijanje. Postavlja se pitanje - da li politička struktura u jednoj zemlji ima volju da se sa tim sukobi i da li ima instrumente? Ti instrumenti mogu da budu redovni i vanredni. Ali, činjenica je da i one zemlje koje imaju političku volju, iako imaju redovne instrumente, posežu za vanrednim instrumentima, i to je za nas obrazloženje zbog čega možemo da govorimo i mi o posebnim organima.
Nema nikakve sumnje, po mom mišljenju, oko pitanja odnosa vlasti prema kriminalu. Kao što mislim, ne želeći da uvredim nikoga, da nema sumnje o odnosu prethodne vlasti prema kriminalu, ali ne bih rekao samo prethodne vlasti, nego bih rekao društva u celini.
Nije prethodna vlast na naslovne stranice naših visokotiražnih magazina stavljala kriminalce, koji su bili idol i junaci; nije pojava zlatng lanaca koji visi oko vrata nekog kriminalca i koji se mogao gledati svakih pet minuta na velikim TV stanicama bila propisana ni u Skupštini, niti je to prošla Vlada propisala. Ali, prošla vlast je bila tolerantna prema tome. Ne želim da govorim bez dokaza o raznim umešanostima, ali je činjenica, kada sada listate velike slučajeve kriminala u prošlosti, da ćete videti da su svi njihovi učesnici bar u jednoj fazi bili saradnici državne bezbednosti i da su imali legitimacije državne bezbednosti, i to imate kao dokaz.
Da li je to bilo u jednoj fazi, da li su kriminalci pronašli vlast ili je vlast pronašla kriminalce, ko zna ali je činjenica da je ta isprepletanost postojala. Ona danas ne postoji. Dakle, današnja vlast ni u jednom svom domenu, ni u jednom svom delu nije u vezi sa kriminalom.
Kada kažem da je kriminal sistemski u Srbiji poražen, onda mislim na to, onda mislim na sistemsku vezu vlasti i kriminala. U onim zemljama gde kriminal ima podršku vlasti, tu nema govora o suzbijanju organizovanog kriminala, tu se ovakvi zakoni ne nalaze na dnevnom redu skupštine i tu nema ni rasprave o tome. Ali, to nije Srbija danas.
To ne znači da nema organizovanog kriminala i da ga neće biti u narednih dvesta godina u Srbiji, kao i u svim drugim normalnim zemljama. To ne znači da nisu tragovi i posledice toga kriminala ostali. Znači, ako kažemo da su sistemski mafija i kriminal poraženi, onda znači da su oni izgubili ono uporište koje je od njih napravilo tu veličinu koju su oni imali. Oni su sada pojedinci, grupice, naravno moćni, naravno sa novcem, naravno sa vezama; te veze koje nastaju na frontovima i kroz desetak godina se ne kidaju tako lako; mi smo toga svesni.
Ali, zato je i parlamentu i institucijama pružena podrška i šansa da postepeno tu močvaru kriminala isušuju, i mi to radimo. One brojke koje sam vam pročitao, odnos prvih šest meseci ove i prošle godine, pokazuje da imamo određene rezultate.
Uvek sam skeptičan prema rezultatima u tom domenu, jer svaki ukradeni automobil i svaki ubijeni čovek je previše, ali ako je 50% manje nego prošle godine, onda tu ima nekog napretka. Znači, ne može da se kaže da ima više kriminala nego što ga je bilo. Naprotiv, ovih šest meseci ga ima manje nego što ga je bilo šest meseci prošle godine i efikasnost u rešavanju tih, uglavnom uobičajenih krivičnih dela, mnogo je veća nego što je bila ranije. Tu ne govorim o ovim izuzetnim krivičnim delima, gde je efikasnost ista kao što je bila ranije, tj. vrlo mala, ali se to odnosi na nekoliko slučajeva poznatih ljudi iz javnog života koji su bili žrtve nasilnog kriminala.
