Dame i gospodo narodni poslanici, već je Vlada rekla da je tehnički spojila ova dva zakona, odnosno Sporazum država članica o definisanju konačnog statusa organa i organizacija iz člana 15. Zakona o sprovođenju Ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore i Predlog zakona o ministarstvima.
Znam da vi volite tehnički da spajate, ali ja bih vas pitao, kao predsedavajuću, da tačno znam i da budem informisan da li je gospodin Šabić Rodoljub ovde u ulozi ministra ili u ulozi narodnog poslanika, s obzirom da vidim da mu je kartica sve vreme tu i da je registrovan kao narodni poslanik, tako da pretpostavljam da je i tu tehnički spojena i funkcija narodnog poslanika i ministra lokalne samouprave.
Pošto vi na taj način tehnički i uspevate da izglasate mnoge zakone, znamo da i potpredsednik Republičke vlade, Jožef Kasa, kada je potrebno da se da neki glas, on je tu u funkciji da glasa.
S obzirom da su ovaj sporazum, kao i Odluka o prihvatanju sorazuma, dosta interesantni, verovatno je to sporazum između dve vlade o rasturanju jedne zajedničke države i o najboljoj mogućoj osnovi da za tri godine Crna Gora bude potpuno samostalna.
Crna Gora na ovaj način je uzela apsolutno sve atribute državnosti, a to treba građani Srbije da finansiraju.
Ako pogledamo ono što je ostalo, da bude u zajednici Srbije i Crne Gore, očigledno ono za šta se zalaže Vlada Srbije, to je da ostane nacionalni savet SRJ (sada Srbije i Crne Gore) za saradnju sa međunarodnim tribunalom. To je ono što Vladu najviše interesuje i za šta se najviše zalaže. Mada, mene upravo ovo stanje asocira na to da u periodu kada je dosta ljudi iz Crne Gore dolazilo u Srbiju, i zauzimali uglavnom najbitnije funkcije, a to su i pozicije, radna mesta na portirnicama fabrika i direktorske funkcije, tako da je tu protok kapitala mogao slobodno da se sprovodi.
I u ovoj sada situaciji, građani Srbije treba da finansiraju apsolutno skoro sve, dok Crnogorci svoj monetarni sistem i svoje finansijske institucije zadržavaju za sebe i na taj način će maksimalno da se odvoje za tako kratak vremenski period, kao što je period od tri godine.
Što se tiče samog Predloga zakona o ministarstvima, vidi se da su faktički sva ministarstva ostala ista, osim u članu 16. - to je Ministarstvo kulture i medija, a ranije je bilo Ministarstvo javnog informisanja. Onoga trenutka kada je DOS 5. oktobra došao na vlast, vi se i sami sećate da su oni ukinuli to ministarstvo, smatrajući da je suvišno, nepotrebno, iako su srpski radikali govorili da apsolutno bez tog ministarstva teško može da se funkcioniše.
Kasnije su shvatili grešku, pa su opet formirali Ministarstvo kulture i javnog informisanja. E sada, umesto da otvore medije prema svim strankama, prema svim ljudima koji žele da iskažu i svoj politički stav i svoje mišljenje, Vlada Srbije samo menja naziv ministarstva, tako da sada umesto Ministarstva kulture i javnog informisanja imamo ministarstvo kulture i medija.
Ako se to radi prema osobama koje vode ministarstva, s obzirom da to glumac radi, nije mu problem da se snađe u jednoj ulozi ili u drugoj, bilo kako da se zove ministarstvo.
Sigurno ste mogli da promenite i naziv još nekih ministarstava, recimo u članu 13. umesto Ministarstva za ekonomske veze sa inostranstvom, moglo je da stoji ministarstvo za donacije i kredite; donacije već i sami odlično trošite, a ko će kredite da vraća, pitanje je na koje treba sami da odgovorite!
U članu 7, gde je Ministarstvo poljoprivrede i vodoprivrede, kao lekar moram da naglasim da je upravo naše područje bilo poznato po zdravoj hrani. Naročito u Jablaničkom okrugu zna se da su ljudi dosta izvozili maline i kupine, a u poslednjem periodu znate da je i povrtarski kraj, znači povrće je dosta izvoženo u Grčku i Italiju. Zapadno tržište je stalno satelitski pratilo stepen aero zagađenja, ali s obzirom da nijedna fakbrika više nije u funkciji, zagađenja više nema.
Umesto da tu dobru, kvalitetnu i zdravu hranu izvozimo, Ministarstvo poljoprivrede uvodi u proces proizvodnje genetski modifikovanu proizvodnju i obeležavanje genetski modofikovanih proizvoda u samom prometu. Dolazi do genetskih promena zbog bombardovanja, zbog radio zračenja, a to je dovoljno, tako da nam genetski modifikovana hrana zaista nije potrebna.

