Dame i gospodo cenjeni narodni poslanici, čuli smo poslanika koji je pričao o finansijama. Pošto je danas momenat da pričamo o onome što se uradilo u prvih hiljadu dana,  a isto tako da popričamo malo kraće, ali sigurno sa istom preciznošću, o onome što su namere za sledećih hiljadu dana, hteo bih da podnesem izveštaj, kao što sam uradio na nadležnom odboru, da u nekoliko crta baš i pričamo o tim finansijama i o toj ekonomiji. Ako sagledamo današnju situaciju, samo zlonamerni ili krajnje neobavešteni mogu držati do toga da je danas lošije. Naprotiv, danas, ne svima u istoj meri nažalost, ali nema socijalne kategorije, nema mesta u Srbiji, nema velikog broja sektora naše privrede gde nije nešto bolje.
Svaka reč ovde je odmerena - nešto bolje. Zar nije nešto bolje prosvetnim radnicima koje smo zatekli sa nekih 30 evra mesečne plate, oni danas u osnovnim i srednjim školama imaju 220 evra. Naravno, sedam puta veća plata, rast cena je postojao, ali je ipak njihova plata dva do dva i po puta veća u realnom iznosu. Sa cenjenim kolegom Gašom Kneževićem imali smo priliku da sretnemo direktore škola i na tom velikom skupu, pa i na individualnim razgovorima jasno je bilo da nije slučaj zašto ove godine ponovo, treću godinu zaredom i prvi put u 15 godina imamo školu koja funkcioniše - deca kreću u školu 1. septembra i časovi se održavaju i traju 45 minuta, a njihovi učitelji imaju jednu perspektivu koja jeste zahtevna, a to je reforma, najdublja promena koja je postojala u poslednjih nekoliko decenija.
Sve to, naravno, ne bi bilo moguće da nije poboljšan materijalni položaj nastavnika u srednjim i osnovnim školama i izvršen veliki broj popravki ne samo u Beogradu, nego skoro u svim mestima u Srbiji. Pošto smo mi realni ljudi, moramo i u tom segmentu govoriti o problemima. Tačno je da je ove godine od predviđenog iznosa za materijalne troškove pokriveno samo 20%, i to je sledeći korak. Moramo obezbediti uz ona dodatna sredstva, koja su već obezbeđena u budžetu Republike Srbije za sledeću godinu, da dodatno investiramo u infrastrukturu našeg osnovnog i srednjeg obrazovanja.
Ako govorimo o penzionerima, milion i po građana je protekle decenije imalo primanja koja su bila i te kako promenjiva kategorija, na momente ta penzija je iznosila marku, marku i po, dve marke. Veliki broj njih je kopao po kontejnerima, bila je velika neizvesnost, a naročito za one koji zbog zdravstvenog stanja nisu bili u stanju da imaju bilo kakvu dodatnu aktivnost.
Danas, moje ministarstvo i ja smo izuzetno ponosni na to što je svaka penzija došla na vreme, svakih 15 dana naši građani koji primaju penziju mogu računati na njihovu prinadležnost. Ne samo to, danas je penzija, koja i dalje naravno nije velika, nekih 110 evra; ako se uporedimo sa zemljama koje imaju otprilike isto bogatstvo kao mi, Bugarska i Rumunija (nažalost, to su zemlje sa kojima možemo danas tim suvim ciframa da se uporedimo) obezbeđuju njihovim penzionerima penzije koje su dva puta manje - 50 evra u Bugarskoj, a to znam od bugarskog ministra finansija koga sam sreo juče. Što se tiče Republike Srpske, to je 80 maraka, pošto oni i dalje računaju u markama, to je 40 evra.
Znači, za naše građane, to nije mali napor, a mi smo ponosni kao Vlada da je Srbija zemlja u Evropi koja danas ima najjaču solidarnost između generacija i čitavih 14% bruto domaćeg proizvoda je posvećeno toj nameni. Ne bi bilo moguće, sa uplatama u naš penzioni sistem, da penzije budu na tom nivou, tako regularne, da nema dodatnih davanja i subvencija iz budžeta Republike Srbije odgovarajućim penzionim fondovima. Ove godine to će biti blizu milijardu evra, a za sledeću godinu planiramo čitavih milijardu i sto evra, tako da su penzioneri vratili sebi ono dostojanstvo, minimalno, da mogu da planiraju, da znaju sa čime mogu da računaju. Mi smo na to izuzetno ponosni i to je deo i jedan od efekata naših javnih finansija.
Ako govorimo o paorima ili o poljoprivrednicima, koliko puta otkup nekog dobra, krenimo od pšenice pa nadalje, sve te premije su bile krajnje neregularne, kasnile i bivale isplaćene u novcu koji je bio obezvređen u međuvremenu. Veliki ponos ove vlade i ovog ministarstva je to što su prekinuli jednu praksu koja je postojala ne samo 90-tih godina nego i od Drugog svetskog rata, tako da je po prvi put otkup pšenice isplaćen iz realnih izvora, ne iz nečega što je trebalo po nekoj prevaziđenoj teoriji pokrivenosti nekih robnih rezervi ili fondova sa onim što će biti novac, nego, što se ispostavilo kao tačno, jedini način da ne prevarimo seljake, to je da im otkupimo pšenicu realnim novcem iz budžeta.
Zbog toga smo veoma ponosni što smo treću godinu zaredom smo otkupili pšenicu na vreme, po ceni koja je prvi put posle Drugog svetskog rata ne samo najavljena nego je bila ona koja je isplaćena u momentu kada je bilo vreme, tokom leta, za njeno isplaćivanje. I ne samo to, od ove godine smo prešli na dve rate i to ispunili u celosti.
Naravno, pšenica je samo jedan deo priče i možemo isto govoriti o redovnosti isplata premija za mleko, za šećernu repu ili za duvan. Za šećernu repu je dve trećine avansno isplaćeno, tako da treba da ulažu. Mi smo hteli mnogo više, ali to je mera našeg finansijskog gubera. Uspeli smo da obezbedimo dodatnih 2,5 milijarde dinara, da saniramo efekte suše za naše poljoprivrednike, kada nam je bilo najteže. I mi smo ponosni na to.
Uzmimo, primera radi, zdravstvene radnike - danas jedan broj njih, i dalje nezadovoljan svojom materijalnom pozicijom, štrajkuje. Mi imamo sluha za njih i sa tim istim sindikatom koji danas štrajkuje smo se dogovorili, mimo formalnog pristanka ona druga dva reprezentativna sindikata, da prošle godine podignemo koeficijente i da priznamo da doktori kao nosioci posla, kao neki od najvažnijih članova našeg društva, treba da dobiju nešto bolju platu i da ukinemo onu koja je postojala već dugo vremena.
Mi smo izuzetno ponosni na to što je plata jednog lekara specijaliste prešla sa 8.000 na 21.500 dinara, što ćemo povećati tu platu u mesecima koji dolaze, tako da raspon sa 2,44 pređe na 3,5, i nadam se još neki veći raspon koji će uvažiti važnost rada. Ali, ne samo doktora. Ono što je dogovoreno to je isto revalorizacija pozicije medicinskih sestara i svih onih koji su nosioci poslova u zdravstvu.
Ova godina, dame i gospodo, jeste godina najvećih investicija iz budžeta u rekonstrukciju naših bolnica, uključujući pola milijarde dinara obezbeđenih iz budžeta za kupovinu pet aparata koji će omogućiti zračenje naših građana koji su, nažalost, oboleli od kancera. Zatekli smo situaciju koja je bila krajnje kritična. Samo jedan aparat je ponekad funkcionisao i naši sugrađani su morali da ostaju budni usred zime u hladnim hodnicima te preostale institucije gde je bio još jedan aparat koji je funkcionisao. Najzad imamo ponovo pet aparata koji funkcionišu na našoj teritoriji.
To je samo početak i zahvaljujući stabilizaciji prilika u našem društvu veoma sam ponosan u ime ove vlade i ovog resora da kažem da smo juče potpisali jedan izuzetno povoljan kredit (i vratiću se tom pitanju zaduženja) od 50 miliona evra, ne manje, i to je prvenac - prvi put u poslednjih 25 godina da naše zdravstvo dolazi do značajnih sredstava i čitavih 20 bolnica će doći do sredstava za obnovu njihove infrastrukture. To će biti vidljivo koliko već sredinom sledeće godine.
Što se tiče drugih kategorija našeg društva, primera radi, preduzetnika, za preduzetnike je naravno svaki porez previsok, imajući u vidu zatečenu situaciju, i mi bismo voleli da oni budu još niži. Međutim, ove javne finansije su bile u stanju posle stabilizacije da obezbede najnižu stopu poreza na dobit u Evropi, sa 14%, mi smo najkonkurentniji u Evropi. I ne samo to, krajem prošle godine ovaj dom je izglasao i seriju podsticaja za investicije i zapošljavanje koje su najjače u Evropi. Za one investitore koji investiraju više od 10 miliona evra i zaposle više od 100 radnika imamo oslobađanje od plaćanja poreza na dobit 10 godina, a za one koji investiraju nešto manje imamo, primera radi, za mala i srednja preduzeća smanjenje za čitavih 40% poreza za iznos investicija u osnovna sredstva i 20% za veća preduzeća.
