Ovo je član zakona koji reguliše pravnu situaciju koja se zove prestanak koncesionog preduzeća. Mi amandmanom predlažemo da se izvrši samo jedna pravno-tehnička redakcija u smislu prethodnih amandmana koje smo podneli. Da bi se bolje shvatio ovaj amandman, ja bih kao uvod iskoristio da navedem šta mi možemo da očekujemo od ovog zakona. Možemo da očekujemo da će verovatno da se pojavi neki interes. Interes će pronaći oni koji imaju slobodnih sredstava, a njihova logika razmišljanja jeste da ulože u nešto gde mogu daleko više da zarade ili da dobiju jedan relativno trajniji posao i na taj način obezbede svoju poslovnost, ali po sistemu što manjih ulaganja, što većeg profita. To je potpuno normalno očekivanje od svakog vlasnika kapitala, jer želi sa manjim ulaganjima da ostvari natprosečan profit.
Šta možemo još da očekujemo od ovog zakona? Možemo da očekujemo da zbog toga što u početnim odredbama ovog zakona predlagač nije rešio osnovne stvari imamo dualitet, a na nekim mestima i pojavu tripartitnog rešenja, da, u suštini, o predmetu koncesije ne odlučuje nadležni državni organ, kako to stoji u jednom članu. Ne odlučuje onaj ko vrši svojinska prava u ime Republike, već odlučuje neki drugi organ kome je poveren taj posao, i to nezakonito i protivustavno.
Onda možemo očekivati da, recimo, zbog nepoverenja u onoga ko se predstavlja da zastupa Republiku Srbiju povodom određene koncesije, bilo koja lokalna vlast ili komunalno preduzeće, recimo, uzmite u Beogradu, taj potencijalni koncesionar nema minimalne garancije neke sigurnosti i ukoliko bi pregovarao o nekoj koncesiji, on bi razgovarao da ta koncesija traje vrlo kratko. Zašto bi on išao na neke duže rokove, jer tu je moguće da se uvedu privremene mere. Mi imamo pedesetak, šezdesetak opština gde su već uvedene privremene mere, gde ono što je bilo više ne važi, ugovor možda više ne važi itd.
Posebno bih rekao da mi u predmetu koncesije imamo, pored prava korišćenja i eksploatacije nečega što je stvarno imovina Republike Srbije, i pravo obavljanja delatnosti od opšteg interesa. Tu postoji velika opasnost. Zbog toga je opasno ako po zakonu obavezno osnovano koncesiono preduzeće zapadne u probleme, jer se dovodi u pitanje ne samo realizacija tog ugovora, nego i ostvarivanje prava pojedinih građana.
Praktično, ovim članom se reguliše ta situacija da posle isteka ugovorenog vremena, koliko traje koncesija, prestaje i to preduzeće. Naravno, Zakon o preduzećima kaže da postoji mogućnost da se osnuje preduzeće na određeno vreme, a ne na neki rok. To je ta pravno-tehnička redakcija na koju smo mi ukazali.
Verovatno bi u ovom članu bilo potrebno da se i dodaju neke reči koje bi ukazale na koji način prestaje to preduzeće kada protekne vreme. Verovatno je to neka dobrovoljna likvidacija. Teško da bi se desio stečaj, s obzirom da bi to preduzeće moralo da posluje sa i te kako dobrim profitom, jer ukoliko nema profita u tom koncesionom preduzeću, onda nema ni svrhe da se obavlja neka koncesiona delatnost.
Znači, ako prihvatite ovaj amandman, vi samo pravno-tehnički redigujete vaš koncept, pogrešan koncept, pogrešan način kako mislite da putem koncesija obezbedite neka sredstva i funkcionisanje nekih delatnosti. Siguran sam da će biti problema oko ovog zakona, a još sigurniji sam, zbog svesti o ovim nedostacima, da će zavladati još veći strah u Vladi da neće uspeti da primeni ni na jednom primeru ovaj zakon.