Ima reč narodni poslanik Rajko Baralić.

Sledeća prijavljena za reč je narodna poslanica Nataša Jovanović.

Gospođo Mićić, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da su kolege već iznosile neke načelne primedbe, dozvolite da samo kratko govorim o vrlo čudnom komponovanju takozvanog direktorata za vazdušni saobraćaj i agencije i o ukidanju Uprave za kontrolu letenja. Ako jednu državu nešto čini državom, to je desetak stvari, među kojima je ova svakako značajna.

Ukazao bih samo na jedan aspekt i manjkavost ovakvog rešenja. Dozvolu za preletanje teritorije jedne države daje nadležni organ, u ovom slučaju se može dogoditi da vojne flote drugih država nadleću delove teritorije Srbije i Crne Gore i to ne može biti svejedno građanima ni jedne, ni druge republike, niti ikom treba da bude svejedno. No, naravno, vi mislite da tako treba. Direktorat, to mu dođe kao prost zbir dve uprave, koja nije nadležna praktično ni za šta. O tome su govorili drugi poslanici.

Osvrnuo bih se na ono što piše u tački 5) i 7), pri čemu će plovni put Bar, Jugoslovenski registar brodova Tivat, Lučke kapetanije i ispostave ostati organi članice države Crne Gore. Podsećam vas da su 3.700.000 maraka građani Srbije dali kroz takozvani doprinos i samodoprinos, za izgradnju Crne Gore posle katastrofalnog zemljotresa, uložili u infrastrukturu ove Republike.

Što se tiče Beogradskog plovnog puta, koji je od Boga, ali je ostala infrastruktura, izgrađena je sredstvima ove Republike i građana Srbije. Mi ovde izjednačujemo nešto što apsolutno nije za izjednačavanje. Podsećam i da su aerodrom u Tivat i Podgorica građeni JAT-ovim sredstvima, da će uskoro i Vojni aerodrom Golubovci postati civilni aerodrom.

Ova tačka 3. Odluke nije tek tako ovde! Ona ima neke sasvim rđave posledice, pre svega, po građane Srbije, kojima se na neobičan način onemogućava da deo onoga što je imovina njihove republike ili njihova lično, bude potpuno van kontrole i van funkcije državne zajednice.

Što se tiče Zakona o ministarstvima, uvek bih se založio da ova država ima ministarstvo turizma i da sedište bude u Vrnjačkoj Banji. Vrnjačka Banja 1972. godine, Karlove Vari i Baden-Baden ostvarili su milion noćenja. Mi više ni formalno, ni neformalno nemamo nikakvo more, niti imamo druge turističke centre osim Kopaonika i banja Srbije. Bilo bi dobro kada bi turizam imao poseban resor, kada ne bi bio nakalemljen uz trgovinu i ostale usluge.

Ne bi bilo loše da postoji ministarstvo za lepo ponašanje, da ne bi dobacivali ljudi, koji očigledno nemaju takvo ponašanje.

U Zakonu o budžetu, samo da kažem jednu rečenicu, a da ne budem opomenut da sam van konteksta dnevnog reda, takođe se na neobičan način neke od pozicija odbrane svode ili dovode na nivo koji ne obezbeđuje minimum garancije našoj državi za ono što mi podrazumevamo pod odbranom teritorije građana.

Podržavam sve kolege, koji su jutros ovde govorili da sve ono što nikom nije trebalo iz savezne države ostavio je na takozvanom saveznom nivou, a sve što je bilo veoma interesantno za Republiku Crnu Goru, preselio je u Crnu Goru. To zaslužuje poseban komentar, to zaslužuje političko angažovanje svakog od nas. Nemoguće je danas to objasniti zbog medijske situacije, ali je to potrebno objasniti.

Formiranje naše takozvane države i njeno funkcionisanje, ova odluka koja će danas biti diskutovana i usvojena, najbolji su dokaz da državna zajednica Srbija i Crna Gora nemaju perspektivu ili nemaju makar na onaj način kakav jedan broj ljudi ipak očekuje da će biti. Od te takozvane države Srbije i Crne Gore praktično nije ostalo ništa do zastave i grba, koji će biti promenjeni ovih dana.