To su najsnažniji podsticaji za investicije, a kada znamo da za iznos ukupne bruto plate za novozaposlene poslodavci mogu da odbiju taj ceo iznos od poreza na dobit, to je velika stvar. Povećali smo i investicije koje su moguće u smislu pomoći nekim veoma važnim segmentima našeg društva. Sa 3,5 počeli smo na 5% ne dobiti nego obrta. Ukupan maksimalan iznos koji dato preduzeće može uložiti je 3,5% za humanitarne ili sportske manifestacije ili pak organizacije i čitavih 1,5% za kulturna dešavanja u našoj zemlji. Naravno, dok nije bilo dobiti, to je bilo malo i teorijsko, međutim ove godine ovo ministarstvo, i ono nije samo u tome, veoma je ponosno da kaže da sa tom nižom stopom 20, sad je postalo 14%, mi smo već u julu mesecu premašili inicijalno očekivanih 3,8 milijardi dinara prihoda od poreza na dobit preduzeća. Zašto?
Zato što je ove godine čitavih 1.900 novih preduzeća ušlo u cenjeni krug poreskih obveznika. Prvi put u 12 godina su počela da prave dobit. Prvi put oni plaćaju porez. To je signal da se naša privreda oporavlja. Ako pogledamo ono što je budžet uspeo da uradi, to je posle inicijalne stabilizacije i pojednostavljenja našeg poreskog sistema koji je ovaj cenjeni dom izglasao u aprilu mesecu 2001. godine.
Jedina smo zemlja koja ima u potpunosti oslobađanje od plaćanja poreza na promet za ono što je minimalna potrošačka korpa (ekonomisti bi rekli neelastična) - sveža hrana, jaja, riba, meso, voće, povrće, ali na to smo dodali i ono što je za najsiromašnije slojeve našeg društva i te kako važno: poreze sa pozitivne liste ili pak komunalije.
Pošto zemlja Srbija želi da bude i zemlja ekonomije i znanja, dodali smo na to i hardver i softver kompjutera. To je ono što smo jedini uradili danas u Evropi, na što smo izuzetno ponosni.
Mogao bih da citiram još veliki broj socijalnih kategorija kojima je nešto bolje. Ako pogledamo ukupnu sliku naše ekonomije, vidimo vrtoglavo padanje gubitaka u našoj privredi, a o tome je bilo reči juče. Ono što je izuzetno važno, to je konstatovati da je bruto domaći proizvod, kojeg smo zatekli na devet milijardi dolara, danas nekih 17,5 milijardi dolara. Delimično to je zbog revalorizacije dinara, zato što ima više poverenja u tu valutu i te kako i ona je stabilnija nego što je ikada bila.
Naše devizne rezerve su veće nego što su ikada bile od kada je formirana SRJ, tako da nema nikakve bojazni za naše građane da će se desiti bilo kakvo neočekivano pomeranje naše valute. Onda će se, kao što i treba i kao što je zvanična monetarna politika naše zemlje, koju sprovodi Narodna banka Srbije, samo usklađivati naša valuta za razliku između nađe inflacije ciljane i one inflacije koja postoji u evro zoni.
Ove godine konkretno mnogi su bili nerealni u tome kada smo rekli da ćemo prvi put u 15 godina imati jednocifrenu inflaciju, ne samo da ćemo dostići 9%, nego ima dobrih šansi da bude i za koji procenat ispod, možda 8%, a znajući da je inflacija 2% i sami možete da izračunate za koliko naš kurs treba da se adaptira. Tu neće biti nikakvih lomova, niti treba da bude bilo kakve nervoze.
Tu je naravno bila mogućnost i da se vrati poverenje u naš bankarski sistem i da prošle godine, sa nekih 800 miliona evra, doživimo najveći kreditni ciklus koji se desio u poslednjih 12 godina. Mi ne govorimo o vicu. Mi uspostavljamo uslove da se on i dogodi.
Zatekli smo kamate koje su bile 5% na mesečnom nivou početkom 2001. godine. Zahvaljujući stabilizaciji naše ekonomije i ukidanju poreza na finansijske transakcije, na kredite, mi danas imamo situaciju gde kamate za većinu naših građana i preduzeća ne prelaze od 1 do 1,5% mesečno. To je i dalje visoko, ali znajući da je inflacija 9% vidimo da su realne kamate kod nas na dosta prihvatljivom nivou. Mislim da ima još prostora da se one smanje i treba još više konkurencija našem bankarskom sistemu i biće je kroz restrukturiranje i privatizaciju.
Pokrenuli smo privatizaciju tri naše dobre banke, JU banke, Novosadske banke i Kontinental banke, i očekujemo kvalitetne strateške partnere koji će ojačati njihov bilans i omogućiti našim preduzećima da imaju tog partnera koji će moći u tom jačem bilansu da ih prati u njihovom izvozu, što je danas jedna od velikih kočnica našeg izvoza.
Zbog toga mogu da kažem da će ili krajnje zlonamerni ili krajnje neobavešteni moći da objasne našim građanima da je ovo lošije. Ovo je mnogo bolje. Januara 2001. godine 90% prosečne plate je išlo na puko preživljavanje, na hranu, na ogrev, na komunalije. Danas je to i dalje veliki deo našeg budžeta, ali to je 50%. Znači, danas 50% ide na preživljavanje, u proseku, i 50% na nešto više. Naravno, to su proseci i naravno da imamo kategorije našeg društva koje su u težoj situaciji. Međutim, objektivne analize su pokazale da danas u siromaštvu živi 10% naših građana. Sa tim ne možemo biti potpuno zadovoljni, jer i dalje imamo dosta veliki broj onih, i koleginica Marković će sigurno o tome pričati mnogo više, koji nisu u toj kategoriji, ali nažalost i dalje nisu toliko daleko od te situacije. Zbog toga moramo, najviše zbog njih, održati ovu makroekonomsku stabilnost i socijalne prinadležnosti.
Ako pogledamo ovog puta nešto uže samo javne finansije, mi smo zatekli situaciju gde smo imali, ako treba da izdvojim tri reči, netransparentne, nepravične i nepouzdane javne finansije. Zašto su one bile netransparentne? Zato što je budžet 2000. godine napravljen i za njega je glasala jedna druga skupština, a da je on u stvari samo nosio pola javne potrošnje. Čitavih 45% prihoda je išlo preko tzv. specijalnih računa i namenskih poreza. Ovaj dom je možda glasao za jedan budžet, ali uopšte nije video celokupnu sliku, već samo pola slike i sigurno ne one najinteresantnije.
Od raznoraznih specijalnih naknada koje su u potpunosti polomile naš poreski sistem nije se videla celina, niti smo imali ukupnu mogućnost da se vodi bilo kakva politika javnih finansija. Išlo se zbog teške situacije zapravo, ali isto i zbog toga što je bilo specijalnih interesa, na veliki broj tzv. kompenzacija, naročito one koje nisu bile bilateralne nego su uključivale lance učesnika i česte su bile malverzacije, gde bi se neki uključivali i nudili nešto što nije bilo ni po paritetu, ni po kvalitetu, ni po nuždi, ni po nameni. Čitavih 23% prihoda budžeta 2000. godine je bilo podmireno kompenzacijama. Ne isplaćuje se penzija papirima, ne isplaćuje se premija za mleko papirima i nije ni čudo zašto taj budžet nije bio u stanju da izvrši ono što su bile njegove obaveze.
Netransparentnost je isto bila ono što se zvalo mogućnost da se na podzakonskom nivou reguliše mnogo štošta i odatle druga reč nepravičnost. Imali smo situaciju gde smo imali veliki broj stopa poreza na promet i ti pritisci da se nešto seli na nižu stopu su bili neprekidni. Isto tako, imali smo situaciju gde je neko mogao u kabinetu ministra finansija, potpredsednika zaduženog za bilo kakve koordinacije ili već ne znam šta, da obezbedi za svoje niži porez ili nikakve doprinose. Naravno, to se uvek vodilo pod nekom firmom osetljivosti za sadašnju situaciju datog sektora. Na samom papiru to je izgledalo sjajno, ali imali smo veliku nepravdu gde je jedan mali broj poreskih obveznika morao da podmiruje ukupne poreske obaveze cele države, i to je nepravično.
Nepravično je bilo i to što je Vlada mogla, što je i te kako radila, da odjednom uvodi bilo kakve naknade, nove namete za građane, a da ovaj dom koji izražava volju naroda ne bude u to uopšte uključen. To nije demokratija, to nije pravičnost.
Najzad, javne finansije su bile nepouzdane. Nepouzdanost znači izneveriti dato obećanje. Nepouzdanost je vezana za budžet 2000. godine koji je skrojen na taj način da predviđa samo 11 penzija. To je nepouzdanost, to je ukalkulisana prevara za penzionere, a isto tako i kada se prihodi čitavog januara ili pak februara upotrebljavaju da bi se prikrilo ono što je istina, a to je deficit i da se pokrivaju rashodi od prethodne godine. To se, dame i gospodo, zvala produžena budžetska godina. To je prevara i to je način na koji neko pokušava da prikrije ono što je realnost, a to je deficit. Taj deficit, kada smo uspeli posle puno napora da sklopimo celu sliku, bio je 15% bruto domaćeg proizvoda, ali to se krilo po raznim računima, u deviznim rezervama, u javnim preduzećima, pravile su se rupe, pravili su se računi bez krčmara.
Danas ja sigurno neću reći da su javne finansije Republike Srbije u potpunosti uređene. Još mnogo toga ostaje da se uradi, ali je jasno da su te javne finansije danas mnogo transparentnije i zahvaljujući vašoj akciji i usvajanju jednog velikog broja zakona, od Zakona o budžetskom sistemu pa nadalje. Više nema mogućnosti da Vlada ili pak sam ministar finansija odredi novi namet nekome. To mora da prođe kroz ovaj dom i o tome mora da bude obavešten ceo naš narod i ne može biti iznenađen. To je velika tekovina demokratije da harač, namet, porez ne može biti nametnut bilo kome mimo izraza narodne volje. To je ključ demokratije i tome smo se najzad vratili u potpunosti. U ime ovog ministarstva i ove vlade ja sam izuzetno ponosan na to.
