Pravo na repliku, narodni poslanik Zoran Krasić.

Možda se dobro ne čujemo. Neka razlika, gospodine Pitiću, ipak znam da postoji. U onoj zgradi gde radite malo se raspitajte kod ljudi, ima još ljudi koji tamo rade, poznaju me  i mogu da vam kažu koje su teme i oblasti mog interesovanja. Nisam ja baš toliki laik za ekonomiju, kao što ste pokušali da me predstavite. Ali, dobro, pošto vi pričate o lepim rezultatima, malo da pročitam nešto što su napisali neki instituti u kojima ste vi radili kao honorarni savetnik, vaši kumovi ili vaši prijatelji ili ta ekspertska grupa Vlade.
Recimo, ja sam koristio podatke Izita. Kaže ovako: poslovna klima - loša; rezultati - poražavajući. U kojim oblastima, sektorima: proizvodnja, spoljnotrgovinsko poslovanje, zaposlenost, standard. Dalje, sada ide karakteristika ekonomske politike: velika poreska opterećenja, loši uslovi kreditiranja, nerealan kurs dinara, nelikvidnost, nema sredstava za reprodukciju, kako tekuću, tako i za razvoj, nema direktnih investicija.
Kako su potrošena sredstva od privatizacije? Nisu u funkciji privrednih tokova, već potrošnje. Sada se najavljuju investicije u infrastrukturne objekte. Efekti privatizacije, u firmama gde je izvršena, pre svega, došli su do izražaja usporene privredne funkcije, a tamo gde se namerava da se izvrši privatizacija: apatija i iščekivanje šta će da ih snađe.
Idemo dalje: ljudska proizvodnja - pad; cene proizvođača, i ono malo što rade, rastu; cene u trgovini na malo - rastu, ali usporeno, zato što je slaba kupovna moć; troškovi života - konstantni rast; strani investitori ne plasiraju kapital zbog političkog i ekonomskog rizika, jer afera sustiže aferu, a gde su pare, niko živi ne zna. Kakva je tražnja sredstava za rad, ono što ste malopre rekli, da to raste - konstantni pad, kako domaće, tako i one iz uvoza. Reprodukcioni materijal - pad. Sa čime da se prave industrijski proizvodi? Roba široke potrošnje - na vrlo niskom nivou, a on je nizak zato što je kupovna moć građana loša. Fizički obim proizvodnje, hoćete to da čujete, gospodine Pitiću, pošto to pratite? Osim struje, gasa i vode, kod svih drugih proizvoda registrovan je pad. U poljoprivredi: pšenica - minus 39, kukuruz - procenjuje se minus 12, otkup stoke - takođe pad.
Molim vas, to su vaši rezultati i pričajte o tome. Ne pričajte o terminološkom značenju pojedinih pojmova.

Reč ima, po pravu predlagača, narodna poslanica Gordana Pop-Lazić.

Poštovane dame i gospodo, gospodine Pitiću, mi smo još prilikom formiranja one prve DOS-ove vlade negodovali, i gospodin Šešelj je u više navrata, a tada posebno, potencirao nepotrebnost, izlišnost postojanja ministarstva na čijem ste vi čelu, jer takvo jedno ministarstvo je postojalo u SRJ, a i danas postoji u okviru državne zajednice Srbija i Crna Gora, što znači da vi samo nepotrebno za rad svog ministarstva trošite pare poreskih obveznika.
Samo u budžetu ove godine imate planiranih nekih 35 miliona za putovanja. I tada smo vam, kod projekcije budžeta za ovu godinu, rekli da prosto ne možemo da zamislimo na šta ćete sve te pare potrošiti i da li je moguće da ćete sve vreme biti u avionu, leteći oko zemljine kugle, jer biste za te pare mogli 360 dana samo da budete u vazduhu.