Potpuno je sada jasno da je ovo jedan žestok ustupak Republici Crnoj Gori. Mi ne znamo šta je protivusluga i da li takve protivusluge osim političke uopšte ima. Bilo bi poštenije da je elementarno ispoštovan Beogradski sporazum, a i za njega smo rekli da ne daje nikakve posebne garancije da će ova država nastaviti da bude država.

Ima reč narodni poslanik Nataša Jovanović. Sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Branko Ružić.

Dame i gospodo narodni poslanici, objedinjavanje rasprave o prvoj i drugoj tački dnevnog reda uskratilo mi je  delimično mogućnost da još jednom, ali sada dosta detaljnije, iznesem stav SRS, koji je očigledno ostao nepoznat i samom ministru gospodinu Šabiću, mada to nije bila njegova direktna nadležnost do današnjeg dana.
Međutim, moram i njega da podsetim, kao i poslaničku većinu, da se SRS, od usvajanja tzv. sporazuma za preuređenje odnosa u bivšoj federaciji između država članica Srbije i Crne Gore, zalagala protiv toga, protiv takvog načina stvaranja, po nama, kvazidržavne zajednice, a i po mišljenju ogromne većine građana, kako u Srbiji, tako i u Crnoj Gori, iako nam je zaista bila želja da vekovne težnje srpskog naroda i u Srbiji i u Crnoj Gori bud objedinjene kroz funkcionisanje federalne države, koja je ukinuta.
Po nama su samo produkovani mnogobrojni problemi. Pokazalo se da ona na mišiće funkcioniše već sada, posle konstituisanja Skupštine državne zajednice Srbija i Crna Gora, najpre zbog problematične skupštinske većine, koja je na isti način problematična i ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a i zbog jasno nedefinisanih odnosa između pojedinih (iako su se samo tvorci tzv. Ustavne povelje deklarativno za to zalagali, pa to preneto u Ustavnu povelju) ministarstava, Saveta ministara i ministarstava na nivou republika članica.
Taj drugi Predlog zakona o ministarstvima je, doduše, pokušao to da reguliše i da te prenesene i definisane tzv. Ustavnom poveljom nadlženosti ugradi u Predlog ovog zakona. Međutim, kada smo kod organa i organizacija i njihovog konačnog statusa, moram još jednom da vam kažem izričiti stav ne samo SRS, nego miliona Srba koji žive u Srbiji i stotina hiljada koji žive u Crnoj Gori, da je apsolutno nepotrebno postojanje tzv. Nacionalnog saveta SRJ za saradnju sa tzv. Haškim tribunalom, iako je to obaveza koja je proizišla iz vaše haške koalicije i usvajanja Zakona o saradnji sa tim antisrpskim sudom.
Međutim, mi stojimo na stanovištu da ogromna većina građana Srbije na ovakav način i kroz način na koji je definisan u Zakonu o saradnji sa tim antisrpskim sudom, ne želi da se ono najbolje što Srbija ima izručuje toj antisrpskoj kvazisudskoj instituciji.
(Predsednik: Upozoravam vas da se vratite na temu dnevnog reda.)
Gospođo Mićić, tema je Odluka o prihvatanju sporazuma država članica o definisanju konačnog statusa organa i organizacija iz člana 15. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora. Govorila sam o tački 8) prvog člana sporazuma, odluke.
