Gospodine Nikoliću, Poslovnik Narodne skupštine nema 256, nego 236 članova. Mogli ste to da, a trošimo vreme i već sam rekla, hajde da nešto naučimo. Drugo, već sam vam odgovarala na tu povredu koju reklamirate da nisam stavila predlog o neizglasavanju poverenja Vladi. On je u skladu sa članom 133. stav 2. gde je potrebno da se svaki predlog podnese u skladu sa ovim poslovnikom. Prema tome, iz tih razloga...
(Tomislav Nikolić sa mesta: Nisam zadovoljan odgovorom.)
Pošto narodni poslanik Tomislav Nikolić nije zadovoljan odgovorom, zakazujem Administrativni odbor da u roku od 24 časa odluči o povredi Poslovnika.
Izvolite, pravo na repliku.

Ovde nisam iznosio samo probleme Aranđelovca, ovde sam pričao o nekih 30 opština u Srbiji. To sam provukao kroz Aranđelovac, jer tamo mi je najpoznatije stanje. Što se tiče nekih uspešnih firmi, u svakom gradu postoji po neko uspešno preduzeće i mnogo više neuspešnih. U Aranđelovcu, jeste "Knjaz Miloš", ali mi imamo i "Šamot" sa 2.400 radnika, imamo i "Elektroporcelan" sa 1.700 radnika, imamo Konfekciju "Rudnik" sa 700 radnika, imamo Trgovinsko preduzeće "Kolektiv" sa 300 radnika, "Strelu" sa 200 radnika, "Standard" sa 200 radnika i tako dalje.
Slika o budžetu možda Aranđelovca, a gospodin ministar nije tu, koja se učinila da je lepa, jer je veliki budžet. Jeste on veliki, ali Aranđelovac ima tri samodoprinosa. Neka izađu opštine koje imaju samodoprinose. Od ta tri samodoprinosa mi imamo nešto u budžetu. Od tih samodoprinosa, mi finansiramo i zdravstveni centar u Aranđelovcu. Ove godine 12 miliona je dato zdravstvenom centru, jer nam je nenormalno da medicinsko osoblje prima prlatu od Republike, a da ne može da pregleda pacijente. Ovih dana su nam stalno na vratu, duguju za prevoz radnika 1.200.000 i traže od lokalne samouprave da to platimo, jer saobraćajno preduzeće neće više da ih vozi. Sada se pitam, čemu i plate lekarima ako će da sede kod kuće i da ne dođu u bolnicu. Mi jednostavno iz tog budžeta finansiramo i agrar. Imamo revital sela. Tu ide negde oko šest miliona godišnje i td, i td, ali taj budžet je volja građana Aranđelovca, a ne budžeta Repbulike Srbije. Hvala vam.

Reč ima predsednik Odbora za finansije, narodni poslanik Nenad Bogdanović.

Poštovani poslanici, razmišljao sam da li da se javim po ovoj temi, ako bi bilo potpuno normalno, po više osnova i naravno odlučio sam da se javim, slušajući pojedine poslanike i ono što govore. Kada razmatramo ovo, tačno je što je ministar rekao, da je ovo u budžetima lokalnih samouprava negde oko 16%. Naravno, to je bitno, kako kome, a nekima je više procenata, a nekima manje procenata. Ono što znamo u gradovima je čak i manje procenata nego što ovde piše. Ono što ne smemo nikako dozvoliti, a ovo vam čisto govorim i kao predsednik Odbora i kao predsednik Gradske vlade u Beogradu, a to je da ne usvojimo ovaj zakon, jer vas upozoravam, ako ga ne usvojimo, najviše koristi od toga će imati Beograd, Niš, Novi Sad i one koje pokušavate da kritikujete sada.