Na kraju da kažem još dve stvari. Prva stvar je da, ako govorimo danas o saniranju posledica prošlog vremena, onda nije baš toliko realno očekivanje da samo postojećim zakonom i njegovom primenom to možemo u potpunosti da uradimo; jer, neko je nekim svojim kriminalnim poslovima stekao poziciju koja je sada legalna i nema potrebu da se više bavi tim kriminalom. U očima ljudi on je i dalje kriminalac, ali vi nemate kao organ dokaz za to. Ne možete da imate dokaze od pre pet, šest, sedam godina, a trenutno ako se taj pojedinac ne bavi kriminalom nego koristi plodove svog ranije kriminala, u očima lokalne javnosti on jeste kriminalac i ljudi su iritirani zašto mu se ništa ne događa, ali vi ako hoćete da poštujete zakon ne možete sada na osnovu javnog mnjenja nekoga da gonite.
Druga stvar, tek usvajanjem jednog sistema poreske administracije, koji će omogućiti da se proverava izvor finansijskih sredstava, mi ćemo moći da i taj element kriminala uključimo. Vi danas možete da se javite na tender preko bilo koje firme, ne morate ni pod svojim imenom, da ponudite određene uslove i da praktično niko ne može da proverava izvore prihoda kojima ste vi te uslove stekli da biste mogli da se javite. Znači, ako ponudite nešto to je vaše, ne postoji zakonska mogućnost da se sada postavi pitanje da li je plaćen porez na to, na tu kuću, na tu vilu, na to bogatstvo; da li je to stečeno na regularan način, preko računa sa određenim obavezama koje iz toga slede ili se to pojavilo odnekuda, možda čak i iz organizovanog kriminala.
Mislim da ćemo od jeseni ili zime ove godine imati i taj instrument, tako da ćemo moći da jedan drugi dodatni prostor pokrijemo i time sasečemo još jedan izvor finansiranja nečega što je siva ekonomija i što je nelegalno poslovanje u Srbiji. Ali, to su mehanizmi koji idu jedan iza drugog i nije uopšte lako doneti takav zakon, ni napisati takav zakon za Srbiju, kao što većina zakona koje smo do sada doneli podrazumevaju određeni period pripreme, konsultacija, usklađivanja sa evropskim standardima.
Na kraju želim da kažem nešto što je jedna kolateralna korist od ovog zakona i od ovoga što imamo nameru da uradimo, za razliku od mnogih šteta koje svaka mera za sobom nosi. Ovo nosi jednu korist i ona nije namerna, ali je vrlo važna. Naime, unosi se odgovornost u javni govor o kriminalu, što na prvi pogled ne izgleda bitno, ali je strašno važno za kulturu našeg društva i za demokratsku budućnost našeg društva.
Ako imamo efikasne policijske mehanizme u kriminalističkoj policiji za pronalaženje tragova, za utvrđivanje činjenica, ako imamo efikasno istražno sudstvo za utvrđivanje činjenica, onda neće biti moguće da svako izađe na bilo koju tribinu i da svakog okrivi da je ubica, da taj naručuje ubistva, da je kriminalac, da je korumpiran, da je mafija. Onda će se odgovarati i za jedno i za drugo.
Ako imate sistem efikasnog prikupljanja dokaza, onda će odgovornost onoga koji govori bez dokaza biti mnogo veća. Danas je to mutna voda u kojoj svako može da lovi, jer danas reći za nekoga da naručuje ubistvo je kao u nekoj drugoj zemlji reći za nekoga da naruči kafu. To nije dobro za pozitivnu energiju, za moral ovog društva. To širi loš imidž ove zemlje u svetu.
Danas postoje organizacije u našem društvu koje bi volele da je stanje u našem društvu gore nego što jeste, jer iz toga bi onda proistekla njihova posebna uloga. Danas imate hiljade ljudi koji dolaze iz inostranstva da pomognu našoj zemlji i kojima ovde pune uši o tome da je ovo zemlja rizika, organizovanog kriminala, jer ako je tako onda su neki borci za slobodu i pravdu i dalje potrebni, i dalje mogu da budu finansirani, i dalje mogu da budu stimulisani iz inostranstva i da oni brane demokratiju i slobodu. To je jako ružno.
Jako ružno je da javno u medijima i u posebnim razgovorima sa diplomatama neki ljudi kleveću svoju zemlju tvrdeći nešto što nije istina, naime da ova zemlja nije bezbedna, da u ovoj zemlji svakoga dana nekog otmu ili ubiju i da u ovoj zemlji postoji sprega između vlasti i kriminala. To je laž i ta laž može da se toleriše zbog toga što je jako težak postupak za utvrđivanje istine. Nadam se da će ovim zakonom i ovim drugim paketom mera biti lakše utvrditi šta je istina i onda onaj koji je počinio nešto treba da odgovara za to, ali ako je to počinio i ako se to u zakonski regulisanom postupku utvrdi.