Tačka 9) je Koordinacioni centar SRJ i Republike Srbije za Kosovo i Metohiju. Dozvoljava mi Poslovnik, iako me predsedavajuća upozorava, da govorim o jasnom stavu SRJ, iako nismo doneli amandman na ovu odluku, da je nepotrebno, i te kako štetno ovakvo definisanje i postojanje Koordinacionog centra SRJ, naročito zbog toga što i oni samoproklamovani predstavnici Srba na Kosovu i Metohiji sada kažu da je Mihael Štajner za srpski narod persona non grata u našoj južnoj pokrajini.
Međutim, mi smo još mnogo pre ukazivali na to. Podsećam vas da smo jednu odluku ovde jednoglasno usvojili, a to je da ne prihvatimo uslove iz tzv. Hekerupovog ustava, koji sada Štajner sprovodi i na taj način šikanira srpski narod na Kosovu i Metohiji.
Što se tiče zakona o ministarstvima, niste morali, kao što je rekla i gospođa Gordana Pop-Lazić, da donosite potpuno novi zakon u marketinške svrhe, već ste mogli da izvršite izmenu i dopunu postojećeg zakona. Ali, kako nema skupštinskih prenosa, kako je stvorena atmosfera medijskog linča i hajke koja je, pre svega, uperena na čelnike Srpske radikalne stranke i Srpsku radikalnu stranku uopšte, već sada znam kakvi će izveštaji biti u centralnim informativnim emisijama, da je usvojen zakon o ministarstvima.
Vi mislite da će narod pomisliti da se tu nešto važno odlučivalo i da će ta ministarstva raditi bolje. Ne, neće raditi, zbog toga što osnovnu stvar koju je trebalo da uradi Ministarstvo unutrašnjih poslova, na čijem čelu je potpuno nekompetentan čovek, što se pokazalo i tokom poslednjih tragičnih događaja, nije predvidelo ono što mu je glavna ustavna nadležnost, a to je da štiti ustavni poredak naše zemlje.
Sa druge strane, gospodin Mirčić je bio u pravu, mada to neko ovde ne razume, treba mu dodatno objašnjenje, kada je rekao da je u nadležnosti Ministarstva odbrane da brine o celokupnom graničnom pojasu, jer to tako stoji po Ustavnoj povelji. Ovde se kaže: "Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije vrši kontrolu prelaska granice i kretanje i boravak u graničnom pojasu". Znači, bila je nesuvisla ona ispravka kolege Mirčića, koji je, kao i uvek, bio u pravu, kada je govorio o nadležnostima vojske, jer kontrolu prelaska granice, do sada i kada je postojalo Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova, na čijem čelu je bio sadašnji premijer Zoran Živković, vršilo je Republičko ministarstvo.
Što se tiče ministarstva kulture i medija, odnosno ministarstva koje bi trebalo da ima jasniji naziv - ministarstvo informisanja, bilo bi dobro, uz ovakve pobrojane nadležnosti, da nam neko objasni kako će to slobodu javne reči i objektivnost informisanja da štiti Branislav Lečić, kada se on nalazi u predvodničkom timu hajke na SRS.
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena i na temu. Ne radi se o personalnim rešenjima.)
Bilo bi dobro da nam ministar Šabić, koji je ministar za lokalnu samoupravu, kaže po kom zakonu su kaznili medije kojima je trenutno obustavljeno izdavanje štampe, kada je ukinut zakon o informisanju i po kom zakonu je jednom takvom glavnom i odgovornom uredniku, u ovoj opštoj atmosferi linča i bezumnih laži, izrečena opomena.

