Dame i gospodo, kada se glasalo o Zakonu o lustraciji, da ga tako skraćeno zovemo, onda su poslanici nekih poslaničkih grupa napustili salu i to je bio dokaz da su oni protiv zakona. Nisam hteo tako, ostao sam u sali i jedini sam glasao protiv tog zakona. To je zabeleženo u štampi, jedino nije spomenuto ko je taj koji je glasao protiv, što uostalom nije toliko ni važno.
Prema tome, pošto sam bio protiv zakona, razume se, ne mogu da budem ni za ovu komisiju, ali ne vidim zašto mi uopšte raspravljamo još o ovome kada te komisije više nema. Mi nemamo dovoljno predloženih članova da možemo da pristupimo glasanju, jer tri člana je otkazalo svoje učešće u takvoj komisiji, ne žele da budu kandidati.
Mene je vest koju sam sinoć čuo na televiziji, da gospođa Škero ne želi da bude u ovoj komisiji, jako obradovala. To mi je povratilo nadu, da makar u Vrhovnom sudu Srbije postoje ljudi potpunog moralnog integriteta koji ne žele da budu članovi jedne ideološke komisije koja će ispitivati moralno-političku podobnost građana Srbije. Međutim, možda će ovi drugi pristati, ali kako može sudija Vrhovnog suda da pristane da bude član jedne ovakve komisije? To je prosto neverovatno.
Ako dođemo do trećeg dela članova, treća neka grupa, ugledni pravnici, pa zar zaista u ovoj zemlji nema više pravnika osim bračnog para - Vodinelić, gde god se okrenete Vodinelić je kandidat, ili gospodin Vodinelić ili gospođa Vodinelić, i to je zaista neverovatno.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Garčević, posle njega narodni poslanik Dragoljub Stamenković.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici, umesto da se rspravlja kako da građani Srbije ne vrše samoubistva zbog gladi, nemogućnosti izdržavanja porodice, mi hoćemo da se vraćamo nazad, da dokažemo ono što ne možemo dokazati, da prozivamo i da sklanjamo političke protivnike.
Političke protivnike, jedini način kako ih možemo skloniti sa scene, jeste na izborima, što znači, ako nismo zadovoljni sa njima, onda da organizujemo izbore, pa politički protivnici imaće svoju cenu u biračkom telu.
To je jedini kriterijum da se može gledati napred. Ovaj kriterijum, ko je na vlasti da onog drugog proganja, politički nije dobar i neće doneti dobro, ni onome ko će da se proganja, ni onima koji će to da vrše, a duboko sam ubeđen, neće imati nikakve koristi ni oni koji su začetnici ovoga. Šta to znači? Kada dođemo na vlast, iskreno da vam kažem, onda ću da vidim šta je radio ovde sa Gašom i Građanskim savezom, gospodin, mađarskog porekla, veličanstveni bogataš, sin naslednik, da vidimo gde je, pa da vidimo šta je sa svima ostalima.
Hoćemo li prozvati sve ove u toj lustraciji koji su primili pare iz inostranstva i izdali nacionalni interes, hoćemo li i njih, ako se zna da je u biću srpskog naroda čuvanje svoga naroda. Znači, nećemo, jer se nalaze na vlasti oni koji to ne žele. Kako da se to radi?
Mislim da se to ne može raditi nikako i mislim da je trebalo stvarati u ovoj skupštini poverenje, prevazilazeći sve događaje, stvarajući međusobno što je bilo u nekom delu krenulo. Da vam kažem, onog trenutka kada sam došao u Skupštinu, pa je bilo povike određenih kolega, jedan seminar, pa rad u odboru, meni je stvorio da sam se sa tim ljudima upoznao, približio, bez obzira na različite stavove. Trebalo je raditi na stvaranju minimuma zajedništva u radu Skupštine, bez obzira na različite programske sadržaje i na različitu programsku orijentaciju.
Sa ovim što mi radimo sada, mi hoćemo da odstreljujemo, videli ste, drugovi dragi, da srpski narod neće to. Vama onaj pokazatelj, pored štimanja na TV Beograd - 1, rečeno vam je, poruka je jasna, srpski narod to neće, srpski narod hoće mir, hoće da radi, hoće da mu se stvore uslovi, da ima hleba, a ne da se bavimo sa onim.
Ništa građanima u Sremskoj Mitrovici ne znači jedan čovek da li će se lustrirati, šta to znači? Ništa, ali mu znači da li njegova deca imaju hleba, da li ima negde posla, a šta mi radimo? Mi se bavimo nečim što će nam predložiti stranka koja, da vam kažem pošteno, neka se sabere koliko ima članova, neka se sabere, meni je žao što su ove stranke podržale ostali deo tog zakona.
Mislim da je malo tolerancije, malo razumevanja, situacija se menja ovako ili onako, da mi moramo graditi neke druge odnose, a mislim da bi ovo trebalo povući, da ove komisije treba eliminisati, a slušajući o nekom tamo da se nalazi svuda gde treba, da se odstreli srpski narod, pa izvinite molim vas, koji su to monstrumi koji predlažu da se i ovde nalaze u ovoj komisiji, koji su to? To normalni ljudi nisu, jer ne bi predložili sestru, muža, ženu, ovoga, a šta to znači, biramo one koji mogu da vrše zločine, pa trebali su još onu Biserko, pa Kandić, pa sve to strpati, oni to mogu da rade.
Normalan čovek to ne može da radi. U svom radu čovek može i da pogreši. Srpski narod se mora uzdizati, neke stvari i da prašta i da stvara na taj način dobrobit građanima Srbije. Na ovaj način nećete izaći na pravi put.
(Predsedavajuća: Izričem upozorenje narodnim poslanicima Zoranu Mićoviću i Aleksandru Radosavljeviću i molim vas da ne dobacujete iz klupe.)
Znači, budućnost i ove skupštine, budućnost zemlje Srbije, jeste u zakopavanju ratnih sekira, a ne otvaranju novih. Oni koji otvaraju neka se pitaju kuda idu. Mislim da ne idu putem napretka Srbije.
Protiv ovakvog sastava je naša stranka i ostaćemo dosledni tome.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Stamenković, zatim narodni poslanik Milan Radulović.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas će poslanici okupljeni u poslaničkoj grupi DOS izabrati članove jednog parasudskog organa, rekao bih prekog suda, moderne inkvizitore, koji će građanima Srbije suditi za navodno kršenje ljudskih prava, za dela za koja se ne može suditi pred redovnim sudovima i ne može se izreći kazna.