Srećom, mada su reči u Srbiji jeftine, dela su važnija od reči i mi imamo, kao zemlja, kredibilitet koji smo imali i u prethodnih godinu i po ili dve dana. Nije tačno da postoji bilo kakva sumnja važnih međunarodnih organizacija u pogledu stanja u našoj zemlji. Mi smo imali juče izveštaj Međunarodnog monetarnog fonda, kao najstrožeg ocenjivača reformi na zemaljskoj kugli, organizacije koja, kada najavi svoj dolazak, onda vlade dobiju tremu u Turskoj, u Argentini, u Brazilu, vlade koje zastupaju 100 miliona stanovnika. MMF je doneo izuzetno povoljan izveštaj o stanju reformi u našoj zemlji, koji se odnose na institucionalne promene, na zakonske promene i na stanje u realnoj ekonomiji.
Drugo, Evropska investiciona banka je odobrila juče kredit od 95 miliona evra pod najpovoljnijim mogućim uslovima na 20 godina, sa pet godina grejs perioda, sa kamatom od 4% godišnje za izgradnju naših puteva, na osnovu uvida u evidenciju kako je iskorišćen prethodni kredit i kako su tekle tenderske procedure za izgradnju puteva u prošloj godini. Mi smo prošle godine oko 350 kilometara puteva obnovili, a ove godine ćemo oko 850 kilometara. Na osnovu tih 350 kilometara dobili smo praktično zeleno svetlo za ovih 850 kilometara.
Svi tenderi za izgradnju puteva su organizovani u skladu sa evropskim standardima. To što se neka kompanija javila i ponudila bolje uslove nego neka druga, to su evropski uslovi tendera. Zaista ne možemo, na osnovu toga što neko ima neku privatnu informaciju ili neko ima neku sumnju, da nekoga isključimo sa tendera, jer bi to značilo možda da neka interesna grupa želi neku drugu interesnu grupu da eliminiše.
Mi moramo da se pomirimo sa tim i mislim da to nije loše da evropski propisi u tenderima, u javnim nabavkama važe u našoj zemlji i da se nadamo da ćemo postati zemlja slična standardima Evropske unije, koja nije savršena, ali koja svoje probleme prilično uspešno rešava.
Dakle, nema nikakve bojazni i sve ono što se kao kleveta iznosi na račun ove zemlje, ove vlasti, a u vezi je sa organizovanim kriminalom, ne nailazi srećom na prijem kod međunarodnog javnog mnjenja, što ne znači da treba da se nastavi. Mislim da treba da vodimo mnogo više računa o rečima koje upotrebljavamo, jer ipak su i reči važne. Mislim da ćemo postati jedna ozbiljna zemlja ako budemo uvažavali najpre ono što sami kažemo, da bismo mogli da uvažavamo ono što drugi kažu.

Prelazimo na raspravu po redosledu prijavljenih narodnih poslanika, uz podsećanje da, po Poslovniku Narodne skupštine, ovlašćeni predstavnici, odnosno ministri u Vladi i predsednik imaju prava da se jave u toku načelne rasprave u svakom trenutku i ne postoji ograničenje za trajanje rasprave.
Prvi na spisku narodnih poslanika prijavljenih za raspravu je narodni poslanik Živorad Raković, a posle njega narodni poslanik Miloš Lukić.
Vreme za poslaničku grupu Demohrišćanske stranke Srbije je 10 minuta i 48 sekundi.

Uvaženo predsedništvo, cenjeni gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, dragi gosti, posmatrači i slušaoci, moram da priznam da mi je gospodin predsednik Vlade oduzeo nekoliko misli koje sam želeo da iznesem.

Utoliko ću kraće izlagati. DHSS a priori i bez rezerve prihvata predložene zakona. Da li će se oni zvati uz zapetu, zarez ili tačku ovako ili onako, to je irelevantno, ali je suština da su predloženi zakoni posledica veoma teškog stanja u sistemu vrednosti u našem društvu. Kada govorimo o kriminalu, o toj tolikoj i tako rasprostranjenoj društvenoj pojavi, čini mi se da nismo ili pojedinci nisu u dovoljnoj meri svesni šta znači ta toliko i tako rasprostranjena negativna delatnost, koliko je pogubna za jedno društvo, jer praktično ruši sve moralne norme na kojima počiva relativno zdravo društvo.