Drugo, kao profesor rekli ste nešto što možda jeste lapsus, ali mislim da nije, a rekli ste - imamo pozitivan rast društvenog proizvoda. Pitam vas da objasnite, barem svojim studentima, meni ne morate, kakav je to negativan rast? Drugo, odlično pravim razliku između društvenog bruto proizvoda i društvenog proizvoda, a pretpostavljam da i vi, kao profesor univerziteta, znate koja je razlika.
Pošto vas je i gospodin Šešelj danas pominjao u Hagu i nekog vašeg pomoćnika izvesnog Dražića, kao partnera u onoj Lazarevićevoj advokatskoj kancelariji, koji se, eto, usudio da ode u Hag, iako ga Vojislav Šešelj nije zvao, niti želeo kao advokata, kršeći svoj i advokatski kodeks, jedna prodata duša; to vam je dodatno na dušu, vidi se sa kim sarađujete. Rekao je da ste ministar u kriminalnoj DOS-ovoj vladi.
Ali dobro, da se mi vratimo na one stvari koje, što kažu, život znače. Troškovi domaćih reprodukcionih materijala, izraženo u cenama, u dinarima, za dve godine su fantastično porasli; troškovi radne snage, izraženo kroz plate, bez obzira što je manji broj radnika, fantastično su porasli; troškovi električne energije su tri do četiri puta viši. Sve što se uvozi izgleda, pri tom, fantastično jeftino. U takvim uslovima neto izvoznik, dakle, onaj koji izvozi, koji više izvozi nego što uvozi, prosto ne može ništa da zaradi. Uvoz je postao atraktivan. Na uvozu se fantastično zarađuje, a izvoz je postajao sve destimulativniji, što je opšti zaključak svih onih koji se bilo kakvom privrednom aktivnošću bave, pogotovo sa inostranstvom.
Uvoz je porastao 32%. Ove godine još uvek nećemo dostići nivo izvoza iz 1998. godine. To je apsolutno za očekivati. Izvoz je 1999. godine bio 50% smanjen zbog bombardovanja. To je bila logična posledica. Dakle, statistička osnova, čak i ako posmatramo 2000. godinu, izuzetno je niska. Dominira uvoz robe široke potrošnje, dok je uvoz opreme radi produktivnih investicija i pokretanja proizvodnje i razvoja marginalan.
Ono što najviše boli ove sindikalce koje danas niste pustili na ulice Beograda, nego ste ih zadržali na Brankovom mostu, pa su na Novom Beogradu, a i širom Srbije ima onih koji se protive ovom modelu privatizacije, pljačkaške privatizacije, ja ću se usuditi da pročitam jedan faks koji je stigao, a koji potvrđuje da širom Srbije građani protestuju u okviru sindikata ili zaposleni uopšte, iz nekih preduzeća, koji su opljačkani.
Faks stiže iz Čonoplje kod Sombora - "U vreme zasedanja samozvane tzv. Narodne skupštine Srbije, kada je narodna milicija tukla sindikalce na kiši i smrzli, u Čonoplji kod Sombora se takođe vodila grčevita borba radnika DPP "Bačka" Čonoplja, sa Vlahovićevim "dobročiniteljima", privatnom firmom DOO "Parmons" - Novi Sad, koja je nedavno izvršila dokapitalizaciju ovog preduzeća, vrednog 2.500.000 američkih dolara, sa svojim učešćem, osnivačkim ulogom od svega 5.000 američkih dolara. Vlasnik ove firme, Veljko Momčilović iz Novog Sada, i njegovi pomoćnici su uz pomoć policije, privatnog obezbeđenja, sedam naoružanih civila i bokserskog kluba iz Sombora na čelu sa trenerom Draganom Vučićem pokušali po rešenju naloga Trgovačkog suda iz Sombora da zauzmu ovu firmu, pored činjenice da su protiv Kamenka Zoremskog i tzv. vlasnika Veljka Momčilovića i ostalih pomagača podignute već dve krivične prijave za izazvanu štetu i zloupotrebu u privredi, u ukupnom iznosu od 61.000.000 dinara. No, pored svih tih činjenica, ni Trgovački sud u Somboru, ni Viši trgovački sud u Beogradu, pored niza žalbi advokata DPP "Bačke" Čonoplja, čak i obraćanja Komisiji za praćenje rada sudova pri Ministarstvu pravde, Beograd, ne čine ništa da zaštite radnike DPP "Bačke" Čonoplja.
