Gospođo Čomić, dame i gospodo, gospodine ministre, poslanička grupa SPS-a je podnela amandman na član 15. izmena zakona, a on se zapravo odnosi na član 46. osnovnog zakona.

U jučerašnjem izlaganju sam pokušao da ukažem na problem u primeni člana 46, što nije samo tehničke prirode, kako je to juče u izlaganju objasnio gospodin Vlahović. Tehnički deo priče jeste to da se nekadašnjih 400 maraka pretvori u 200 evra, što i nije sporno.

Mi smo podneli amandman da se taj iznos od 200 evra po jednoj godini radnog staža u subjektu koji se privatizuje može srazmerno uvećati sve do iznosa od 30%, koliko pripada zaposlenima u tom preduzeću po osnovu besplatnih akcija.

Vlada je odbila ovaj amandman s obrazloženjem da bi takvom promenom došlo do različitog položaja i ostvarivanja različitih prava radnika u različitim subjektima privatizacije. U vezi sa tim dozvolite mi da vam u nekoliko rečenica kažem zašto to u ovom momentu ne može biti prihvatljivo i zašto to objektivno ne stoji kao obrazloženje.

Prvo, vi imate odrednice u ovom osnovnom zakonu, a i u izmenama i dopunama, da se prodaje do 30% kapitala, odnosno prenosi putem besplatnih akcija na zaposlenog. A u članu 5. izmena i dopuna zakona predviđeno je da se u subjektu privatizacije može prodati i više od 70% kapitala, u onim delatnostima za koje Vlada proceni da je to potrebno učiniti.

Vi sada imate ovakvu situaciju - da zapravo ne postoji mnogo primera privatizacije da radnici ostvare svoje pravo do 30% ukupnog društvenog kapitala u ovom postupku... (žagor) regulisanom zakonom, ali i drugim uredbama i podzakonskim aktima Vlade.

Imate primera da se prodaje društveni kapital u preduzećima koja su relativno mlada (smeh)...

Gospođo Čomić, biću uporan da završim svoje izlaganje, izvinjavam se, gospođo Mićić, molim vas da zamolite kolege poslanike. Biću uporan, govoriću 10 minuta na ovu temu ako je potrebno, i kao predlagač amandmana, a i kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, samo da bih vam objasnio o čemu se zapravo u ovom amandmanu radi.

Ako ste nestrpljivi, gospodo, onda možete ili da budete strpljiviji ili da ministru kažete - nemojte ministre toliko govoriti, jer je ministar govorio kao i svi poslanici zajedno. Ali, nemam ništa protiv, on ima pravo da govori, ali dozvolite i nama koji imamo amandmane da obrazlažemo zašto mislimo da je nešto u redu ili nije u redu u Predlogu ovog zakona.

Ali, da se vratim na temu. (Glasovi: Joco, sam si, svi su tvoji izašli.) Da, da, sam.

Da se vratim na ovu temu. Prvo smo govorili o problemu revalorizacije. Mi objektivno od 2001. godine do današnjeg dana imamo prisutnu revalorizaciju društvenog kapitala u onim preduzećima koja treba da se privatizuju, ali nemamo revalorizaciju prava radnika po osnovu besplatne podele akcija do iznosa od 30%.

Imamo fiksni kurs evra za sve ovo vreme i objektivno činjenicu da radnici ne dolaze u priliku da ostvare svoje pravo. Dakle, to je jedan problem.

Drugi je problem što se ... (žagor) ne dozvoljava nikakva korekcija u ovom pogledu i mislim da to objektivno ne stoji. Ne može to biti razlog da kažete - položaj radnika neće biti isti kao i u drugim subjektima privatizacije. Pa, drugovi ili gospodo, nije ni sada isti. Zašto nije ni sada isti, jer po pravilu nemate nijedno preduzeće koje je ostvarilo 30% besplatne podele akcija radnicima. Uglavnom je to pet, 10, 15, možda 20%, ali nigde ili skoro nigde nema 30%.

Pošto nisam od onih što govore nešto što ne stoji, na primeru privatizacije "Zdravlja" iz Leskovca pokazaću koliko sam u pravu kada je ovo u pitanju. U tom preduzeću emitovano je preko 550.000 akcija. Svaka akcija je vredela 1.000 dinara. Dakle, ukupno oko 550 miliona dinara kapitala je podeljeno na akcije.