Prema tome, zašto? Ako zadržimo prethodni zakon, on bi tim gradovima izuzetno odgovarao. Znači, ništa im ne bi mnogo promenio, a uključujući i Kragujevac i neke druge gradove. Na ovaj način kako je sada prezentovana situacija u Aranđelovcu, kada smo pogledali ove podatke koje imamo, ne razumem u čemu je problem. Aranđelovac je fantastično prošao kroz ovaj predlog u odnosu na sve druge gradove i u odnosu na Beograd neviđeno dobro je prošao. To što je poslanik i predsednik opštine ili predsednik izvršnog odbora iz Aranđelovca rekao, da je prosek ovih gradova koje je spominjao u odnosu na ovaj budžetski deo koji je dobio ispod 30.000. U Beogradu je on ispod 15.000. To možete da podelite, dve cifre i da dobijete i nravno mi se ne protivimo tome, jer smatramo da ovaj deo budžeta ima dva elementa. Jedan je element solidarnosti, a Beograd je spreman da veliki deo tog tereta solidarnosti podnese, a da ne kažem najveći, jer je to prirodno.
Zašto se mi još ne bunimo, a ja ću vam kroz neke cifre to i reći. Beograd je ovaj deo imao 2000. godine u iznosu od 15,1%. Prošle godine je imao 7,5%, a ove godine ima 4,0%. Opet se mi iz Beograda, ovde ima najviše poslanika iz Beograda, ne bunimo. Zašto? Postoje mnoge druge stvari, a ne gradsko - građevinsko zemljište. Zašto? Naravno, svi drugi to imaju i svi drugi imaju razne druge osnove i svi drugi trebaju da se bave svojom lokalnom problematikom i da se ne libe da stvore uslove kako da naprave prihod u svoje budžete. Nije lako gospodo voditi dnevnu borbu sa crnim tržištem, nije lako voditi dnevnu borbu sa onima koji ne plaćaju svoje obaveze, nije lako voditi dnevnu borbu sa naplatom poslovnog prostora. To su prihodi svih.
Oni koji to nemaju, njima treba pomoći. Zato su gradovi doneli odluku da to urade. A da ne budemo preterano naivni, pošto ministar vrlo često hoće da kaže, ovim dogovaranjima kroz konferenciju gradova 180 miliona, dogovorili smo se da se odreknu u svom budžetu praktično četiri najveća grada u Srbiji, a Republika se odrekla 180 miliona. Moram i meni je žao što ministar nije tu, a pošto je to ponovio po petnaesti put, moram da kažem da to nije tačno. Tih 180 miliona se Republika nije odrekla, nego će ona opet biti rezultat što je kroz ovo odricanje gradova, gradovima smanjen procenat. Opet će Republika dobiti te pare i to je činjenica. Znači, gradovi su se odrekli svih 360 miliona dinara i to je u redu. Ne mogu da se bunim, bez obzira što gradovi čine ustupke i drugi gradovi i ne mogu da se bunim zato što su ova tri grada mnogo veći procenat uvećanja dobila nego Beograd, zato što znam da imaju težu situaciju i da je za njih 200 ili 300 miliona koje su dobile kroz to, mnogo značajnije u ovom trenutku nego za Beograd. Moram da se potrudim zajedno sa ljudima sa kojima radim iz drugih sredstava, a to je da još više nateramo one koji ne plaćaju ono što treba da plaćaju, da plate i nećemo imati problem.
Gospodo, nemojte da zaboravite, a Beograd vam je najbolji primer, 2000. godine sa budžetom grada i sa mnogo većim procentima, sa taksom od 3%, Beograd nije uspeo da skupi sve zajedno 130, 140 miliona evra. U sledećoj godini ta cifra će iznositi 350 a možda i više miliona evra, u zavisnosti koliko dobro budemo radili. Prema tome, molim vas da budemo u ovoj diskusiji konkretni, da ne pokušavamo sitne interese isterivati kroz to i koji nisu suština. Što se tiče četiri miliona za regulacioni plan Orašca, spreman sam da ponudim mom dugogodišnjem poznaniku iz Aranđelovca, evo da Beograd pomogne da se taj regulacioni plan napravi, pošto očigledno je to najveći problem. Beograd će sigurno kao što je i nekim drugim gradovima u prethodnoj godini, kada bi nešto mogao da pomogne, pomoći će i za to. Znači, nije to suština problema.

Pet minuta.