Danas ćete izabrati članove komisije koji će imati osnovni zadatak da iz političke utakmice uklone nezgodne političke protivnike, kako biste sami izašli na izbore, sami izbore dobijali, sami izbore gubili, sami bili vlast i sami sebi bili opozicija. Onda će verovatno vrlo brzo neko drugi osvojiti poverenje birača, neki drugi će postati vlast, neki drugi ljudi će predlagati članove komisije, a vi koji danas birate članove ove komisije, bićete predmet rada te komisije, i tako uvek. Kada se bude menjala vlast, menjaće se članovi komisije, drugi evropski narodi će ići napred, a mi ćemo ovde jedan drugog lustrirati do poslednjeg.

Sve će to trajati dok ne bude pameti u Srbiji i dok se ne kaže - dosta je bilo, hajdemo sada da radimo za Srbiju. Jer gospodo, u Evropi će politički protivnici jedni drugim biti neistomišljenici u istoj ideji da narodi država žive bolje, a kod nas će politički protivnici, nastavite li ovako, biti krvni neprijatelji.

Narodni poslanici SRS su još prilikom pretresa Zakona o kršenju ljudskih prava, odgovornosti za one koji su kršili ljudska prava navodno, argumentovano ukazivali da se ne može suditi o ljudima čitajući policijske izveštaje, čitajući ono što su opštinski žbirovi ili regionalni žbirovi, a bilo je i takvih, dostavljali organima državne bezbednosti, ovi švrljkali i na osnovu toga stvarali karakteristike i moralno-političku podobnost mnogih ljudi. Znam da mnogi ljudi zbog takvih priča, iako su radili naporno svoj posao, iako su pošteno radili svoj posao, nisu mogli da ostvare odgovarajuće profesionalne rezultate ili napredovanja, jer je neko znao da ode u službu državne bezbednosti, u SUP, da kaže svom komšiji policajcu - ovaj je govorio protiv Tita, ovaj protiv partije, i takvi ljudi su bili zavedeni u policijske dosijee.

