Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, potpuno je neverovatna veština kojom poslanici mogu da sede u Skupštini osam sati, a da do njih ne dopre nijedna činjenica izrečena za skupštinskom govornicom. Možda zbog toga što u tome nema šale, nekog vica, ali ovo ipak nije tako banalno, kao što je sve bilo banalno što je prethodilo ovom mom izlasku za skupštinsku govornicu.
Dakle, ovo su fonografske beleške sa 39. sednice Komisije za izradu predloga strukture, polaznih načela i opredeljenja i ostalih rešenja teksta Ustavne povelje, od 29. decembra. Ustavna povelja je usvojena jednoglasno pred Ustavnom komisijom, od onih partija koje su delegirale svoje predstavnike u tu Ustavnu komisiju. DSS je trebalo da kaže da ne želi da učestvuje u radu Ustavne komisije i da potom, kao socijalisti i kao radikali, kritikuju predlog Ustavne komisije, ali 27. januara DSS je glasala za Ustavnu povelju i za član 20. Ustavne povelje, kojim je definisan izbor poslanika kroz posredni model izbora.
I, nije glasao Milo Đukanović u ovoj skupštini, nego je glasala DSS, zajedno sa koalicionim partnerima iz DOS-a. Osporavati sopstveni rad je nešto što je potpuno legitimna stvar, ali time govorite o sebi, a ne o DS ili o onima koji su iz DOS-a podržali taj predlog. Ne štiti se tu izborna volja građana iz decembra 2000. godine, bar ne ona izborna volja uz čiju pomoć ste došli u Skupštinu, jer vi čitav dan za skupštinskom govornicom štitite izboru volju koja je bila suparnička izbornoj volji birača koji su vas birali u ovaj parlament.
Vi štitite izbornu volju onih koji su podržali SPS, radikale, SSJ, ali to su pre dve godine, kada ste dobili glasove, bili vaši politički protivnici. I, ako su oni danas vaši saradnici i saveznici, onda vi i ne zaslužujete ništa drugo do ovakvu vrstu kritike, koja je potpuno bespotrebna, jer je ona posledica isključivo vaše nespremnosti da nešto prihvatite.
Na Ustavnoj komisiji ste glasali za povelju i mislim da je jedna državna zajednica, kakva god ona bila, mnogo vrednija od bilo koje funkcije. I, ako treba danas da razgovaramo o tome vredi li menjati državnu zajednicu Srbije i Crne Gore za funkciju jednog čoveka, onda to treba otvoreno tako da se kaže: mi mislimo da treba. Jer, životi 10 miliona ljudi su značajniji od političke sudbine jednog pojedinca, koji nije bio spreman da uvaži interese tih 10 miliona.
To je politička stvarnost i ignorisanje te stvarnosti je nešto što mi ne prihvatamo i na šta ne pristajemo.