Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća, pre nego što pristupim detaljnoj informaciji o radu Ministarstva za privredu i privatizaciju za protekle tri godine, i ovo više javnosti radi, mada je javnost vrlo dobro upoznata sa onim šta je Ministarstvo za privredu i privatizaciju uradilo, tu odmah želim da kažem da su pomenute privatizacije DIN-a, DIV-a i "Beopetrola" najuspešnije privatizacije u centralnoj Evropi i to mereno po svim kriterijumima.

Jedini nezadovoljni su šverceri cigareta. Jedini nezadovoljni su šverceri nafte i naftnih derivata, oni koji su se na lak način, na brz način obogatili, za kratko vreme, za nekoliko godina na grbači ovog naroda.

Privatizacijom duvanske industrije lokalna industrija u Nišu je dobila 20 miliona evra dodatnog budžeta. Tih 20 miliona biće investirano u Nišu, za dalji razvoj infrastrukture, sa razvojem infrastrukture Niš onda postaje značajan industrijski centar, mnogo atraktivniji za buduće investiranje.

Slično važi i za Vranje, slično važi i za Beograd, jer privatizacija "Beopetrola" će biti dodatni podsticaj za zaista ambiciozne planove koje realizuje gradska vlada, odnosno dodatni finansijski podsticaj za dalji razvoj infrastrukture u Beogradu.

Sa privatizacijom duvanske industrije i sa druge strane "Beopetrola" profitirali su zaposleni u duvanskoj industriji i u "Beopetrolu". Svi zaposleni imaju stabilne uslove za budući razvoj, imaju vrlo jasan definisan socijalni program, a ono što je veoma važno, imaju vrlo jasno definisanu budućnost. Ta budućnost će ubuduće biti takva da će Srbija biti centar za proizvodnju cigareta, te cigarete će se pod imenom stvorenim u Srbiji, a napravljene u Srbiji, izvoziti u susedne zemlje i umesto da uvozimo, cigarete ćemo izvoziti i to je način, između ostalog, kako da se popravi spoljnotrgovinski deficit.

Sa privatizacijom DIN-a, DIV-a i "Beopetrola" dobili su i građani. A kako? Ne samo kroz podelu, besplatnu podelu vaučera za 15% kapitala, što će se obaviti kada se završi celokupan proces privatizacije društvenog kapitala, već i tako što će u kasu države Srbije kroz povećane akcize na duvanske proizvode značajnije teći priliv. Drugim rečima, taj nivo budžetskog priliva će moći da se koristi i za razvojne projekte, ali i za socijalna davanja, odnosno za socijalna davanja koja su preko potrebna u periodu tranzicije.

Još jednom podvlačim, sa privatizacijom DIN-a i "Beopetrola", kao i svim drugim privatizacijama, nezadovoljni su šverceri cigareta, šverceri naftnih derivata, oni koji su se obogatili za kratko vreme i nije ni čudo što se sami javljaju.

Takođe, sa time ste upoznati, u toku je postupak restrukturiranja 50 velikih društvenih preduzeća i pomenuta kablovska industrija. Postupak restrukturiranja za kablovsku industriju je pri kraju. Tender za prodaju Fabrike kablova u Zaječaru je završen, u narednih nekoliko dana ugovor treba da bude potpisan, tender za prodaju 70% kapitala Fabrike kablova Jagodina biće uskoro raspisan, socijalni program implementiran, mere finansijskog restrukturiranja su implementirane.

Prema tome, to očekujemo i ovde, a imajući u vidu interesovanje koje dolazi od renomiranih multinacionalnih kompanija, a pomenuću najsvežije interesovanje, ono dolazi iz Danske i tu očekujem uspešnu privatizaciju.

Nema potrebe da narod plašite crnim perspektivama, crnim prognozama. Kao što sam rekao, mera političke odgovornosti se, između ostalog, iražava i spremnošću da se kaže istina, a ne da se priča, da se za ovom govornicom daju prazna obećanja koja se ne mogu ispuniti. Nikada niko u Vladi Srbije nije nijednog trnutka, nijednog dana dao obećanje koje nije imalo pokriće.

Naše obećanje za restrukturiranje, za privatizaciju je bilo - potrebno nam je nekoliko godina, potrebno je realizovati mere restrukturiranja, neophodno je ući u restrukturiranje, odnosno u finansiranje jasnih i veoma teških socijalnih programa, ali ako to uradimo, šanse da nam preduzeća ponovo budu uspešna su mnogo veće nego što su bile pre nego što smo ušli u sam postupak restrukturiranja.

Videćete kroz izveštaj Ministarstva za privredu i privatizaciju šta je urađeno na planu restrukturiranja velikih društvenih sistema. Ono što želim da kažem, ovo nije prvi put da Ministarstvo za privredu i privatizaciju podnosi izveštaj Narodnoj skupštini, jer Ministarstvo je redovno podnosilo izveštaje Narodnoj skupštini, što je u obavezi i prema Zakona o privatizaciji, makar kada je proces privatizacije u pitanju.

Redovne mesečne izveštaje Ministarstvo je upućivalo Odboru za privatizaciju. Ukoliko se sećate, ja se isto sećam, rad Odbora za privatizaciju jeste javan i svi narodni poslanici imaju prava da budu upoznati sa materijalima koji se razmatraju na Odboru za privatizaciju.

Ministarstvo za privredu i privatizaciju ima nekoliko veoma važnih odgovornosti u svom delu, a jedna je privatizacija, druga je restrukturiranje privrede, i to restrukturiranje velikih društvenih sistema. Tu je razvoj malih i srednjih preduzeća, zatim definisanje zakonodavnog okvira, da bi se unapređenjem zakonodavnog okvira podigli uslovi za realizaciju što je moguće većih direktnih, stranih i domaćih ulaganja.

Sasvim na kraju, Ministarstvo ima obavezu da prati izvršenje postupaka privatizacije po prethodnom Zakonu o privatizaciji.

Pokušaću u najkraćem da vas o svakom od ovih delova informišem, odnosno šta je u prethodnom periodu urađeno. Pošto je najmanje pominjano za ovom govornicom, verovatno zato što tema nije toliko popularna, započeću svoj izveštaj, odnosno informaciju o tome šta je urađeno na planu razvoja malih i srednjih preduzeća. Mala i srednja preduzeća jesu jedna strategija za restrukturiranje srpske privrede, s obzirom da ćemo privatizacijom, privlačenjem investitora i investicija, značajnije unaprediti performanse srpske privrede koja se nalazi u postupku privatizacije. Nama je neophodno otvaranje novih poslovnih jedinica da bi jedna velika nasleđena armija nezaposlenih imala svoja kvalitetna radna mesta.

Postoje dva načina da se problem nezaposlenosti reši, naime, jedan je razvoj malih i srednjih preduzeća, a drugi način jesu direktne velike investicije u nove kapacitete. Privatizacija nije način za rešavanje problema nezaposlenosti, naprotiv, privatizacija jeste način da se onaj broj neproduktivnih radnih mesta investiranjem, restrukturiranjem konvertuje u produktivna radna mesta.

