Uvažena gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je dobro da o onome što jeste predmet ove rasprave razgovaramo na način da građanima Srbije predstavimo šta je radila Vlada Srbije u ovih 1000 dana, da porazgovaramo o tome na koji način vidimo kako dalje raditi, koji su reformski potezi u pitanju i šta je to što svaka od poslaničkih grupa, predstavljajući i tumačeći ponekad i na veoma specifičan način interese građana Srbije, da vidimo, da uparimo te vrste argumenata i da vidimo ko kojim rečnikom govori i kojim argumentima se služimo kada pokušavamo da tumačimo interese građana Srbije.
Ja ću pokušati da tumačim onim što je ovo ministarstvo radilo, a ovo ministarstvo je bilo angažovano primarno na pitanjima realizacije donatorskih programa, programa razvojne pomoći, na radu koji se ticao pripreme Srbije za ulazak u evropske integracije. Ovo ministrstvo je preuzelo aktivnosti od prethodnog saveznog ministarstva za pitanja koja se tiču spoljne trgovine i ovo ministarstvo radi na pitanjima koja se tiču međunarodnih organizacija, Svetske trgovinske organizacije, kao i pojedinih zakona, kao što znate, gde sam ja kao predlagač ispred Vlade obrazlagao pojedine zakone za koje su se mnogi od vas složili da su to zakoni koji mogu, pored drugih zakona, da poboljšaju privredni ambijent i da doprinesu da se u Srbiji više investira i da se u okviru budžeta koji imamo akcenat aktivnosti prebaci na razvojni deo, i da pomognu da se aktivira onaj deo koji se tiče preduzetništva u Srbiji, a to se u Srbiji i dešava.
Normalno da postoji pitanje očekivanja, pitanje sa čim stvari poredimo, da li ponekada mešamo, da kažemo narodski, babe i žabe, da li smo realni u onome što želimo građanima Srbije da kažemo, šta je moguće izvesti u tri godine, šta je moguće izvesti u deset godina; šta je to što se dešavalo u 90-tim godinama, zašto u 90-tim godinama nije moglo da se dešava ništa osim destrukcije, zašto nije moglo da se desi da imamo osnovne civilizacijske tekovine i dovoljno struje i dovoljno lekova, mogućnosti da isplaćujemo socijalne obaveze, da ne ulazimo u ozbiljne dubioze po pitanju internog i spoljnog duga. To su neke teme za koje sam ubeđen da interesuju građane Srbije, i to manje od onoga što je juče bilo prilike, nažalost, da se čuje, a to je bilo uglavnom što je i normalno u Skupštini, ali ponekad da i ja iskoristim tu terminologiju šta je normalno, a šta nije normalno.
Za mene nije normalno da se o interesima građana Srbije govori na način gde stvarno kada neko govori ne možete da prepoznate o čemu je govorio i ne možete da se uhvatite ni za jedan argument ili za nešto na osnovu čega biste vi mogli da date neki povratni odgovor ili da obrazložite šta je to što nije valjalo u radu Vlade Srbije, na osnovu čega bismo stvarno mogli da razgovaramo i da predstavimo građanima Srbije šta se to dešavalo, jer oni jako dobro znaju i siguran sam da više znaju od onoga što po neko ovde pokušava da predstavlja.
Evo, malo oko prve teme, to su donacije. Svedoci smo, i to je stav mnogih međunarodnih organizacija, od onih koje su pratile reformske procese u mnogim zemljama, da se Srbija izdvaja kao zemlja koja se kvalitetom i brzinom sprovođenja tranzicije već treću godinu stavlja u sam vrh, u poređenju sa 27 zemalja u tranziciji.
Neko će reći - pusti te međunarodne organizacije, da vidimo šta se dešava u životu, ali upravo to i jeste bazirano na osnovu onih indikatora, tako se tumači životni standard, tako se tumače privredne aktivnosti, strukturne promene u privredi Srbije.
Za Srbiju je početkom oktobra 2000. godine, u razgovorima koji su vođeni o tome šta je to što mi možemo da očekujemo u budućem periodu po pitanju međunarodne pomoći, govoreno o cifri od oko četiri milijarde dolara za trogodišnji program pomoći.
Ja ću vam reći egzaktne cifre koje možete pronaći i na internet stranici Ministarstva za ekonomske veze koja je javna i koja dnevno ažurira sve projekte koji idu preko Vlade Srbije, bavi se svim pitanjima realizacije, prioritizacije projekata i obezbeđenja da se ti projekti realizuju na način kako je to predviđeno.
