Reč ima narodni poslanik Ljubomir Kragović, a posle njega narodni poslanik Rajko Baralić.

Poštovane kolege, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o telekomunikacijama, koji je predložen navodno da se napravi neki brz napredak u oblasti telekomunikacija, što je neko čudno obrazloženje. Pomenut je stari zakon, a to je Zakon o sistemima veza usvojen još juna 1991. godine i on je prevaziđen. Citiram - on uopšte niti pominje, niti uređuje Internet usluge, interkonekciju telekomunikacionih operatora, zakup linija i drugo, a što je delimično tačno, jer je zakon donet 1991. godine. Neusklađenost, dalje se navodi, sa međunarodnim principima, pravilima i standardima koji važe u Evropi, kao da smo mi imali neku posebnu fiksnu ili mobilnu telefoniju koja nije mogla da bude u komunikacijama sa Evropom.
Razlozi dati kao obrazloženje za donošenje ovog zakona su definisani kroz neka dva načela i par principa. Od toga tri principa predstavljaju opšta načela i nisu jasno definisani. Prvi princip - razvoj telekomunikacija. To je normalna stvar koja je suvišna. Drugi princip - da se zaštiti interes korisnika. O tome ćemo naknadno, jer ovim predlogom zakona se jako malo tretira upravo ta zaštita interesa korisnika. Stvaranjem slobodnog i otvorenog telekomunikacionog tržišta, a što je pozitivan princip i treba konkurencijom da stvori što više operatera i što bolje uslove za krajnje korisnike.
Bode oči formiranje Republičke agencije za telekomunikacije. Nije ovo prva agencija, ovo je ko zna koja po redu i na to smo navikli. Šta i koje su sve prinadležnosti date ovoj agenciji bode oči.
Agenicja je specifična institucija, slobodna i nezavisna, ali od koga? Šta je to što treba da bude slobodno i nezavisno u jednoj državi? Po meni, to treba da bude samo sudstvo, sve ostalo ima neku uzajamnu vezu i mora da je pod nekom kontrolom, ako ne drugom, onda kontrolom parlamenta tj. Narodne skupštine Srbije. Ta agencija ima regulatornu funkciju, znači može da donosi opšte akte; ima kontrolnu i arbitrarnu funkciju, to je jedino što je normalno, jer ukoliko se pojavi više operatera da arbitrira između njih.
U ovom predlogu je nejasno što ovom agencijom rukovodi kolektivni organ koji donosi sve odluke i opšta akta.
Finansiranje agencije - "principi finansiranja agencije iz sopstvenih izvora prihoda", kao da su oni vlasnici ovog bogatstva kojim raspolaže Srbija, takođe treba da bude garant njene nezavisnosti. Agencija neće zloupotrebiti svoju samostalnost i nezavisnost i neće se pretvoriti u naddržavni organ. Šta je to, ko to garantuje da se neće desiti baš suprotno i da agencija neće preći u rad državnih organa, jer ova ovlašćenja data ovim predlogom zakona čine je totalno nezavisnom i totalno samostalnom.
Listajući zakon, naišao sam na nešto sa čime se ne slažem, SRS je predložila i amandmanima da se neki članovi isprave. Na primer, član 33. govori o vrstama dozvola i definiše: prvo - licencu; drugo - odobrenje; treće - dozvolu za radiostanicu; četvrto - tehničke dozvole. Mislim da je licenca loše definisana i ako je već limitirana na 20 godina, bolje bi bilo da se razvije koncesija. Dalje, ono što zbunjuje je i član 49, a definiše univerzalni servis, da se moraju obezbediti krajnjim korisnicima Internet usluge, a mi još ne možemo da obezbedimo ni telefonske priključke svim zainteresovanim i to u urbanističkim sredinama, a da ne govorim o selima i seoskim sredinama.
Jedan od razloga zbog čega se ovaj zakon navodno donosi su i Internet usluge, ali one se ovde jednostavno ne pominju, samo deklarativno kroz dva člana.