Ljudi koji su imali pravo da upisuju akcije to pravo su ostvarivali srazmerno godinama provedenim u tom preduzeću, pa onaj ko je imao tri godine radnog staža imao je pravo na 600 evra akcija u dinarskoj protivvrednosti na dan upisa tih akcija, odnosno na dan javnog poziva da se akcije upišu. Tih 600 evra je značilo 36.000 dinara ili 36 akcija po 1.000 dinara.

Dakle, nisam od onih da govorim nešto što ne stoji i evo ovde imam jednu upisnicu radnika iz "Zdravlja" Leskovac, primer o kome govorim. Upisao je 36 akcija u iznosu od 36.000 dinara. A kada je završena privatizacija, dame i gospodo, a završena je 22. januara ove godine, taj akcionar je dobio potvrdu da je na ime upisa besplatnih akcija ostvario pravo od šest akcija, puta 1.000 dinara, to jeste 6.000 dinara, odnosno 100 evra. Znači, šest puta manje nego što je imao pravo prema osnovnim odredbama ovog zakona.

E, sad mi kažemo - molimo vas gospodo prihvatite amandman da se ovaj iznos može uvećati sve do 30% po osnovu besplatne podele radnicima. Kako se može kapital radnika po tom osnovu smanjivati, a imamo takvu situaciju u praksi, zašto se ne bi analogno mogao i povećavati.

Ne stoji, dakle, to da bi mi time nekoga više ili manje favorizovali ili da bi potcenili njegovo prisustvo u svemu tome, jer jednostavno mi imamo sada situaciju da je različita primena ovog zakona po osnovu jednostavnog obračuna.

Ne sporim da je po osnovu zakona upravo ovako trebalo da se desi i u "Zdravlju" Leskovac, ali samo tim primerom potvrđujem koliko je rastegljiv pojam - do 30%, i koliko su zapravo radnici u iluziji da će kada krenu u privatizaciju doći do 30% besplatnih akcija u svojim preduzećima.

Toga nema i to nije prisutno. Posebno nije prisutno u onim mladim, relativno mladim firmama što nemaju veliki broj zaposlenih, relativno mladim po godinama starosti, po godinama staža, nemaju bivše zaposlene, ni penzionere, a stvorili su to preduzeće. Kada im primenite striktno odredbe zakona oni dođu do toga da ostvare pet, 10 ili eventualno 15% prava po osnovu besplatne podele... (žagor) izvolite.

Dakle, to je bila suština amandmana SPS-a i molim ministra da razmotri ovo ozbiljno i da prihvati taj predlog. Hvala.

 

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)

Na član 19. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nataša Milojević, Vlatko Sekulović, Aleksandar Vatović, Olgica Kirćanski, Vera Marković, Dragan Milentijević, Meho Omerović, Slavica Tatomir i Miroslav Hristodulo.

Odbor za finansije i predstavnik Vlade na sednici tog odbora nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Izvolite, reč ima narodni poslanik Vlatko Sekulović.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, cilj ovog amandmana je da se isprave određene nepravde i poboljša donekle ekonomska situacija svih onih ljudi što su u pređašnjem periodu imali radno mesto, bili na prinudnim odmorima ili su radili a nisu dobijali zarade, pošto postoje određene taksativno navedene svrhe za prihode od privatizacije.
Naravno, nama kao SDP-u najznačajnije je da se ti prihodi koriste zarad razvoja privrede i otvaranja novih radnih mesta, ali ako se može predvideti da određena suma iz tih prihoda ide za kompenzaciju po principu naknade za nacionalizovanu imovinu, znači starim vlasnicima, smatramo da bi takođe trebalo predvideti određene mehanizme da se taj socijalni problem reši.
Kažem, ovo je jedna od mogućih varijanti. Smatram da je potrebno takođe, a nažalost nemamo ni mišljenje, ni stav ministarstva oko ovoga, ali je ovo naš doprinos u pravcu razgovora i diskusije oko rešavanja tog jednog ozbiljnog socijalnog problema, a radi se o neisplaćenim zaradama radnicima.

Reč ima narodna poslanica Nataša Milojević, predsednica poslaničke grupe SDP.

