Poštovana gospođo Čomić, gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo ministri, kolege narodni poslanici, iako je poodmaklo vreme svi smo prilično umorili od ove, moram reći, zanimljive rasprave o Predlogu zakona o budžetu za 2003. godinu, pa ipak dozvolite mi da kao poslanik SPS-a ukažem na nekoliko bitnih pitanja o kojima bismo morali da povedemo računa, pre svega u sprovođenju budžeta u 2003. godini.
Već je o tome dosta govoreno, no... da li mogu da završim?
Ako vi budete tiši, ne moram da budem glasan, ali ne vredi.
Umorili smo se, je lÄ tako, pa onda ne možemo sada ni da se saslušamo ali svejedno. Tek smo počeli, je lÄ tako. Evo, predsednik kaže, tek smo počeli.
Moram jednu stvar da kažem; iako se ovde govorilo o tome da je ovaj budžet u priličnoj meri prilagođen socijalnoj politici koju vodi naša Vlada, tu ćemo se sasvim sigurno složiti, rekao bih da je najbolja socijalna politika ekonomska politika i to dobra ekonomska politika. Iz toga izvlačim zaključak, a na osnovu podataka koje u ovom budžetu imamo, da nemamo dobru ekonomsku politiku, ma koliko možemo govoriti o prisutnosti tog socijalnog faktora u ovom budžetu. To istine radi treba i mogu da priznam.
Ono što mene kao čoveka koji se pomalo razume u finansije brine je budžetski deficit. Mi iz godine u godinu imamo uvećane budžetske deficite i prosto ne razumem način na koji se razmišlja - kako ćemo te budžetske deficite pokrivati u narednim godinama.
Rečeno je nešto o tome u Memorandumu, ali dame i gospodo, 46 milijardi odnosno skoro 47 milijradi budžetskog deficita u priličnoj meri, skoro 50% sastoji se upravo iz obaveza koje naša Republika Srbija ima u 2003. godini po osnovu plaćanja kamata i po osnovu otplata glavnica. Dakle, mi moramo u 2003. godini i to je ovde bilansirano u budžetu da vratimo preko 11 milijardi dinara glavnica i da platimo oko 13 milijardi kamatu. To je preko polovine ukupnog deficita budžeta.
Što je najgore i što me najviše i brine, to su te pretpostavke budućeg razvoja koje se odnose na 2001. do 2005. godine. Iskreno rečeno, pitam se zašto je Vlada uopšte uzimala u obzir 2005. godinu, s obzirom da je birana za period 2000-2004. godina. Ali, svejedno, mogu nam i ti podaci ponešto reći.
Mi smo svedoci da iz godine u godinu imamo i te kako prisutan i stalno uvećan platnoprometni deficit sa inostranstvom, odnosno spoljnotrgovinski bilans. Nažalost. i ovde su projekcije takve da ćemo recimo u 2003. godini imati izvoz u iznosu od 3.600.000.000, u 2004. 4.140.000.000, u 2005. 4.696.000.000, ukupno 12.400.000.000 dolara izvoza, ali u isto vreme mi imamo stravično povećanje uvoza, što je permanentna činjenica prisutna u poslovanju od 2000. pa naovamo, a moglo bi se reći i u prethodnim godinama. Sedam milijardi i 107 miliona dolara u 2003. godini, sedam milijardi i 720 miliona u 2004, osam i po milijardi odnosno osam milijardi i 479 miliona u 2005. godini, ukupno za tri godine - 2003, 2004. i 2005, uvešćemo robe za preko 23 milijarde dolara, a pri tome izvesti 12 milijardi i 400 i napraviti deficit u spoljno - trgovinskom bilansu od skoro 11 milijardi dolara.
Pri tome, ne pomaže ni činjenica, koju predsednik Vlade pominje da naši građani imaju oko 4 milijarde evra negde u svojim slamaricama a ne u bankama. Četiri milijarde evra odgovara otprilike cifri od 4 milijarde dolara. Mi ćemo za ove tri godine zapravo naterati narod da potroši i te četiri milijarde evra, a onda ćemo ih tako liberalnom uvoznom politikom potrošiti za uvoz roba koje objektivno nisu u funkciji rasta privredne proizvodnje u ovom periodu koji se planira. I, opet će nam nedostajati oko sedam milijardi dolara.
Kako ćemo taj problem da rešimo da bi imali ovaj nivo uvoza pri ovom nivou izvoza koji se planira u naredne tri godine? Tako što ćemo, po svemu sudeći ponovo ući u nova zaduženja i iz tih novih zaduženja finansirati neke stvari koje i nisu preko potrebne. To je ta jedna mračna perspektiva koja se ovde, iz ovog spoljno - trgovinskog bilansa, ispostavlja.