Nažalost, ovde se radi o onoj istoj firmi čiju su nesreću započeli Milan Zoraja i Siniša Kozlina, direktor i upravnik, koja je već bila predmet rasprave u Narodnoj skupštini Srbije, a povodom saradnje sa sistemom "Lutra", gospodina Mihajlovića, gde je u saradnji dva tima iz DPP "Bačka" preliveno od 1997. do 2000. godine oko 1,5 miliona maraka. Iste su sudbine bila slična preduzeća iz okoline Čačka i Valjeva, Belanovica kod Čačka, Klanica "Divci" i ostali sretnici koji su poslovali sa poštenjačinama iz sistema "Lutra". Na svu sreću, uz korektnu intervenciju policije i pritisaka građana Čonoplje i zaposlenih, ova ekipa je napustila DPP "Bačka" Čonoplja, gde je postojala velika opasnost da dođe do sukoba sa širim i nesagledivim posledicama".
Ovo je, dakle, jedan primer i, evo, prozivka za ministra Vlahovića, da podnese izveštaj o privatizaciji i da ubedi građane Srbije koliko je ovakva privatizacija za radnike dobra. Iako imate utisak da je malo sindikalaca izašlo na ulice, to je samo zbog toga što je malo zaposlenih, a oni koji su ostali bez posla više nisu članovi sindikata i ne mogu kao takvi da demonstriraju, a ubeđena sam da su svi veoma nezadovoljni, što će naravno i izraziti na sledećim predsedničkim, pa onda i parlamentarnim izborima.

Reč ima ministar Božidar Đelić, posle njega ministar Aleksandar Vlahović, pa ministar Goran Pitić, to je redosled javljanja.

Hteo bih da reagujem na nekoliko činjenica ovde. Velika je stvar u demokratiji da svako može da se izrazi, naravno, ovaj dom je cenjeni dom gde se sva mišljenja mogu izraziti. Međutim, za cenjene poslanike, pa i za naše građane, ipak se moramo podsetiti na nekoliko stvari. Ovi koji danas govore o ekonomiji, koji spore šta je društveni proizvod, šta je pozitivan a šta je negativan rast, to su oni koji su na momente u otvorenoj, a veoma često u jednoj tajnoj koaliciji tokom 10 godina doveli  ovu zemlju do jedne situacije, a to je sledeće. Danas se dele lekcije od strane tih i onih koji ih podržavaju. Srbija je 1989. godine imala 30 milijardi  tog bruto domaćeg proizvoda. Samo vi vičite. Nećete svi da se podsetimo u kom stanju ste ostavili Srbiju. Naši građani to nisu zaboravili. Nisu zaboravili Srbiju koja je 78 dana bila u mraku, jer ste razorili EPS, jer su se davale obveznice penzionerima i EPS nije dobijao za struju.
U poslednji momenat ste ukinuli uredbe, oni koji danas pričaju o tržišnoj ekonomiji, a držali su cene svih namirnica pod administrativnom kontrolom i onda su ih oslobodili. Odatle inflacija od 113% u 2000. godini, a danas, kada će biti 8%, govore da je to mnogo, a oni su nas ostavili sa trocifrenom inflacijom! Ostavili su nas sa dečijim dodacima koji su kasnili dve godine! Ostavili su nas sa zemljoradničkim penzijama koje su kasnile tri godine, ostavili su nas sa budžetskim deficitom koji je krio po tajnim računima i po robnim rezervama, koji je bio 15% bruto domaćeg proizvoda. Ostavili su nas u situaciji gde smo imali zakone koji se nisu sprovodili. Imali smo dugove koji nisu bili evidentirani, pa sve do dugova Kinezima, koje je jedan guverner potpisao na jednoj maramici, na jednom aerodromu u Franfurktu. Da, to je bila ta država i poslednje dve i po godine, tri, mi smo uradili ono što je realno bilo moguće.