Ako govorimo o pravičnosti, ukinuli smo sve tzv. specijalne situacije. Jedino preduzeće koje je bilo u situaciji da ne plati bruto platu je bio EPS 2001. godine, jer jednog momenta za "Kostolac" i za "Kolubaru", neki su ih danas pomenuli, nije bilo moguće vršiti remonte i isplatiti u potpunosti bruto plate. Ali, to se nije zaboravilo i čim se ukazala mogućnost za to prošlog meseca i sam EPS je potpisao jedan reprogram i počeo je ovog meseca ažurno da plaća prve rate tog duga koji će omogućiti da i on u potpunosti uplati svoje doprinose za svoje radnike, pa i porez koji nije uplatio.
Porez nije više varljiva kategorija koja važi za neke, a ne za druge, nego je postala ona demokratska neminovnost koja se primenjuje prema svima po istom aršinu, i to je dobro.
Što se tiče pouzdanosti, pričao sam o penzionerima, o svima onima koji primaju plate iz budžeta, o svima onima koji su bili korisnici ovog budžeta i oni bi trebalo da budu ili krajnje zlonamerni ili krajnje neobavešteni, a da se ne slože da je sada pouzdanost mnogo veća. Kako i ne bi bila kada smo za nepune tri godine u potpunosti nadoknadili docnju koja se ticala dečjih dodataka, kada smo skratili sa 36 meseci na 17 meseci docnju za zemljoradničke penzije, kada smo uspeli da vraćamo skoro sve dugove koje je Tito ostavio i koje je bivši režim devedesetih godina napravio i ostavio.
Da krenemo redom od reprograma i dobijanja najpovoljnijeg tretmana od Drugog svetskog rata u Pariskom klubu koji broji sve zemlje koje su bile naši poverioci. Čitavih 66% otpisa duga, a nedelju dana posle toga u hrvatskom Saboru je prouzrokovana nova debata, jer Republika Hrvatska nije dobila nikakav otpis. Mi smo dobili 66% otpisa i zbog toga što bivši režim nije vratio ni dolar, ni evro, ni jen tog duga čitavih deset godina. Ne samo to, mi smo dobili reprogram od Svetske banke i drugih međunarodnih finansijskih institucija za koje ako čovek dobro poznaje finansije vidi da su bile krajnje dobronamerne i uradile maksimum koji im omogućava njihov status.
Najzad, ono što su bili dugovi prema našim građanima, velika pljačka, ogroman šok koji su doživeli oni ljudi koji su mislili da su generacijama postepeno i civilizacijski štedeli za sebe, za svoje stare dane, za svoju decu, za njihovo školovanje, za nešto malo bolji život, kada im je rečeno početkom devedesetih godina da ta štednja vredi samo koliko vredi taj papir na kome je napisan njihov štedni ulog. Ima li većeg šoka u nekoj civilizacijskoj zemlji? Nema.
Zbog toga, velika je čast ovoj vladi i ovom ministarstvu što je septembra prošle godine izdala obveznice na čitavih 4,6 milijardi evra, koliki je taj dug prema našim građanima. Tu su 2,2 miliona štediša kojima redovno i po zakonu servisiramo njihovu staru deviznu štednju. Isto tako, možemo se sporiti da li je to trebalo biti urađeno i onim bivšim štedišama Dafiment banke i Jugoskandika, naravno pod drugačijim uslovima, ali njih je 250.000. Za njih, samo za onaj inicijalni ulog, to jest glavnicu umanjenu za bilo kakvu isplaćenu kamatu, znači, bez ikakvih basnoslovnih kamata koje su eventualno dobijali, jer svima je bilo jasno da to nije bilo održivo.
Ove godine, kada se već priča o dugovima, od ukupno 400 miliona evra, koliko je budžet Republike Srbije servisirao, pola toga novca je išlo našim štedišama. Naša je čast što ćemo do kraja novembra svima njima isplatiti ovogodišnju ratu, bez kašnjenja i pouzdano, kao što je sada budžet Republike Srbije. U godinama koje dolaze mi ćemo održati taj veliki napor od nekih 1% do 1,3% bruto domaćeg proizvoda, koji će nam omogućiti da vratimo taj veliki dug. Sledeće godine ona masa štediša sa manjim ulozima biće u potpunosti podmirena, tako da će veliki broj naših građana biti u potpunosti podmiren.
Ostao je jedan veliki dug koji je napravio bivši režim 1994. godine, a to je tzv. veliki dug prema penzionerima. Tu je budžet Republike Srbije smogao snage i javne finansije su decembra prošle godine počele da servisiraju taj veliki dug. Svakog meseca, sa jednom od dve rate, naš budžet servisira naš dug, tako da i naši penzioneri mogu računati na budžet Republike Srbije.
Ostao je, ako sagledamo celokupnu situaciju, samo još jedan dug, i nije najveći. Žao mi je što ovaj cenjeni dom već godinu dana nije stavio na dnevni red taj zakon, koji smo predložili septembra prošle godine, a to je zakon o podmirenju duga povodom onog davnog zajma za preporod Srbije, jer i taj je proneveren. Doduše, nešto više je vraćeno, ali mi smo ipak odlučili da i taj dug podmirimo. Mi smo ipak odlučili, kada ovaj cenjeni dom usvoji taj zakon, to će biti poslednji dug za koji je garantovala, na ovaj ili onaj način, ova država, koji se vraća. To je unikat. Nema druge zemlje u tranziciji koja je u prve tri godine regulisala i počela da vraća sve dugove koje ima prema inostranim i domaćim poveriocima.
To je izuzetno važno, jer kada govorimo o dugovima, novo zaduženje je samo 3% od zatečenog duga. To nisu basnoslovne sume i sigurno su bolji uslovi od onoga što je režim bio u stanju da obezbedi devedesetih godina. Nije ni čudo, jer je bio isključen iz svih međunarodnih finansijskih institucija.
Što se tiče kineskog duga mi smo zahvalni Republici Kini što je imala razumevanja i u onom momentu da pomogne našem narodu. To nije sporno, ali taj dug je bio komercijalne prirode - libor, tj. za bankare ona međubankarska kamata na londonskom tržištu plus 4,4%. Tada je to bilo nekih 14%, kada je dobijeno. Uporedite sa dugom Republike Srbije juče i to je 2,5%. To je nova Srbija, toliko je manji rizik ove zemlje, utoliko imamo povoljnije uslove, utoliko nam je lakše da nađemo prostor u javnim finansijama da podmirimo i sve one mnogobrojne potrebe koje su nam ostavljene i koje, to je naša čast, podmirujemo maksimalnom brzinom koju omogućavaju naše javne finansije.
Istina je, u godinama koje dolaze, servisiranje duga, ali važno uvek se setiti da za sada pola duga ide u ino valuti našim građanima, ne strancima; to će polako prerasti na jednu trećinu, ali i dalje će biti značajan iznos tog duga i prerašće na nekih 5 do 7% bruto domaćeg proizvoda, sa sadašnjih 3%. To će biti izazov, jer će iziskivati dalju reformu naših javnih finansija.
Ako sagledamo celu sliku, posle konsolidacije naše javne finansije su, eksperti će se sa time složiti, najtransparentnije danas u jugoistočnoj Evropi, jer ne ostavljaju nikakav prostor za tzv. kvazibudžetske fondove, ekstrabudžetske fondove. Sve mora ući u budžet i sve mora izaći iz budžeta, od privatizacije, a ne kao "Telekom", za koji se uplati na Kipar, a da nije bilo potrebe za to, jer zemlja nije bila pod sankcijama tada, nego u budžet i taj novac na račun budžeta Republike Srbije u Narodnoj banci Srbije.
Mi smo sada u stanju da postepeno vršimo tu racionalizaciju javnih rashoda. Prvi ću se složiti sa onima koji kažu da je naša javna potrošnja malo prevelika prema našem nacionalnom bogatstvu. Mi trošimo nekih 45,9% konsolidovano, naših javnih rashoda prema bruto domaćem proizvodu. To sve treba prevesti na nekih 41-42%, a istovremeno smanjiti deficit, kao što i radimo, sa 3,4% bruto domaćeg proizvoda prošle godine na 2,6%, koliko ćemo predložiti za sledeću godinu. To su uređene javne finansije, to su transparentne, pravične, pouzdane javne finansije. Javne finansije, to je država, javne finansije, to je budžet koji je izglasan u potpunosti i parlament vidi sve što ima bilo kakve veze sa javnim finansijama.
Najzad želim da kažem, jer to se često zaboravlja, lokalne samouprave su bile u velikoj meri hranjene na kašičicu od strane bivšeg režima, a Zakonom o lokalnoj samoupravi i posle toga fiskalnom decentralizacijom došli smo do situacije, i to je valjda jedini amandman za koji ste svi glasali, uz deljenje onog tzv. viška, iznad limita za porez na promet, gde samo nekih 9 - 10% ukupnih prihoda lokalne samouprave se deli na neki način sa budžetom.
Od svih segmenata javnih finansija poslednje tri godine, u prvih 1000 dana Vlade, budžeti lokalne samouprave su oni koji su najbrže napredovali. Oni su napredovali tako da su danas realno dva puta veći nego što su bili pre tri godine. Učešće javnih finansija i lokalne samouprave je poraslo u našem kolaču i to je dobro, jer taj novac je upotrebljen, a da nisu nikakve nove ingerencije prenesene na lokalni nivo, da se rešavaju mnogobrojni problemi naših građana, koje su lokalne vlasti u stanju da najbolje rešavaju na tom nivou.