Vi ste predložili 18 kandidata. Neke od njih ćete izabrati. Kakva je sličnost među njima? Svi od reda biće DOS-ovci. Sa stanovišta SRS nama je potpuno svejedno da li će umesto Sime biti izabran Srđan, umesto Dragana Marko ili neko drugi, uglavnom, svi će oni biti ideološki pripadnici Demokratske opozicije Srbije i svako od njih će imati nameru da omogući vladajućoj strukturi da što duže ostane na vlasti, a to će moći samo tako što će one političke protivnike, za koje smatra da su opasnost njihovom režimu i da na izborima mogu dobiti poverenje građana, odstraniti iz učešća u javnom i političkom životu.

Srpski radikali nemaju čega da se stide u svom političkom delovanju, a da se ne plašimo i da nas ne možete uplašiti, nadam se da ste za 12 godina parlamentarnog života u Srbiji već to shvatili. Mi možemo da trpimo odmazdu. Mi možemo da trpimo nepravde, ali ideju srpskog radikalizma ne možete ni ovim zakonom uništiti. Kakvi poslovi očekuju ove ljude? Meni je jako žao tih ljudi jer će oni verovatno, kada neko drugi osvoji vlast i ukoliko ostane ovaj nakaradni zakon, i sami biti lustrirani, a tek juče su postali sudije Vrhovnog suda, tek juče su izabrani za sudije okružnih sudova i već danas moraju da plate težak danak, da vrate dug na taj način što će morati da rade nešto u šta verovatno ni sami nisu uvereni. Sada će nosioci Titovih štafeta, oni koji su išli peške na grob druga Tita, biti u ulozi onih koji će lustrirati one koji su se protiv tih istih godinama borili.

Nadam se da ste napravili pravi izbor. Lično znam da među predloženim kandidatima ima i takvih koji će za pristojnu nagradu pojesti akta ili napraviti nova akta kako bi nekog optužili. Što se tiče ovih predloga, moram da kažem još jednu stvar, možda bismo mi i poverovali da se radi o časnim i poštenim ljudima, koji mogu odgovorno raditi ovaj nezahvalni posao, ali gledajte, već pre pet, šest, sedam meseci ste predlagali javne tužioce, predlagali ste sudije, a sada su među tim istim novoizabranim javnim tužiocima i sudijama neki već pohapšeni zbog kriminala. Tada ste govorili da se radi o retko poštenim i retko časnim ljudima, koji se upravo zbog takvih karakteristika i biraju na odgovorne funkcije.

Uostalom, to je i u prethodnoj tački dnevnog reda, kad smo raspravljali o članovima Saveta za radiodifuziju. Dakle, SRS neće glasati o predlogu kandidata za sastav komisije.

Na kraju mi samo dozvolite da izrazim divljenje prema nekim damama koje su maločas zdušno trčale da daju kvorum za rad Narodne skupštine, iako nisu vlasnice nekih televizija, iako ne moraju da čekaju saglasnost i dozvolu za rad te televizije. Naravno, radi se o opozicionoj Stranci srpskog jedinstva, koja je i ovom prilikom pokazala svoje opoziciono delovanje, omogućivši da se ovakav zakon donese, odnosno da se izaberu članovi komisije, pre svega zahvaljujući svojim brzim nogama i odlučnošću da zaštite svog šefa poslaničke grupe.

 

Reč ima narodni poslanik Milan Radulović, sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Goran Cvetanović.