Danas je Srbija zemlja koja je u poslednje tri godine napravila najveći napredak u reformama, što je od strane svih relevantnih institucija i priznato. Ona koja je imala realni rast naše ekonomije, minimalno 4% u poslednje tri godine, ona i 2000. godine, zatekli smo Srbiju koja je privukla tačno 25.000.000 dolara investicija. To je bio vaš rezultat. Ta cifra je bila u 2001. godini 165.000.000 dolara, u 2002. godini 625.000.000 i ove godine 1.400.000.000 dolara, rekord Balkana!
Zatekli smo EPS koji je bio u apsolutnom rasulu. Deset godina se ništa nije ulagalo u remont. Vodila se socijalna politika preko nečega što je trebalo da bude ključni stub naše ekonomije. Mi smo se pitali kako ćemo preživeti tu zimu, a zahvaljujući velikodušnosti međunarodne zajednice, ali i velikom naporu naših građana, mi smo u stanju da, u godini kada u Italiji nije bilo struje, kad u Londonu jednog momenta nije bilo struje, u Grčkoj, na Kosovu, ove godine energetski sistem Srbije zahvaljujući tom ulaganju prebrodio je najtežu zimu posle tri godine i najžešće leto koje smo imali u poslednjih 40 godina, bez ijedne havarije. To je uspeh ove vlade apsolutno, i ne samo to, za još godinu ili dve EPS će ponovo biti izvoznik struje kao nekada; i ne samo to, nego ćemo imati situaciju kada se gleda i već danas inicijativa Evropske unije, Balkana, vidi se da će Srbija biti stabilizator u energetskom sistemu celog regiona.
Posle jedne samoubilačke politike koju ste vodili vraćamo Srbiju tamo gde je trebalo da bude. I, bio sam i te kako ponosan kada je juče, i ne znam koliko puta, Srbija pokazana kao uzor i kao mesto gde će se odvijati svi oni procesi koji treba da se odvijaju na pravno valjani način i gde će Beograd, Srbija i naša državna zajednica zauzeti ono mesto lidera koje nikada nije mogla da dostigne. Hvala puno.

Ja vas molim, narodni poslanici, da bismo mogli da se čujemo, i ko dobije reč i ko po Poslovniku ima prvenstvo, uz punu svest o tome da je rasprava o poverenju Vladi srce parlamenta i da izaziva ovakve reakcije koje... samo da se malo saslušamo,  ministri su tražili reč, i predlagač i gospodin Anđelković, dakle, imam ravnopravne pozive, pravo predlagača je pravo, svi imaju pravo da dobiju reč kada zatraže. Dakle, toga će biti i ja vas molim u toku ove sednice, članovi Vlade, predsednik Vlade i predlagač, ali je parlamentarno da predlagač ima prvenstvo u odnosu na članove Vlade.
Narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, pa ministar Pitić, ministar Vlahović i onda redom.

Poštovane kolege narodni poslanici, ja prozvah Vlahovića, ono se javio Đelić. Kada se već javio, hajde malo da pričamo o tim efektima Ministarstva finansija i uopšte do čega nas je ova vlada, odnosno politika Vlade Republike Srbije dovela. Da malo ljudi pored ovih političkih konotacija izlaganja jednog eksperta čuju nekoga ko nije ekspert, ali ko je dovoljno stručan da može da prati šta stručnjaci i eksperti u Srbiji misle o svemu što se na ekonomskoj sceni u Srbiji dešava.