Želeo bih samo da kažem, ako već govorimo i o javnim preduzećima, da prvi put posle Drugog svetskog rata ova vlada i ovo ministarstvo, nije bilo jedino u tom naporu, smoglo je snagu da pogleda i javna preduzeća u oči i da sagleda tu situaciju u tim preduzećima i zatekli smo javna preduzeća, koja su sva pravila gubitke, a plate su bile 2,2 puta veće od proseka Republike.
Danas konstatujemo da je NIS prvi put prošle godine imao neto dobit od 6,6 milijardi dinara i prvi put u istoriji javnih preduzeća u Srbiji platio je dividendu preduzeću. Zahvaljujući toj dividendi, mi smo bili u stanju da premiramo dizel za naše poljoprivrednike i uspeli smo time da smanjimo cenu za ono što im je veoma važno za njihovu dalju aktivnost. Toliko je to bilo neočekivano, da u samom Zakonu o javnim preduzećima nije nam bilo lako naći način da se isplati ta dividenda. Toliko je to novo i toliko je to dobro.
Da ne govorim o Telekomu, koji i dalje nema ekonomske cene za njegove usluge, ali već je počeo da pravi profit. To je dobro i tako će biti i sa EPS-om. EPS se oporavlja. Mnogi su pričali o tome šta se dešava u energetici. Našoj energetici, hvala lepo, ide sve bolje i bolje. Nije to slučajno, čitavih 492 miliona evra donacija je uloženo u našu energetiku, dodatnih 352 miliona evra kredita i dodatnih 80 miliona evra iz budžeta Republike Srbije je uloženo u te namene. Danas je naš EPS u stanju da funkcioniše. Ne pravi više gubitke u onoj meri u kojoj je pravio. Isto tako, u stanju je da plaća svoje dobavljače.
Bio sam u Kruševcu prošle nedelje i javio se jedan gledalac i rekao je istovremeno dve stvari: "Radim u "14. oktobru" i moram da priznam da mom preduzeću ide nešto bolje. Priznajem i da će ovaj socijalni program, koji finansira Vlada Republike Srbije, pomoći. Stajemo na noge. Ali, gospodine Đeliću, struja - skupa je, nije nam lako".
Igrom slučaja, kada sam pitao tog radnika da li zna ko je najveći klijent te fabrike, odgovor je bio EPS. Drugim rečima, kada se stvari postave na jedan realni nivo, kada ekonomija počne normalno da funkcioniše, a za cenu struje javne finansije su našle prostora da se čitavih 42.000 porodica zbrine time, pod nekim uslovima, da ne bude prevare, da se njima oprosti njihova fiksna naknada i da im se pomogne da plaćaju njihove cene struje. To uopšte nije neka bezočna i nedovoljno socijalna politika koja se ovde vodi.
Imamo EPS koji plaća i taj EPS je pokretač čitavih 20 do 30% cena naše privrede, i ako danas radnici u Kruševcu primaju platu, to je zbog toga što je cena struje postepeno podignuta na jedan realniji nivo. I to je ekonomija istine, to je ekonomija koja daje napredak. To je ekonomija i javne finansije koje će omogućiti da u našoj zemlji postepeno, na realnim osnovima bude svakog meseca, svakog tromesečja, svake godine sve bolje i bolje.
Ako je suditi po onome što su merila onih koji gledaju sve zemlje u tranziciji, da dam samo nekoliko zlatnih medalja; znam da za naše građane mnogi će reći - lako je njima, oni žive u Londonu, u Minhenu, u nekom Vašingtonu, teže bi njima bilo da žive sa platom u proseku od 180 evra, ali to je i dalje niska plata. Imamo jednu od najozbiljnijih kuća u svetu, koja se zove "Ekonomist", koja je bila najveći napredak u smislu privlačenja investicija, na Balkanu. Imamo Evropsku banku za obnovu i razvoj koja je tri godine zaredom od svih 29 zemalja u kojima funkcioniše proglasila Srbiju kao zemlju koja je najviše napredovala u reformama.
Imamo od strane međunarodnih kapitalnih krugova jedan kompliment za koji možemo da kažemo da je dobar ili nije dobar, ali naš dug na sekundarnom tržištu je prešao sa 10% svoje nominalne vrednosti na nekih 70%. Da li ima špekulacija u tome? Ima. Da li je to realno tržište? Nije, ali da li je to bilo zbog toga što smo imali veliki broj analiza koje su urađene u našoj mnogo boljoj ekonomskoj situaciji - apsolutno da.
Naš proces privatizacije je od strane Evropske banke za obnovu i razvoj proglašen kao najuspešniji. I ne samo to, jedna od vodećih konsalting firmi je posle analize svih zemalja u svetu napravila selekciju i selekcionirala 27 zemalja koje će biti u sledećih pet do deset godina najprivlačnije za investicije. Među njima su samo dve u jugoistočnoj Evropi: Hrvatska i Srbija. To je Srbija danas. To je Srbija koja se oporavlja. To je Srbija koja je otvorila na desetine hiljada novih malih i srednjih preduzeća, i to je samo početak. To je Srbija sa kojom je prestalo beznađe i koja ima perspektivu. To je Srbija koja je sa stanovišta javnih finansija ispunila sva svoja obećanja.
Kompliment je došao kada su sindikalci prosvete i zdravstva, sa kojima smo pregovarali, treću godinu zaredom, nezavisno i od ove buke u ovoj sali i od političke situacije, hteli sa ovom vladom da potpišu memorandum i da potpišu dogovor. Pitao sam ih - zašto hoćete? Sami vidite da se postavlja pitanje poveranja ovoj vladi. Odgovor onih sa kojima smo pregovarali danima i noćima - zato što vam verujemo, zato što nijedno obećanje niste izneverili. Dame i gospodo, to je Vlada Republike Srbije, njoj se veruje. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, pravo predlagača. Zoran Krasić, replika na izlaganje ministra, pogrešno tumačenje.

Stvarno je teško 150 puta čuti isti govor, ali dobro, gospodin Đelić ne bi znao ništa drugo da kaže osim toga - bilo je loše, sad je mnogo dobro, samo što se ne vidi. Toliko je dobro, gospodine Đeliću, da vas čak ni poslanici DOS-a odavno ne slušaju, ne računam ove iz DSS-a, oni su odavno digli ruke od te priče, ali ni ona grupa poslanika iz DOS-a, pa čak i ovi iz Demokratske stranke aplaudiraju da što pre završite, jer ne mogu više, zapamtili su, i oni i građani Srbije.
Ako je sve tako dobro kao što pričate, zašto se falsifikuju rezultati glasanja ovde u ovoj sali. Zar svi nisu za to što vi pričate? Za te vaše snove apsolutno bi svi ovde glasali. Ali surova je stvarnost, gospodine Đeliću. Moram da vas upozorim na neke neistine koje ste izneli. Kažete - samo 10% siromašnih u Srbiji. Ne znam gde ste iskopali taj podatak da je 10% siromašno građana. Ako uspete da dokažete da je samo 10% siromašnih građana, svi ima da glasaju za vas. Verovatno na sledećim izborima ne bi dobili nijedan glas. Ako je 10% građana siromašnih, onda vi raspišite izbore, imaćete 90% glasova građana Republike Srbije. To je prva stvar.
Rekli ste - bruto društveni proizvod ove godine 17 milijardi dolara. Da li vam se to omaklo, da li je to vaša želja, prognoza? Pročitajte bilo koju analizu bilo kog ekonomskog instituta u bilo kojoj varijanti, do tih cifara ne možete ni da dođete.
Dalje, juče je rečeno da nam je realno plata porasla četiri puta, po vašim kriterijumima možda, ali onda objasnite šta je sa bruto društvenim proizvodom, šta je sa ovim kursom, zašto kada nema inflacije ljudi još gore žive nego kada je bilo inflacije. Samo da vas podsetim. Vi niste bili ovde, vi ste bili 1992, pa ste otišli negde u inostranstvo, pa su vas otuda proterali. Mi nećemo da vas proteramo jer ste naš državljanin, ne možemo to, zabranjeno je, ali ovi vaši su napadali Rusiju i Kinu. Kažu, to nisu naši partneri, naši partneri su tamo na zapadu. Dobro je, sad ste reterirali.
Molim vas, kažete - velike donacije, fantastični rezultati. Gde je, pokažite. Šta je to napravljeno, šta je to poboljšano, gde je poboljšano, koliko poboljšano? Sve radi, sve funkcioniše. Stvarno se radi onda o jednom promenjenom sistemu percepcije zaključivanja. Ja cenim vaš lični fanatizam, ali nemojte od nas da tražite da budemo toliki mazohisti. Imamo oči, imamo i naočare, pa vidimo kakva je stvarnost. Ako je ovo bolje nego što je bilo, dajte izbore, to je najbolja garancija da ćete osvojiti 130% glasova na ovim izborima, jer tako dobijate i glasove ovde, pa vam prolaze ovako lepi zakoni koje gospodin Đelić obrazlaže.

Reč ima predlagač, narodna poslanica Gordana Pop-Lazić.

Dame i gospodo narodni poslanici, čuli smo izlaganje ministra finansija. Doduše, ja bih posavetovala gospodina ministra da jednom pročita stenografske beleške svog izlaganja, pa će mu biti jasno da mu ništa nije jasno. Verujte, on je toliko konfuzan u svom izlaganju, da ma koliko se čovek trudio da shvati šta je hteo da nam kaže ne može to da shvati, a kad pročitate to što je rekao tek onda ne možete da nađete početak i kraj rečenice, što samo po sebi govori da čovek želi da govori, želi da uradi nešto, ali ne može. Da li što ne ume ili što ne zna ili što je na pogrešnom mestu, ja stvarno ne znam, ali takav je utisak.