U okviru Ministarstva osnovan je Sektor za razvoj malih i srednjih preduzeća 2001. godine na osnovu Zakona o ministarstvima, koji je ova skupština izglasala u januaru 2001. godine. Na inicijativu Ministarstva, Vlada Republike Srbije je osnovala međuresorsku radnu grupu za izradu preporuka za pojednostavljenje uslova i postupaka osnivanja i razvoja malih i srednjih preduzeća i privatnih preduzetnika, zapravo za deregulaciju. Bilo je neophodno osnovati međuresorsku grupu ne samo da bi se konstatovale prepreke koje postoje u tekućem zakonodavnom okviru, već i da bi se izbegle eventualne prepreke koje mogu nastati novim zakonskim rešenjima. Ta radna grupa je imala ovlašćenja da koordinira aktivnosti različitih ministarstava, da inicira i razmatra predložene zakone i druge propise koji utiču na sektor malih i srednjih preduzeća.

Ministarstvo je osnovalo preduzetnički savet, u kome učestvuju predstavnici preduzetnika u celoj Srbiji. Taj preduzetnički savet je zapravo novi nacionalni forum, u kome predstavnici javnog sektora i sektora malih i srednjih preduzeća zajedno rade na rešavanju problema sa kojima se suočava sektor malih i srednjih preduzeća, a sve u cilju pospešivanja budućeg razvoja sektora malih i srednjih preduzeća, gospodo narodni poslanici.

Krajem 2001. godine osnovana je Republička agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, sa ciljem da se identifikuju problemi malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, da se iniciraju rešenja kojima će se poboljšati uslovi za osnivanje novih i dinamizirati razvoj postojećih malih i srednjih preduzeća. U 2001. godini, podsetiću vas, ova skupština je usvojila Zakon o agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća. Na osnovu tog zakona osnovana je pomenuta agencija.

U saradnji sa donatorima osnovane su regionalne agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća i podsticaj preduzetništva, čiji je osnovni zadatak bio da pomognu osnivanje i razvoj malih i srednjih preduzeća kroz pružanje nefinansijske podrške preduzetnicima i vlasnicima malih i srednjih preduzeća. To se obavljalo u vidu obezbeđivanja potrebnih informacija, zatim programa obuke i konsalting usluga.

Najveći projekat Evropske agencije za restrukturiranje, nefinansijska podrška razvoju malih i srednjih preduzeća u Srbiji, omogućio je osnivanje sedam regionalnih kancelarija, i to u Zrenjaninu, Zaječaru, Užicu, Beogradu, Kragujevcu i Nišu. Vlada Republike Srbije, trenutno zajedno sa Evropskom agencijom, pristupa zajedničkom osnivanju kancelarije u Subotici i Kruševcu. Zajedno sa GTC-om osnovana je kancelarija, to je namačka agenicja za bilateralnu podršku, u Novom Sadu i Subotici, a sa SDC-om osnovana je regionalna kancelarija u Novom Pazaru.

Takođe, Vlada Republike Srbije osnovala je posebno, bez donatorske podrške, kancelarije u Kragujevcu, Leskovcu, Valjevu i Šapcu, a u 2003. godini taj trend osnivanja regionalnih kancelarija i formiranja mreže je nastavljen. Osnovane su kancelarije u Bujanovcu, Požarevcu, Valjevu i Sremskoj Mitrovici.

U čemu je razlika između onoga što smo zatekli i ovoga što danas imamo? Danas preduzetnici ne moraju da lutaju od vrata do vrata i da pitaju za savet, da dobiju pravu informaciju, da budu povezani sa sličnim preduzetnicima iz drugih regiona, iz drugih država, da dobiju podršku za izradu biznis plana, da dobiju podršku za izradu drugih analiza. Imaju svoje centre.

Čitava Srbija je preplavljena mrežom regionalnih agencija za podsticaj razvoja preduzetništva. Kada su nas svojevremeno kritikovali zašto Zakon o agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća, a ne zakon o malim i srednjim preduzećima, mi smo vrlo jasno rekli zato što preduzetnicima nedostaje institucionalna podrška, jedno mesto razmene informacija, a ne sistemska rešenja koja bi favorizovala mala i srednja u odnosu na velika preduzeća, jer su prepreke za mala i srednja preduzeća i preduzetnike i velika preduzeća potpuno istovetne.

U 2002. godini na planu zakonodavne aktivnosti urađene su izmene Zakona o preduzetnicima u vezi malih i srednjih preduzeća, izmena Zakona o preduzećima, Predlog zakona o garancijskom fondu, koji je dostavljen Narodnoj skupštini još u julu 2002. godine. I šta smo dobili ovim izmenama? Ovim izmenama smo dobili mogućnost da preduzetnici umesto da obijaju kancelarije Republičke vlade, republičkih ministarstava, svu potrebnu dokumentaciju prikupljaju na teritoriji vlastite opštine.

Ovim izmenama smo dobili mogućnost, koju smo dali preduzetnicima, da umesto da prikupljaju sve dozvole, zatim da pribavljaju sva rešenja pre otvaranja preduzetničkih radnji, da to mogu da učine i nakon otvaranja preduzetničkih radnji, a da potreba za prikupljanjem dozvola pre otvaranja preduzetničkih radnji važi samo za odgovarajuće osetljive delatnosti, koje mogu da budu opasne po čovekovu okolinu.

Verujte mi, danas ako neko želi da otvori samostalnu trgovinsku radnju, ugostiteljski objekat, čitav niz preduzetničkih radnji dovoljan mu je jedan dan da dobije status privremenog rada i da u tih mesec dana iza toga, u skladu sa unapred utvrđenom dinamikom, prikuplja sva potrebna dokumenta.

Možda se vama čini, gospodo poslanici, da je to nebitno, ali to je za većinu naših građana, koji imaju preduzetničkog potencijala, jako važno, da ne troše svoje vreme i svoju energiju obijajući šalter do šaltera, obilazeći kancelariju do kancelarije, da ne postoji čitav niz administrativnih punktova da prikupe sve dozvole, nego da to urade u jednom danu i na jednom mestu. To se zove eliminisanje sistemskih prepreka, to se zove pristupanje rešavanju problema na sistemski način. To je nešto što je Ministarstvo za privredu i privatizaciju u ovom delu uradilo.

Što se tiče Zakona o garancijskom fondu, meni je jako žao što je on čitavih godinu dana čekao da bude usvojen u ovom parlamentu. Žao mi je zbog toga što preduzetnici, oni koji imaju danas u vlasništvu mala i srednja preduzeća, imaju problem kolaterala, nemogućnosti obezbeđenja garancija prema poslovnim bankama, što im je uskraćena prilika da uz podršku garancijskog fonda koriste dodatna finansijska sredstva i realizuju svoje poslovne planove. Taj zakon, videćete nešto kasnije, usvojen je tokom 2003. godine, zajedno sa aktivnostima koje su u ovom sektoru usledile.

Na predlog Ministarstva za privredu i privatizaciju Vlada je početkom 2003. godine usvojila strategiju razvoja malih i srednjih preduzeća. Ta strategija je dostavljena svim poslanicima u parlamentu i nadam se da ste imali prilike da detaljno proučite koji su strateški planovi Vlade u ovom sektoru. Strategija podrazumeva da narednih pet godina, umesto dosadašnjih 220.000 preduzetničkih radnji i preduzeća, egzistira više od 400.000 radnji i preduzeća.

Strategija vrlo jasno definiše zadatke koje svaka vladina institucija, ministarstvo, ima da urade u narednih pet godina da bi se eliminisale prepreke, da bi se unapredio privredni ambijent i da bi se ovi ciljevi realizovali. Ukoliko se ovi ciljevi realizuju, koji nisu ambiciozni, jer podrazumevaju legalizaciju dela sive ekonomije, a siguran sam, i to i analize pokazuju, da najmanje 60% danas registrovanih nezaposlenih zapravo ima svoje radno mesto u sivoj ekonomiji, ukoliko se strateški ciljevi realizuju, to treba za posledicu da nam da milion novih radnih mesta i da značajno doprinese rešavanju problema nezaposlenosti.