Pri tome, u budžetu nemamo nijedan jedini podsticaj onoj privredi koja je izvozno orijentisana. Ako sam pogrešio neka me neko u svemu tome ispravi, ali nijedna proizvodnja koja je izvozno orijentisana nije čak ni onim fondom za tranziciju stimulisana, a da ne govorimo o Agrarnom budžetu, jer bih molio ministra Veselinova da se ne desi u 2003. godini da nismo u stanju da potrošimo ni ono što nam je Narodna skupština odobrila i da imamo slobodna sredstva koja se opet rebalansom budžeta mogu raspoređivati za neke druge namene, kao što je to bio slučaj danas kada smo razgovarali o tome kako finansirati televiziju u 2003. godini, pa smo iz Agrarnog budžeta izdvojili milijardu i po odnosno skoro dve milijarde da bismo namirili troškove RTS-a.
Onda govorimo o dobroj agroekonomskoj politici, govorimo o dobrom stanju u agraru, kao da smo zaboravili da nisu ovo jedini podsticaji koji se mogu činiti za razvoj poljoprivrede. Šta je sa vodoprivredom? Šta je sa navodnjavanjem? Šta je sa sprečavanjem poplava? Šta je sa izgradnjom odbrambenih nasipa, šta je sa izgradnjom puteva za prilaze seoskim domaćinstvima, šta je sa ulaganjem u mehanizaciju itd. Dakle, nije to samo što je u ovom budžetu predviđeno kao stimulans jedino što treba koristiti. Pa, ako i to ne iskoristimo, onda ste zaista postavili pitanje, da li smo taj svoj posao do kraja dobro obavili. Molim vas, rešenje, ovde me pitaju za rešenje. Naravno da socijalisti imaju rešenje. Gospodin Đinđić je govorio kao jedan pravi socijalista. Bio bih spreman da ga na osnovu te priče vrlo brzo i rado učlanim u SPS, jer je on danas govorio na taj način, da ko ne zna da je on predsednik Vlade, mora da je pomislio da je socijalista.
Nemam ništa protiv toga, što nam je preuzeo deo programa da bi se učlanila njegova stranka u Socijalističku internacionalu, ali imam protiv toga što, od te njegove priče malo toga stoji u ovom dokumentu, a posebno u memorandumu. Dakle, to je za mene problem.
Šta je rešenje, gospodine Šutanovac? Rešenje je da 15 milijardi dinara koje ćemo ubrati po osnovu privatizacije ne potrošimo za kancelarijski materijal, za struju, za telefonske troškove itd. Istina je, gospodin Vlahović je rekao i to stoji ovde u budžetu, 6,5 milijardi ćemo uložiti u tranzcioni fond. Zašto ne svih 15 milijardi? Još nešto, šta znači tranzcioni fond ukoliko ćemo tih 6,5 milijardi koristi samo za otpremnine ljudima da bi ostali bez posla za svagda.
Dakle, to nije ekonomski program, to je samo socijalni program koji u sebi nema tu ekonomsku dimenziju, nego ima dimenziju politike koja kaže: vas isplaćujem i vas skidam sa leđa ove države. Sa tim parama se ne može nikakav posao početi, niti se može bilo kakva ekonomska politika zasnovati u jednom domaćinstvu. Dakle, to je rešenje.
Šta je još rešenje? Rešenje je da se ova vlada konačno, ali konačno pojavi pred međunarodnom zajednicom sa zahtevom da se nadoknadi ratna šteta nastala u 1999. godini, a koja je svakako veća od svih budžetskih deficita u prošloj, u ovoj i koji će biti i u narednim godinama iskazani. Veća je nego što su četiri ukupna budžeta za Republiku Srbiju. Mi nemamo te hrabrosti, a možda nije ni vreme, kako bi rekao gospodin Čeda Jovanović, da uputimo takav zahtev međunarodnoj zajednici.
Rešenje je da međunarodna zajednica ispuni svoje obaveze i to 6 milijardi dolara da nam da, a tako je obećala vama kada ste dolazili na vlast. A ne da u naredne tri godine u 2003, 2004, 2005. imamo ukupno planirane direktne investicije u srpsku privredu tek nešto oko milijardu i 600 miliona. To je rešenje. Rešenje za to, da se izborite da održite svoja obećanja i onda ćete imati budžet koji je potpuno uravnotežen i koji se neće deficitarno finansirati.