E sad, sve on nama lepo reče, kako su oni uredili - kako uzeti poreze, kako ne utajiti poreze, samo mi nije jasno kako onaj Kolesar još ne plati porez. To mi nije objasnio i nije mi objasnio kako misli da puni državnu kasu. Državnu kasu ne možete da punite ovakvom legalizacijom, kakvu ste predvideli Zakonom o planiranju, tih 10 miliona neće da vam uđe u državnu kasu, jer narod nije toliko šašav da vam na tu pljačku pristane i da vam te pare da.
Pre nego što obrazložim tu legalizaciju i objasnim građanima šta ste time hteli i da ne treba da plate ono što od njih tražite, vratiću se samo na još jedan slučaj DOS-manlijskog načina otimanja firmi, a u pitanju je AD "Metaloplastika" u Šapcu.
Oni kažu da sve njihove muke počinju od 20. novembra 2000. godine kada je sadašnji predsednik Privredne komore Srbije Radoslav Veselinović upao nasilno sa naoružanim ljudima u njihovo preduzeće.
Dnevne novine u više navrata su obaveštavale javnost o nemilom događaju, ali niko nije preduzimao ništa. Akcionari su se u novembru 2002. godine obratili Ministarstvu za privredu i privatizaciju, ministarstvu za hartije od vrednosti i Beogradskoj berzi. Ne znaju ljudi da nema ministarstva za hartije od vrednosti, nego je to ova komisija za hartije od vrednosti, ali vi znate na šta se odnosi, jer su pomenute kuće u tom periodu tražile preko štampe da se jave preduzeća akcionari koji imaju problema sa privatizacijom, ali nama se niko nije obratio da pomogne.
Posle upada aktuelnog predsednika Privredne komore počinje otkup akcija od radnika i penzionera sa raznim pretnjama onima koji neće da prodaju akcije. Delegacija "Metaloplastike" bila je kod ministra Vlahovića, gde se našao i Veselinović, mislim na Radoslava Veselinovića, i gde je Vlahović rekao da kupovina akcija nije dozvoljena, jer je stari zakon van snage, a novi nije donet. Ako ste to rekli, svaka vam čast, čak je naglasio da nije dozvoljena ni overa preko suda uz punomoć, nego isključivo preko berze.
Veselinović se vraća u Šabac i nastavlja svoj posao kupovine akcija i otpuštanje neposlušnih radnika koji neće da prodaju akcije. Kada je došao, postavlja za direktora svog sestrića, Dejana Džagića. Bilo je zaposleno 350 radnika, a danas ih ima samo 150. "Metaloplastika" je privatizovana, kažu oni, po starom zakonu gde je svoje deonice pretvorila u akcije serije A itd, itd.
E, sada, Ministarstvo za privredu i privatizaciju, pošto se ljudi obraćaju ministru Vlahoviću, kaže - kada je reč o sekundarnom prometu akcija i svojinskih transformacija o kojima govorite u dopisu, obaveštavamo vas da Ministarstvo nema nadležnosti u pogledu kontrole zakonitosti prometa akcija na finansijskom tržištu, već Komisija za hartije od vrednosti, shodno članu 68. Zakona o hartijama od vrednosti.
Ovi iz Komisije za hartije od vrednosti i finansijsko tržište 7. marta ove godine kažu - obratite se Ministarstvu za privredu i privatizaciju, Agenciji za privatizaciju i Akcijskom fondu, i kažu - posebno skrećemo pažnju da akcionarima stoji na raspolaganju set mogućnosti u okviru kojih mogu da zaštite svoja ugrožena akcionarska prava, od prava preče kupovine preko obaveze većinskog vlasnika da im otkupi akcije po ceni koja je najmanja, odnosno najmanja cena po kojoj je taj vlasnik kupio akcije, pa do eventualne naknade štete, ukoliko se u sudskom postupku dokaže postojanje takve štete. Potrebe za zaštitom imaju posebno manjinski akcionari, te su odredbama člana 251. do 254. Zakona o preduzećima takve mogućnosti i predviđene.
Naše ministarstvo i naša vlada, ono što nije doneto u vreme kada su oni bili na vlasti ili jesu na vlasti, to uopšte ne priznaju, jer po njima ne postoji Zakon o preduzećima; oni kada o stečaju pišu, ovaj zakon što smo imali u proceduri, dok smo ga proučavali hoće li biti na dnevnom redu ili ne videli smo da potpuno ignorišu Zakon o preduzećima.
Naravno, ova komisija upućuje preduzeće i radnike da tužbom za utvrđenje traže poništaj upisa povećanja osnovnog kapitala u sudskom registru. Akcionarsko društvo može povećati svoj osnovni kapital ako je normalna vrednost svih akcija u celini uplaćena, osim u slučaju akcija koje su stečene pod povlašćenim uslovima, tj. iz privatizacije. Stoga je potrebno da se za kontrolu privatizacije i za sva ostala sporna pitanja obratite nadležnim organima, institucijama, tj. Agenciji i Ministarstvu.
Sada tako oni od nemila do nedraga, a preduzeće u rukama ovog Veselinovića koji sedi sa Vlahovićem dok razgovara o svojim ličnim interesima u preduzeću koje je, naravno, oteo.
Zato vama treba zakon o sukobu interesa i zato vama treba antikorupcijski zakon, jer ste vi od 5. oktobra naovamo toliko toga pokrali da ne možete nikoga više da ubedite u ovoj državi da možete da to što ste uradili na bilo koji način ispravite.
Dakle, o Bože, nama će se gore istrošiti na faksu ona faks rolna koliko faksova iz Srbije stiže, koliko ljudi žele da se sa ove govornice čuje u kakvoj se teškoj situaciji svi nalazimo.
Ovde je sada Savez samostalnih sindikata opet, koji kaže da su juče u popodnevnim časovima imali priliku da se uvere da svaka vlast za očuvanje svojih pozicija koristi uvek jedan isti metod - pendrek. Mislili smo da je pendrek metodologija za očuvanje vlasti pluskvamperfekat (to vam je davno prošlo vreme, gospodine premijeru), ali nam je aktuelna vlast u duhu zapada i zapadnjačkih procesa koje nam je donela pred noć veštica naprasno oživela tu metodologiju.
Zgroženi smo činjenicom da su juče u Beogradu policajci obučeni u novu ratnu opremu, verovatno je pristigla sa zapada, tukli osiromašen i obespravljen narod koji je samo tražio prijem svojih predstavnika u Skupštinu Srbije i ostvarivanje svojih osnovnih sindikalnih prava. Zar da na samom pragu 21. veka pred vratima narodnog doma policija onako zlohudno bije i pendreči običnu radničku klasu na očigled građana Beograda, Srbije i cele svetske javnosti. Ovo je Milan Nedeljković, u potpisu organizacija sindikata Kolubara - površinski kopovi, predsednik.
Kada ovi iz sindikata Kolubara, koji su i te kakvu nadu polagali u vas 5. oktobra, pišu ovako o vama, nemojte onda da se čudite što vas opozicija ovde obara u parlamentu, što SRS, znajući šta radnici misle, iznosi samo ono što jeste, jer mi ništa nismo rekli što u Srbiji ne postoji. Posledice su vidljive, a vi govorite stalno o nekom vremenu šta ste vi nasledili. Ponovo vam kažem, ako mislite i ako ste mislili da nešto ne možete da ispravite, nije trebalo da se prihvatite tog posla, a ako ste se prihvatili, onda morate da govorite samo o svojim rezultatima, a ti rezultati se odmere, ovde su pozitivni, ovde su negativni, pa šta pretegne, toliko vredite.
"Ne mirimo se sa činjenicom da smo mi radnici Kolubare - površinski kopovi upravo ona snaga koja je omogućila gospodi iz Vlade Srbije i Ministarstvu unutrašnjih poslova da izda naredbu da se biju i omalovažavaju radnici na ulicama glavnog grada. Kada smo gospodu na vlasti birali i podržavali nismo se nadali da će njihova pravda i demokratija da se odslikava po leđima radnika. Ona narodna - da što je veća demokratija, to je pendrek sve duži, samo govori o mudrosti srpskog naroda i činjenici da se kroz vekove vlast nije mnogo promenila.
Ukoliko premijer i Ministarstvo unutrašnjih poslova imaju časti i dostojanstva, očekujemo u toku današnjeg dana njihovo javno izvinjenje radnicima i građanima Srbije, da bar tu jednu mrlju speru sa svoje političke biografije ili da kao moralni čin izađu pred Skupštinu Srbije i javno podnesu ostavke."
Ovo su raznorazna pisma onih koji više ne znaju gde će, čija su prava zloupotrebljena, koji su potpuno demoralisani i onemogućeni da svoja prava zaštite i nije čudo što nama poslanicima stižu pisma, faksovi i molbe da to iznesemo u javnost kako bi barem bilo za nauk onima drugima.
Dakle, počeli smo oko ministra finansija i realne ekonomske politike, i ja sam tu realnu ekonomsku politiku povezala sa rezultatima, odnosno očekivanim rezultatima zakona o izgradnji, odnosno zakona o planiranju i izgradnji, jer se od njega očekuju najveće pare u budućih nekoliko godina.
Svi znamo da je skoro dve godine pripreman ovaj zakon o planiranju i izgradnji, koji je trebalo da zameni četiri ranije važeća zakona: zakon o izgradnji, zakon o posebnim uslovima za izdavanje građevinskih, odnosno upotrebnih dozvola za određene objekte, a poznatiji kao zakon o legalizaciji. Dakle, legalizacija nije ništa novo što je ova vlada omogućila građanima, postojala je mogućnost i ranije da se sa legalizacijom počne i da se legalizacija odvija. Zbog nedostatka nekih podzakonskih pravnih akata to baš i nije išlo kako treba.