A da se ti koraci već danas ostvaruju, nešto kasnije daću vam veoma precizne podatke o broju preduzetničkih radnji, broju preduzeća osnovanih 2001, 2002. i 2003. godine. Ono što je za nas veoma važno, to jeste osnivanje Saveta za regulatornu reformu privrednog sistema, sa širom nadležnošću i većim ovlašćenjima.

U cilju zaokruženja institucionalne infrastrukture, podrške razvoja malih i srednjih preduzeća i pokrivanju cele teritorije Republike Srbije mrežom regionalnih agencija, osnovane su još četiri regionalne agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća. Potpisivanjem Solunske deklaracije, podsetiću, 21. juna ove godine, Republika Srbija je prihvatila i povelju o malim i srednjim preduzećima. Tom poveljom je predviđena izrada nacionalnog izveštaja o malim i srednjim preduzećima i usklađivanje ovog izveštaja sa evropskim direktivama.

Na osnovu upitnika koji je dostavljen, prvi izveštaj o malim i srednjim preduzećima biće publikovan vrlo uskoro, s obzirom da je započeta izrada u julu mesecu, na Prvoj međunarodnoj konferenciji o malim i srednjim preduzećima.

U 2003. godini, pored pomenutog Zakona o garancijskom fondu, a koji ste u ovom parlamentu usvojili i na tome vam se zahvaljujem dame i gospodo narodni poslanici, predloženi su i zakoni o agenciji za privredne registre, zakon o registraciji privrednih subjekata, zakon o stečaju, poravnanju i likvidaciji, o licenciranju stečajnih upravnika i naravno još jedan veoma važan zakon za celu privredu je u pripremi, a to je zakon o trgovačkim društvima.

Zašto je važan zakon o agenciji za privredne registre i zakon o registraciji privrednih subjekata? Srbija danas ima jednu veoma komplikovanu proceduru za registrovanje privrednih subjekata. Potrebno je više od 60 dana da bi se privredni subjekti registrovali. Ono što smo uradili kod preduzetničkih radnji, nažalost, nije moglo da se uradi izmenom Zakona o registraciji privrednih subjekata. Tu nam je bila potrebna potpuna reforma registracionog sistema. Kada zakon bude usvojen, kad od 1. januara iduće godine novi sistem registracije bude implementiran, očekujte da će registracija biti obavljena ne više u roku od 60 dana, već najduže u roku od sedam dana i da će troškovi registracije privrednih subjekata biti deset puta niži nego što je danas.

Na taj način mi otklanjamo ključnu prepreku za razvoj malih i srednjih preduzeća, ali i ključnu prepreku za realizaciju što je moguće većih priliva direktnih investicija. Očekujem da će Narodna skupština ovaj zakon usvojiti, jer taj zakon ima pre svega u sebi definisan interes privrednika Srbije, interes građana Srbije, interes preduzetničkog potencijala Srbije, koji je u stegama i koji treba da se oslobodi.

Neko će možda pitati, zašto nije donet do sada. Zato, gospodo, što je posao oko usvajanja Ustavne povelje završen ne u roku od šest meseci, nego u roku od dve godine. Ovaj zakon, kao i zakon o stečaju, bio je na saveznom nivou, a gospoda koja su sedela u privrednim ministarstvima na saveznom nivou, očigledno, nisu smatrala za shodno da ovi zakoni treba da imaju prioritet.

U Ministarstvu za privredu i privatizaciju ovi zakoni imaju prioritet, u aprilu predlog je pripremljen, a u junu je dostavljen Narodnoj skupštini. Očekujem da ćete tokom sadašnjeg zasedanja Narodne skupštine i zakon o stečaju i zakon o registraciji usvojiti.

Što se tiče Predloga zakona o stečaju, želim da kažem da će Srbija dobiti jedan od najmodernijih stečajnih zakona, koji će biti u funkciji oživljavanja onog dela srpske privrede koji je prezadužen i koji upravo zbog toga što je prezadužen ne može da bude privatizovan, niti poslovno aktiviran na način kako definiše zakon o privatizaciji. To vam je jednostavno. Postoji interes za preduzeće, ali nema interesa da se preuzmu stari nagomilani dugovi.

Postojeća stečajna procedura je neefikasna, duga, iako je legalna, nije dovoljno transparentna. Zakon o privatizaciji je afirmisao principe javnosti, otvorenosti i ti isti principi su ugrađeni i u zakon o stečajnom postupku, odnosno u ovaj veoma važan proces za dalje restrukturiranje srpske privrede.

Umesto da traje deset ili više godina, ubuduće će stečaj trajati ne više od godinu dana. Stečaj ubuduće će zaista biti mehanizam za oživljavanje prezaduženog dela srpske privrede. I još nešto da kažem na tu temu, zakonom o stečaju su vrlo jasno podeljene uloge između, s jedne strane, trgovinskih sudova i, s druge strane, stečajnih upravitelja. Iskoristiću i ovu priliku da vas zamolim da taj zakon, koji takođe u sebi sadrži interes srpske privrede, interes stanovništva, što pre usvojite i da omogućite početak implementacije i ovog mehanizma za strukturiranje srpske privrede.

Za mala i srednja preduzeća u proteklom periodu odobravani su krediti i to preko Evropske investicione banke, zatim kredite je odobrila Evopska agencija za rekonstrukciju, na osnovu ugovora koji su potpisani u 2002. i 2003. godini, a isto tako, Fond za razvoj je imao veoma intenzivnu aktivnost kreditiranja preduzeća iz ovog privrednog sektora.

Evropska investiciona banka je potpisala 16. juna 2002. godine ugovor o globalnom kreditu od 20 miliona evra. Taj kredit je realizovan, a u najvećem delu rok za realizaciju ukupnog kredita je tri godine. Minimalni iznos kredita jeste 200.000 evra po jednoj partiji, a ročnost 12 do 15 godina; kamatna stopa je varijabilna, maksimalna kamatna stopa, a time govorim koliko je ovo značajo za razvoj malih i srednjih preduzeća, jeste 7,9%.

Evropska agencija za rekonstrukciju je odobrila kredit od 15 miliona evra za finansiranje malih i srednjih preduzeća. Ta kreditna linija je u potpunosti realizovana. Na osnovu ove dve kreditne linije otvoreno je ukupno 2.500 novih radnih mesta u novom sektoru malih i srednjih preduzeća.

Pošto primećujem da vam pažnja opada, jer vam tema razvoja malih i srednjih preduzeća nije naročito interesantna, a što je i razumljivo, jer tu i nema materijala za jeftini populizam, prelazim na drugi deo izveštaja Ministarstva za privredu i privatizaciju, i to onaj deo koji se odnosi na aktivnost Fonda za razvoj u proteklom trogodišnjem periodu.

U proteklom trogodišnjem periodu fond za razvoj je ukupno odobrio 2.205 kredita u iznosu od 16 milijardi 254 miliona dinara. Ovim odobrenim kreditima otvoreno je ukupno približno 20.000 novih radnih mesta. Naravno, dinamika odobravanja kredita je različita u ovom proteklom periodu. Najveći iznos kredita je odobren upravo u 2002. i 2003. godini.