Moj kolega Sekulović je pomenuo nekoliko razloga zbog čega treba obratiti pažnju na ovaj amandman SDP-a.
Stručnjaci za radno pravo podsetili su nas na propise donesene 1997. godine, kao što su Zakon o radnim odnosima i Opšti kolektivni ugovor koji predviđa obavezu poslodavca da isplati neisplaćene zarade. Ta obaveza se prenosi iz jedne godine u narednu i ta obaveza je uneta u pojedinačne kolektivne ugovore preduzeća.
Podsećam da postoji način da se ova obaveza, ako ne kako smo mi amandmanom predvideli, ispuni po osnovu razdela u budžetu. Koji je to način? Ukoliko nema mesta u budžetu za isplatu neisplaćenih zarada, a ima za ono što je u ovom članu predviđeno, ima nekih šest stavki, onda se realno može očekivati da su zaposleni koji očekuju svoje neisplaćene zarade diskriminisani. Diskriminisani u odnosu na vlasnike imovine koja je nacionalizovana, diskriminisani u odnosu na neke druge, koji su primali neisplaćene zarade ili čak neisplaćene ili nekada ostvarene ušteđevine, kao što su štediše čuvene Dafiment banke i Jugoskandika.
Mi ne želimo da zaposleni budu diskriminisani ni na koji način. Naš predlog jeste da se poštuju odredbe Opšteg kolektivnog ugovora i Zakona o radnim odnosima iz 1997. godine. Naime, da podsetim ministra Vlahovića, a i sve ovde, da postoji preko 150.000 izvršnih sudskih rešenja, pa zaposleni imaju pravo na ove neisplaćene zarade. Tačno je da je reč o milionima dolara i tačno je da jednostavno rečeno tih novaca sada nema, ali molim da se ima u vidu da je uvek moguće to rešiti kao budžetski problem ili budžetsku stavku.
Mi ćemo ostati pri ovom amandmanu iz drugog razloga. Ukoliko zaposleni dođu sa tim izvršnim rešenjima pred svoju firmu i realizuju ih, firma ide pod stečaj. Mi ne želimo da firme u stečaju ne budu predmet privatizacije. Ne želimo da firme odu u stečaj umesto da budu privatizovane. Ovo vreme zakonom predviđeno za završetak procesa privatizacije je poslednji voz.
Prema tome, molim da se ozbiljno i krajnje dobronamerno shvati ovaj naš amandman, te da se na način dopušten Zakonom o budžetu, ako ne izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, predvidi isplata neisplaćenih zarada, na koje zaposleni imaju pravo još od 1997. godine.

Reč ima ministar Aleksandar Vlahović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne ulazeći u suštinu i svrsishodnost jednog ovakvog amandmana, duboko razumevajući intenciju predlagača amandmana da se na ovaj način ispravi još jedna istorijska nepravda, predlagač, i u ime predlagača kao ministar, smatram da ovaj amandman ne treba da bude prihvaćen kao deo Zakona o privatizaciji iz najmanje dva razloga: jedan je formalni, a drugi suštinski.
Suštinski razlog; suvda tamo gde se duguje radnicima radi se o preduzećima koja su visoko zadužena i čija je vrednost kapitala u suštini minimalna, ako je uopšte ima. Vrednost kapitala je negativna. Prihodima dobijenim od privatizacije na osnovu tih preduzeća ne mislimo da bi se stvorila kritična masa za ispravljanje nepravdi prema radnicima kojima je zakinut iznos zarada iz kolektivnog ugovora. Naprotiv, mislim da bismo im samo otvorili pravo koje u suštini ne bi mogli da iskoriste.
Formalni razlog; smatramo da čak i ako se ova Narodna skupština i Vlada Republike Srbije opredele za beneficiranje, odnosno kompenzaciju onih kojima nije isplaćen iznos ukupno ugovorenih zarada prema kolektivnom ugovoru, to bi trebalo regulisati pre svega Zakonom o budžetu, zbog toga što tamo možemo računati i na izdašniji iznos sredstava i na vrlo izvesniji način finansiranja, a ne na osnovu prihoda od privatizacije.
Jer, još jednom podvlačim da se radi o grupi od 600 velikih preduzeća kod kojih je uglavnom vrednost kapitala minimalna ili negativna. Dakle, razumevajući duh, suštinu, smatram da o ovome treba da se vodi rasprava prilikom razmatranja zakona o budžetu i upravo zbog toga mi ne mislimo da ovaj amandman treba prihvatiti.