Pored toga, najavljivano je da će se pored ostalog potpuno reformisati sistem prostornog i urbanističkog planiranja, sistem gazdovanja građevinskim zemljištem, pojednostaviti postupak pribavljanja građevinskih dozvola, maltene biće dovoljan poziv telefonom nadležnoj opštinskoj službi, a povrh svega na dobrobit naroda srpskog omogućiti gotovo besplatna legalizacija bespravno izgrađenih objekata.
Kada ste govorili o legalizaciji niste uopšte spominjali koliko će ta legalizacija da košta. Ispalo je da košta previše. Sada ću ja da podsetim i vas i građane koliko to košta. Pre svega, troškovi kod samog prijavljivanja i podnošenja zahteva za legalizaciju, prethodni troškovi koji se moraju odmah, bez odlaganja izmirivati daleko pre nego se dođe u poziciju da se legalizacija odobri i da se plaćaju naknade o kojima je bilo reči, otprilike izgledaju ovako: geodetski snimak 6.500 dinara; upis u katastarski plan 3.500 dinara; kopija plana katastarske parcele 1.500 dinara - u najvećem jeku reklamiranja legalizacije u Beogradu je ova naknada udvostručena, a to se dešava i u svim drugim davanjima za potrebe legalizacije. Zatim, upis prava u zemljišne knjige 250 dinara; izvod iz zemljišnih knjiga 100 dinara; uverenje o promenama korisnika na parceli od nacionalizacije do danas 1.750 dinara; izvod iz urbanističkog plana 3.850 dinara za minimalnih 30 m2, pa do 67.500 dinara; stručne usluge rešavanja imovinsko-pravnih odnosa na zemljištu minimalno 500 evra. Ovo narod jako boli, da znate, danas. Projekat izvedenog objekta - od tri do pet evra po metru kvadratnom; pa sada vidite, najmanje 100 kvadrata kuće koliko je to. Prijava objekta za legalizaciju - od 250 do 1.750 dinara. Takse za prepise, fotokopije i eventualne troškove vođenja drugih upravnih i sudskih postupaka nisu uračunate. Jedino se zna da se moraju odmah plaćati, a iznos je neizvestan.
Pod geslom da legalizacija bude lakša, građanima se gromoglasno obećava plaćanje na poček. Sve ovo što je napred nabrojano nije na poček nego odmah, a to što je na poček pod ozbiljnom je sumnjom. Nema niti jednog akta sa nivoa Republike kojim bi se opštine obavezale na obračun što je bespravni graditelj ranije uložio u komunalno opremanje građevinskog zemljišta. Plaća se dva puta za istu stvar.
Evo primera: recimo, platite legalizaciju ako imate neizgrađeni objekat ili rekonstruisan bez dozvole ili dograđen, svejedno, platite državi ovo što treba, mada ste jednom već platili, nije bitno, recimo da i ovo drugi put platite, a prolazi gas kroz vašu ulicu. Onaj što je dobio pravo za uvođenje gasa kaže 2.000 evra po domaćinstvu. Vi opet morate, ako hoćete gas, a kažu struje nema i struja ne treba da služi za grejanje i nigde u svetu ne služi za grejanje, dati iz svog džepa 2.000 evra ako hoćete da pređete na gas; a gde je onda obaveza države da vam potpuno infrastrukturu obezbedi. Šta je za vas infrastruktura? Ako nije put, voda, kanalizacija, telefon, ako sve to moramo sami da platimo ako hoćemo priključak, kome mi dajemo onda ove pare? Kojoj debeloj guski mi mažemo noge, a nemamo sa čim?
Odakle narodu ovolike pare i ko je procenio da za milion objekata može da uzme 10 miliona evra, milijardi, ne znam, za mene su milijarde pojam i milioni takođe. Deset milijardi evra, a otkud vam ideja da narod ima te pare. Nema. Mislite na otplatu? Mi sve kupujemo na otplatu. Mi dotrajale uređaje za domaćinstvo kupujemo na otplatu, odeću kupujemo na otplatu. Decu šaljemo na ekskurzije i plaćamo u ratama. Šta je vama, ljudi, vi kao da ne živite u ovoj državi. Zato smo mi srpski radikali skupili (a ja vam danas nisam donela, ali doneću vam sutra) za nepunih 10 dana širom Srbije 170.000 potpisa građana koji su protiv ovakve legalizacije, jer ovo je nasilje.
Ovo što ste vi zamislili da uradite, to je apsolutno nasilje. Građani, naravno, nisu ni verovali da će ovo sve biti džabe kada ste počeli da pričate o legalizaciji. Verovali su da nešto moraju da plate, znali su, a koliko, vi ste ostavili lokalnoj samoupravi da odlučuje koliko. Zato smo vas mi, kada je zakon ovde bio u proceduri, upozoravali da ne treba da ostane to pitanje nerešeno. Mi ga moramo rešiti ovde u parlamentu i da građanima kažemo šta će im taj zakon doneti. On se ne bavi samo legalizacijom, on ima samo četiri člana posvećena legalizaciji. Sve podzakonska akta, a još 30 treba da se donese.
Zašto ne kažete u javnosti koliko je to zahteva podneto? Gde mi je onaj ministar za građevinu? Pobegao. Doći će on sutra sa svojim podacima.
Pre svega, građani ne podnose zahteve za legalizaciju. Ni 10% od onih koji bi želeli i koji bi morali da legalizuju svoje objekte ne podnose zahteve za legalizaciju. Šta ćete da im radite? Ne možete im ništa. Šta ćemo mi da radimo? Mi im kažemo - nemojte da podnosite zahteve, jer ova vlast odlazi i nećete pod tim uslovima legalizovati svoje objekte. Sada vi možete da kažete - vi pozivate građane na neposlušnost. Jeste, kažem ja, što da ne, i gospodin Živković pozivao je građane da ne plaćaju struju i da bacaju račune u onu burad po Nišu, pa uništio elektroprivredu izgleda na taj način, pa ste doveli sada u situaciju elektroprivredu da morate te kredite da uzimate da je sređujete i oporavljate. Ako je on mogao da poziva na građansku neposlušnost, što mi ne možemo da kažemo građanima - imajte još malo strpljenja, nemojte da tražite legalizaciju. Ako slučajno dođu da vam ruše objekat, svi iz komšiluka se okupite i ne dajte, solidarišite se i mogu - šta; ništa ili kako bi naš narod rekao - da vam pljunu pod prozor.
To su ti neefikasni zakoni koje vi donosite ovde, misleći da radite nešto radikalno, misleći da nešto prevarite narod, da nešto pokradete još što može da ima u narodu, ali ne može. Koliko su građani poverovali u ovako neozbiljno i olako obećanu brzinu i za džabe legalizaciju bespravnih objekata i koliko su verovali ministru, a to je ovaj nasmejani gospodin bez brkova, iako je postao ministar sa brkovima? Po procenama ozbiljnih institucija do sada, a na isteku zakonskog roka, evo sada smo blizu toga, prijavilo se negde oko 15% bespravnih graditelja.
Podaci koje nadležno ministarstvo servira sredstvima javnog informisanja predstavljaju obmanu, kao što je i legalizacija obmana po sistemu na lak i brz način uzeti građanima pare i napuniti budžet, jer su donacije "prijatelja" sa Zapada presahle. Evo primera objavljenog u "Politici" od 18. oktobra 2003. godine, a podaci se odnose na broj prijavljenih za legalizaciju do 10.10.2003. godine: Novi Beograd, broj bespravnih objekata 1.000, a broj prijavljenih 2.547. Znači, preko 1.500 građana se prijavilo bez potrebe. Nemaju objekat, ali nisu mogli da odole nasmejanom ministru iz spota, onom bez brkova sa šlemom.
Isti slučaj je i sa Čukaricom - broj bespravnih objekata je 3.000, ali se za legalizaciju prijavilo 5.290. Vračar - broj bespravnih objekata 411, ali ih se prijavilo 780. To ministar kaže. Odakle sada ti bespravni objekti, niko živ ne zna da oduzme 411 od 780. Video bi za koliko je izneo neistinu, da ne kažem slagao. Sopot nema nijednog bespravnog objekta, ali se prijavilo njih 70. Verovatno ministar Vlahović sa svojom familijom, hajde da popunimo broj, da može ministar Šumarac da kaže da je počela legalizacija i u Sopotu. Smešno.
Vratiću ja ministra na još neke stvari ovde. Pored ovoga što je građane najviše interesovalo, a to je koliko to, gospodo, košta? Promašaji koji se tiču prostornog i urbanističkog planiranja, to su sve efekti vaše vlasti. Vi hoćete izveštaje, evo ja ću da podnesem izveštaj šta je ministar Šumarac od kada je postao ministar uradio i kako to građani doživljavaju i koje probleme u životu imaju zbog ovako nakaradnog zakona. Ukinut je prostorni plan Republike, pri čemu niko nije rekao zašto. Da li nije valjao, da li je trebalo da izgleda drugačije, pitaj boga oca, uglavnom uveden je neki novi planski akt za republički nivo, koji se zove Strategija razvoja. Znači, nemamo više planski akt. Imamo Strategiju razvoja, samo što nije obrazložio uopšte kakav je to akt, kakva je njegova pravna priroda, a isto važi i za šeme prostornog razvoja.
Pazite, u zakonu nađete naziv - šema prostornog razvoja; imali ste neki planski akt, sada imate šemu prostornog razvoja. Prosto da se čovek nasmeje. Posebno je nerazumljivo propisivanje da sve ove akte izrađuje ministarstvo kao državni organ uprave. Za očekivati je od zakona da stvori normativno-pravne uslove da država i opština, pošto je i ona državni organ, organ uprave, radi svoj posao, a da se izradom stručnih dokumenata bave stručne institucije.