Izričem opomenu narodnoj poslanici Nataši Jovanović, na osnovu člana 101. Poslovnika, pošto se niste pridržavali mojih upozorenja.
Reč ima narodni poslanik Branko Ružić, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Milan Radulović.

Poštovane kolege poslanici, poštovano predsedništvo, tematika kojom se bave prve dve objedinjene tačke dnevnog reda suštinski je vezana za već usvojenu Ustavnu povelju, koja svojim sprovođenjem u delu ne uliva mnogo nade da će sada već državna zajednica Srbija i Crna Gora u nekom budućem periodu krenuti pravcem integracije u svim aspektima državnog uređenja. Pozivati se na težnju pristupanja evropskim integrativnim procesima, što je interes naše države,  putem harmonizacije odnosa Srbije i Crne Gore, a u praksi delovati u pravcu totalne disharmonije i podvojenosti dva državna sistema, neće dovesti do zaštite interesa građana, kako Srbije, tako i građana Crne Gore. Jedna od posledica ovakve politike je i današnji Predlog odluke o prihvatanju sporazuma država članica o definisanju konačnog statusa organa i organizacija.
Što se tiče predloženog zakona o ministarstvima, on ne predstavlja nikakvo suštinsko poboljšanje, već samo jedno u nizu kozmetičkih promena koje je u skladu sa potrebom prilagođavanja okvirima Ustavne povelje. Kao poslanik SPS-a, principijelno govoreći, želim da ukažem na suštinske manjkavosti predloženog zakona.
Pre svega, sasvim je nelogično i neracionalno postojanje Ministarstva za privredu i privatizaciju, ustrojenog na predloženi način. Naravno, oba ova elementa su veoma važna za funkcionisanja države, ali ne mogu biti spojena u opseg rada jednog ministarstva, iz prostog razloga što je jasno da proces privatizacije ima svoj početak, kao i svoj kraj. Dakle, oročenog je karaktera, pa sledstveno tome, mnogo je racionalnije postojanje posebnog ministarstva za privatizaciju, sa vremenom trajanja usko vezanim za sam rok trajanja procesa privatizacije. Možda, naravno, po vašem mišljenju, rasprodaja nacionalne ekonomije, što je inače sinonim za vaš koncept privatizacije, može da traje beskonačno dugo, ali to jednostavno nije moguće, jer i naša slabašna privreda ima svoje limite.
Vlada kao predlagač pravi kardinalnu grešku izbegavanjem osnivanja posebnog ministarstva za sport i omladinu, a mišljenje nas socijalista je da država mora da povede mnogo više računa o omladini, sferi amaterskog sporta i odnosu prema ustrojstvu sportskih i omladinskih organizacija.
Dosadašnje rešenje se nije pokazalo kao dobro, obzirom da Uprava za sport nije mogla da uradi najbanalniju stvar samostalno, a to je da raspolaže i usmerava sredstva u konkretne programe. Prosveta je toliko u problemima da ponovno pripajanje sfere sporta samo govori o nemarnosti Vlade za omladinu koja se kao takva ne pominje čak ni u obrazloženju potrebe postojanja ovog ministarstva.
U vremenu kada ste nakon pune tri godine otkrili da u Srbiji ima toliko droge, zašto svoj pozitivni pristup rešavanju tog problema ne pokažete osnivanjem jednog ozbiljnog ministarstva za sport i omladinu, koje bi raspolagalo takođe ozbiljnim finansijskim sredstvima koja bi se namenski trošila na suzbijanje svih društvenih pošasti, razvoju zdrave ličnosti mlade populacije preko adekvatnih programa iz te sfere.
Sferu informisanja ste ovakvim zakonskim rešenjem, odnosno predlogom degradirali do najmizernije granice. Invencija termina - mediji, spajanje sa sferom kulture samo govori o tome da sferu informisanja u velikom delu gledate drugačije u odnosu na vreme pre 5. oktobra, kada ste, uzgred budi rečeno, mogli da iznosite svoje političke stavove i u elektronskim i u pisanim medijima, pa ste čak svoje oštre kritičke tonove mogli da plasirate i putem tzv. nezavisnih medija i za vreme ratnog stanja u tada Saveznoj Republici Jugoslaviji.
U prilog tome ide i činjenica da je prošlo tri godine, da zakon o informisanju još uvek nije usvojen iz samo vama znanih razloga. Ukoliko smatrate da Biro za komunikacije Vlade Republike Srbije stvarajući virtuelnu stvarnost putem strogo kontrolisanih medija može da radi ovaj posao u interesu svih građana Srbije, onda pravite veliku
stratešku grešku.
Nemojte živeti u uverenju da građani Srbije na političkoj sceni žele da vide samo Demokratsku stranku, Demohrišćansku stranku Srbije, Socijaldemokratsku partiju ili neku nevladinu organizaciju, kao na primer nevladinu organizaciju "Žene u crnom", koje i pored vanrednog stanja imaju ekskluzivno pravo da dele građanima Srbije letke čiji sadržaj...
(Predsednik: Molim vas da se vratite na temu dnevnog reda.
... uopšte ne dovodim u pitanje. Lično uvažavam predstavnike svih stranaka i organizacija, međutim, nemojte misliti da, ukoliko imate medijski monopol, da imate i monopol na neistinu. Utvrđivanje pune istine i opšti i politički konsenzus, kao i korektna prezentacija celokupne političke realnosti u Srbiji, u javnosti je nasušna potreba Srbije, a vi to otežavate ne mareći za vreme nakon vanrednog stanja. Manjkavosti koje mogu biti uz vašu dobru volju otklonjene iz ovog predloga zakona o ministarstvima su evidentne, a vi ste po običaju u deficitu dobre volje. Hvala vam.

 Reč ima narodni poslanik Milan Radulović, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Sreten Mitrović.