Pored, kažem, investicionih kredita, Fond je odobravao kratkoročne kredite za finansiranje obrtnih sredstava, zatim kredite za podsticaj izvoza, za otkup voća, za tekuću likvidnost preduzeća. Za razliku od prošlih vremena, kada je Fond za razvoj bio socijalni amortizer, kada je delio kredite bez ikakvih ekonomskih rezona, kada je novac od prodaje "Telekoma" podeljen privredi koja nije bila u stanju da vrati tako dobijena sredstva, za razliku od tog perioda, danas fond za razvoj funkcioniše u potpunosti u skladu sa ekonomskim principima.

I ono čime ljudi koji čine menadžment Fonda za razvoj treba da se ponose jeste stepen povraćaja kredita: 96% jeste stopa povraćaja uloženih plasiranih sredstava od strane Fonda za razvoj i čini mi se da je samo prema tom podatku Fond za razvoj bio na prvom mestu sa ukupnim bankarskim sektorom. Mi smo na samom početku realizacije programa privatizacije, i uopšte ekonomske tranzicije, jasno rekli da imamo dovoljno snage i spremnosti da narodu Srbije prezentiramo istinu o stanju u privredi. Ne bojte se, neću sada ponavljati da ste razorili privredu, da ste vašom mudrom politikom uništili budućnost Srbije, da ste vašom mudrom politikom napravili dodatne troškove za generacije koje su nakon toga došle.

Ono što želim da kažem jeste da se Vlada Srbije, umesto da štampa novac i da na taj način finansira socijalni mir, opredelila za politiku jasnih, čistih, realnih računa. Realnost jeste da danas u Srbiji nemate jedno preduzeće koje ima optimalan broj zaposlenih. Nažalost, to je tako i zato ne okrivljujem socijaliste koji su bili pre ove vlasti. To je jednostavno problem administrativne ekonomije, koja se u Srbiji razvijala od 1945. godine naovamo, problem obaveznog zapošljavanja, u skladu sa nekakvim zakonima koji su ranije definisali ekonomsku politiku. Međutim, postavlja se pitanje kako rešiti problem koji u Srbiji postoji, a to je višak zaposlenih u pojedinim preduzećima. Tu se mi i vi razlikujemo.

Razlika je u tome što se Vlada Republike Srbije opredelila da aktivno učestvuje u finansiranju socijalnih programa za višak zaposlenih, a ne da taj problem prepusti preduzeću, koje nije u stanju da reguliše ni elementarna pitanja vlastitog privrednog opstanka. Kao posledica tako definisane politike osnovan je tranzicioni fond u budžetu za budžetsku 2001. godinu, koji se evo već četvrtu godinu nalazi u budžetu Republike Srbije. Iz tih sredstava tranzicionog fonda finansirani su socijalni programi, na koji način je ukupno zbrinuto 58.000 radnika.

Nažalost, to je realnost Srbije. Ti radnici jesu bez posla i sa fiktivnim radnim mestom. Da bismo napravili iskorak napred u pravcu restrukturiranja preduzeća, u pravcu privatizacije, ponovnog aktiviranja zapuštenih kapaciteta, mi smo najpre morali da uradimo taj veoma bolan posao.

Vi vrlo dobro znate da je svaki socijalni program bio zasnovan na konsenzusu koji je postizan sa učesnicima u realizaciji programa, a to su pre svega sindikati; svi reprezentativni sindikati i oni koji ne pripadaju grupi reprezentativnih sindikata, a postoje, egzistiraju u konkretnom preduzeću u kome se sprovodi socijalni program. Na taj način mi smo ukupno finansirali socijalne programe za gotovo sva preduzeća koja se nalaze u postupku restrukturiranja, s tim što su socijalni programi finansirani za još nekoliko velikih preduzeća van liste restrukturiranja, za preduzeća koja se nalaze u tenderskoj privatizaciji.

To je zapravo način da se pokaže odgovorna politika ekonomske tranzicije. Mi smo mogli da kažemo - izvolite vi, gospodo iz preduzeća, pa se sami bavite vašim problemima. No, nažalost, odgovor na to pitanje smo unapred znali: taj problem neće biti rešen, preduzeće će otići u stečaj bez ikakve izvesnosti da iz tog stečaja ponovo bude privredno reaktivirano; ili, drugi način koji takođe nismo izabrali, a to je da finansiramo plate iz budžeta, a da taj budžet fiktivno punimo štampanjem para na Topčideru; ili pak da pravimo neku iluziju o struji koja ne košta ništa i koja se valjda džabe sama od sebe proizvodi; ili pak da varamo seljake da ne plaćamo pšenicu svake godine kada se rod pšenice ubira.

Mi nismo izabrali ni jedan ni drugi model, nego smo rekli da je ovo istina. Vi se vrlo dobro sećate početka realizacije ovih programa koji se desio u "Zastavi" u Kragujevcu i vrlo se dobro sećate da u samom startu to i nije naročito dobro prihvaćeno od strane zaposlenih, ali onog časa kada je prevladao razum nad emocijama i kada su sindikati, zajedno sa Ministarstvom, agencijom i naravno drugim ministarstvima u Vladi Republike Srbije, jasno shvatili da nema drugog izbora.

Meni je jako drago da smo konačno, 50 godina nakon Drugog svetskog rata, nakon početka izgradnje administrativne ekonomije, priznali i prihvatili da socijalne troškove mora da finansira država, priznali i prihvatili da je jedini način dobro organizovane realne tržišne ekonomije zapravo realni čisti računi između učesnika u privrednim poslovima, i to računi koji podrazumevaju čvrstu finansijsku disciplinu.

Paralelno sa procesom realizacije socijalnih programa, znajući da mnoga od tih velikih preduzeća ne mogu da opstanu u dužem vremenskom periodu, subvencionirali smo njihovo poslovanje, subvencionirali smo njihov obrtni kapital, da se period restrukturiranja dočeka u aktivnom stanju, da se na taj način šanse za uspešnu privatizaciju i njihovo definitivno oživljavanje, odnosno restrukturiranje učine mnogo izvesnijim. Iz budžeta izdvojili smo preko 14 milijardi dinara u ove tri godine, 603 preduzeća su korisnici budžetskih subvencija, subvencija u privredi, i za svaku plasiranu budžetsku subvenciju postoji jasan izveštaj, sa kompletnim fakturama, tako da se zna način kako su te budžetske subvencije utrošene u svakom konkretnom preduzeću.

Sada, pošto se neretko u javnosti čuje da se pare od privatizacije koriste za neke druge svrhe, a ne vraćaju se privredi, hajde da saberemo samo ove dve cifre: 14 milijardi za subvencije, 11 milijardi ili 12, o tome će ministar Milovanović precizno reći, ako vam već jutros nije rekao, za finansiranje socijalnog programa, to je dakle 26 milijardi. A 26 milijardi je 400 miliona evra.

U budžet Republike Srbije je ukupno ušlo 75, odnosno 80% od ostvarenog prihoda od milijardu i 200 evra. To je 960 miliona. Preko Fonda za razvoj plasirano je 250 miliona evra kredita za mala i srednja preduzeća, kredita za preduzetnike. Vama ću kasnije objasniti ovu komplikovanu računicu, 80% puta milijardu i 200. Preko budžeta je finansirana putna infrastruktura, za razliku od perioda uništavanja putne infrastrukture. Ne računam onaj kratak period obnove uništenog tokom bombardovanja, zahvaljujući ponovo mudroj politici, jer i to nije elementarna nepogoda i nije se desilo samo od sebe, već je rezultat politike.