Osnovana je Agencija za prostorno planiranje, kojoj je jedino ime, da se zaseni prostota, evropeizirano, a u stvari se radi o dosadašnjem Republičkom zavodu za prostorno planiranje. Znači, ono što je radio ovaj zavod sada treba da radi ova agencija, ali pošto smo navikli da samo osnivamo agencije, hajde da promenimo ime, ali da vidimo šta radi sada ta agencija.
Agencija je osnovana mimo imena i statusa utvrđenog u zakonu koji je nagoveštavao najstručnije kadrove, jer treba da rade na najsloženijim i najodgovornijim poslovima u ovoj oblasti, i na čelo Agencije dolazi čovek bez ikakvih stručnih referenci, sa nedavno završenim pripravničkim stažom. To vam je postalo pravilo u vašoj vladi. Svi pomoćnici možda imaju godinu dana staža, možda nemaju, po 10 godina su studirali, ali su savetnici ministara. To vama ništa ne smeta i zbog toga ste vi devalvirali i zvanje savetnika i etiketu eksperta, jer ako je neko ekspert iza njega stoji nauka, iza njega stoji naučno delo u određenoj oblasti, iza njega ne stoji samo diploma.
Ne mogu ja za sebe zbog toga što sam diplomirani pravnik i imam to zvanje da kažem da sam ekspert za pravne nauke. To bi bilo smešno. Gospodine ministre, vi i ja smo potpuno ravnopravni što se zvanja tiče, vi drugih nauka doduše, ali vi sebe zovete ekspertom. Tako isto i gospodin Šumarac smatra da je ekspert za ovo, upropasti potpuno urbanizaciju i građevinu u Srbiji.
Šest meseci je od donošenja ovog zakona, i to je trećina roka u kome svi ovi zatečeni prostorni, urbanistički planovi treba da se preispitaju. Šta se dešava? Da li ministar može da da podatak koliko postupaka je do sada započeto (ovo su konkretna pitanja), pošto nijedan nije završen - sigurno ima podatak - a posebno koliko postupaka za preispitivanje planova koje je donela Republička skupština je pokrenulo Ministarstvo, jer to je njegova nadležnost.
Da vidimo šta je uradio. Ministarstvo nije stupilo u obavezu 13. maja ove godine, kada je donet Zakon o planiranju i izgradnji; njegove obaveze su postojale i ranije. Šta je konkretno u oblasti prostornog planiranja i urbanizma učinjeno, koji planovi su doneti, šta je urbanistička inspekcija uradila, šta se dešava u nacionalnim parkovima i šta se dešava u drugim prostorima pod nadzorom države? Da vidimo konkretno ono što vas zakon, ministre, obavezuje da uradite, da li ste uradili i kakav ste haos stvorili na ovaj način.
Što se tiče građevinskog zemljišta, u važećem Ustavu Republike Srbije građevinsko zemljište postoji, ali u vašem zakonu ono više ne postoji. Da li je to ministar prevideo namerno, ignorišući Ustav, što ne bi bilo prvi put, mnogo puta smo vas upozoravali. Ova odredba zakona vam nije u skladu sa postojećim ustavom. Morate da sačekate prvo da se to promeni, pa onda da ovo radite. Vi to jednostavno ignorišete i terate svoje ili donosite jedan zakon, a ne kažete da taj zakon nije u skladu sa nekim koji je leks superior u odnosu na njega.
Jednako pogubno je i jedno i drugo i potpuno ga diskvalifikuje kao ministra, jer nova je kategorija javno građevinsko zemljište. Bilo je za očekivati da antipod tome bude neko tajno zemljište, ali smo dobili -ostalo građevinsko zemljište. Dakle, sada nemamo gradsko građevinsko zemljište, imamo ovo javno, imamo ono ostalo, a za tajno ćemo tek da saznamo kada budemo saznali gde imate vikendice, kuće i sve ono do čega ste došli na nezakonit način.
Pored obaveze plaćanja naknade za korišćenje i naknade za uređivanje građevinskog zemljišta uvedena je i zakupnina. Očigledno da je došlo do lošeg i neznalačkog prepisivanja nekih zapadnoevropskih zakona, i na to smo vas takođe upozoravali. Čitano je i englesko i francuski štivo, ali očigledno je nedostajao prevodilac. Trebalo bi objasniti korisnicima građevinskog zemljišta u državnoj svojini zašto odjedanput umesto dve plaćaju tri naknade za zemljište. Eto, ministre, još jedno pitanje za vas, pored toga zašto ste obrijali brkove, jeste i zašto se plaćaju tri naknade za zemljište.
Preče pravo gradnje, kao jedan vid kompenzacije za oduzeto pravo svojine na nepokretnosti, više ne postoji. Nema više prečeg prava gradnje. Šta je sa onim nerealizovanim prečim pravom gradnje? Šta sa onima koji nisu realizovali to svoje pravo? Da li su ona, i po kom osnovu, ukinuta, a ako nisu ukinuta kako će se ostvarivati?
Ja ovde samo govorim ono što ovaj zakon ne reguliše ili nakaradno reguliše ili ne daje odgovore na određena pitanja koja stvaraju konfuziju, a ovo su za mnoge životna pitanja. Obaveza je ministra da prati primenu Zakona o planiranju i izgradnji u delu koji se odnosi na građevinsko zemljište, bez obzira na to što su nadležnosti za uređivanje i obezbeđenje korišćenja građevinskog zemljišta prenete na opštine. Na koji način Ministarstvo prati primenu i kakvi su rezultati? Koja je opština razgraničila javno od onog ostalog, da ne kažem tajnog zemljišta?
Gospodin ministar je ne znam iz kojih sredstava, valjda iz onih sredstava - ostale namene, u budžetu planiranih za njegovo ministarstvo, platio veliki broj reklama reklamirajući ovu legalizaciju i ovaj svoj zakon, sve vam je sada kao na dlanu, nosio je onaj šlem, lepo se slikao, ali je više reklamirao sebe nego legalizaciju, jer mu se reklama apsolutno nije uklapala, odnosno nije dovela do željenih efekata. Dok smo skupljali potpise, počevši od Beograda i svake opštine u Srbiji, protiv legalizacije, kako odemo u neko bespravno naselje da prikupimo potpise tako ministar Šumarac ide za nama i nagovara građane da se prijave za legalizaciju i preti da će srušiti objekte. Takođe i u Kaluđerici, evo dobacuju mi moje kolege, da podsetim građane.
Namera je bila jasna, doneti jedan ovako konfuzan zakon koji ne može da se primeni, početi sa naplatom legalizacije, a ne donose se podzakonski akti; još onda nam je ministar rekao da će trebati bar još 20, 30 da bi mogao da se sprovodi i da bi oni ljudi koji u opštini operativno rade znali kada i na osnovu čega mogu da legalizuju neki objekat; to još uvek niko ne može da uradi, jer nije potpuno zaokružena ta pravna forma, pa onda sve ostalo.
Međutim, odziva za legalizaciju nema, gospodine ministre, neće ni biti i nemojte da plašite narod da ćete ih rušiti, jer će se oni međusobno pomagati, i to ne zbog toga što ne poštuju državu ili zakon, nego zbog toga što su teškom mukom stekli to što su stekli i zbog toga što nemaju odakle da vam plate. Zato što se vi uopšte ne razumete u svoj posao, jer ste predložili jedan zakon koji može da bude neki udžbenik ili seminarski rad, ali da bude zakon sa jasnim pravnim normama i pravnim posledicama, to nikako nije mogao da bude.
Zbog čega je ovaj zakon loš i zbog čega je do bespravne gradnje došlo? Da ste to analizirali verujem da nikada ne biste pristupili donošenju i predlaganju ovakvog zakona, niti bi većina glasala za takav zakon, jer bi poštovala činjenicu i istinu da su ti isti građani koji su izgradili bespravne objekte najmanje krivi za to što su ti objekti bespravni i da sada ne treba da budu naknadno kažnjeni. A, imali smo i one vaše predloge da ko god uključi mešalicu i počne nešto da zida, ako nije dobio dozvolu, makar to bilo i doziđivanje terase, kapije ili ograde, pošto se i za to uzima građevinska dozvola, može da ode u zatvor.
Ko je to u Srbiji otišao u zatvor zbog toga što je počeo bespravno da gradi? Nije niko, ali vi ste mislili da tako treba da piše u zakonu, znajući unapred da zbog nečega takvog nećete smeti da bilo koga odvedete u zatvor, jer smo vam još onda objašnjavali da je investitor jedan, onaj koji neposredno gradi je drugi i hoćete li babu od 70 godina na koju se vodi kuća i koja nešto dograđuje, a u stvari njen sin dograđuje i fizički on to radi ili onaj majstor koji je došao da radi, koga ćete od te trojice vi u zatvor na, koliko beše, godinu dana ili na tri godine, Vjerice, na tri godine.
Prvo, razlozi za bespravnu gradnju su ti što je preko dve trećine objekata izgrađeno na zemljištu na kome nisu rešeni imovinsko-pravni odnosi i to traje i dalje, to je razlog da se od ovih milion objekata veliki broj neće moći legalizovati dok se ti imovinsko-pravni odnosi ne reše. Za njihovo rešavanje potrebno je više meseci i ako se vode postupci pred sudom više godina. Shvativši da nije napravljena dobra procena, a ko da je napravi, s obzirom na sastav komisije za izradu zakona, ministar je u javnosti svojevoljno derogirao ovu zakonsku odredbu i upućivao građane da im ne treba dokazno pravo na zemljište. Tu ste mnoge građane slagali, ministre, rekli ste, javno ste to iznosili, da im ne treba dokaz o pravu na zemljište. Zašto onda tako nije propisano zakonom u ono vreme dok se dve godine govorilo o ovom zakonu, pričalo se jedno, a zakon je posle sasvim drugačije određenu oblast regulisao.