Poštovani narodni poslanici, bilo bi dobro, zaista, da se o ovoj temi koja je na dnevnom redu malo ozbiljnije porazgovaramo. Predsednica Narodne skupštine je na osnovu člana 23. stav 2. Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava predložila kandidate za Komisiju koja bi taj zakon trebalo da sprovodi. Pri tom - podsećam na prethodnu tačku dnevnog reda, kada je bila reč o Zakonu o radiodifuziji - ovde je poštovan rok koji je predviđen u završnim odredbama. Završne odredbe u članu 34. tačka 2. predviđaju da će organi za sprovođenje postupka lustracije biti obrazovani u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu zakona.
Jedini organ koji treba da sprovede ovaj zakon, koji je ovlašćen i predviđen da sprovodi ovaj zakon, jeste upravo Komisija o kojoj danas razgovaramo. Podsetiću, uzgred, da ipak ima osnova za primedbe koje su davali neki narodni poslanici, među drugima i Dejan Mihajlov, da je sama procedura, budući da su neki kandidati odustali, u izvesnom smislu manjkava ili da može da bude sporna.
Čak da procedura i ne bude sporna, Komisija koja treba da sprovede ovaj zakon naći će se u vrlo neugodnom položaju. Naime, ova komisija će, ako bude sprovodila dosledno ovaj zakon, predstavljati neku vrstu moralnog mača ili, tačnije rečeno, moralno-političke inkvizicije u Srbiji.
Međutim, neće ovde biti nikakve inkvizicije. Mislim da se poslanici koji iskazuju stav da je Zakon uperen protiv nekih političkih grupacija, neosnovano boje. Ovaj zakon je, jednostavno, nesprovodiv. Njega nije moguće primeniti. Komisija koja se bira da ga primeni - a sve su to kandidati za koje predsednica Skupštine garantuje da poseduju i moralni i stručni integritet, što bi se moglo zaključiti i iz biografija - vrlo brzo će se suočiti sa činjenicom da treba da sprovede nešto što nije moguće u našim uslovima sprovesti.
Zakon o odgovornosti za povrede ljudskih prava je zasnovan na Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima sada se ovim zakonom primenjuje unazad, ali se, što je vrlo dobro, primenjuje i unapred. Ovim zakonom su na idealan način definisana ljudska prava i na potpuno idealistički način je propisano šta predstavlja povredu ljudskih prava. U tom smislu, bio bih voljan da pozdravim ovaj zakon ako on određuje političkoj oligarhiji i bilo kojoj drugoj vrsti državnih funkcionera šta ne smeju činiti. Krajnje je vreme da u ovoj državi političarima neko zakonom kaže šta nikako ne smeju činiti. Međutim, nevolja je kad se to što se ne sme činiti, što zaista nije ljudski da se čini, što nije civilizovano, a ne samo što nije demokratski da se čini, nevolja je kad se to primenjuje na jedno vreme u kojem se kršenje ljudskih prava podrazumevalo.
Kako će komisija sprovesti stavove iz člana 5, recimo, da treba da lustrira lice koje je u vršenju dužnosti, odnosno zadatka "imalo za cilj da se neko lice liši prava koje mu po zakonu pripada ili da mu se oteža ostvarivanje takvog prava"? Mi znamo da smo živeli u državi u kojoj je važio institut tzv. moralno-političke podobnosti. Institut moralno-političke podobnosti je sam po sebi otežavao ostvarivanje jednakih prava.
Isto tako, će biće vrlo teško sprovesti stav iz člana 7. da se lustrira lice koje "u neravnopravan položaj dovodi jedno lice u odnosu na drugo ili druga, protivno načelu pravne jednakosti, bez obzira na pol, uzrast, rasu, boju kože, nacionalnu pripadnost, politički stav i druga svojstva". Na osnovu političkih stavova od 1945. godine do dana današnjeg, uključujući i dan današnji, građani su bili diskriminisani, nisu imali svi jednaka prava.
Međutim, da se vratim predlogu samih kandidata. Gospođa predsednica garantuje ili pretpostavlja - možda ne može da garantuje, jer Zakon predviđa da se može desiti da i u Komisiju uđe neko ko sam podleže lustraciji - dakle, vrlo osnovano pretpostavlja da niko od predloženih kandidata za Komisiju nikada nije kršio nijedno ljudsko pravo, da nikada nijedan od ovih sudija nije zamolio nekog svog kolegu da preko reda uzme predmet njegovog prijatelja, a da preskoči onoga čiji je predmet na redu, aki taj neko, recimo, "nema nikoga u sudu".
Voleo bih da nam predsednica u završnoj reči, kad bude obrazlagala i davala svoj konačan stav o sastavu ove Komisije, dade još jedan podatak: da li su ovi ljudi bili nekad članovi neke političke organizacije? Verujem da osim dva, tri ili četiri poslanika, koliko je predloženo - a neki su već odustali - sada niko od kandidata nije član nijedne stranke u Srbiji. Nema razloga da ne verujem. Ali, mi imamo u članu 12. stav da "pripadnost određenoj političkoj stranci, organizaciji ili grupi, izuzev pripadnosti zločinačkom udruženju" itd... samo po sebi nije osnov za sprovođenje postupka lustracije.
Moram da se izvinim mnogim ljudima ovde, zaista moram da se izvinim, ali mislim da u organizacije kojima se pripada a da sama pripadnost ne podleže lustraciji, ne mogu da uđu KPJ, Savez komunista Srbije i druge komunističke organizacije. Evo zašto ne može. Savez komunista je zabranjivao, preko svojih organa, višestranački sistem. Ako zabranite ljudima da se organizuju u političku organizaciju, vi ste njihova ljudska prava vređali.