U jednoj ekonomskoj politici koja mi je došlo do ruke, ali uglavnom se trudim da pratim sve što se tamo piše, sve one koji smatraju za neophodno da kao stručnjaci doprinesu nekoj drugoj, odnosno drugačijoj i boljoj ekonomskoj politici i da upozore Vladu, pogotovu ovaj ekspertski deo Vlade, kako on sebe naziva, da prošle godine nismo vratili 343 miliona dolara duga, koliko je bilo predviđeno; otplatili smo, pazite, od 343 samo 43 miliona; pa onda sledeće godine trebalo je da vratimo 460 miliona dolara, a Narodna banka je molila prošle godine MMF da ne vratimo nekih 25 miliona. To mora da je neki veliki problem u pitanju kada mole za 25 miliona, a hvale se da su nam devizne rezerve preko 2,5 milijardi dolara, to ja govorim za prošlu godinu.
Ove godine nećemo platiti toliko koliko je predviđeno, i to je sigurno. Povećava se učešće obaveza prema Londonskom klubu poverilaca, pa sada pitamo gde su banke. Te obaveze ne možemo da otpišemo, je li tako? Svetska banka i MMF mogu da nam reprogramiraju dug, ali ne daju otpis duga, niti to ko traži, niti to oni hoće da daju.
U isto vreme, spoljnotrgovinski deficit raste, a za narednu godinu predviđa se smanjenje stranih direktnih investicija ukoliko ne prodamo još neko atraktivno preduzeće koje je preostalo, poput Elektroprivrede. Zato vam nismo onaj zakon stavili na dnevni red, da znate samo, jer ne damo da je tako rasprodate.
Iako je sada na svetskom tržištu kapital jeftiniji, mi ćemo kredite dobijati po sve težim uslovima, a zašto? Zato što nam raste spoljni dug i što smo rizično područje. To je valjda svima jasno i sa tim i vi računate.
Ono što je najgore, teret otplate spoljnog duga prevaliće se na buduće generacije, pošto naši političari gde god mogu uzimaju kredite i nekako krpe, ne razmišljajući šta će biti posle njih, jer vi, gospodo, mislite da je posle vas potop, a mi koji se ozbiljno bavimo ovim poslom smatramo da će jedna vlada otići, druga vlada će doći, sve su vlade smenjive.
Moramo da mislimo dugoročno i o generacijama koje dolaze, jer jedino je Tito radio kao vi, zaduživao se, uglavnom su to bili neki krediti koji su njemu dati da bi svoju politiku ovde sprovodio i da bi mu osigurali pozicije, a sada i vama tako daju kredite, doduše, sve manje, jer nisu ni oni ludi da vam daju kredit ako je spoljnotrgovinski deficit sve lošiji i ako ste sigurni da te kredite ne možete da vratite.
Šta je trebalo ustvari da država uradi? Trebalo je da insistira na ratnoj odšteti, pa i ako ne dobijemo tih 100 milijardi ratne odštete, hajde da se složimo sa tim da jednostavno neće da nam daju, jači su, može im se, mogli smo da prebijemo dugovanja. Niko od vas nije potraživao od onih koji su u okviru NATO pakta učestvovali u agresiji na SRJ da se barem tih 11 onda, a sada već 13,5 milijardi duga nekako prebije i da konačno krenemo napred.
Zašto vi to ne radite, zašto na tome ne insistirate kada je svo međunarodno pravo na našoj strani, niti nama, niti građanima Srbije ne može da bude jasno.

Reč ima ministar Goran Pitić. Replike, da, da.