Za geodetsko snimanje objekta potrebno je angažovanje ovlašćene firme, a jedan dan za snimanje jednog objekta. Da li vam je palo na pamet ili onome ko je radio zakon da izračunate odnos između broja objekata, broja ovlašćenih firmi i broja potrebnih dana da se obavi geodetsko snimanje? Oni koji su to tražili znaju koliko se čeka, pa su se onda ovi u opštinama dosetili, pa privatne geodetske agencije koje to rade, pare se lepo dele i država opet ima najmanje koristi, a vi ste hteli da država profitira iz svega toga.
Gledam da malo preskočim, a pravo da vam kažem ja imam čitav elaborat o urbanizmu i ministru, jer tolika je ozlojeđenost građana i na svakom mitingu kada spomenemo legalizaciju i ministra Šumarca - ovacije. Kažu građani - lopovi. Tako viču i ja hoću da upozorim ministra kako građani doživljavaju ovaj zakon, ono što je on uradio i ono što je govorio da će da uradi i ne mogu da dozvolim da građani po ulici viču - lopovi, lopovi, a da ja gospodina ministra na to ne upozorim.
On ima mogućnosti da se odbrani i da dođe ovde, da kaže da nije istina, a Boža Đelić ne znam šta radi. Božu više ne spominjemo uopšte. On nije sada aktuelan. Sada je ministar Šumarac za legalizaciju i svi znaju da, što se poreza tiče, više niko nema na šta da plaća porez. Radnje se pozatvarale, porez na imovinu i imovina sve manja. Tu možemo da budemo sve lakši i lakši i ministar Đelić više uopšte nije interesantan za široke krugove. Sada je ministar Šumarac i polako zaslužuju pažnju još neki, naravno svako na svoj način. Neko aferama, neko svojim radom u ministarstvu, stručnim ili nestručnim, to već javnost posle procenjuje.
Pošto vi, gospodine ministre, svojim najvećim rezultatom smatrate donošenje Zakona o planiranju i izgradnji, drugo ništa nije ni urađeno, a sudeći po zakonu bilo bi bolje da ni to nije urađeno. Ministar je, sudeći po njegovim potezima, bio zadužen za zbunjivanje i zastrašivanje građana. Najpre je pretio krivičnim delima i kaznama zatvora za sve koji u bilo kojoj ulozi učestvuju u bespravnoj gradnji, a zatim velikodušno najavi amnestiju za bespravne graditelje. Niko ga nije naučio da se može amnestirati samo onaj koji je već kažnjen za učinjeno delo.
Prvu reakciju na katastrofalno loš zakon, izraženu u vidu potpuno privatne knjige, nekog komentara, koji je pozivao građane, pravna i fizička lica da knjigu ne čitaju, to sam čitala u novinama, neko je neki komentar ovog zakona dao, pa je gospodin ministar prozvao tog nekog i čini mi se da je taj neko iz ministarstva dobio otkaz. Valjda je to bio neki savetnik ministra, žena je u pitanju.
Interesantno je da se sada Ministarstvo usuđuje da na ovako jasan zakon objavljuje komentar zakona. Ministra niko nije imao da nauči kako ministarstvo ne treba da komentariše i da tumači zakon koji je on predložio, niti je nadležno za tako nešto, pogotovo ne ako je zakon potpuno jasan. Šta će komentar zakona? Ne znamo ko vam radi taj komentar zakona. Kada on bude izdat, mi ćemo se malo pozabaviti njim.
Znate, mi poslanici, pored toga što radimo ovde u parlamentu po dnevnom redu koji vi predlažete, na zasedanjima koja su, ako su vanredna, po vašem predlogu dnevnog reda, primamo građane ovde, u zgradi Narodne skupštine, koji dolaze sa raznoraznim problemima i sve što nam kažu, mi smo dužni da zapišemo, da analiziramo i da vam to iznesemo. Ovo je unekoliko bilo što se tiče Ministarstva građevina. Nisam mislila danas da se time bavim, ali sam morala.
Zbog one realne ekonomske politike, da se vratim na gospodina Đelića. Ako se realna ekonomska politika svodi na otimanje ovih deset milijardi evra, onda je to, bogami, potpuno promašeno, gospodine Đeliću. Unapred vam kažem, sledeći je gospodin Domazet, to ćemo da ostavimo za ponedeljak. Dozvoliću gospodinu Đeliću da mi replicira, jer ja najviše volim kada on dođe za ovu govornicu, najviše poena SRS dobije kada gospodin Đelić govori, jer narod to najbolje razume i vidi koja je to katastrofalna razlika između ministra finansija i poslanika SRS. Poslanici ne govore paušalno, govore egzaktno, potkovani podacima, a ministar vodi, uglavnom, jedan govor kao što je nekada mogao na mitingu da drži. Nama je ovde interesantno, pravo da vam kažem, malo da razbijemo monotoniju, ali nisam sigurna da građani to više od vas očekuju.
Od vas sada očekuju konkretne poteze, ali najviše očekuju od nas, da vas pobedimo ovde u parlamentu, da imamo 126 glasova protiv ove vlade. Da li ćemo imati, zaista ne znam, ali sam sigurna da vi nećete imati 126 koji će biti iza vas, a da ćemo vas pobediti na predsedničkim izborima, to sam ubeđena i zato najavljujem sutrašnji miting u Zrenjaninu u 15,00 časova, da i Zrenjanincima objasnimo sve ono što ovde nismo stigli da objasnimo.

Reč ima Gordana Matković, ministar za socijalnu politiku. Do mene je stigla informacija za narodnu poslanicu Gordanu Pop-Lazić i ministra Vlahovića, a tiče se ispravki informacija koje su iznete za govornicom. Pretpostavljam da će to neko od vas da uradi. Izvolite.

Evo, ja ću vrlo kratko. Držim studiju u ruci "Siromaštvo i reforme finansijske podrške siromašnima" Centra za liberalno-demokratske studije, koju je radio, između ostalog, Boško Mijatović (koga je malopre citirao profesor Stamenković), koja, na osnovu najveće ankete koja je ikada rađena na području Srbije, govori o tih 10,4% siromašnih. Htela bih samo da kažem da gospodin Đelić taj podatak nije izvukao iz rukava.

Reč ima ministar Aleksandar Vlahović, pa ministar Dragoslav Šumarac i onda predsednik Vlade.
Do stola predsedavajućeg je stiglo zvanično pismo, koje je stiglo i narodnoj poslanici Gordani Pop-Lazić. Ne čitam sadržaj pisma, sa molbom da se uputi ministru Vlahoviću.

Prvo, da kažem kritiku na temu gde se nalazi moje ministarstvo. Ministarstvo za privredu i privatizaciju se nalazi tamo gde je bilo i u prošlom mandatu Vlade i gde je bilo i onda kada je ministar za privatizaciju bila gospođa Jorgovanka Tabaković iz radikalne stranke. Nisam kriv što ste vi vašom politikom doveli da država bude bombardovana i zgrada Vlade, takođe, i da su Vlada i ministarstvo morali da se raseljavaju po okolnim zgradama. Dakle, nisam u zgradi u kojoj se nalazi "Deloitte & Touche" tako što je to bila moja odluka, nego je to nasleđeno, zatečeno stanje. Inače, imaćete zadovoljstvo da pročitate izveštaj koji je uredno odavno upućen od strane Ministarstva i Agencije, koliko koja konsultanska kuća učestvuje kao finansijski savetnik u naplati troškova. Izvolite, pronađite gde se nalazi i "Deloitte & Touche". Taj izveštaj imate.
Drugo, što se tiče privatizacije "Metaloplastike" Šabac, koja je ovde pomenuta, "Metaloplastika" Šabac je privatizovana po starom zakonu. Akcijski fond je, preko Beogradske berze, 20. maja 2002. godine na jedan jedini mogući način, a to znači konkurentno, otvoreno, s tim da je cela javnost bila upoznata, prodao akcije koje je imao u svom porfelju, ukupno 33,7% i kupac tih akcija jeste bila "Galeb grupa" iz Šapca, odnosno iz Cerovca. Ali, to je bila javna, transparentna, konkurentna aukcija, kao i sve druge koje se obavljaju pod kapom Ministarstva i Agencije za privatizaciju.
Zamoljen sam od strane direktora "Parmosa" iz Novog Sada, koji je danas spomenut, a u kontekstu DPP "Bačka" iz Čonoplje, za koje smo u prošlom izlaganju rekli da nema veze sa privatizacijom i da svi ti problemi, ako postoje, nemaju apsolutno nikakve veze sa privatizacijom. U faksu koji sam dobio piše: "Poštovani gospodine ministre, obraćam vam se povodom izlaganja poslanika radikalne stranke, gospođe Pop-Lazić, koja je iznela niz neistina koje služe za političku propagandu. Šaljemo vam dokaz da smo uplatili 65 miliona dinara, a ne 5.000 dolara. I ostale izjave gospođe Pop-Lazić nisu istinite i spreman sam da vam dokumentujem istinu. Molim vas da demantujete neistine kojima vas napadaju. S poštovanjem".
Ovde je taj dokaz, ovde je kopija rešenja Trgovinskog suda. Na trećoj strani kopije koju sam dobio piše: "Kapital člana društva, uplaćen u iznosu od 65,2 miliona dinara, u novom DOO "Bačka" iz Čonoplje". Toliko o dokazima koji se iznose za ovom govornicom.

Reč ima ministar Dragoslav Šumarac.