Do sada je u Srbiji ugovoreno oko dve milijarde i 200 miliona evra, od čega je najveći broj projekata realizovan, a ja ću reći koji su to projekti. Reći ću posle nešto što je gospođa Pop-Lazić pominjala, odnosno da ono što su nova zaduživanja ide u potrošnju, što je apsolutno netačno, nabrojaću projekte koji su obezbeđeni od strane međunarodnih kredita i videćete da su svi ti projekti u funkciji rekonstrukcije onoga što je unazađeno u Srbiji u poslednjih deset i više godina, u funkciji onoga što treba da obezbedi da imamo bolje puteve, bolje snabdevanje vodom, bolje bolnice, bolju organizaciju institucija, da se obezbede oni efekti koji će primarno obezbediti i privredni oporavak, i upravo su to ključni projekti koji su obezbeđeni od strane međunarodnih institucija.
Dakle, kada govorimo o korišćenju donacija, nijedna zloupotreba do danas u Srbiji nije registrovana kada je u pitanju korišćenje donacija koje su išle preko Vlade Republike Srbije. Najveći deo sredstava, ja bih rekao i preko 80%, iskorišćen je za prioritete Vlade Republike Srbije.
Znači, mi nismo čekali da nam neko kaže gde treba sredstva da se potroše, mi smo preko programa koji smo definisali, a radeći sa resornim ministarstvima i sa donatorima, obezbedili da međunarodna zajednica finansira ono što nama treba.
Vlada je usvajala sve te izveštaje, a takođe je i Skupština imala prilike (odbori) da usvoji izveštaj o korišćenju donacija za 2002. godinu.
Dakle, ja bih rekao otprilike koji su to projekti koje je Vlada Republike Srbije postavila kao prioritete i koji su obezbeđeni od strane međunarodnih donatora, čime se uspelo da se određeni problemi otklone i da se pojačaju aktivnosti u oblasti privrede, a posebno rekonstrukcije infrastrukture.
Možda ono što je najeklatantnije na način koji može da pojasni šta je to urađeno, prvo da vas podsetim na 2000. godinu, mi smo tu imali 59 dana delimično manje ili više bez struje; 2001. godine mi smo imali četiri dana kada nije bilo struje, i to samo zbog havarije Termoelektrane "Obrenovac"; 2002. godine nije bilo nijednog dana kada su građani Srbije bili u bojazni da će kada pritisnu prekidač ostati bez svetla, bez grejanja, bez osnovnih civilizacijskih tekovina koje nisu imali u prethodnim godinama.
Kada se radi o poljoprivredi, u 2001. godini od donacija je obezbeđena otprilike trećina sredstava i finansirane su sve potrebe za dizelom, potrebe za veštačkim đubrivom.
Kada se radi o socijalnim davanjima, rešena su dugovanja za 400.000 dece, materijalna obezbeđenja za 32.000 porodica, isplate zaostalih penzija, dodaci za tuđu negu i pomoć, tu su samohrane majke i starateljske porodice.
Prioriteti Vlade Republike Srbije u prvoj godini korišćenja donatorskih sredstava bili su upravo da izađemo iz krize, ja bih rekao one osnovne, životne, građanske, socijalne, ljudske krize u kojoj smo se našli, da se obezbedi struja, da obezbede lekovi, da ono što je osnovno građanima Srbije bude obezbeđeno.
U sektoru zdravstva, gde je potrošeno oko 100 miliona evra, najznačajniji projekti su bili građevinski radovi na 50 ambulanti koje su dovedene u stanje pružanja pomoći, odnosno optimalnih uslova za lečenje, nabavka 100 i popravka 120 terenskih vozila, namenjenih za obilaženje pacijenata, obezbeđenje šestomesečnih potreba Republike Srbije u lekovima za srčane bolesnike, dijabetičare, asmatičare, obolele od karcinoma, nabavka medicinske opreme u vidu EKG aparata, oprema za kućno lečenje za 80 opština u Srbiji.