Ako pogledate današnje aktivnosti na putnoj infrastrukturi i kada pogledate da smo u 2001. godini imali svega četiri milijarde u budžetu za finansiranje rekonstrukcije putne infrastrukture, a da ćemo u 2004. godini imati više od 10 milijardi budžetskih sredstava, zajedno sa svim drugim kreditima, zajedno sa svim donacijama koje dolaze za to, izračunajte sami koliko sredstava je vraćeno u privredu na osnovu ostvarenih prihoda od privatizacije.

Dakle, ponoviću još jednom - 14 milijardi za subvencije, 12 milijardi za socijalne programe, za putnu infrastrukturu godišnje u proseku šest milijardi i, ono što je veoma važno, Fond za razvoj je plasirao 250 miliona evra. Sami ćete videti da je cifra koja je vraćena privredi mnogo veća od ostvarenih prihoda od privatizacije. Zašto poredim ove veličine? Zbog toga što su prihodi od privatizacije ekstra vanredni prihodi. Oni se dešavaju jednom, u periodu tranzicije.

Isto tako, finansiranje socijalnih programa u propalim preduzećima u periodu tranzicije se samo jednom dešava, i to su ekstra vanredni rashodi, kao što su ekstra vanredni budžetski rashodi subvencioniranje privrede u restrukturiranju, pa je normalno da ti ekstra prihodi budu iskorišćeni na drugu stranu.

Zbog toga me naročito začuđuju kritičari koji, s jedne strane, kritikuju kako se u privredu ništa ne ulaže, a, s druge strane, predlažu modele vaučerske privatizacije, gde zapravo nema nikakvih prihoda. Baš me interesuje na koji način bi došli do neophodnih prihoda za ulaganje u privredu po modelu besplatne podele. No, da ne dužim puno.

Prelazimo na treći deo izveštaja, koji se odnosi na ono što sve vas, a i čitavu javnost najviše interesuje: to je izveštaj o privatizaciji. Dame i gospodo narodni poslanici, zahvaljujući vama, koji ste sa više od dvotrećinske većine usvojili zakon o privatizaciji i paket privatizacionih zakona, više od 170 poslanika je glasalo za taj zakon, i nije pogrešilo i nema čega da se stidi, naprotiv, treba da se ponosi rezultatima koji su ostvareni u proteklom periodu, mi smo u junu mesecu bili u situaciji da započnemo postupak osnivanja novih institucija. Te institucije su Agencija za privatizaciju i Akcijski fond, da bismo mogli da započnemo postupak implementiranja procesa privatizacije na transparentan način, što podrazumeva potpunu otvorenost procesa i, sa druge strane, potpuno javni proces. Znam da reč "javni" za većinu opozicionih poslanika izaziva stres, strah, jer niste navikli da radite javno, ali to jeste izvorni princip privatizacije u Srbiji, koga se mi striktno pridržavamo.

Kasnije ću vam pokazati da postoje svi podaci o tome ko je kupac preduzeća, koliko je potencijalnih kupaca učestvovalo, kada su aukcije, odnosno tenderi održani. Sve te podatke možete proveriti u Centralnom registru, gde se vodi evidencija o svim vlasnicima u postupku privatizacije.

Agencija za privatizaciju danas jeste moderna institucija koja ima oko 250 zaposlenih u ukupno sedam centara. Od ukupnog broja zaposlenih, 230 su u stalnom radnom odnosu, dok su ostali tu po ugovoru. Četiri centra u Agenciji su ključna i oni predstavljaju kanale prodaje. To su centri za tendersku prodaju, aukcijsku prodaju, za restrukturiranje i za prodaju preostalog dela kapitala iz prethodne privatizacije, koji se nalazi u akcijskom fondu.

S obzirom da ste vi ovde usvojili princip decentralizacije i da ste sugerisali Ministarstvu za privredu i privatizaciju, što smo mi prihvatili i na tome se zahvaljujem, da se inkorporira princip decentralizacije u postupku privatizacije. Mi smo vaš zahtev i vaš predlog usvojili na dva načina. Prvo, osnovali smo regionalne kancelarije. Regionalne kancelarije rade u Novom Sadu, Nišu, Kraljevu i Kragujevcu. Taj trend osnivanja regionalnih kancelarija se nastavlja.

Preduzeća koja su u postupku aukcije se aukcioniraju upravo u ovim mestima, ne više samo u Beogradu i ne više samo na jednom mestu. Ali, to ne znači da metodologija, da poštovanje zakonskih načela, principa i podzakonskih načela nije identično implementirano prilikom aukcija u svim regionalnim kancelarijama. Potpuno identični postupak, samo mesto za aukcioniranje je drugačije.

Drugi način decentralizacije celog procesa odnosi se na pravo preduzeća da priprema dokumenta u aukcijskoj privatizaciji. Upravo zbog toga proces aukcijske privatizacije danas teče uspešno, teče efikasno i on predstavlja veliki teren za aktiviranje preduzetničkog potencijala koji u Srbiji postoji.

Mnogi su sumnjali u preduzetnički potencijal u Srbiji, pa su, predlažući neke druge modele, poput modela besplatne podele, želeli da taj preduzetnički potencijal bude ispoljen u liku ili u vidu delovanja inostranih finansijskih investicionih fondova, zanemarujući preduzetnički potencijal Srbije. To je potpuno pogrešno i to je praksa pokazala.

Do sada je u postupku privatizacije privatizovano više od 900 preduzeća. U postupku tenderske privatizacije privatizovano je 27 preduzeća. Tu je stepen učešća inostranog kapitala najznačajnija stvar: 90% investicija i privatizacionih prihoda u tenderskoj privatizaciji upravo se ostvaruje učešćem inostranih investitora. Prodajna cena koja je ostvrena u tenderskoj privatizaciji, ukupna prodajna cena, iznosi 795 miliona evra, što je za više od 50% veće od ukupne zatečene knjigovodstvene vrednosti. Da se zadržimo na trenutak kod ovog podatka.

Mnogi su kritikovali model privatizacije, da se radi o rasprodaji, uzimajući pri tome pravo da budu veći znalci i od samog tržišta. Tržište je jedini merodavni sudija koji daje odgovor na pitanje kolika je vrednost nečega, vrednost proizvod, vrednost kapitala u postupku privatizacije i vrednost usluge. To što je knjigovodstvena vrednost visoka u knjigama preduzeća posledica je prethodno usvojenih načela procene, koji su se zasnivali na pukom fizičkom prebrojavanju sredstava koja preduzeće ima, ne konstatujući pri tome profitni potencijal preduzeća.

Postulat koji važi za tržišnu ekonomiju jeste da preduzeće vredi onoliko koliko su vredni njegovi profiti. Ako nema profita, ako ima gubitaka u jednom dugom vremenskom periodu, onda nema ni vrednosti kapitala, bez obzira na njegove sjajne zgrade, sjajnu opremu, bez obzira na svu imovinu koju ima. Mi se, naravno, nismo poslužili načelom fizičkih zgrada i imovine, nego upravo načelom profitne snage za definisanje vrednosti kapitala i prepustili tržištu da to odredi. Bez obzira na to, videli ste da su prihodi od privatizacije u tenderskoj privatizaciji 55% veći od ukupne sume knjigovodstvene vrednosti kapitala ovih preduzeća u tenderskoj privatizaciji.

Za vas je verovatno interesantno ko su kupci u postupku tenderske privatizacije. Iskoristiću ovu priliku, s obzirom da se neretko u javnosti čuje - ne zna se ko su kupci, pa koristi se prljavi kapital itd, a verujte mi, u Srbiji ne postoji transparentniji i otvoreniji proces od procesa privatizacije, gde se tačno zna ne samo ko je kupac, nego ko su potencijalni kupci u aukcijskoj privatizaciji, gde se tačno zna sa kog računa se obavlja plaćanje i da nadležna komisija, koja, eventualno, treba da utvrdi odgovarajuće nepravilnosti, na vreme dobija sve informacije o svim postupcima privatizacije.