Ja ću naravno sada završiti. Mislim da treba da se potrudimo da što pre ovo izglasamo, jer je u interesu svih. Ako ne izglasamo, kažem, opet ćemo dobro proći, ali mislim da to nije interes svih. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Miloš Lukić, posle njega narodni poslanik Goran Ćirić.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ministar trenutno nije ovde. Ali, izlaganje povodom ovog predloga zakona, zakona o učešću opština i gradova u porezu na zarade i porezu na promet, on je započeo sa konstatacijom da ovaj zakon iz godine u godinu gubi smisao.
Ako vam neko predlaže nešto što gubi smisao i ne nalazi opravdanje da to uradi na bolji način, postavljaju se mnoge dileme. Nas poslanike, a naročito poslanike opozicije, ministar je prozvao za demagogiju. Ja moram samo da podsetim da je on nekoliko puta poslednjih dana sa ove govornice prozivao nas poslanike, govoreći - ako ne izglasate ovo, zamerićete se penzionerima. Ako ne izglasate ono, zamerićete se domaćicama itd.
Ovoga puta kaže - ako ne izglasate ovo, zamerićete se velikim gradovima, malim gradovima itd.
Nije suština u tome i nije suština da li će se neko nekome zameriti. Na kraju krajeva, ova govornica i služi da svako iznese svoje mišljenje.
Cilj zakona je da se uravnoteži razvoj opština i lokalnih samouprava. Međutim, kada se govori o tome, vrlo malo se elemenata vidi u ovom zakonu, onih elemenata koji vode ka uravnoteženju.
Govori se o fiskalnoj decentralizaciji. To je pitanje - koliko je fiskalna decentralizacija moguća u ovim uslovima, a naročito sada, kada posle 22. budemo imali nekoliko opština, koje će funkcionisati po novom zakonu o lokalnoj samoupravi.
Znači, ipak neće imati ista prava i obaveze kao ove opštine koje su izabrane po starom zakonu.
Kada je reč o ovim odrednicama koje bi trebalo da posluže da bi se došlo do uravnoteženog razvoja, pominje se broj stanovnika, broj odelenja u osnovnim i srednjim školama, broj dece u ustanovama dečije zaštite, kapacitet tih ustanova, stepen razvijenosti.
Sve su ovo elementi koji svakako treba da posluže da bi se došlo do raspodele ovih sredstava. Međutim, treba pogledati efekte ranijih zakona. U koliko gradova imamo da je nešto učinjeno, da je broj stanovnika povećan uticajem ovih sredstava? To znači da je život u nekim opštinama učinjen zanimljivijim, da se neko vratio tu da živi. Zatim, koliko je škola oživelo, u koliko opština sada imamo više dece nego u prethodnom periodu, u koliko dečijih i predškolskih ustanova ima više dece.
To bi bili pravi pokazatelji, to bi bilo ono što bi trebao ministar da kaže. Trebalo bi da kaže - evo, mi smo primenili zakon iz prethodne godine, a ovo su efekti.
Međutim, činjenica je da postoje opštine u kojima baš ništa ne radi i činjenica je da postoje opštine koje iz dana u dan doživljavaju smanjenje broja stanovnika, smanjenje privrednih aktivnosti. To je ono strateško, o čemu bi trebalo da se razmišlja.
Kada je bilo reči o povraćaju viška sredstava, odnosno o raspodeli tih sredstava, ona se dele u odnosu 50:50, između Republike i lokalne samouprave. Ministar je postavio pitanje - da il imamo instrument za razvoj solidarnosti?
Ja bih rekao da imamo nekoliko kriterijuma po kojima se ta nepravda čini. Pre svega, kroz porez na promet, a na neki način i kroz porez na zarade, favorizovani su veliki potrošački centri. U velikim potrošačkim centrima naplaćuje se najveći procenat poreza na promet. Imamo situaciju da u manjim gradovima ljudi, jednostavno, ništa od skupocenije robe ne kupuju, čak ni odela, a da ne govorim o automobilima i drugoj skupocenoj robi. To uglavnom kupuju u Beogradu i drugim velikim gradovima. Na taj način se ta nepravda produbljuje.
Imamo gradove koji imaju proizvodnju, a ipak veliki deo te robe, koju proizvedu, odlazi u potrošačke centre i na taj način se porez na promet, koji je zapravo zarađen u tim opštinama, u procesu proizvodnje, naplaćuje i ostaje u nekim drugim opštinama.