Kada je u pitanju saobraćaj, fokus Vlade Republike Srbije bio je na obezbeđenju rekonstrukcije putne infrastrukture. Tu ću napraviti kopču sa onim zajmovima koji su uzeti da bi se radilo na koridoru 10 koji Srbiju treba da poveže sa Evropom i sa Bliskim istokom, sa rekonstrukcijom ozbiljnog dela magistralnih puteva, sve ono što je moguće videti u Srbiji kada krenete i kada vidite puteve koji godinama, rekao bih i decenijama, nisu zanavljani i gde se sada vide nove trase i nešto što može da se približi ono me što ne vidimo u našem okruženju.
To je projekat rehabilitacije železničkog saobraćaja; otvoren je niški aerodrom, otvoren je u Beogradu, radovi sa projektom Evropske investicione banke, Srbija počinje da dobija one centre koji pokazuju da su čvorišta i avio i železničkog saobraćaja. Ovih dana se razgovara sa Nemačkom, a bila je i poseta kancelara Šredera, da se Nemačka poveže preko Srbije sa Istanbulom, da se obezbedi kargo transporta, čime će železnički saobraćaj u Srbiji i te kako dobiti; a ponekad smo mogli da pomislimo da ćemo našu železnicu staviti u DžIDž vek, kako smo je zatekli kada smo došli na ovu poziciju.
U međuvremenu, najveći deo investicija i donacija otišao je za energetiku, opet od ovih 2.200.000.000 evra, znajući da je u energetici u poslednjih deset godina, u devedesetim godinama, umesto otprilike oko 500 miliona dolara godišnje za vrstu revitalizacije rekonstrukcija, to potrošeno ukupno u 10 godina. Zatekli smo situaciju kada je moralo obezbediti u prvoj godini donacija da se uveze električna energija, a potom da se krene u rekonstrukciju ozbiljnih zahvata, a posebno TENT-a, pa je 50 miliona evra, primera radi, otišlo za rekonstrukciju TENT-a A3, a 50 miliona evra je otišlo za rekonstrukciju TENT-a A5. Namerno vam dajem ove primere, upravo da biste svi shvatili koliki je zahvat bio potreban da bi se pomerilo nešto u Republici Srbiji i koliko para je potrebno na kapitalnim projektima gde je Srbija 90-tih godina bila zaboravljena.
U Srbiji su trošena sredstva na način da je supstanca trošena, investicije su bile zaboravljene i moralo se krenuti ne od početka, nego se moralo krenuti sa pozicije koja je značila 20, 30 godina više, jer kada se nešto ne zanavlja onda je potrebno mnogo više para da bi se to oporavilo. Tu je, normalno, i remont HE "Bajina Bašta", tu su remonti termoelektrana "Nikola Tesla", "Kostolac" i "Kolubara". Tu je ono što naši građani i te kako osećaju, u mnogo gradova u Srbiji poboljšano je daljinsko grejanje zahvaljujući donacijama. Vodovodni sistemi, kvalitet vode, obezbeđenje da se zamene one cevi koje nisu i po 30-40 godina menjane - to su projekti koji su finansirani donacijama.
U prvoj godini posebno su finansirani oni projekti koji su morali da obezbede da probamo da se vratimo blizu kraja 80-tih godina, jer se morala obezbediti interventno struja, moralo se obezbediti interventno da u apotekama ima lekova. Iako donatori nemaju puno sluha za to, shvatili su našu situaciju da imamo mesece i mesece zaostalih isplatama u dečijim dodacima, mesece i mesece zaostatka u isplatama penzija, isplata za tuđu negu, za samohrane majke itd. Uspeli smo nešto od toga da pokrijemo donacijama.
U toj prvoj godini uspeli smo deo tih zaostalih dugova da platimo, da vratimo, uspeli smo da uvedemo red u taj sistem i da godišnje oni koji dobijaju imaju redovne isplate. To su stvari koje su mnogo važnije, bar meni lično, od toga ko je na vlasti. Mnogo mi je važnije da znam da li ono što se radilo jeste stvarno nešto što je doprinelo građanima Srbije, nešto što su oni stvarno osetili u svom dnevnom životu, nešto što je neko zaboravio da je normalno da ima struje, da je normalno da kada se uđe u apoteku ima lekova, da je normalno da nema redova, da je normalno da ima robe na tržištu, koja ima svoju cenu, tačno. Nije normalno da je nešto jeftino, a da ne može da se nađe, nego se kupuje na crnom tržištu po mnogo većoj ceni nego što je tržišna cena. To je razlika između normalnog i nenormalnog, opet aludiram na jučerašnju raspravu.
