Kao šef poslaničke grupe.
Poštovane dame i gospodo, narodni poslanici, mislim da je krajnje vreme da svi kao odgovorni predstavnici građana, malo razmislimo o onome na koji način se ponašamo i koje poruke šaljemo sa ove govornice. Nesporno je potpuno pravo svakog narodnog poslanika da kritikuje, da oštro kritikuje, da bespogovorno kritikuje, da nikada ili da ponekad ta kritika nije u potpunosti u skladu sa stvarnim stanjem stvari, ali pozivanje na nasilje i destrukcija u parlamentu ne može biti nešto što se može tolerisati.
Sličnu destrukciju imali smo i pre nekoliko dana, kada su u ovom parlamentu odbijeni predlozi zakona koji se tiču sudbine desetine hiljada naših građana: zakon o železnici, koji je preduslov za situiranje više hiljada radnika železnice; zakon o energetici, koji je preduslov za prestruktuisanje NIS-a i EPS-a, kao sistema koji zapošljavaju desetine hiljada građana; zakon o ekologiji, koji je izuzetno značajan za Pančevo, za Novi Sad, za sve one gradove koji su ekološki ugroženi; zakon o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji, za koji je neko netačno i zlonamerno rekao da je predlagao novi namet u korist RTS-a. Upravo suprotno, on je samo preusmeravao sredstva koja su kroz porez na prihod usmeravana do sada u republički budžet, ali ga je preusmeravao u RTS.
Ako neko misli da nas jezikom agresije i jezikom mržnje može uplašiti, taj se grdno prevario. U ovoj Skupštini i na ovoj i na onoj strani sede poslanici koji su bili hapšeni, koji su bili proganjani, koji su bili izbacivani sa posla, koji nisu ulazili u političke stranke radi situiranja, nego su ulazili u političke stranke upravo da bi bili izbacivani, upravo da bi bili hapšeni i upravo da bi do kraja ostali ljudi od punog moralnog, ličnog i profesionalnog integriteta.
Ako neko tvrdi da je poziv na rušenje ustavnog poretka i na građanski rat od koristi nečijoj porodici, taj je to verovatno tvrdio i 1999. godine, kada smo bili bombardovani, kada sam ja imao suprugu u drugom stanju, kada su mnoge moje kolege poslanici imali malu decu, sakrivali se sa malom decom od bombardovanja.
To su ljudi koji su izazvali ono što je bila najveća pošast za srpski narod - bombardovanje Srbije na kraju DžDž veka. Mi ne mislimo da je to u interesu naših porodica, ne mislimo da je nasilje u interesu bilo koga, ne pribegavamo nasilju.
Ono što je predsednica Skupštine izrekla kao meru kojom se uvelo vanredno stanje posle 12. marta, a što joj se često prigovara kao primedba na njen rad, bila je jedina moguća reakcija u situaciji u kojoj se u jednoj evropskoj zemlji ubije premijer. Ne postoji nijedna evropska zemlja koja bi postupila na drugačiji način. Pre toga imate razne zavere, razne novinske članke, razne proteste specijalnih jedinica i paravojnih formacija. Imate one koji su, udruženi u zločinačkoj nameri da sruše ovaj režim, pokušavali ne samo da dođu glave premijeru, nego i mnogim drugim funkcionerima današnjeg režima. Jedini način i jedini odgovor koji je bio u skladu sa Ustavom u tom trenutku, jeste bio zavođenje vanrednog stanja.
Imamo u ovoj Skupštini jednu bizarnu koaliciju koja je rušila zakone, koja je rušila zapisnike na koje nije imala primedbe, na jedan jeste imala i legitimno je da glasa protiv njih, ali glasala je protiv zapisnika koji su sadržali glasanje o carinskom zakonu, Zakonu o osiguranju za slučaj nezaposlenosti, Zakonu o pomoći pri zapošljavanju radnika, o zakonima o kojima su sami glasali. To je destrukcija Parlamenta i ta destrukcija ne mora biti samo poziv na brutalno nasilje. Ta destrukcija jeste rušenje svega onoga što je u interesu građana Srbije i što je u interesu desetine hiljada građana zaposlenih u RTS-u, u Televiziji Novi Sad, u EPS-u, u NIS-u, u železnici. To je nešto što je u potpunoj koincidenciji sa pozivima na brutalno nasilje.
Šta je greh Nataše Mićić i zbog čega se traži izglasavanje nepoverenja Nataši Mićić? Greh Nataše Mićić, prvi i najveći, jeste što je ova Skupština osam puta bila produktivnija nego Skupština u prethodnom sazivu, što je osam puta više dana radila nego u prethodnom sazivu i što je osam puta više zakona donela nego što je u prethodnom sazivu doneo republički parlament. To je nešto što izaziva i gnev, i bes i potpuno razumljivu frustraciju neuspšenih narodnih poslanika i neuspešnih političkih stranaka koji su ili u prethodnom sazivu bili nesposobni da rade i više ili oni koji su bili nesposobni u potpunosti da preuzmu odgovornost za ono što smo se pred građanima Srbije kao koalicija obavezali.