Mi smo imali ukupno 27 uspešnih postupaka tenderske privatizacije. Samo da napomenem da se trenutno u proceduri tenderske privatizacije nalazi još 30 preduzeća za koje očekujem da se uspešno privatizuju do kraja 2004. godine. Preduzeće "Zorka farma" je kupljeno od strane domaćeg preduzeća "Hemofarm koncern" iz Vršca, za 70% kapitala "Hemofarm" je platio 14.670.000 evra. Obaveza za investiranje iznosi 27,5 miliona evra, a ukupni socijalni program, koji je takođe garantovan prvoklasnom bankarskom garancijom, iznosi 16,1 milion evra. Prema tome, to je jedan od primera uspešne privatizacije u Šapcu, privatizacije "Zorka farma".

S obzirom da je proteklo skoro godinu dana od privatizacije "Zorka farma", bilo bi interesantno pogledati šta je to novi vlasnik u međuvremenu uradio. U međuvremenu novi vlasnik je u potpunosti ispunio investicionu obavezu za prvu godinu u iznosu od 13.350 miliona evra. Takođe je socijalni program u iznosu od 16,1 miliona evra ispunjen u svim tačkama osim u jednoj, gde se potpisivanje ugovora za izgradnju dijagnostičkog centra u Šapcu upravo očekuje ovih dana. Dakle, možete videti da i lokalna samouprava u Šapcu, u konkretnom primeru, ima vrlo jasnu korist koja je definisana i koja je posledica uspešne privatizacije.

Zatim, imali smo privatizaciju "Merime" iz Kruševca, koju je kupila jedna od najvećih nemačkih kompanija, nemačko-austrijska kompanija "Henkel", kupoprodajni ugovor je potpisan 30. septembra 2002. godine, ukupna cena za 70% kapitala iznosila je 14,4 miliona evra. Investicioni program nominalno izražen iznosi 43 miliona evra, socijalni program 12,1 milion evra. S obzirom da imamo izveštaj šta se desilo u međuvremenu u Kruševcu, investiciona obaveza u iznosu od 6,7 miliona evra u prvoj godini je u potpunosti ostvarena, socijalni program je izvršen u potpunosti, plate su povećane za prvih 5%, a od 1. jula 2003. godine za dodatnih 5%, u skladu sa socijalnim programom.

Imali smo privatizaciju, niti jedan radnik u "Merimi" nije otpušten, kao što niti jedan radnik forsirano nije otpušten niti iz jednog preduzeća u tenderskoj privatizaciji, za većinu ovih preduzeća postojao je dobrovoljni program zasnovan na finansiranju otpremnina i to vrlo visokih. To važi za "Merimu", važi za "Popovac", važi za "Beočin", za "Kosjerić" i za većinu ovih preduzeća koja se nalaze ili su se nalazila u postupku tenderske privatizacije. Ali, niti jedan radnik nije otišao tako što je dobio otkaz. Otišao je samo ako je sam odlučio da ode zbog otpremnine, visoke otpremnine koja mu je podeljena. To je veoma važno reći.

Valjaonica aluminijuma, svojevrmeno vrlo popularna tema, ona je privatizovana 1. oktobra 2002. godine, tada je potpisan kupoprodajni ugovor, ako vas interesuje u koliko sati i taj podatak možemo dobiti. Sve informacije imamo o svakom preduzeću koje je u postupku privatizacije, a imate ih i vi, samo ih ne čitate, jer vas istina ne interesuje. Interesuju vas priče, poluistine, polučinjenice, da ih iznosite za ovom govornicom i da na taj način pokušate da ugrozite jedan veoma uspešan proces.

Za 70% kapitala slovenački "Impol" je platio 6,6 miliona evra, ukupan investicioni program prihvaćen u nominalnoj vrednosti iznosi 14,87 miliona evra, ukupan socijalni program 6,28 miliona evra. Šta se desilo u međuvremenu, pošto je proteklo godinu dana? Proizvodnja udvostručena. Investiciona obaveza za ovu godinu, ispunjena u potpunosti, iznosila je 2,6 miliona dolara i čak je premašena, prema izveštaju koji imamo. Do kraja godine će ukupno biti investirano preko 6 miliona dolara. Socijalni program u prvoj godini, iznosio je 1.161.000 dolara, ostvaren je u potpunosti. Povećane su zarade za 41%, isplaćene su otpremnine za 170 zaposlenih, dobrovoljne otpremnine, koje su zaposleni preuzeli.

Mogu da vam pročitam svako preduzeće, ako to želite.

"Rumaguma" iz Rume, ugovor potpisan 20. februara ove godine, kapital preduzeća prodat kompaniji "Galaksi" iz Bostona, SAD. Ukupna cena za 70% kapitala minimalna, svega 460 hiljada dolara. Preduzeće u momentu privatizacije pred bankrotom, sa visokim obavezama, gde kapaciteti ne rade, sa nerešenim ekološkim problemima, sa neisplaćenim zaradama radnicima, sa uslovima rada kakvi ne dolikuju periodu početkom 21. veka.

U međuvremenu investirano, kapacitet podignut i pre 15 dana obavešten sam da je sklopljen ugovor između "Galaksija" i "John Deer"-a za proizvodnju pneumatika za izvoz u centralnu i zapadnu Evropu. Ne samo to, gospodo, zahvaljujući "Galaksiju" stupili smo u kontakt sa "Džon Dirom", koji i te kako izražava interesovanje da svoj kapital ulaže u kapacitete traktorske industrije kod nas.

To je ono što vi ne razumete. Zašto su nam potrebni renomirani investitori? Zato što su ti dobri primeri pozivnica za druge investitore i zato što se samo investicijama podiže kapacitet korišćenja u ovim preduzećima, propalim zahvaljujući vašoj mudroj ekonomskoj politici u prethodnih deset godina.

Pretpostavljam da vas interesuju i šećerane, pošto ste ih ovde pominjali. Evo, i o njima ćemo reći nešto. Evo tri šećerane koje su bile najpopularnije u periodu privatizacije, "Jedinstvo" iz Kovačice, "Donji Srem"iz Pećincaca i "Jugozapadna Bačka" iz Bača. Sve tri šećerane su kupljene u javno otvorenom tenderu za po tri evra po šećerani.

I ja kažem "jao", ali te kapacitete ste vi ostavili ruinirane. Nismo ih mi uništili. I ti kapaciteti i taj kapital vredi tako nisko zahvaljujući vašoj mudroj državničkoj ekonomskoj politici. Šta se u međuvremenu desilo? Mogli ste da vidite da je jedan sindikalni lider, koji nikako ne može da bude povezan sa Vladom, pre mesec dana bio tamo i javno rekao da su te tri šećerane primer uspešne privatizacije. Pa ako sindikalni lider štiti interese radnika, nemojte mi reći da vi više štitite interese od samog sindikata, koji zato i postoji.

U "Jedinstvu" iz Kovačice u proteklom periodu investirano je ukupno 1.680.000 evra, što je više od 380.000 evra u odnosu na preuzetu ugovornu obavezu.