Član 86. definiše standarde, tehnički pregled i sertifikat. Tu se ponovo napominje, kao da nije dovoljno jednim članom reći - agencija donosi opšti akt itd. Zatim, prema 87. članu, što je jako čudno, javni telekomunikacioni operator ima pravo da zahteva pravo prolaza preko tuđeg zemišta ili pravo korišćenja tuđeg zemljišta. Ko mu daje to pravo? Daje mu pravo ovaj predlog zakona; a gde je tu zaštita privatne svojine, jer ako koristi nešto što je tuđe, mora normalno i da plati.
Na kraju, zaštita korisnika, ono što sam tražio da vidim kao jedan od korisnika ovih telekomunikacionih usluga, definisana je samo sa jednim članom zaštite i jednim članom upozorenja ili obaveza krajnjeg korisnika. Znači, jako šturo, čak je i obaveza plaćanja krajnjeg korisnika prema operaterima limitirana na 15 dana, a mislim da to treba pomeriti na 30 dana. Postoji još mnogo članova ovog jako lošeg predloga zakona koje će SRS kroz amandmane pokušati da popravi. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, a posle njega narodni poslanik Zlatan Jovanović.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, dame i gospodo iz Ministarstva za saobraćaj i telekomunikacije, tako je, dok traje vanredno stanje, isključivo se odevam u robnu marku "Tifani" iz Čačka. Nema gospodina Pajtića ili ga ne vidim, onda gospodin Panajotović, proceduralno želim da ukažem da Zakonodavni odbor crpi svoju snagu iz člana 46. Poslovnika.
Ovde je izveštaj Zakonodavnog odbora podeljen na dva dela: do strane 4. se kaže da su amandmani pravno mogući; odatle pa sve do kraja Odbor je zaključio da predloži Narodnoj skupštini da odbije amandmane; i onda njih 80. Zakonodavni odbor nije matični u vezi sa ovim zakonom, nego Odbor za saobraćaj. On crpi svoju snagu iz člana 55. Poslovnika i izjasnio se o podnetim amandmanima. Molio bih objašnjenje u vezi sa ovim.
Da li su ovi amandmani pravno mogući ili se Zakonodavnom odboru nisu dopali, to su dve različite stvari, to je proceduralni problem. Znači, imali smo još nekoliko puta slične situacije, ali ovde se ipak radi o velikom broju amandmana i molio bih da neko ko može da odgovor na ovo pitanje. Sve što je bilo neophodno u vezi sa ovim zakonom, u ime naše poslaničke grupe SPS, temeljno je izneo uvaženi kolega, narodni poslanik Miloš Nešović.
Samo bih nekoliko opažanja, odnose se na ono što je proisteklo iz današnje rasprave i na neke lične stavove u vezi sa argumentima koji su ovde danas ponuđeni.
Malopre je gospođa Marija Rašeta-Vukosavljević polemisala sa jednim narodnim poslanikom u vezi sa pouzdanošću veza, pa želim da kažem da ne samo u vanrednom stanju, nego inače u svakoj glavnoj telefonskoj centrali postoji tzv. supov razdelnik; ključ od te prostorije nema niko iz Telekoma, te prostorije kontrolišu ljudi iz BIA-e ili iz Centra veze MUP-a Srbije i ne može biti govora da su građani zaštićeni od presretanja veza. To je građanski red da se ovde kaže kada se razgovara o ovom zakonu.
Prema tome, sve dok je tako, ne postoji elementarna mogućnost da građani Srbije budu sigurni da im se ne prisluškuju telefonski razgovori, i nema govora o tome da se ta prisliškivanja ne zloupotrbljavaju, i nema govora o tome da se radi o sporadičnoj pojavi. Radi se o nečemu što je naročito u ovih mesec dana do te mere postalo problematično da ćemo jednog dana o tome imati prilike natenane da govorimo.