Važio je u doba tog režima zakon po kome su trojica ljudi, ako se nađu i razgovaraju kritički o režimu, mogli da budu proglašeni organizacijom koja ruši ustavni poredak. Postojao je u tom vremenu u Krivičnom zakonu famozni član 133. o verbalnom deliktu, protiv koga su se kasnih 80-tih godina Udruženje književnika i slobodna inteligencija okupljena oko te institucije mukotrpno borili. Šta je drugo sankcionisanje verbalnog delikta nego ograničavanje slobode mišljenja i izražavanja, a sloboda mišljenja i izražavanja je deo ljudskih prava. Sve te nepodobštine, moram tako da ih nazovem, bile su legitimne. One su bile ugrađene u Ustav, u zakone i u društveni sistem; one su predstavljale temelj ideologije komunističkih organizacija.
Prema tome, ako je neko pripadao komunističkoj organizaciji, on nije morao da sprovodi u delo takve povrede ljudskih prava, ali on je podržavao jednu organizaciju koja na evidentan način na političkoj osnovi diskriminiše građane jedne države.
Dakle, da li će i kako će se članovi ove komisije suočiti sa ovim problemom? Da li i kako oni sami podležu ovom široko shvaćenom tumačenju da pod pripadnošću organizacijama koje oslobađaju od lustracije, ne može da uđe komunistička partija i njene frakcije, zato što je ona po svom biću usmerena na to da diskriminiše građane i da ih po političkoj osnovi deli na "moralno-politički podobne" i na one koji nisu podobni.
Teško će ovakav idealistički zakon biti sproveden. Zaista, ljudska prava su ovde, ponavljam, definisana na idealan način. Kamo puste sreće da mi možemo da primenimo ovaj zakon. Ali ga ne možemo primeniti zato što je - postoji opravdana sunnja u to - i u samoj Komisiji koju predlaže gospođa predsednica bilo članova Saveza komunista; jer kad im gledate biografije i napredovanja u karijeri, ipak izgleda da su oni imali podršku vladajuće partije. Nemam nameru da insinuiram i da pitam da li je među predlagačima zakona bilo članova te organizacije koja je vređala ljudska prava 50 godina.
Ova komisija može, dakle, da bude izabrana, ali ne može sprovesti ovaj zakon. Ovo je jedan od onih idealističkih zakona, divnih zakona koje nam Vlada predlaže, a koji se ne mogu primeniti. Imam utisak da Vlada predlaže dve vrste zakona: jedne koji se mogu primeniti, a svrha im je da zadrže status kvo, i druge koji su usaglašeni sa najvišim evropskim standardima, a koji se ne mogu primeniti.
Ovaj zakon je šlag na tortu; ali, gospodo, mi nemamo torte. Ne možemo da stavljamo šlag za tortu na našu seljačku proju. Naša ljudska prava su 50 godina na nivou najsiromašnije, one najgrublje mlevene proje.
Neće biti nikakvih opasnosti, niko neće moći po ovom zakonu da bude lustriran, osim tamo gde je reč o drastičnim kršenjima ljudskih prava. Ako se primenjuje samo deo članova iz jednog zakona, a ne zakon u celini, onda je zakon manjkav; a svi članovi iz ovog Zakona, živi bili pa videli, primeniti se nikako ne mogu, pa makar ova Komisija bila predložena od samog Arhangela Mihajla i makar sami anđeli sedeli u njoj. Oni će pokazati milosti i razumevanja za situaciju u kojoj su ljudi delovali i u kojoj su pripadali jednoj organizaciji koja je bila jedina, a koja je u svom biću bila orijentisana tako da građane podeli na napredne, moralno-politički podobne, one koji vole druga Tita, samoupravljanje, nesvrstanost, i one koji imaju neke male rezerve prema tome, ili su otvoreni protivnici tog sistema.
Imam pravo da o ovome govorim malo temperamentnije, jer sam 1977. godine bio među malim brojem ljudi koji su potpisali Povelju 77. Povelja 77 je Havelova povelja koja je iz Češke došla u Srbiju, odnosno u tadašnju Jugoslaviju, i tada je vrlo malo ljudi potpisalo ovu povelju o ljudskim pravima. U tom trenutku svima koji su to uradili posle je bilo otežano ostvarivanje nekih prava, bilo profesionalnih, bilo političkih, bilo materijalnih. Ne pominjem to zato što tražim neku satisfakciju, bože sačuvaj, nego vam to pominjem da kažem da tada, 1977. godine, a to je bilo godinu-dve posle usvajanja Međunarodnog pakta, u ovoj državi jeres je bila pomenuti ljudska prava. I tako se živelo do 1990. godine. Tada, 1990. godine, režim je ukinuo bar jedno očigledno kršenje ljudskih prava: dozvolio je da se ljudi mogu politički organizovati.
Favorizovanje ljudi na osnovu političke pripadnosti mi imamo i danas ugrađeno u naše zakone. Mi imamo sistem, takav smo sistem nasledili, u kojem vladajuće stranke moraju da kandiduju svoje ljude u upravne odbore. Da li time što imenujemo u upravni odbor nekoga ko je član moje stranke, a pri tome je manje sposoban od nekoga ko nije član nijedne stranke ili je član opozicione stranke a mnogo je kompetentniji da razume određeni sistem i da njime upravlja, mi tako ograničavamo nečija prava. Da, ograničavamo!
Ali mi nismo još izmenili te zakone i doneli nove, po kojima će se sistemi prepustiti ljudima koji ih nose; neka oni sami iz sebe iznedre i stvore tehnokratsku i upravljačku strukturu koja će tim sistemima da upravlja. Ukratko, vrlo protivrečan zakon, neprimenljiv.
Žao mi je članova Komisije koji će se naći u poziciji da delimično sprovode zakon, da ga zloupotrebe radi političkih obračuna (i to je takođe teorijski moguće) ili će biti u poziciji da kažu - ljudi, zakon je idealan, ali ne može da se primeni.