To su te razlike, očito, u kojima se mi eventualno ne razumemo, a možda se i razumemo; nadam se da se razumemo, jer svi mi ovde na neki način pokušavamo da prenesemo interes građana Srbije, da tumačimo njihov interes. Mislim da je ovo jedini način na koji može on da se tumači, a to su egzaktne cifre. To nije kao što Gordana Pop-Lazić u jednom trenutku kaže - ne želim da se pridržavam statistike, zato što ona ne daje baš podatke, a s druge strane iste te podatke koristi na način koji nije korektan. To ću isto posle reći, jer nije dovoljno preuzeti cifre, a onda ih nekorektno tumačiti, pa čak i ne snaći se u tumačenju tih cifara, jer ovo je jedna veoma ozbiljna priča u kojoj se govori (bar juče su govorili) o milijardama dolara. Objasniću kada su ti dugovi nastali, ko je odgovoran za njih i šta je ova vlada radila po tom pitanju, na način da onome ko dođe bilo kada posle ove vlade ne ostanu na teret dugovi, kao što su nama ostali na teret.
Nama su ostali i interni i spoljni dugovi, i sve te dugove stavili smo u kolosek da možemo odgovorno prema njima da se odnosimo. Drugim rečima, počeli smo da vraćamo unutrašnje dugove, počeli smo da vraćamo spoljne dugove, počeli smo i uspeli smo da ozbiljan deo zaostataka vratimo. Ono što ovaj budžet ne može da istrpi na način da odmah sve vratimo, stavili smo u jednu vremenski realnu dimenziju, na način da smo rekli građanima Srbije - ovo je jedino moguće. Ako neko može drugačije da spakuje ovo što postoji, mislim da to spada u red fantastike, u red magije, a mi nismo ovde da pravimo iluzije i magije, nego smo ovde upravo da bismo govorili šta je to u realnosti što može da se očekuje od reformi u Srbiji.
Još par elemenata, u smislu međunarodnih projekata, koji se odnose na kredite u Srbiji. U drugoj fazi korišćenja donacija prešli smo na deo koji je rekonstrukcija infrastrukture. Znači, to su ovi krupni kapitalni projekti gde su pojedini krediti koji su uzeti predviđeni za rekonstrukciju putne insfrastrukture, nekih 200 miliona za rekonstrukciju železničke infrastrukture, za rekonstrukciju energetike.
Ulazili smo i ulazimo u treću fazu korišćenja donacija, a to je izgradnja institucija, korišćenje sredstava za privredni oporavak, za mala i srednja preduzeća. Primera radi, Evropska investiciona banka je napravila po prvi put u odnosu na druge zemlje u tranziciji jedan mali izlet od 20 miliona evra za mala i srednja preduzeća, i u potpunosti su sredstva iskorišćena. U Srbiji postoje dobri projekti, samo ranije nisu imali prilike da budu stavljeni na tržišni način, da budu finansirani. To su kvalitetni projekti sa dobrom kamatnom stopom, sa dobrim grejs periodom, sa mogućnošću za realizaciju po celoj Srbiji, jer postoji i potreba za jednom teritorijalnom dispozicijom po pitanju korišćenja tih kredita, obezbeđeno je da se svuda osete pomalo efekti korišćenja ovih kredita.
To su, uz niz drugih projekata koji se dešavaju na tu temu, okosnice korišćenja tih sredstava i u budućnosti i obezbeđenje da je Srbija sada, kada je izašla iz jednog dela potreba korišćenja donacija u vidu interventnih donacija, ušla u fazu kada je potrebno oporaviti infrastrukturu i nadgraditi je na način da možemo da koristimo više sredstava za privredni oporavak.
To ne znači da i dalje ne trebaju donacije za humanitarne potrebe u Srbiji i dalje, upravo zato što je izašla ranjiva i sa jako puno osetljivih žarišta i osetljivih kategorija stanovništva, od raseljenih lica, nezaposlenih itd. Znači, postoji jako veliki broj lica kojima je potrebna podrška i pomoć kroz donatorske programe. Mi pokušavamo da objasnimo donatorima, želeći da idemo u pravcu investicija i oporavka, da smo još uvek veoma, veoma osetljiva zemlja po pitanju potreba za korišćenjem humanitarne pomoći.