Dame i gospodo narodni poslanici,  mislim da ova rasprava upravo pokazuje da možemo ponekada da dođemo i do predloga od strane onih koji su predlagači ove teme koja je na dnevnom redu, a sada smo čuli jednu originalnu ideju da tražimo ratnu odštetu od 100 milijardi, u pitanju je intervaluta - dolar ili evro. Bilo bi jako dobro da prvo ne tražimo ni od koga ništa na taj način kao što drugi traže od nas ratnu odštetu po čak većim ciframa nego što ste vi pomenuli, da bi mi trebalo da tražimo od drugih i to bi kao prvo bilo jako dobro.
Drugo, mislim da i dalje na neki način nastavljate da živite u svetu koji je izolovan i koji je van međunarodnih tokova, sa nerealnošću kojom stvarno nema smisla da zavaravamo narod Srbije šta je realno, šta je moguće i šta može da se uradi. Ovo je za sada jedini predlog koji sam ja imao prilike u ova dva dana da čujem i mislim da ga treba predstaviti na način koji pokazuje elementarnu nerealnost tog predloga. I to je tačno, moglo je da se podnese i ranije, jer je bombardovanje završeno ranije.
Drugo, malo o formalnostima, a malo o supstancama. Malo o formalnosti, pošto sam shvatio da se ova rasprava primarno bazira na tumačenju nekih ekonomskih pojmova i ekonomske terminologije. Meni to odgovara. Imao sam priliku da kažem nešto o suštini i ono što smatram da građani Srbije treba da čuju, kada je reč o tome šta radi i šta je radila Vlada Srbije. Ako vi insistirate na formalnostima, hajde da se vratimo malo u ekonomiju. Gospođo Pop-Lazić, terminologija, pošto ste hteli malo da mi pomognete u osvežavanju nekih mojih elemenata, onoga što poznajem, ono što ste vi definisali kao ekonomsku istoriju koja obuhvata mnogo više od onoga što ste vi verovatno hteli da predstavite.
Pozitivan rast je veoma validan termin u ekonomskoj teoriji, kao što postoji negativan rast i nulti rast, čisto oko terminologije da ne bi bilo zabune kada budemo komunicirali kasnije. Upravo iz tog razloga što ste vi mene opomenuli u tom kontekstu, da i ja vas opomenem. Bruto društveni proizvod i društveni proizvod - tu u u suštini ne postoji razlika. Znači, bruto društveni proizvod, nemojte se čuditi, ali nije loše da čujete pošto ćete kada budete drugi put imali priliku da predstavljate taj koncept shvatiti da ako budete koristili ovo što vam sugerišem, pa da iskoristite tu priliku da kažete pravu stvar.
Bruto društveni proizvod je prevod sa engleskog na ono što se u srpskoj statistici koristi kao društveni proizvod, a onda se to razvrstava na različite načine prema tome da li je to nešto što uključuje neke druge elemente, amortizaciju itd, ali da ja to sada ne razvrstavam. Zato vam kažem, pošto ste vi mene upozorili, da i ja vama kažem da oko formalnosti i terminologije možemo i oko toga. Moj predlog je da se umesto učenja i tumačenja iz ekonomije vratimo na supstancu, a to je šta je to što danas imamo, šta je to što smo nasledili. Kolega Đelić je izlistao neke stvari koje smo mi nasledili, i u tom kontekstu, opet malo i tumačenja, a i bavljenja ključnom temom, slažem se sa vama, to je pitanje duga, spoljnog duga i unutrašnjeg duga.
Nije tačno da mi imamo situaciju koja nam je teška po pitanju uzimanja kredita. Naprotiv, u našem okruženju postoje mnoge institucije, organizacije, banke koje su voljne i te kako da u ovom trenutku ova vlada uzme milijarde kredita. Ova vlada je uzela težu opciju, da vodi računa na koji način uzima kredite iz inostranstva, da se svi ti krediti troše na produktivan način i da se ne opterećuju buduće generacije, jer ja sebe doživljavam već maltene kao prošlu generaciju koja je nekada bila buduća generacija kada su uzimani krediti koje mi treba da vraćamo. Kada gledamo buduće generacije, to su one generacije kojima nećemo ostaviti one dugove. Naprotiv, smanjili smo ih u odnosu na ono što smo zatekli.