Naravno, najteže je onim gradovima koji nemaju ni proizvodnju, niti promet, koji nemaju ni dovoljan broj dece, ni škola, ni stanovništva. To je najveći problem u Srbiji. Ima puno takvih opština. Sigurno je da treba tragati za rešenjima.
Jedno od rešenja bilo bi da se uvede porez na dodatnu vrednost. Na taj način bi se najveći procenat poreza naplaćivao i ostajao u onim opštinama u kojima je i ostvaren. To nije zanemarljivo. Tu bi se postigla jedna veća doza solidarnosti i ravnopravnosti.
Drugo pitanje je strateško, a to je da Vlada počne da sprovodi svoja obećanja predizborna i da se krene sa razvojem, da ove nerazvijene opštine počinju da oživljavaju, da počne da oživljava privreda, poljoprivreda, samim tim i promet, pa zatim i porez na promet i porez na zarade biće u većem procentu ostvaren. Znači, te opštine će moći to da ostvaruju.
Međutim, ukoliko se ne interveniše, ukoliko Vlada nešto ozbiljno ne učini i ne pomogne nerazvijenim opštinama, od toga neće biti mnogo koristi. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Goran Ćirić, posle njega narodni poslanik Ljubomir Mucić.

Poštovana gospođo predsedavajuće, poštovane koleginice i kolege, dame i gospodo, pred nama je po treći put Predlog zakona o obimu sredstava i učešća opština i gradova u porezu na zarade i porezu na promet u 2003. godini.
Ovaj zakon je uvek bio najzanimljiviji za nas, kao predstavnike lokalnih samouprava, dakle opština i gradova. Govoreći o ovom zakonu, želim da pođem od nekih vrlo konkretnih podataka.
Pošto često govorimo o utiscima, o procentima, želim da na primeru svog grada kažem kako se kretao nivo prihoda iz ovog dela prema mom gradu, gradu Nišu.
Godine 2000, budžet mog grada je iznosio oko 10 miliona evra, godine 2001. oko 17 miliona a ove godine budžet zatvaramo sa 40 miliona evra, a projekcija za iduću godinu, na osnovu ovog budžeta, je 60 miliona evra.
To ne važi samo za moj grad. Iz podataka koje imamo i iz drugih gradova, iz Kragujevca i Novog Sada, a pominju se često i gradovi Beograd, zatim Niš, Novi Sad i Kragujevac, ali i Valjevo, Vranje, Gornji Milanovac, Leskovac, Požarevac, Pirot, vidimo da postoji ovaj trend i ova vrsta povećanja.
Mislim da je pošteno da svi mi, koji radimo u lokalnim samoupravama, prvo kažemo u kom su stanju u ovom trenutku naši budžeti u odnosu na 2000. godinu, godinu kada smo u ove klupe i seli.
Dakle, evidentno je povećanje. Ja sam ponosan na ono što smo uradili svi mi, poslanici u ovoj skupštini, kada se radi o ovom zakonu, a to je uvođenje novih principa u finansiranju lokalne samouprave i tog odnosa između lokalnih samouprava i centralne vlasti.
Mnoge kolege koje sede iza naše poslaničke grupe nisu verovale. Razgovarali smo o tome da želimo da kroz asocijaciju gradova i opština uvedemo i taj princip motivacije i deobe onog dela poreskih para, koji se ubire u opštinama i gradovima, iznad limita, koji se propisuje svih ovih godina i mehanizama koji su poznati dugi niz godina.
Znači, da uvedemo princip podele iznad limita 50:50 između opština i gradova i centralnog budžeta. To smo prošle godine izglasali, pre svega zahvaljujući amandmanu koji je usvojen i kroz asocijaciju gradova i opština Jugoslavije, dakle stalnu konferenciju gradova i opština Jugoslavije.