Da li ima još prijava za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 19. amandman je podneo narodni poslanik Radič Joković.
Izvolite, povreda Poslovnika, narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Gospođo Mićić, ovog časa povredili ste Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije, član 81. stav 1, koji kaže da Narodna skupština radi na sednicama na kojima se vodi rasprava o predlozima zakona u celini ili u pojedinostima utorkom, sredom i četvrtkom, u vremenu od 10,00 do 18,00 časova, sa prekidom od jednog sata.
Koristeći odredbe stava 4. člana 81. juče ste, a na to ste imali pravo (zamolio bih da zatvorite vrata od ove prostorije u kojoj ne sede ljudi) doneli odluku da Narodna skupština radi i drugim danom tj. u petak. Saopštili ste tu odluku narodnim poslanicima i sada petak ima istu sudbinu kao utorak, sreda i četvrtak, a to je, što se tiče rada Narodne skupštine, da se sednice održavaju u vremenu od 10,00 do 18,00 časova sa prekidom od jednog sata.
Do sada ste, gospođo Mićić, imali toliko obzira prema Poslovniku, pa je izlazio uvek jedan isti narodni poslanik za govornicu u 18,00 časova i predlagao ono što po Poslovniku nije moguće, ali većina može da odluči, vidimo da može, da sednica bude produžena i posle 18,00 časova.
Danas u 18,03 vi nastavljate rad kao da se ništa nije desilo, a niste doneli odluku da danas Narodna skupština radi duže od 18,00 časova. Ta odluka nije vaše diskreciono pravo. Ako mislite da ste vi time što ste nam rekli da ćemo danas da radimo dok ne popadamo sa nogu, da ste time bili u pravu i da možete da zamenite Narodnu skupštinu i Poslovnik, grdno se varate.
Koliko sam čuo vi ste diplomirani pravnik. Ako tako tumačite Poslovnik, gospođo Mićić, idite tamo gde su vam dali diplomu, izvinite se lepo što je nezasluženo nosite, vratite ljudima. Možda će neko to da zasluži većim radom, većim poznavanjem i većim prihvatanjem onoga što je izglasano nego vi.
Dakle, razumem vašu nervozu, vama se sve izmiče.
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)
Kakvo prekoračenje, vi produžite sednicu Skupštine bez odluke, a mene upozoravate na prekoračenje. Vi ste ispustili prednost od 176 narodnih poslanika, a sada se batrgate na cifri od 115, 116 i želite da vladate kao da imate 176. Ne može. Ova sednica ne može da se nastavi bez odluke. I ona nije po Poslovniku, ali bez odluke većine...
(Milka Marinković: Sve može kad se hoće.)
Narodnik poslanik Demokratske stranke kaže da sve može kad se hoće.

Reklamirali ste povredu Poslovnika, prekoračili ste vreme i molim vas da napustite govornicu.
Narodni poslaniče, zaista bih više volela da ste vi moj kolega pravnik, onda bismo lakše našli zajednički jezik i bolje bi se razumeli. Sami ste pročitali član 81. u kome se taksativno nabrajaju dani: utorak, sreda i četvrtak. Dakle, to radno vreme se ne odnosi na slučaj koji je opisan u članu 81. stav 4, koji kaže da predsednik Narodne skupštine može odrediti i drugi dan da bi se radilo.
Juče sam, ne znam da li ste bili prisutni, ali postoje stenografske beleške, odredila da ćemo danas raditi, kao i da ćemo pristupiti glasanju, što znači da moram održati reč i već sam obavezala time narodne poslanike. Kvorum za rad imamo, u sali je prisutno 120 narodnih poslanika.
Samo da vam kažem razlog zbog čega sam bila prinuđena da to uradim. Ukoliko ne bismo radili večeras, prekršili bismo Ustav, član 79, koji kaže da redovno zasedanje počinje prvog radnog dana marta, a pošto ste vi stari iskusni poslanik, znate da postoji poseban režim za redovno zasedanje i onda ne bismo smeli nikako da dozvolimo da sa ovom sednicom uđemo u redovno zasedanje.
Mislim da sam bila dovoljno jasna. Pored toga, mislim da su oni koji imaju volju i želju da rade ovde prisutni, da to takođe treba da ispoštujemo.
Da li tražite da se Administrativni odbor izjasni?
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Povreda Poslovnika.)