Nažalost, koleginice i kolege, mi spadamo u ona društva, nemojte mi zameriti što ću upotrebiti jedan malo teži i oštriji izraz, koja se u nauci nazivaju u izvesnoj meri patološkim društvima, obolelim društvima. Nažalost, to je tako.

Ovim zakonima se nastoji u izvesnoj meri ublažiti to negativno zlo koje je začeto daleko ranije, mada mi danas ovde raspravljamo kao da se radi o društvenoj pojavi koja je nastala otprilike pre godinu-dve dana. Naprotiv, zna se da je kriminal pojava koja je zakonomerna u svim društvima.

Treba i to znati, da postoje društva u kojima je ta pojava minimizirana, minorna, a postoje društva, kao što je naše, u kojima je kriminal nabujao. Inače, ima više vrsta kriminala. Mi pričamo uopšteno o kriminalu. Postoji politički, privredni kriminal, postoje razni zločini koji spadaju u najteže oblike kriminala. Mi to otprilike stavljamo u isti koš.

Molim vas, treba da budemo svesni jedne činjenice, a to je da je on u svom začetku nastao u prethodnom društvenom sistemu. Mi stalno govorimo o promeni vlasti. Ne. Mi smo faktički promenili društveni sistem i nasledili i to, pored onoga što je pozitivno; ne možemo a priori da kažemo - sve je negativno, pre mene je bilo sve loše, a ja ću tek napraviti nešto što je najbolje.

U tom sistemu se razgranala ta negativna pojava, ona u dobroj meri predstavlja društvenu rak-ranu koja je u izvesnoj meri metastazirala. Svi mi u ovom visokom domu imamo časnu dužnost, ali i obavezu, i te kako veliku obavezu prema našem sprskom narodu i građanima Srbije, da donosimo zakone i društvena pravila kojima ćemo ispravljati sve ono što je negativno, nasilno stvarano i utemeljivano. Mi to zaboravljamo.

Prema tome, još jednom ponavljam, ovo su nužni zakoni, ne bi trebalo više oko toga da se pogađamo, da licitiramo. Možemo samo da apelujemo, jer ne može se samo sankcijama, pored njih postoji i dispozitiv, ne možemo samo na taj način i tim merama sankcija izmeniti ono što je zlo u ovom društvu; ako je društvo u izvesnoj meri u takvom stanju, a jeste, činjenica je, to uostalom tvrde zdravstveni radnici, sociolozi i drugi stručnjaci društveno-humanistikih nauka.

Dakle, ako to želimo da brže, svestranije ublažimo, a ne da ukinemo, jer ni jedno društvo nije imuno od toga, potrebno je da apelujemo, zapamtite dobro, na porodicu kao ćeliju društva; zdrava porodica omogućava zdravo društvo; pa da apelujemo na školu kao instituciju, počev od osnovne pa do univerziteta, na zdravstvo, na socijalnu sredinu. Umni ljudi su davno rekli: najčešće, ljudi se ne rađaju i ne donose na svet ni zli ni dobri. Mnogobrojne okolnosti učine da neko postane zao, da postane negativna ličnost. Mi to apstrahujemo kao da jednostavno ne postoji kao značajan faktor.

Prema tome, da zaključim, da ne bih ovako profesorski zamarao vašu pažnju, predlažem u ime DHSS-a i u svoje, imajući sve ovo u vidu što sam rekao, da delujemo ne samo sankcijama, nego i angažovanjem svih ovih društvenih delatnosti i faktora, koji čoveka čine u najvećoj meri pozitivnom ili u izvesnoj meri negativnom ličnošću, da učinimo daleko više nego do sada, da bismo na taj način ublažili sve vidove kriminala, uključujući pre svega ove zakone, odnosno kako se to u sociologiji govori, društvena pravila ili društveno pravilo. Da ne bih držao predavanja, pošto ovo nije debatni klub nego visoki dom, a pojedine kolege imaju običaj da drže predavanja kao da smo mi otprilike u školskim klupama, zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Miloš Lukić, poslanik poslaničke grupe SSJ. Sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Milisav Petković, poslanička grupa DOS. Izvolite.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine predsedniče Vlade, uvaženi ministri, pred nama je zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, kao i zakon o bezbednosno- informativnoj agenciji.