Kada sam već napravio kopču sa direktnim investicijama, juče je iznet još jedan netačan podatak i to bih isto želeo da, na neki način, ciframa potkrepim. Malo je kolega Vlahović o tome pričao juče. Srbija je 2000. godine imala 60 miliona dolara priliva stranih investicija. Znači, 60 miliona dolara je ušlo u godini kada je postojao prethodni režim i kada je, normalno, postojala određena politička nestabilnost i uspostavljanje stabilnosti sa oktobarskim promenama.
Godine 2001. je bio mali skok, ali uočljiv, na 160 miliona. Godine 2002. je skočilo na pet miliona, a ove godine govorimo o preko milijardu evra. Sa 6% u odnosu na društveni proizvod, po pitanju priliva direktnih stranih investicija Srbija je na čelu svih zemalja u tranziciji, u prvih pet do osam godina njihove tranzicije. Mi smo u trećoj godini tranzicije obezbedili da se nalazimo komparativno na najvišoj poziciji u odnosu na druge zemlje, koje su pet do osam godina pokušavale da nađu svoj put ka tranziciji.
Kada poredimo stvari, normalno da nije za očekivati da baš svako bude ekspert u oblastima, kao što reče gospođa Pop-Lazić, za koje se na neki način nominuje. Normalno je da se očekuje da onaj ko sa ove strane govori pronađe svoju ekspertsku komponentu i da se tamo gde po definiciji ima neko znanje predstavi na neki profesionalan način, a ipak se očekuje da se previše ne špekuliše sa onim što se ne poznaje previše, a sa druge strane opet postoje ljudi koji pokušavaju da tumače stvari na stvarno argumentovan i profesionalan način.
Ja vam kažem, koristite informacije koje postoje, koje mogu da se uporede, i pokušajte da svako od onih ko izlazi za ovu govornicu na način da tumači određene podatke, da kvalifikuje određenom argumentacijom ono što nikako ne može da se kvalifikuje, osim ako nije politikantska kombinatorika, da očekuje da sa druge strane postoje oni koji pažljivo prate šta se dešava i pokušavamo na tim lekcijama da modeliramo proces reformi u Srbiji na način koji je najmanje bolan, a bolan je, na način koji obezbeđuje da se pomeramo na ono što nam i drugi kažu, na najbrži mogući način, sa puno problema, sa puno recidiva i zaostataka iz prošlosti, ali se pomeramo.
Ko god misli da je moguće drugačije, neka kaže direktno u kom segmentu, kojom brzinom, sa kojom kvalitetnom reformskom palicom i potezom bi mogao da promeni kvalitet i brzinu promena, a ne da li postoji siromaštvo u Srbiji, da li postoji visoka nezaposlenost, da li postoji visoki spoljnotrgovinski deficit, to sve znamo. To smo znali i oktobra 2000. godine, kada je mnogo više problema bilo, a znamo da sada ima manje, ali još uvek puno problema; treba odgovorno da baratamo ciframa, pokušavajući da ih stavimo u dimenziju rešavanja tih problema, a ne opštim frazama, jer to nije interes građana Srbije.
U programu korišćenja donacija postoji par projekata koji se tiču remonta pojedinih energetskih postrojenja, rehabilitacije prenosne elektroenergetske mreže na teritoriji Srbije.
Postoji jedan veliki projekat od 100 miliona evra za opštine na teritoriji Srbije, za male lokalne programe koji treba da obezbede neke rekonstrukcije škola, malih bolnica. Juče je upravo kolega Đelić, vrativši se, doneo vest da je obezbeđen za 20 bolničkih centara u Srbiji jedan odličan meki kredit, kojim se obezbeđuje da se na celoj teritoriji Srbije poboljšava kvalitet zdravstvenih usluga.
Hajde da pričamo o stvarima koje stvarno dotiču interese građana Srbije, a ne na drugi način. Postoji niz drugih projekata koji su usmereni i nema nijednog projekta koji je usmeren na onu klasičnu potrošnju, na način na koji su druge zemlje ušle i ostale u dužničkim krizama.