Poštovani narodni poslanici, mi danas vodimo objedinjenu načelnu raspravu o dva Vladina predloga: jedan je predlog odluke, a drugi predlog zakona. Za oba ova dokumenta gospodin ministar Šabić je ispred Vlade zadužen da ih brani i obrazlaže, pa se   koristim prilikom, gospodine ministre, da vam postavim nekoliko pitanja o jednom i drugom dokumentu.
Prvo je na dnevnom redu, kao što znate, predlog, odnosno Odluka o prihvatanju sporazuma država članica o definisanju konačnog statusa organa i organizacija iz člana 15. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Ovde je zanimljivo, ako možete da mi kažete, zašto se ovo zove sporazum? Ovo je, pretpostavljam, sporazum koji su sklopile dve vlade. Je li to pisani sporazum, usmeni dogovor, ugovor - u kojoj je formi taj sporazum sklopljen? Drugo, da li sama ova reč - sporazum, na određen način implicira da se ovde ratifikuje sporazum koji su sklopile dve nezavisne države, budući da će u istovetnoj formi ovaj dokument biti i pred skupštinom druge federalne jedinice?
U obrazloženju prvog dokumenta pozvali ste se na član 17. stav 3. Zakona o sprovođenju Ustavne povelje. Ali član 17. pre stava 3. ima stav 2, koji predviđa da Savet ministara može ne samo institucije koje se ovom Odlukom preuzimaju, ili prelaze u nadležnost Republike Srbije ili Republike Crne Gore, no i one koje su ukinute, da obnovi, reformiše i da ih stavi u svoju funkciju. Da li je ovo malo ishitrena primena ovog stava 3? Zar nije bilo racionalno da se sačeka da Savet ministara kaže šta od postojećih saveznih institucija njemu treba, koje su mu institucije potrebne, pa da se onda ova Odluka u republičkom parlamentu Srbije i u republičkom parlamentu Crne Gore razmatra?
Naime, mislim - a pretpostavljam da nisam usamljen u takvom razmišljanju - da će Savet ministara morati da zadrži mnoge sadašnje institucije ako želi da obavlja svoje funkcije i da normalno komunicira sa svetom. Ako želi da vodi spoljnu politiku i spoljnu ekonomsku politiku, Savet će morati da formira i nove institucije, a možda i da obnovi neke koje su ukinute. Da li ćemo na taj način dobiti ponovo duple institucije? Da li ćemo ovde preuzeti neke institucije, iako za međunarodni saobraćaj Republika nema pun kapacitet nego savezna država, te će radi tih međunarodnih integracija i međunarodnih poslova morati da se formiraju institucije i u saveznom parlamentu, pa da opet dobijemo neku vrstu dupliranja institucija i umnožavanja troškova?
Postavljam vam ova pitanja prosto stoga što imam utisak da Odluka - ma koliko izledala jednostavno i jasno - ne samo što nije morala da ide po hitnom postupku, nego je uopšte došla preuranjeno. Razlozi za hitan postupak su ovde zaista ostali nejasni.
Nadam se da ćete mi možda u završnoj reči odgovoriti na neka od ovih pitanja.
Drugi dokument koji je predočen našoj pažnji je Zakon o ministarstvima. Tu bih želeo da vam postavim nekoliko pitanja. Je li Vlada razmišljala da li je ovo optimalan broj ministarstava, da li su to ministarstva koja uspevaju da regulišu naš društveni, privredni i celokupan ekonomski život u Republici?
Mi smo ovde čuli vrlo ubedljivo izlaganje kolege Dragana Lazića da bi bilo dobro da ova država ima ministarstvo za migracije. Ne bih hteo da ponavljam njegovu argumentaciju, jer dovoljan je razlog to što imamo jako mnogo ljudi u inostranstvu, što očekujemo da će ti ljudi hteti da se vraćaju, što se zalažemo da im se vrlo preciznim zakonom vrate građanska prava: državljanstvo, pravo glasa itd, pa bi možda time moglo da se pozabavi posebno ministarstvo, jer bi ono pokrivalo interese 3,5 do 4 miliona ljudi.
Sa druge strane, ne znam da li ste možda razmišljali da neke siteme koji su logično povezani, a ovde su za njih nadležna različita ministarstva, objedinite. Srbija je, na primer, vazda imala zajedničko ministarstvo prosvete i vera. Prosveta, nauka, kultura i vere zaista predstavljaju jedan jedinstveni sistem, a ne znam da li je nekada Vlada razmišljala o mogućnosti da sve te delatnosti budu objedinjene u jedno ministarstvo.