Tri puta u prethodnog mandata, to je samo radi ilustracije onima koji porede Natašu Mićić i porede Dragana Tomića kao predsednika Skupštine, tri puta je tražena rasprava o razrešenju predsednika Skupštine Dragana Tomića i nikada nije stavljeno na dnevni red. Prvi put je predloženo 1995. od strane 66 narodnih poslanika, drugi put 1997. od 30 narodnih poslanika i treći put 2000. godine od 45 narodnih poslanika. Nataša Mićić pokazala je svoj lični, svoj profesionalni integritet time što je tu tačku dnevnog reda po hitnom postupku stavila na dnevni red i time što je insistirala da se o tome raspravlja i da se, na kraju, Narodna skupština o tome izjasni.
Ono što je civilizacijski problem jeste teškoća nas Balkanaca da gledamo ženu na mestu bilo kog visokog političkog funkcionera u zemlji. Pogledajte i uporedite broj žena i broj muškaraca na visokim političkim funkcijama i videćete koliko je dramatična disproporcija. Tih malo žena koje ima, one nam jako smetaju. Jako nam smeta što Nataša Mićić izrekne neku meru opomene, a po Ustavu i po Poslovniku je dužna da se stara o redu i da se stara o održavanju dostojanstva ove Narodne skupštine. Greška bi bila Nataše Mićić da je bila pasivna i da je dozvoljavala da se u ovoj Skupštini psuje, pljuje, poliva vodom, tuče, sve ono što smo imali prilike da vidimo u prethodnih dve i po godine. Kako drugačije da postupi jedna dama, nego da pokuša da uvede neki elementarni red i da pokuša da od Narodne skupštine napravi instituciju koja bi koliko-toliko ličila na moderne evropske parlamente.
Ono što je pozicija Nataše Mićić, po Ustavu, jeste pozicija vršioca dužnosti predsednika Republike. To je potpuno nesporno. Ono što mi možemo da kažemo i što možemo da procenimo jeste da je Nataša Mićić postupila minimalno u skladu sa ovlašćenjima koja Ustav nalaže. Nije preduzimala ništa što bi predstavljalo, na osnovu Ustava, bilo kakvu problematičnu situaciju.
Što se tiče onih koji su imali prilike da odu u inostranstvo, tu podrazumevam i poslanike opozicije koji su u Savetu Evrope i u nekim drugim međunarodnim institucijama mogli da vide da Nataša Mićić uživa neuporedivo veće uvažavanje u inostranstvu nego u nekim poslaničkim klupama opozicionih poslanika u ovoj Narodnoj skupštini.
Primedbe oko ukidanja TV prenosa, takođe su stavljene na dušu Nataši Mićić, iako smo mi u ovoj Skupštini doneli Zakon o radiodifuziji, kojim smo garantovali nezavisnost RTS-u, kao javnom servisu. Nije neobično da oni koji misle da Nataša Mićić može da naredi i treba da naređuje RTS-u, nakon toga, takođe glasaju za skidanje sa dnevnog reda izmena i dopuna Zakona o radiodifuziji, koje upravo obezbeđuju nezavisnost javnog servisa i nezavisnost RTS-a i suvereno pravo Upravnog odbora RTS-a da procenjuje šta je u skladu sa njihovom programskom koncepcijom i šta je u skladu sa ekonomskim interesom RTS-a. Potpuno je razumljivo da takvi ljudi, ljudi koji imaju do te mere totalitarno viđenje državne televizije kao mašine koja mora po svaku cenu da sledi naređenja i komande ljudi iz državnog vrha, da takvi ljudi glasaju za skidanje tog zakona i da ne onemoguće na svaki način i za ubuduće nezavisnost RTS-a, verovatno se nadajući nekoj vlasti posle narednih parlamentarnih izbora i nastojeći da se obezbedi pozicija RTS-a samo kao kutije koja neposredno reklamira aktuelne državne funkcionere.
Težak je zadatak zatekla Nataša Mićić u ovom parlamentu, kada je došla u njega 2000. i kada je preuzela funkciju predsednika ovog parlamenta. Praktično, zatekli smo samo zgradu. Nismo zatekli instituciju, zatekli smo zgradu u kojoj se čak jedne godine samo tri dana držala sednica Skupštine. Zatekli smo samo ljušturu u kojoj nije bilo nikakve suštine. Naravno da je bilo teško od takve ljušture napraviti instituciju koja bi bila ravna evropskim parlamentima. Trebaće još dugo vremena, da se ne zavaravamo, sa nama onakvima kakvi smo, govorim o svima nama. Mislim da nismo dovoljno, ni vlast, ni opozicija, preduzeli mera da od ovog parlamenta napravimo pravi parlament.
Bizarno je i nerazumljivo i potpuno ne prihvatljivo u svakoj modernoj državi da, recimo, opozicija smatra da je njeno jedino i isključivo da "ima prava", a jedino da poslanici pozicije imaju "obaveze", kao da poslanici opozicije ne primaju plate, kao da poslanici opozicije nemaju ista ta primanja u finansijskom smislu, kao da nemaju sve privilegije kao što imaju poslanici pozicije. Pa, kakva je razlika između poslanika pozicije i kakva je razlika između poslanika opozicije?
Razgovarao sam sa nekim parlamentarcima iz OEBS-a. Zaprepašćeni su činjenicom da kod nas opozicija nije uopšte ulazila na početak sednice, jer je naša obaveza da dajemo kvorum parlamentu. Šta to znači - da opozicioni poslanici nisu podizali naknade, da nisu podizali dnevnice? Kakve ima veze koja aktuelna većina u kom trenutku podržava izvršnu vlast, ako su svi poslanici po Ustavu i prema Poslovniku isti?