Imam hendikep što govorim posle predsednika Vlade i očigledno je da je pala koncentracija naših poslanika. Pokušaću, kakav pristup do sada nisam primetio kod ostalih poslanika, da analitički pogledam ove propise i nađem ono što je dobro i ono što bi se moglo zameriti, sve u cilju da se donesu propisi koji će u suzbijanju kriminala biti delotvorni i primenljivi.
Šta se dobija ovim predlozima? Dobijamo specijalno tužilaštvo, dobijamo specijalnu službu za suzbijanje organizovanog kriminala, specijalna ili posebna odeljenja sudova, specijalna pritvorska jedinica, pojedini ljudi dobijaju specijalna ovlašćenja. Za sve to su potrebna specijalna sredstva, odnosno nova sredstva koja, normalno, idu na teret naših građana i ove privrede.
U najavi ovih propisa mogli smo da čujemo da dobijamo Eliota Nesa DžDžI veka. Kada je reč o Eliotu Nesu, očigledno da se kasni čitavih 100 godina. Naime, nije ovo početak HH veka. Ova zemlja nije ugrožena od stranih špijuna koji kradom, maskirani u turiste ili prosjake, slikaju naše vojne ili policijske objekte. Ovo je HHI vek, vek tehnike i očigledno je, svi mi dobro znamo, strane obaveštaje službe imaju više podataka o nama, o našoj privredi i o našoj bezbednosti nego mi sami. U tom delu ostaje dilema da li su sva ova sredstva primerena ovom vremenu?
Mišljenje članova SSJ je da postojeći državni organi, koji treba da se bave ovim problemom, nisu imali dovoljno ovlašćenja i nisu bili dovoljno stimulisani da obave ovaj posao. Naime, ljudi iz tužilaštava, sudova, policije, kažu da su njima praktično bile vezane ruke i mnoge pojave koje su mogli efikasnim radom, koristeći svoje znanje i iskustvo, da suzbiju, nisu bili u prilici da suzbiju. Za to sigurno postoje i pitanja, zbog čega je to tako, ali postoje i odgovori.
Premijerov govor je, naročito u prvom delu, potencirao taj deo i sadržao je dosta kritičkih osvrta na rad policije i pravosuđa, pa bih ga podsetio da je on skoro na polovini mandata i da se već sve više i više treba da zapita da li su on i njegova vlada odgovorni za ovakvo stanje.
Imamo situaciju da su regularni državni organi, kao što su pripadnici MUP-a, tužilaštva i sudova, dovedeni u jedan podređen položaj. Naime, oni su sigurno potcenjeni u odnosu na ove nove organe koje dobijamo ovim propisima. Sigurno je da će tu biti dosta otpora i sigurno je da će efikasnost i kvalitet rada ovih, da tako kažem, regularnih organa biti doveden u pitanje i znatno poljuljan.
Naše intervencije kada se radi o prvom zakonu, zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, odnose se na nekoliko detalja. Prvo, u članu 2. imamo jednu pojavu gde se kaže da se ovaj zakon koristi u suzbijanju kriminala protiv ustavnog uređenja i bezbednosti SRJ. Da li je to štamparska greška ili je korišćena formulacija iz nekog drugog propisa? U svakom slučaju, smatramo da ovaj parlament treba da donese zakon koji će štititi ustavno uređenje i bezbednost Republike Srbije. U tom smislu je naša poslanička grupa i dala jedan amandman.
U istom članu imamo nabrajanje, u tački 3), na šta se sve odnosi. Između ostalog, imamo trgovinu ljudima. Mi smatramo da treba dodati i trgovinu ljudskim organima, koja je takođe u svetu sankcionisana sigurno poprima razmere koje mogu ozbiljno ugroziti i ugled ove zemlje i poštovanje svih onih institucija koje treba da se bore protiv ovakvih pojava.