Još jedno pitanje u vezi sa ovim zakonom hteo bih da vam postavim. Vi ste nam jutros obrazlažući ovaj predlog zakona lepo objasnili da je ovde reč samo o opisu delokruga rada pojedinih ministarstava, a ne i o konkretnim nadležnostima, pa tako i opis svakog ministarstva počinje istom frazom - ministarstvo obavlja poslove državne uprave koji se odnose, a završava se - kao i druge poslove određene zakonom. To je jedna tipska formula, epska formula što bi se reklo, koja se ponavlja u svim članovima ovog zakona.
Čini mi se da je ovim zakonom, ipak, pored delokruga rada, trebalo reći nešto i o nadležnostima. Naravno, nisu mogle da budu precizno određene nadležnosti, ali da li je možda ovaj zakon mogao da sadrži jednu ili dve načelne odredbe kojima će se jasno reći šta jedno ministarstvo mora da čini u okviru svog delokruga a šta nikako ne sme. Jer, mi imamo zakon po kome ministarstvo sve može i ništa ne mora. S jedne strane imamo, dakle, duh etatizma gde je sve u rukama Vlade i gde se guši inicijativa i sloboda subjekata koji učestvuju u jednom sistemu, a sa druge strane dobijamo predstavu da je reč o neobaveznim zaduženjima svakog ministarstva pojedinačno.
Mislim da je kod nas dugo bila praksa da nemamo jasnu predstavu o tome šta političari moraju i šta ne smeju. Mi nemamo zakone koji to regulišu. Mi nemamo zakon koji bi logično pratio ovaj zakon, a to je zakon o ministrima. Ne znam da li ste u Vladi razmišljali o tome, to bi baš pripadalo vašem resoru.
Zakon o ministrima je u ovoj državi neophodan. Zakon o ministrima je imala Kraljevina Jugoslavija, imala je Kraljevina Srbija, imaju sve napredne države - jer ministar nije običan državni činovnik. On je čovek koji ima ogromna ovlašćenja, pa mora da mu se zakonom kaže šta on mora da radi u okviru tih svojih ovlašćenja, i mora da mu se kaže ne samo koje političke posledice sleduju iz zloupotrebe položaja ili nesavesnog obavljanja funkcije, nego i koje krivične sankcije. Za ministre ne može da važi samo opšti krivični zakonik. To napredne zemlje znaju; one predviđaju poseban tretman ministara. Ministri imaju posebnu nadležnost, ali moraju da imaju i posebnu odgovornost.
Kada dobijemo taj zakon, onda ćemo moći mnogo jasnije i mnogo objektivnije, mnogo pravilnije i pravednije da sudimo o radu svakog ministarstva. Kada bi zakon ministru stavljao određene limite, čvrsto bi ga usmerio, ali dao bi mu i autonomna ovlašćenja, pa ta ovlašćenja ne bi zavisila od političkih dogovora u koaliciji ili njegovoj stranci, nego bi bila zakonom garantovana. Bolje je da se dužnosti i ovlašćenja ministru zakonom garantuju nego da zavise od toga kako smo se dogovorili i šta smo se dogovorili.
Na kraju samo još jedno pitanje. U članu 22. imate predviđeno da će u okviru svog delokruga sva ministarstva ostvarivati međunarodnu saradnju - u redu, i to da razumemo; da će se starati o unapređenju te saradnje; da ona obezbeđuju harmonizaciju propisa sa pravom Evropske unije.
Ovde ne stoji da će ministarstva raditi ono što je predviđeno članom 20. Zakona o sprovođenju Ustavne povelje, prema kojem ministarstva moraju da usklade propise sa saveznim propisima, onima koji su ranije doneti i sa zakonima koje će donositi Skupština Srbije i Crne Gore. Član 20. je dao pravni primat Saveznom parlamentu. Čini mi se da je to bilo neophodno i ovde naglasiti - mada taj član 20. predviđa da će Savezna skupština formirati komisiju koja će usaglašavati republičke zakone. Ali sa kim će to ona raditi? Radiće sa republičkim ministarstvima. Ne bi bilo suvišno da je to ovde navedeno.
Nadam se da vas nisam zamorio ovim pitanjima; ceneći vašu dobru volju i trud što sedite i pažljivo nas ovde slušate, očekujem, ako ne sada, onda možda u završnoj reči, odgovor na ova pitanja.

Reč ima narodni poslanik Sreten Mitrović, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Dragan Šormaz.