Ovde je već bilo reči da nije dobro definisan kvalitetni priključak na Internetu; zaista, osim ISDN priključka sve drugo je u tehničkom i svakom drugom smislu nekvalitetno, a želim ovde da ukažem da danas u Telekomu Srbije, u najvećem broju jedinica ove firme, pojedini inženjeri iz Telekoma do maksimuma zloupotrebljavaju instaliranja ISDN priključaka; ako hoćete paralelu, korupcija se promenila jedino u tome što su za to ranije tražili 1.000 maraka, a sada 1.000 evra. O tome neka se postaraju oni koji se bave ovim poslom.
Dobro znamo kako se u našim gradovima dolazi do ovih priključaka i šta se sve čini da se do njih dođe. Bilo je takođe govora o radio frekvencijama, o svemu što se sa tim u vezi dešava. Govorili smo, govorile su moje kolege kod nekih drugih zakona i dobro su govorili; tako je kolega, odlično su govorili, zahvaljujem na imponovanju.
Za one koji stalno tvrde da je u našoj državi postojao medijski mrak, da nije bilo moguće napraviti odgovarajuće radio i televizijske stanice, želim da ih uputim na iskustvo Austrije, u kojoj do pre tri godine nije postojala nijedna privatna radio stanica, a da bi danas funkcionisala čujnost ili gledanost mora biti takva da pokrije milion i po korisnika. To u Beču može lako, ali je veoma komplikovano izvesti na nekim drugim delovima gde je naseljenost drugačija.
Vidim da u jednoj dosta problematičnoj konotaciji pojedine kolege narodni poslanici govore o privatizaciji Telekoma 1997. godine. Ipak sam obavezan da ovde kažem da ta loša i budzašto izvršena privatizacija 49% kapitala otkupljeno je posle nekoliko godina od strane ove vlasti za duplo manje para. Kako to da se nešto što ništa nije valjalo danas kupi po duplo nižoj ceni; o tome treba da dobijemo odgovor. Da li je tačno da je taj transfer napravljen tako da se praktično ova država, odnosno JP PTT saobraćaja Srbije, odreklo značajnog ili apsolutnog dela u Mobtelu. Da li to znači da smo se odrekli nečega što donosi profit i kupili nešto što očigledno u svakom smislu jeste prevaziđeno.
U Telekomu i dalje postoji fama da se bez nekoliko stotina ili hiljada evra ne može dobiti telefonski priključak ako živite samo 10 kilometara od urbane sredine. Danas kada se za deset puta niži iznos može kupiti mobilni telefon, ova stvar bi jednom trebalo da se uredi na način koji je primeren tehnološkom i svakom drugom trenutku, jer to zaista više nema smisla.
Takođe, samo kratko i time završavam, da prokomentarišem današnju najavu gospodina Petrovića, direktora Telekoma, koji kaže da će se u ovoj godini cena impulsa povećati za 20%, da će se ukinuti 150 gratis impulsa koje su pretplatnici imali do sada, da će 2004. godine cena impulsa porasti za još 40% i da to činimo zbog toga što nigde u našem okruženju ne postoji tih 150 besplatnih impulsa, što je inače tačno; samo, nigde u okruženju se na taj način nije gradila Telekomova infrastruktura.
Podsećam da i danas, a naročito pre nekoliko godina, ljudi su izdvajali po nekoliko stotina ili hiljada maraka i ulagali u telekomunikaciona postrojenja, a kada sve to završe na kraju piše da sve to što su uložili pripada JP i da su oni samo korisnici; ukoliko nisu naslednici prvog naslednog reda, ne mogu svoj priključak da poklone ili da prodaju nekome, recimo kome prodaju svoju kuću i svoj stan. Te stvari treba ispraviti. Ne tiču se striktno ovog zakona, ali se tiču interesa građana Srbije, a mi, nadam se, ovde i jesmo zbog interesa građana Srbije.

 Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović, a posle njega narodni poslanik Đura Lazić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ako se ovaj predlog zakona detaljno i pažljivo pročita, onda se jednostavno zaključuje da bi adekvatniji naziv ovog predloga bio zakon o republičkoj agenciji za telekomunikacije. Naime, kompletan tekst ponuđen ovde odnosi se upravo na tu agenciju koja se ovim zakonom i osniva.
Nejasno je i nelogično da se jednoj agenciji daju nadležnosti koje pripadaju ministarstvu i da se ona toliko osamostali da je čak i finansijski samostalna. Ovim zakonom čak nije dat ni okvir za strukturu ove agencije. Prepušteno je da neko, a verovatno Vlada, nekim svojim kasnijim aktom uredi obim, strukturu i sastav ove agencije. Nadležnosti agencije su definisane članom 9. i one su u 20 tačaka preciznije objašnjene, iz čega se da zaključiti da su te nadležnosti vrlo široke.
Agencija bukvalno preuzima kompletnu nadležnost za oblast telekomunikacija od utvrđivanja uslova, dodele frekvencija, kontrole, pa čak i do donošenja standarda i tehničkih propisa. Ova agencija je finansijski samostalna i ima sopstvene prihode. Ona samostalno raspolaže sopstvenim prihodima, tako da ovaj predlog zakona ide čak dotle da utvrđuje minimalan iznos naknade koju dobija član upravnog odbora agencije. Ovde se u članu 13. kaže da članovi upravnog odbora koji nisu u radnom odnosu u agenciji ne mogu imati naknadu manju od plate sudije Vrhovnog suda Srbije. Prosto neverovatno, čovek koji ima svoje radno mesto, svoje profesionalne obaveze u drugom preduzeću, ima za to odgovarajuću zaradu, dobija po osnovu članstva u upravnom odboru ove agencije platu koja je minimalno jednaka plati sudije Vrhovnog suda Srbije.
Takođe, u članu 17. je rečeno da zarada predsednika upravnog odbora ne podleže propisu o zaradama zaposlenih u državnim organima. Znači i tu je izuzetak, iznimka od svih ostalih državnih organa.
U članu 23. govori se o načinu donošenja odluka ove agencije i tu stav 3. kaže da je odluka agencije konačna. To znači da protiv ove odluke postoji samo mogućnost upravnog postupka pred odgovarajućim sudom; nema drugostepenog organa, niti je to ministarstvo, niti je to Vlada, već direktno sudski postupak. Pošto taj sudski proces, bar u ovim našim uslovima i posle svih ovih vaših reformi, traje i dalje beskonačno dugo, postavlja se pitanje koliko je ovakva odluka pametna i da li bi možda trebalo razmisliti da se odredi bar Vlada kao drugostepeni organ koji bi rešavao o žalbama na odluke ove agencije.
U poglavlju III govori se o dozvolama za javne telekomunikacione mreže i javne telekomunikacione usluge; ovde bukvalno, ako se detaljno pročita, nigde se ne pominje ni jedan kriterijum za dobijanje ovih dozvola. Kriterijumi za dobijanje dozvola su prepušteni agenciji i ona će nekim svojim aktima definisati kriterijume za dobijanje dozvola.
Smatram da je to nedopustivo i da to treba izmeniti tako da bar neke osnovne kriterijume ovde definišemo zakonom. Takođe je nelogično da se visina naknade koju plaćaju zainteresovana lica za dobijanje licenci i dozvola ne propisuje ovim zakonom, bar početni iznos naknade, već je i to prepušteno agenciji, da ona sam definiše koliki će biti iznos naknade, i početni, i kasnije godišnji iznos, kada određeno lice dobije licencu za odgovarajuće poslove.
Dalje, ovim zakonom nisu precizirani uslovi za oduzimanje dozvola, već je to u članu 41. tako neprecizno ostavljeno da se može razvlačiti, tumačiti na razne načine, i opet će agencija nekim svojim aktom da to uredi, odnosno preciznije da odredi ili utvrdi uslove za oduzimanje dozvole. Iz svega ovoga sledi da je ova agencija potpuno nezavisna, finansijski i u svakom drugom pogledu, i funkcionalno, i od ove skupštine i od Vlade Republike Srbije; međutim, ostaje nešto što ovde nije rečeno precizno i direktno, a to je ta politička veza ili zavisnost.