Što se tiče specijalnog tužilaštva i poglavlja o specijalnom tužiocu, smatramo da je trebalo, saglasno Zakonu o tužilaštvu koji je nedavno u ovoj skupštini i dopunjen, a nadamo se da će te dopune biti prihvaćene, tretirati i pitanje ovlašćenja, nadležnosti i način izbora zamenika specijalnog tužioca. Naime, da li je to greška onoga koji je pisao ovaj zakonski tekst, ali imamo specijalno tužilaštvo i specijalnog tužioca, imamo tretirane zamenike i tužioce iz drugih tužilaštava koji mogu biti upućeni na rad u specijalno tužilaštvo, ali zamenike specijalnog tužioca nismo tretirali. Smatramo da oni zaslužuju, saglasno Zakonu o tužilaštvu, da budu adekvatno tretirani.
Kada se postavi pitanje kakvu državu i kakvu Srbiju želimo, uvek je to pitanje za jednu ili drugu stranu, za vlast ili opoziciju, ko kakvu državu želi. Mi iz SSJ sigurno želimo Srbiju onakvu kakvu žele i svi drugi, a to je Srbija u kojoj se radi, u kojoj se zarađuje, u kojoj ljudi ujutro sa voljom i zadovoljstvom idu na svoja radna mesta, ne bojeći se za svoju bezbednost svoje porodice; to je Srbija koja će biti ravnopravna u odnosima sa inostranstvom, koja će biti dostojanstvena u tim relacijama i koja se neće stideti pred svetom.
Naravno da je teško da u jednoj državi funkcionišu svi segmenti, međutim, sigurno je da je to želja svih nas. Na neki način se stiče utisak da nam se ovim propisima, s obzirom na njihovu sadržinu, nudi jedan utisak kolektivne paranoje, kolektivnog straha svih od svih i straha od raznih agencija, raznih službi, do sada postojećih i novih, tako da se dodatno unosi određena doza nesigurnosti među naše građane, naravno i među one ljude koji obavljaju značajne državne funkcije, značajne funkcije u pravosuđu, upravi itd.
Mladi ljudi u Srbiji su sada pred jednom dilemom: da li treba da se opredele za put kriminala ili je možda bolje da se opredele, s obzirom na ove stimulativne dodatke, na put da se pridruže policiji, pa da dobiju zanimanja u toj oblasti, i to sada nova zanimanja - doušnik, špijun itd. Smatramo da je rešenje u tome da naši ljudi dobiju radna mesta, da idu na svoja radna mesta za mašine, da odu na njive i rade. U tom slučaju, ova država bi sigurno imala čime da se pohvali. Ovo izgleda kao mala šala, ali je baš tako, jer gotovo da ne znam mlade ljude koji razmišljaju o nekom ozbiljnom poslu.
Ocene predsednika Vlade su izuzetno oštre, rekao bih, kada je ocenjivao rad Ministarstva pravosuđa i rad Ministarstva policije, s obzirom da je izrečeno da je velika neefikasnost u radu ovih organa, da se sporo sudi, da kaznena politika nije dobra itd. Mislim da dolazimo na onu temu koju smo imali pre nekoliko dana, da bi trebalo da se Vlada i njena ministarstva približe onima na koje se njihova aktivnost odnosi, da se na neki način ti odnosi harmonizuju, da se razumeju problemi u ovim službama. Tvrdim da u našem pravosuđu, da u našoj policiji postoje vrlo kvalitetni, vredni i odgovorni ljudi koji su spremni da rade, koji nisu politički ostrašćeni, niti su opterećeni nekim ostacima prethodnog režima itd.
Poslanička grupa SSJ pokušala je da amandmanima na jedan korektan način popravi ovaj tekst i da ga učini primenjivijim. Nadamo se da će bar dobar deo tih amandmana biti prihvaćen.
Što se tiče zakona o bezbednosno-informativnoj agenciji pri Ministarstvu unutrašnjih poslova, smatramo da je podnošenje ovog predloga zakona preuranjeno i da je trebalo da ostane za jesen, zajedno sa setom ostalih zakona o Ministarstvu unutraših poslova. S obzirom na činjenicu da se ovi propisi primenjuju tek od marta iduće godine, nije bilo razloga da se ide ovako rano u podnošenje ovog predloga.
Međutim, kada se radi o zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, SSJ će podržati ovaj predlog zakona, jer je cilj da se konačno otkriju počinioci nerasvetljenih ubistava, otmica, zatim, da se identifikuju i otkriju kriminalne organizacije u Srbiji. Smatramo da su iznad svega interesi bezbednosti građana, članova njihovih porodica, njihove imovine. Zbog toga ćemo podržati Predlog zakona o suzbijanju organizovanog kriminala.