Kada smo kod dužničkih kriza, mislim da je red upravo zbog istih građana Srbije, kojima se svi obraćamo, da kažemo koje su cifre oko zaduženja, šta smo mi preuzeli, a šta je urađeno na tu temu. Siguran sam da će ministar finansija dodati nešto o tome. Juče je rečeno, i korišćeni su podaci od 1961, 1965, 1970, 1980. itd, da je bilo milion dolara zaduženja 1961. za bivšu Jugoslaviju, pet miliona dolara 1965, 1970. Kamo dobre sreće da se prethodna Jugoslavija zadržala u milionima dolara zaduživanja. Cifre su sledeće: Srbija i Crna Gora, tadašnja Jugoslavija, 1991. godine imala je sedam milijardi dolara zaduživanja. Za ovih 10 godina ili do 2000. godine zbog neplaćanja kamata, zbog uzimanja novih dugova, između ostalog i prema Kini, ozbiljnih dugova od skoro 500 ili 600 miliona dolara, a vi nam recite kako su te pare trošene, mi smo došli u situaciju da smo 2000. godine imali 12 milijardi duga.
Znači, nisu milioni dolara u pitanju, nisu stotine miliona, nego 12 milijardi dolara duga. Šta je urađeno? Razgovorima koji su vođeni i uspostavljenim kredibilitetom prema svetu skinute su tri milijarde spoljnog duga u pregovorima sa Pariskim klubom. Razgovara se sa Londonskim klubom, a razgovaraće se i bilateralno sa zemljama od kojih su uzimane pare i trošene upravo na način na koji vi kritikujete da se troše, a ja vam kažem i evo je lista ovde kako se troši. Ja ću pročitati projekat po projekat, pa mi vi recite da li je ovo potrošnja ili je ovo u interesu građana Srbije.
To je mala razlika u odnosu prema državnim sredstvima, u odnosu prema upravljanju, prema vladanju, u odnosu prema domaćinskom ponašanju za ono što izlazi iz džepova građana Srbije. Evo šta su projekti (govorim nekim redom koji nije sled prioriteta): jedan projekat je za unapređenje obrazovanja u Srbiji, jedan za unapređenje izvoza, jedan projekat za promociju rešavanja problema nezaposlenosti, jedan za privatizaciju i restrukturiranje privrede, jedan za puteve, za rekonstrukciju železnice, za mala i srednja preduzeća, projekti za energetski sektor, za zdravstvo, za kontrolu letenja, za rehabilitaciju vodnog sistema u Srbiji, projekti koji se tiču opštinskih infrastruktura.
Nekoliko gradova je ovde nabrojano, a vi mi recite da li je ovo potrošnja ili je ovo u interesu građana Srbije i da li ova vlada vodi računa o interesima građana Srbije i da li ova vlada pravi prioritizaciju projekata na način da se ne ide u potrošnju, nego da se ide u oporavak privrede, infrastrukture, s jedne strane, i s druge strane stvaranje multiplikatorskih efekata za realizaciju privrednih projekata.
Evo još dve-tri informacije. U okviru rada Ministarstva za ekonomske veze sa inostranstvom uspostavljena je kompletna kontrola nad institucionalnim procesima kojima Srbija teži. Jedan proces je Svetska trgovinska organizacija. Potpuno smo u pravcu, u toku, sve aktivnosti su urađene, odrađene na način da postoji ozbiljna administracija preko puta međunarodne zajednice i na način da mi idemo putem koji, sa jedne strane, otvara privredu Srbije u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije, ali, s druge strane, pažljivo prati šta su interesi srpske privrede i pažljivo dozira taj stepen liberalizacije, nesumnjivo želeći da krajnji cilj bude učlanjenje u Svetsku trgovinsku organizaciju.
Još važnije, onaj proces koji se tiče evropskih integracija, mi smo danas spremni sa Evropom da pregovaramo o sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Mi imamo razvijenu kompletnu administrativnu infrastrukturu. Razvijaju se jedinice po ministarstvima, razvijen je sektor u okviru ministarstva koji u potpunosti kontroliše taj proces i, siguran sam, kada bi se u političkom kontekstu obezbedio potreban konsenzus po pitanju stvarne želje i potrebe da idemo ka Evropskoj uniji, mi bismo stvarno mogli da imamo brzi kolosek u kretanju ka Evropi.
Ne treba koristiti razne teze ili razne najave, kao nešto iza čega se kriju raznovrsne političke manipulacije. Evropske integracije moraju da budu suštinski interes Srbije, jer građani Srbije su, na osnovu istraživanja javnog mnjenja, rekli (više od tri četvrtine) da oni žele da budu u EU. Ako želimo da ispoštujemo to, onda moramo da radimo neovisno od toga što se čuje kako će opozicija, bez obzira kakav je projekat u pitanju, bez obzira kakva je ideja, bez obzira kakav je zakonski projekat, glasati protiv.