Ako me tako ljubopitljivo gledate, da vam objasnim, 12 milijardi i 200 miliona je bio dug, koji je smanjen sada za tri milijarde sa varijantom dodatnog smanjenja od 15% po Pariskom klubu kada budemo završili turnus sa MMF-om; sa varijantom smanjenja Londonskog kluba, sa varijantom smanjenja ovog kineskog, možda, kredita, a za koji ni ja nisam znao da je završio na maramici nekoj u Frankfurtu na način kako je završeno.
Kao što sam i rekao malopre, voleo bih da znam na koji način su te pare potrošene i zašto je uziman kredit od partnera koji je mogao mnogo bolje da nam pomogne nego na način koji je zloupotrebljen. Sada moramo da se pravdamo i tražimo načina da li možemo to da reprogramiramo ili da nađemo rešenje i za komercijalni i državni dug.
To su stvari koje jesu supstanca, ali ta supstanca je u najbitnijoj meri nasleđena i dramatično postavljena u trenutku kada smo mi ovo preuzeli, a možemo o svim tim podacima, koje je navodio i gospodin Krasić, a uz to, opet kažem, prepoznajem ruski sistem kod vas. Fizički obim industrijske proizvodnje, pa to je iz ruskih vremena. Proizvodilo se da bi se proizvelo, a ne zbog tržišne realizacije.
U Srbiji se trenutno dešava dodavanje vrednosti u društvenom proizvodu. To su strukturne promene u Srbiji. Tačno je, mnoge firme imaju problema u Srbiji, ali isto tako je tačno da puno firmi ima povećanje dodate vrednosti u novoj strukturi vlasničkih odnosa. To je ono što je karakterna crta trenutnog dešavanja u srpskoj privredi i to je ono što mora da bude vodilja, bez obzira koja vlada bude bila. To mora da bude vodilja za reformski pravac, ko god da bude vodio ovu državu iz ugla vlade.
Normalno, da je uvek interesantna tema oko troškova putovanja koja su bila predviđena od strane Ministarstva. Moram da kažem, u trenutku planiranja bilo je predviđeno da od 1. januara sve aktivnosti Saveznog ministarstva za ekonomske odnose, a to je kompletna bilaterala, kompletna komunikacija sa svim međunarodnim organizacijama u svetu, a njih je 147, bude prebačena na nivo resornog ministarstva u Republici i da ta komunikacija bude postavljena. Pošto je to bilo pomerano i zbog Ustavne povelje itd, to je realizovano sa svega nekoliko procenata.
Gospođo Pop-Lazić, pošto volite cifre, a veoma poštujem to što se vi pripremate za ove sastanke, ali da vam kažem da je cela Vlada u devet meseci ove godine potrošila 11 miliona dinara. Vi pogledajte šta to znači, a u međuvremenu da ne trpi nijedan segment naše komunikacije sa svetom. Želim da vam kažem, a propo toga, pošto ste postavili pitanje za postojanje Ministarstva za ekonomske veze sa inostranstvom, meni je razumljivo, mada vidim da i premijer pravi pošalice malo oko postojanja, ali iz drugog konteksta. Vaš kontekst ja razumem. Ovo ministarstvo se bavi evropskim integracijama, međunarodnim organizacijama, saradnjom sa međunarodnim institucijama koje obezbeđuju Srbiji neophodne donacije i razvojnu pomoć. Imajući u vidu da to uopšte nije bilo moguće u 90-tim godinama i imajući u vidu da ja ne prepoznajem suštinski koncept u ovome što vi govorite o tome kako vi vidite i gde vi vidite da ne valja rad Vlade u suštini, meni je onda stvarno jasno zašto vi mislite da nema razloga ili nije bilo razloga za postojanje ovog ministarstva. Hvala. (Aplauz.)