Ova agencija će biti politički zavisna od ove vlade, jer Vlada predlaže članove upravnog odbora agencije. Znači, biće politički zavisna i paravan ovoj vladi, da bi mogla da se obračuna sa onima koji nisu za ovaj režim ili da nagradi davanjem dozvola one koji su u prethodnom periodu verno služili ovom režimu, tako što će im dati odgovarajuće radiofrekvencije, odnosno druge dozvole. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Đura Lazić.

Poštovano predsedištvo, gospođo ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, korišćenje telekomunikacionog sistema, s obzirom na stepen tehnološkog razvoja,  preka je potreba a i pravo svih građana i u našoj zemlji i u svetu. U kontekstu razvoja telekomunikacionog sistema naša država je i u ranijem periodu u 1212značajnoj meri ulagala u razvoj ove mreže na području Kosova i Metohije, kao delu svoje teritorije.
Međutim, to pravo i tu potrebu građani, pre svega Srbi i Crnogorci na Kosovu i Metohiji, već četiri godine ne mogu da upražnjavaju i da koriste, pa bih pitao gospođu ministra da li danas taj deo mreže telekomunikacionog sistema smatra jedinstvenim delom telekomunikacionog sistema Srbije ili inostranim delom?
Zašto ovo pitam - pitam pre svega zato što smo kao država dužni da vodimo računa o jedinstvenom telekomunikacionom sistemu, jer je ova država ulagala u te projekte, u objekte i u primarnu mrežu, a delom i u sekundarnu mrežu, da bi pomogla narodu dole u ravnomernijem razvoju ovog segmenta društva. Šta se događa - danas je situacija na ovom planu katastrofalna. Prvo, srpski narod u tim srpskim sredinama (neki ih zovu enklavama, što je za mene pogrešan termin) krajnje su diskriminisani, jer im je pre svega od Kušnera, od Hekerupa, a danas i od Štajnera uskraćeno pravo da uspostavljaje veze sa svetom. Pored toga što im je uskraćeno pravo na slobodan život, na slobodno kretanje, uskraćeno im je pravo i na veze sa svetom, jer im je ukinuta nula na brojilu i ne mogu da zovu.
Mogu samo ljudi iz drugih delova naše države i sa strane da ih pozivaju, a oni ne mogu. Samo mali broj ljudi ima tu privilegiju da može da poziva, da zove. Znači, masa ljudi nema vezu sa svetom. I oni su učestvovali u obezbeđivanju sredstava za izgradnju sekundarnih mreža, ulagali su svoje pare, svoja sredstva. Nažalost, danas ne mogu da koriste to pravo.
Posebno pitanje je mobilna telefonija. "Telekom" Srbije nažalost nije se ni primakao Kosovu i Metohiji. "Mobtel" je delimično pokrio područje Kosova i Metohije, a neka područja uopšte nisu pokrivena. Zato je dat prostor koji je najpre Kušner vešto iskoristio, pa 1212je ubacio strane mobilne mreže, pre svega "Roming", "Alkatel", a bogami i jednu makedonsku mrežu.
I da apsurd bude veći, pored toga što ti ljudi ne mogu da zovu, ako neko od rodbine iz centralne Srbije pozove putem mobilnog telefona, da li je "Telekom" u pitanju, ili je mobtelov fiksni broj dole, on plaća impulse "Mobtelu" ili "Telekomu", ali zato onaj korisnik dole koji je pozvan, ni kriv ni dužan, jer se rodbina brine da pita da li je živ i zdrav, mora da plati roming "Alkatelu" ili makedonskoj mreži, ogromne pare, deru ih.
Gospođo ministre, preko Vlade i Koordinacionog centra, preko predstavnika UNMIK-a, molim vas da intervenišete da se omogući tim ljudima pravo na normalnu komunikaciju.