To je legitimno, ali da li su to stvarno interesi građana Srbije, da li građani Srbije zaslužuju da oko najvažnijih projekata za Srbiju, a jedan od tih je Evropa, ne postoji konsenzus. To je normalno pitanje za one koji ne žele da glasaju da se pridruže tim idejama, a moj lični stav je da je to jedno od najvažnijih pitanja za Srbiju, mogućnost da Srbija izađe iz klasične kolotečine balkanske priče, mogućnost da se Srbija stvarno pridruži Evropi i da na neki način imamo i troškove, ali mnogostruko više koristi od onoga što nas čeka na tom putu.
Ako ne želimo da ostanemo slepo crevo Evrope i ako ne želimo da ostanemo jug razvijenog severa, moramo da ovu ideju koja postoji na pravcu kretanja ka Evropi podržimo, kao i ove aktivnosti koje su, još jednom podvlačim, u potpunosti organizovane na način da smo mi ozbiljni sagovornici onima koji će procenjivati taj put. Znači, neophodno je da se oko toga svi okupimo.
Da kažem nešto o toj podršci međunarodne zajednice. Evropska unija je uradila nešto što nije uradila ni prema jednoj zemlji u tranziciji, a upravo iz razloga što je ocenila da smo zemlja koja je puno trpela i propatila i puno se uništilo u devedesetim godinama. Tri godine su nam davali bespovratnu pomoć u vidu donacija, a drugim zemljama su davali po godinu dana. To je nešto što, sa jedne strane, govori o dubini propasti i raznovrsnim tragedijama koje su se dešavale u devedesetim godinama, a sa druge strane govori o poverenju da su preko puta postojali oni koji su mogli da im kažu šta je to što je nama potrebno da bismo brzo prešli iz te interventne pozicije na poziciju oporavka, i privrednog i infrastrukturnog.
Mi smo usvojili na Vladi Akcioni plan po pitanju propisa koje je potrebno u 2004. godini uskladiti sa propisima Evropske unije. Njih je jedno pedesetak, kao prioriteta koje je potrebno uskladiti. Usvojena je jedna vrsta promene Poslovnika o radu Vlade kojim svaki predlagač daje izjavu o usklađenosti propisa sa propisima Evropske unije. Po ugledu na druge zemlje, dobre primere, usvojili smo da prva tačka dnevnog reda na sednici Vlade stvarno bude rad o Evropskoj uniji, da to bude za sada jednom mesečno, pa dva puta mesečno, a kada uđemo u fazu da to bude svake nedelje. Usvojili smo Strategiju komunikacije, interne i eksterne, trening službenika, gde je do sada zatvoreno više od stotinu onih koji su osposobljeni da mogu da rade na ovom putu pridruživanja Evropskoj uniji.
Konačno, uz mnoge druge aktivnosti napravljen je kostur nacionalne strategije za pridruživanje Evropskoj uniji. Sadrži kao kišobran sve ostale aktivnosti, kao jedan nacionalni projekat koji treba da obezbedi da trasiramo put koji će obezbediti što manje troškova, a što više koristi za nas na tom putu.
Ne iscrpljujući sve teme koje su bile, jer je u pitanju niz aktivnosti na planu bilaterale, zakonskih projekata za koje vi sami znate, jer smo zajedno komunicirali, i pitanje finansijskog lizinga, založnog prava, Zakona o koncesijama, Zakona o stranim ulaganjima i sada pripremanog zakona o spoljnoj trgovini, zakona o hipoteci, zakona o međunarodnoj arbitraži - znači, postoji jedna široka zakonodavna aktivnost koja treba da obezbedi da Srbija obezbedi okruženje koje će i dalje nastaviti da privlači kapital, ali ne onaj spekulativni kapital kao u mnogim drugim zemljama nego kapital koji treba da obezbedi da građani Srbije mogu da žive u normalnoj zemlji - na kraju, ostavimo stvarno da tumačenje interesa građana Srbije prepustimo njima. A, izvolite pa tumačite interese građana kroz ono što ste uradili, šta mislite da uradite i šta je to što prepoznajete da nije dobro urađeno na način na koji mislite da biste mogli bolje. Mislim da je to ozbiljna tema i da onda mi i te kako imamo šta da kažemo, pa kao što neko reče juče (mislim da je bila gospođa Gordana Pop-Lazić), izvolite na ekspertski način da komuniciramo, pa da vidimo ko je za šta ekspert i u kojoj oblasti.