Reč ima narodni poslanik Milisav Petković, poslanička grupa DOS.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministri, poštovani predsedniče Vlade, pred nama su danas dva zakonska projekta koja se odnose na suzbijanje organizovanog kriminala. Kada su u pitanju zaključci, razlike u našim mišljenjima nema: prvo, slažemo se da postoji organizovan kriminal u Srbiji; drugo, da smo svi u našoj srpskoj Skupštini saglasni da ga treba suzbijati, iskoreniti ili rešiti to pitanje; treće, slažemo se i u tome da je organizovani kriminal otišao toliko daleko da ima određene centre moći i u medijima i u političkim organizacijama.
Dobar zakonski projekat o suzbijanju kriminala ne možemo napraviti ako dobro ne izučimo i prostudiramo genezu nastanka kriminogenih grupa. Genezu nastanka kriminogenih grupa vidim u neorganizovanom i organizovanom ratnom zločinu, koji je ovo području potresao 10 godina. Paravojne i parapolicijske, razne dobrovoljačke organizacije, krstarile su širom Srbije od juga do Horgoša, od Drine do Bora.
Genezu nastanka kriminala vidim i u tome što deset godina posle otmice putnika iz Štrpca ne znamo ko je to učinio i niko za taj slučaj nije osuđen. Kolege poslanici, samo 200 kilometara od Beograda je udaljena Srebrenica. Za ovom skupštinskom govornicom 1994. godine, kada sam pričao o zločinima iz Srebrenice, određene kolege, koje i sada sede u ovoj skupštini, proglašavale su me nacionalnim izdajnikom, kao i druge moje kolege, ljudima koji šire laži.
Danas smo od šefa jedne poslaničke grupe čuli da je priznao da je postojao kriminal, da su postojala ubistva u Srebrenici. Nasilna mobilizacija takođe. Kidnapovani su ljudi iz Srbije i odvođeni širom ratišta, od Hrvatske, Republike Srpske, do Kosova. Tako su se dešavali slučajevi, kao u mom Malom Zvorniku, policija iz Republike Srpske pređe u Srbiju, kidnapuje čoveka i odvede na ratište samo zato što je rođen u bolnici u Zvorniku, a u Malom Zvorniku nije postojala takva bolnica; odvedu čoveka na ratište, a posle se vrate i ponude "dobrovoljne usluge" njegovoj supruzi, koja je sama ostala u stanu.
Tumarali su po Srbiji, razgrađivali i uništavali strukture sistema, razgrađivali državu, razarali porodice, rasturali zajednicu, rasturili su sve što se moglo rasturiti u prethodnih deset godina.
Nema države koja nema kriminala. Ali, samo u ovoj zemlji do zadnje dve godine su kriminalci imali svoju državu. I ako treba tražiti vezu kriminalaca sa političarima treba je tražiti tamo: kod onih koji nose slike ljudi koji su činili ratne zločine; ili se bar okrivljuju da su činili ratne zločine; kod onih koji propagiraju da toga nije bilo, a danas prvi put saopštavaju da je ipak bilo, mada je to "jedna velika svetska zavera".
Između ostalog, ne mogu se komarci pitati kada će biti zaprašivanje. Niti se mogu žabe pitati kada će se bara isušivati. I mi, zakonodavci, ovde nećemo pitati - kada ćemo se, na koji način, boriti protiv najkrupnijih oblika kriminala, protiv kidnapovanja ljudi i dece, upadanja u tuđe stanove. Samo pre godinu dana upao je izvesni Gavrilović u stan mog prijatelja i isterao ga iako ovaj ima sudsko rešenje. Ne znam da li to ima veze sa sadašnjim Gavrilovićem ili onim Gavrilovićem koji je ubijen.
Poštovani prijatelji, nema nam druge, ako hoćemo iskreno u borbu protiv kriminala, moramo podržati ove zakonske projekte, moramo podržati policiju, koja danas ima najveću odgovornost, da nikada više u Srbiji paravojne formacije, ni policijske ni vojne, ne budu, da nikada više ne veličamo lidere paravojnih formacija do te mere da postaju najveći nacionalni heroji. Podržimo zakon u borbi protiv organizovanog kriminala. To je naša obaveza. To je obaveza koju dugujemo i našoj deci i našim pokolenjima.