Tu ja vidim izuzetno važnu ulogu ove asocijacije, kao važne snage i u razgovorima i u definisanju svih sistemskih rešenja, koje se tiču opština i gradova lokalnih samouprava, pri donošenju svakog sistemskog zakona. I ove godine smo imali pregovore sa ministrom Đelićem. Ne mogu da kažem da su laki, jer razgovori nikada nisu laki sa ministrom Đelićem. Ali, imali smo razgovor sa ministrom, nas desetak predstavnika opština i gradova Jugoslavije, posebno kada se radi o izmeni prvobitnog Predloga ovog zakona o preraspodeli sredstava prema opštinama i gradovima.
Dakle, tu govorimo o principima koji su bitni, jer smo čuli mnogo razmišljanja o tome na koji način se prazne manje sredine, sredine iz unutrašnjosti Srbije. Naravno, taj problem ima i jugoistočna Srbija. Niš je u tom delu Srbije. Imaju ga i drugi krajevi i mislim da tu postoji naravno mnogo više razloga od samog finansijskog stanja, jer mislim da su obično ti regioni, koji su na granicama prema susednim državama, pražnjeni kroz dugu tradiciju nesaradnje, kroz to da su granice definisane kao prostor ili linije koje razdvajaju narode, a ne tako da ih spajaju i mislim da i sa tog polazišta treba poći ka rešavanju ovih problema koji su pomenuti i u vezi sa ovim zakonom.
Dakle, vraćam se na one principe koji su bitni za finansiranje gradova i opština, a to je svakako zadržati princip solidarnosti koji i sada postoji, princip solidarnosti za manje sredine koje nemaju dovoljno svojih prihoda i koje ne mogu da funkcionišu na takav način i isključivo iz svojih prihoda. To govore i procenti učešća velikih gradova, ali i gradova koji su u boljem stanju, a nisu tako veliki i opština i mislim da taj princip svakako treba zadržati, ali isključivo funkcionisati na tom principu je nešto što je destimulišuće i za nerazvijene i za razvijene i to je pokazao primer koji sam naveo iz 2000. godine budžeta gradova i opština i lokalnih samouprava iz 2000. godine, ali i ove godine. Dakle, destimulišuće je za male opštine, koje po prirodi stvari očekuju da će se dotirati i da će dobijati svakako dopunu svog budžeta da bi se ispunilo osnovno funkcionisanje.
Mislim da je vrlo bitno da smo uveli i zadržali taj princip solidarnosti, ali da uvodimo i princip motivacije i borbe za sopstvene prihode. Mislim da je to pokazalo onda i krajnji rezultat, ne samo kod onih uspešnih ili manje uspešnih opština, nego i na centralnom budžetu, jer se to u krajnjem odražava i na centralni budžet, jer smo ukupnu masu sredstava povisili na takav način i priliv sredstava u centralni budžet.
Ja znam da je politički produktivno kada izađemo ovde i govorimo pre svega o svojim gradovima ili opštinama, kada govorimo o što većem procentu učešća našeg grada, o što većem budžetu. Naravno da je to naš posao, ali naravno da mi nosimo odgovornost i za one naše sugrađane koji su korisnici budžetskih para, a posebno kada se radi o penzionerima, o ljudima koji jesu korisnici penzionog fonda i koji se znamo na koji način puni, pre svega iz budžetskih sredstava i naravno da i tu vrstu odgovornosti imamo, kao što imamo i odgovornosti prema onima koji moraju socijalno da budu zbrinuti iz tih budžetskih para. Kada vidite tu vrstu odgovornosti i prirodnu saradnju između lokalnih i centralnih vlasti na sukobu interesa, koji je opet prirodan, ali koji mora da bude kreativan, vidite da smo zaista došli do nekog iskoraka koji naravno nije dovoljan u ovom trenutku, jer imamo isuviše mnogo problema i naravno moramo i o tim problemima da govorimo, jer zapuštena infrastruktura, veoma teško socijalno stanje, veliki broj raseljenih i izbeglih lica, nizak nivo svih ustanova, od ustanova školstva, od predškolskih ustanova, od ustanova kulture, sve je to jedan ogroman prostor koji treba popuniti, ali naravno ne preko noći.