U Pećincima "Donji Srem", koji je takođe kupljen za tri evra, ali u javnoj, transparentnoj, otvorenoj tenderskoj proceduri, gde su bili pozvani svi potencijalni investitori, a to što je samo jedan kupio tendersku dokumentaciju i dao ponudu i taj jedan se zove MK "Komerc", to je zahvaljujući vašoj mudroj ekonomskoj politici, jer su kapaciteti uništeni i drugi se nisu ni interesovali.

Investicioni program za prvu godina u Pećincima u "Donjem Sremu" je iznosio 2.200.000 evra, ukupno je investirano 2.476.000 evra. Napominjem da su socijalni programi i u prethodno pomenutom, a i u ovom preduzeću ostvarni u potpunosti.

U "Jugozapadnoj Bačkoj" iz Bača investicioni program za prvu godinu je iznosio 900.000 evra, ukupno je investirano 2.100.000 evra, socijalni program takođe je ostvaren u potpunosti.

Ako ne verujete ovim podacima, izvolite otiđite u ta tri kapaciteta i pitajte radnike, povedite kamere zajedno sa vama i pustite taj prilog na bilo kojoj televiziji i pokažite da je možda istina drugačija. Ali nažalost, vašu žalost, ovo je istina kako je urađena privatizacija.

Što se tiče cementara, i one su jako popularno, je li tako? Imamo tri cementare koje su privatizovane na samom početku. Tu je Beočinska fabrika cementra privatizovana, ugovor potpisan 30. januara 2002, ukupna cena je 59.027.000 evra, ostvarena dautomom potpisivanja ugovora. Zatim, ukupni investicioni program 37,5 miliona evra nominalno izražen i ukupni socijalni program, takođe nominalno izražen, 29 miliona evra.

Zatim Cementara "Kosjerić" iz Kosjerića, kupljena od "Titana" iz Grčke za iznos od 41,2 miliona evra, ugovor potpisan istog dana, 30. januara 2001. godine, a ukupna investiciona obaveza je 34,5 miliona evra, ukupni socijalni program 18,7 miliona evra.

Fabrika cementra iz Popovca; ko živi u Popovcu, u okolini Popovca ili makar u tom kraju, zna da je Fabrika cementa 2001. godine pre početka privatizacije bila pred samo zatvaranje, pred bankrotstvom, da je bilo više od hiljadu izvršnih utuženja za plenidbu imovine. To možete da proverite ako ne verujete i da je to, između ostalog, rezultat monopolizacije i to jedne neprirodne monopolizacije fabrike cementa.

Da se nije desila privatizacija 2002. godine, početkom 2002. godine, odgovorno tvrdim da bi sa velikim šansama danas ti kapaciteti bili poslovno neaktivirani. Šta smo uradili? Ostvaren je ukupan prihod za budžet Republike Srbije kod Fabrike cementa Popovac u iznosu 60,9 miliona evra, ukupni investicioni program, nominalno iražen, 98 miliona evra i 25 miliona evra ukupan socijalni program.

Izveštaj koji imamo potvrđuje da su sve investicije za prvu godinu nakon privatizacije u potpunosti realizovane i da je socijalni program u potpunosti realizovan.

Samo ću vam nabrojati druga preduzeća, bez namere da čitam, ali da znate da u svakom trenutku kada želite da dobijete pravu informaciju, istog časa ćete je dobiti.

To su PKS "Lateks", Mitrovačka industrija ventila, FRAD iz Aleksinca, "Nisal" iz Niša, "Polet" iz Novog Bečeja, "Jelen do", "Kolubara", "Gas beton", "Žitopek", "Frikom", "Srbijaturist", "Putnik", Šajkaška, Šećerana Crvenka i naravno tri poslednje, DIN, DIV i "Beopetrol" iz Beograda.

U aukcijskim privatizacijama do sada je ukupno realizovana prodaja u 735 preduzeća, pri čemu je ukupan prihod ostvaren u iznosu od preko 270 miliona evra i pri čemu je ta prodajna cena niža za 20% od knjigovodstvene vrednosti i to je tačno, to je činjenica, od toga ne bežimo. Maločas sam objasnio na koji je način knjigovodstvena vrednost u prethodnim statusnim promenama društvenih preduzeća fiktivno i veštački naduvavana, tako da ove dve cifre uopšte nisu za poređenje.

Šta je to što je za poređenje i za primer? Prvo, imamo proces koji je javni, koji je otvoren i koji se prenosi TV kamerama. Svako ko želi da gleda prenos aukcije, a nema niti vremena niti načina da ode do mesta gde se aukcije održavaju, dovoljno je da uključi televizijsku stanicu i da vidi šta se tamo dešava ili da otvori računar, internet stranu i da u dikretnom prenosu prati tok aukcijske privatizacije.

Imamo potpuno otvoreni proces, a to znači proces u kome bilo ko ko je zainteresovan da učestvuje u aukcijskoj privatizaciji može da pristupi, da plati tendersku, odnosno aukcijsku dokumentaciju i da se iza toga pojavi kao potencijalni kupac onog dana kada se aukcija održava.

Imamo situaciju gde su nam poznati kupci, poznati unapred kao potencijalni kupci, i na kraju imenom i prezimenom oni koji pobeđuju na toj aukciji.

Imamo proces u kome apsolutno nema načina da bude unapred definisano ko će biti pobednik. Sve vas pozivam na bilo koju aukciju da unapred vi meni kažete - ovaj će biti ili onaj, pa da vidimo da li ćete pogoditi. Neće pogoditi, pobediće onaj ko je spreman da plati najveću cenu.

Znam da vas princip konkurencije iritira, jer ste navikli da radite ispod stola, jer ste navikli da radite u mraku, jer ste navikli da javne nabavke organizujete direktno, tako što pozovete firmu koja vam se dopada, jer ste navikli da kupujete za vlastite potrebe gomile stvari iz budžetskih sredstava, o čemu postoji izveštaj budžetske inspekcije i desetine i desetine krivičnih prijava koje su podnete. Nažalost, nisu još uvek aktivirane, ali ti prekršaji ne zastarevaju i biće aktivirane i zato ćete snositi odgovornost. Ali moraćete da me saslušate do kraja, ma koliko da ste alergični na reč konkurencija, javnost, otvorenost procesa, transparentnost, jer ovo što vam govorim nisu prazne priče, nego su činjenice.

Za svako od ovih preduzeća imamo detaljne podatke, ko su kupci, ko su potencijalni kupci koji su učestvovali, a nisu pobedili i kada je aukcija održana. Ne bojte se, neću vam čitati 750 aukcijskih preduzeća, a ako insistirate, u stvari, hajde sada da vidimo koliko i koje vrste kritika se upućuju na ovaj proces.

Prva kritika jeste da se u privatizaciji ne zna ko su kupci. To jednostavno nije tačno. Bilo koji od osam miliona stanovnika može da sazna ko je kupac u privatizaciji u Srbiji. Imam ovde i samo ću vam pokazati, bez namere da čitam, ali ako baš insistirate mogu i to. Pogledajte samo nekoliko primera: "Autoservis" iz Priboja, vlasnik Kosta Ranitović iz Priboja, kupljeno na aukciji 3. aprila 2002. godine; "Elgakrop" iz Ljiga, 3. aprila 2002. godine, vlasnik Žarko Gajić, sedište kupca u Nišu; "Montaža" - Beograd, vlasnik Miomir Pajković iz Beograda, pobedio na aukciji 24. maja; "Ruma IGM" - Ruma, vlasnik Živorad Pantić iz Donjeg Tovarnika, pobedio 10. septembra 2002. godine; "Instalacije" - Novi Beograd, vlasnik Radoslav Ćurčić iz Novog Sada, pobedio 26. septembra.