Poslednje pitanje vezano je za radiostanice, ali sada o tome ne bih govorio, jer mislim da je ovo goruće pitanje, pitanje komunikacije, nego taj drugi segment. Hvala.

Ima reč narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.

Dame i gospodo narodni poslanici, iako u sali nema više od 50 poslanika, odlučili smo da radimo do 20,00 časova, pa neću prigovarati, iako imam prava na to, da radimo bez kvoruma. Neka to ide na dušu predsedavajućem, koji mora da vodi računa o tome.
Htela bih da postavim pitanje ministru, ukoliko je u mogućnosti da mi na to odgovori - koja je to još država u Evropi i u svetu prepustila ovako važnu oblast nekom drugom organu, kao što je to učinila ili će učiniti nakon izglasavanja ovog zakona naša država, prepuštajući toj famoznoj agenciji sve poslove iz oblasti telekomunikacija, jer će preko tog upravnog odbora agencija praktično imati neograničena ovlašćenja. A vi ste lepo rekli, i iz zakona se to vidi, da agencija ima regulatornu, kontrolnu i funkciju 1212arbitra između samih operatora, pa se tu sada postavlja pitanje - da li uopšte mogu javna ovlašćenja, s obzirom da su rezervisana za državne organe, da se prenose na ovakve nadorgane, odnosno, zašto idemo ka tome da formiramo jedno posebno ministarstvo?
Svaki ministar se bori da ima što više nadležnosti, to je bar neko iskustvo do sada pokazalo, a očekujem da nakon usvajanja ovog zakona na dnevnom redu imamo izmenu Zakona o ministarstvima, u kome će vaše ministarstvo zadržati samo ovlašćenja Ministarstva za saobraćaj, jer neće imati više nikakve veze sa telekomunikacijama.
Kažete da se ova agencija finansira iz sopstvenih prihoda, a da će samo u prvoj godini biti potpomognuta sredstvima rezervi iz budžeta, što je apsurd kada znamo da je budžet projektovan sa 43 milijarde deficita.
Otkud onda rezerva i kako će ona da profunkciniše?
Takođe ste u svom ekspozeu rekli da se nadate da ta agencija neće biti nad državni organ. To što se vi nadate, mi od toga nemamo ništa. Možemo i mi da se nadamo, ali iz odredbi zakona vidimo da ona to hoće da bude.
Izbor članova upravnog odbora zavisiće isključivo od partijske pripadnosti. Uostalom, imaćemo prilike da se u to uverimo. To dovodi u pitanje kredibilitet tog organa.
Mi iz SRS smo protiv ovakvog koncepta i mislimo da je potpuni promašaj. Shvatamo da ste morali da se krećete u okviru nekih pravila i direktiva Evropske unije, ali i ta Evropska unija i taj savet na nivou naše zemlje po pitanju telekomunikacija, u svojoj prepirci sa Vladom, ispred vašeg imena uvek je stavljao gospodina Dragora Hibera, koji je očigledno bio predsednik tog tela koje je pripremalo zakon, tako da je on ovlašćeni predlagač ovog zakona a ne vi i vaše Ministarstvo.
Ministarstva neće imati nikakvu odgovornost u ovoj oblasti, a vi ste pokušali da nas ubedite da će Skupština imati pravo da razmatra izveštaj ove agencije, koja je u obavezi da ga podnosi i Vladi i Skupštini. Pitam vas i poslanike šta ćemo mi sa tim izveštajem da radimo?
(Predsedavajuća: Četiri minuta, čime je isteklo vreme na raspolaganju.)
Kakve su posledice razmatranja tog izveštaja i da li bilo šta može u toj sferi da se popravi. O svim ostalim zamerkama ćemo u pojedinostima, obzirom da smo uspeli, iako je ovako zakazana sednica, bez unapred poznatog dnevnog reda, da napišemo preko 40 amandmana.