Mislim da je ovo model, da je model podići nivo funkcionisanja lokalnih samouprava, da evidentno postoji trend rasta budžeta i to je jasno i to je dokazivo, jer ovde postoje konkretni podaci i voleo bih da svako ko izađe od mojih kolega iz opština ili gradova jasno kaže koliki je budžet bio 2000. godine, a koliki je ove godine ili koliki je planiran za sledeću godinu.
Šta je ono što moramo da progovorimo i mi, predstavnici lokalnih samouprava kada govorimo i o ovom budžetu? To je ste pitanje da li najefikasnije moguće koristimo i taj novac, koji naravno nije dovoljan, da li možemo da ga koristimo efikasnije i da li možemo da uradimo više posla i sa tim obimom sredstava. To je sigurno moguće. Ne možemo da kažemo da smo zadovoljni funkcionisanjem i kapacitetima svih naših institucija i mislim da je sigurno da možemo to da uredimo i uz ovaj porast ova godina može upravo da bude godina kada treba investirati u znanja, ali i podizati kapacitete naših institucija koje treba da dovedu do efikasnijeg modela i korišćenja ovih sredstava koja su nam u ovom trenutku na raspolaganju. U stvari, evo ja pravim tu standardnu grešku, nisu na raspolaganju, za ta sredstva se treba izboriti, ali su to okviri oko kojih ćemo se kretati i to je jasan plan na koji način nećemo ugroziti podizanjem javne potrošnje kroz lokalne samouprave i ukupnu finansijsku stabilnost naše države, a onda nam ni procenti, oko kojih u ovom trenutku možemo da se borimo i dižemo ih u nebesa, ništa neće značiti ako uđemo u spiralu inflacije ili obezvređenja svega onoga što se proizvede i onoga što se prikupi. Mislim da je ovo zaista odgovoran predlog zakona i zbog toga što smo prethodni predlog zakona uskladili na takav način i kroz aktivnost Stalne konferencije gradova i opština Jugoslavije, time što su veliki gradovi pristali na smanjenje onog prethodno planiranog nivoa sredstava i što se taj nivo sredstava od 360 miliona preusmerio ka manjim opštinama i gradovima. Opet kažem da to nije dovoljno.
Na kraju bih želeo da kažem nešto što pre svega nosi utisak u javnosti, jer sam imao tu priliku da vrlo često slušam, dok nisam počeo da se bavim ovim poslom, priče o budžetu, priče o finansijskim planovima, kako to uopšte ljudi shvataju i šta to znači svakom našem građaninu. Da ne bismo ostali na polju cifara i teorije u suštini treba reći da je ovo budžet, budžet koji treba da se bavi životom, životom svakog našeg sugrađanina i to ću dati na par primera.
Ne slažem se da neusvajanje ovog budžeta neće biti loše za naše gradove. Sigurno će biti loše, jer ukoliko ne usvojimo ovaj zakon onda ćemo ući u privremeno finansiranje u idućoj godini, sledeća tri meseca i to će direktno značiti oko 30% manje sredstava od onoga što smo planirali u ovom budžetu. To direktno znači 30% manje sredstava za predškolske ustanove, a znamo koliko lokalne samouprave imaju naravno interesa da subvencioniraju cene u predškolskim ustanovama i ne počinjem slučajno od tih tema, naših najmlađih, od školskih ustanova, od toga koliko će biti manje para, znači 30% i za socijalna izdvajanja, koliko će manje biti para za mnoge druge oblasti od kulture itd. Dakle, mislim da je vrlo bitno da usvojimo ovaj zakon upravo sada i evo već smo na sredini i nešto dalje u decembru mesecu. Potrebno je dovoljno vremena i lokalnim samoupravama, gradovima, opštinama da na osnovu ovog zakona, koji ćemo mi usvojiti, projektuju svoje budžete i da imaju bar toliko dovoljno vremena da transparentno prikažu svoje lokalne budžete i da ne pravimo mistifikaciju od budžeta republičkog, od lokalnih budžeta, jer ti budžeti moraju da budu predstavljeni javnosti, jer treba videti šta znači taj budžet, od republičkog, preko lokalnog, da to direktno znači život, da to direktno znači lakši, koliko je to moguće u ovim teškim vremenima, što lakši život za naše sugrađane i u gradovima, ali i u čitavoj Srbiji.