Reč ima narodni poslanik Goran Cvetanović, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Pal Šandor.

Dame i gospodo narodni poslanici, vidim da je prisutan i šef poslaničke grupe DOS, koji je predložio da se radi do 20,00 sati. Očigledno je prvi ispoštovao ono što je predložio, kao po običaju DOS-a.
Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava je pre svega politički zakon. Isključivo je napravljen zbog političke svrhe, sa isključivo političkim motivima. Zakon je neustavan i nedemokratski. Nijedan zakon ne može da propiše da postoji neko pravo ako to pravo nije regulisano samim Ustavom.
U članu 9. važećeg Ustava piše: "Sudska vlast je nezavisna, pripada samim sudovima". Ako ne postoje ustavna ovlašćenja za formiranje komisije, odakle vam pravo da formirate komisiju za preke sudove, kada taj sud nema pravno dejstvo. Da li predložena komisija obezbeđuje sudsku zaštitu, slobode i prava koja su zagarantovana Ustavom.
U članu 45. Ustava jamči se sloboda savesti, misli i javnog izražavanja mišljenja. Da li će članovi Komisije, ispitujući ko se vršeći neke radnje ogrešio o ljudska prava, i ovaj član 45. Ustava ignorisati.
Kako građani Srbije mogu da imaju poveranja u pravosuđe ako ono nije depolitizovano, ako znamo da ministar pravde, gospodin Batić, koji je učestvovao na izborima u sklopu DOS-a i dobio određen broj poslanika, šest ili sedam i javno se hvali da sada ima dva poslanika više, a onda verovatno nijedan građanin Srbije ne može da ima poverenje u sudstvo.
Ako članovi Ustavnog suda krše ustavno pravo i to mnogo puta, samo je Srpska radikalna stranka 18 puta imala inicijativu da se ispita ustavnost određenih akata i nijednom nije dobila ni pozitivno, ni negativno mišljenje, očigledno komisija treba da izvrši lustraciju članova Ustavnog suda, pa i predsednika Ustavnog suda, gospodina Vučetića, koji je član političke partije.
Komisiju predlaže predsednik Republike, koga nemamo. Gospođa Nataša Mićić upućuje usvojene predloge zakona na proglašenje predsedniku Republike.
Rekao sam vam o zakonima, a vi slušajte gospodine. Obično spavate, a danas ste malo ažurniji.

Molim onda da govorite o temi dnevnog reda.