Pošto ima jako puno, a podsetiću vas da ste vi za 10 godina vaše vladavine prodali jedno preduzeće i jedno poklonili, mislim na Galeniku, a ono koje ste prodali mi i dan-danas pokušavamo da ispitamo šta se zapravo desilo i da vratimo telekomunikacije tamo gde im je mesto, da imaju stabilnu osnovu za budući razvoj.

Ovde ima više od 910 preduzeća i za svako preduzeće podaci. "Šumadija" iz Rače, kupac Gordana Milekić - Rača Kragujevačka itd. Znači, ako vas interesuje ko su kupci imate to u vašem Odboru za privatizaciju, imate na internet-sajtu i nema nikakve tajne, nema nikakvog skrivanja, nema nikakve laži, nego samo istina, direktna i konkretna.

Kada neko kaže, i to su kritike koje se čuju, da ovo nisu pravi kupci i da iza njih stoji neko, to su prazne priče. Taj koji stoji bogami će morati da stoji narednih pet godina. Narednih pet godina mora da stoji i da razmišlja da li će mu posle pet godina ovaj koji je zvanični kupac prebaciti besplatno svoju imovinu. Ukoliko se drznuo da napravi takvu nelegalnu aktivnost ili akrobaciju, da nekog drugog poturi, pa da sa njim sklopi ugovor, da prebaci vlasništvo nakon pet godina, tako sklopljen ugovor je nevažeći, ništavan i nelegalan.

Pitam javnost Srbije pre svega, a pitam i sve vas, kome ste spremni da ponudite 100.000, milion evra da se umesto vas vodi kao vlasnik preduzeća i da pet godina čekate da vam se to preduzeće naknadno nekom fiktivnom transakcijom vrati. Takav ne postoji u Srbiji. Ne verujem ni prijatelju, ni komšiji, ni bilo kome, jer ovo je posao, ovo su poslovni ekonomski interesi, koji se održavaju samo na način punog poštovanja pravila igre koje postoje, a pravila igre su u potpunosti jasna, jer nema nikakvog mešetarenja.

Sledeća kritika koja se najčešće čuje jeste da se u privatizaciji pere novac. To jednostavno nije tačno, jer ću vas podsetiti, ako uključite elementarnu logiku, novac se pere u transakcijama koje su tajne, a ne javne. Privatizacija je javni proces, proces koji je otvoren, gde se zna ko su kupci i gde se zna ko su potencijalni kupci. Ako uključite elementarnu logiku, jasno vam je da kroz proces privatizacije nema pranja novca.

Sledeća kritika koja se najčešće javlja, to govorim zbog građana Srbije i znam da vas istina ne interesuje puno, ali želim da građanima Srbije poručim da ne nasedaju na vaše neutemeljene kritike da Vlada Srbije rasprodaje privredu Srbije. Vlada Srbije ne rasprodaje privredu Srbije nego Vlada Srbije privatizacijom stvara razvojnu šansu za privredu Srbije na način što je moguće većeg privlačenja međunarodnih investitora, multinacionalnih kompanija, a ako hoćete i domaćih privatnih investitora i preduzetnika. Kako? Tako što te investicije ulaze u naša preduzeća.

Ne mislite valjda da će bilo koji inostrani investitor uprtiti preduzeće na leđa i odneti ga negde preko granice u neku drugu zemlju? U tim preduzećima radi naše stanovništvo i sa povećanjem obima proizvodnje ta preduzeća će plaćati porez našoj državi. Ta preduzeća će proizvoditi proizvode koji će biti mnogo konkurentniji nakon realizovanih investicija. Ti proizvodi će se izvoziti u druge zemlje i to će biti naš izvoz, srpski izvoz.

To su pametne zemlje u tranziciji znale da prepoznaju u jednom dobrom modelu privatizacije i iskoristile privatizaciju kao način za podizanje konkurentske sposobnosti vlastite privrede. Oni koji to nisu znali, oni koji su napravili grešku, što im ne treba zameriti, jer je privatizacija ipak bila novi proces, izabrali su model besplatne podele, model vaučerizacije. Njima ne treba zameriti i zaista se treba upitati šta je to sa elementarnim ekonomskim znanjem, ekonomskim obrazovanjem, kada danas i dalje postoje tzv. ekspertske grupe koje predlažu vaučerizaciju, besplatnu podelu i žele da ovoj zemlji naprave potpuno isti scenario onih zemalja koje su imale neuspešnu privatizaciju. Na svu sreću takvi se ne pitaju.

Ono što ćemo mi na kraju imati, imaćemo jednu kombinaciju različitih modela privatizacije. Ne treba zanemariti da je devedesetih godina veliki deo srpske privrede privatizovan kroz model privatizacije i kroz komercijalne sive transakcije, kroz otakanje društvene svojine ka privatnim preduzećima. Taj model iz 1997. godine i pre toga već danas je produkovao više od 250.000 akcionara i to je onaj deo tzv. narodnog kapitalizma koji se neretko provlači po štampi i kroz taj talas su otišla najuspešnija preduzeća, kojih je doduše malo, jer danas kada ovde izađete i počnete da nabrajate uspešna preduzeća iz prethodnog koncepta, dođete do cifre pet i tu stanete. Kažem vam - dođite do deset i ne morate dalje.

Znači, imali smo koncept koji je produkovao veliki borj internih akcionara i to će biti snažan podsticaj za razvoj beogradske berze, za razvoj finansijskih tržišta. U drugom delu je ostala grupa preduzeća koja ima znatno lošije finansijske i poslovne performanse i kojima je potreban svež kapital. Do tog svežeg kapitala se ne dolazi besplatnom podelom nego prodajom kapitala, ne radi prihoda i ne radi prodaje nego radi investicija i to smo pokazali.

Zašto prvo bolja preduzeća, pa onda lošija? Zato što je potrebno izvršiti pravednu, pravičnu raspodelu troškova tranzicije. Zaista je duboko pravedno, socijalno zasnovano i prihvatljivo da se od prihoda od privatizacije finansiraju socijalni programi u lošijim preduzećima, da se od prihoda od privatizacije, ostvarene u boljim preduzećima, finansiraju subvencije u lošijim preduzećima u toku trajanja postupka restrukturiranja.

I upravo zbog toga sam svoje izlaganje započeo subvencijama, da vam pokažem da model koji se sprovodi ima u sebi duboku socijalnu komponentu, jer se prihodi isključivo koriste za amortizaciju teških i velikih troškova tranzicije, jer nam je nasleđeno stanje izuzetno loše. Zatim, upravo zbog toga sam rekao da vam pokažem da je ovo jedini način da se finansiraju upravo ti troškovi tranzicije.

Na kraju, želim da kažem, za danas, par reči koje se odnose na privatizaciju koja teče iz akcijskog fonda. Vi znate da je prethodni model privatizacije podrazumevao besplatnu podelu akcija do 60%, a da je ostatak kapitala postajao vlasništvo države u akcijskom fondu. Ono što je paradoks i što je zaista neshvatljivo, bez obzira što je model privatizacije iz 1997. definisao široki spektar učesnika individualnih akcionara, niti je bilo moguće trgovati tim akcijama, niti je akcijski fond postojao. Tek donošenjem Zakona o akcijskom fondu 2001. godine mi smo osnovali akcijski fond i vrlo ubrzo aktivirali, odnosno stavili akcijski fond u funkciju.

Na početku trgovanja akcijama iz akcijskog fonda, svega 10 preduzeća je kotiralo svoje akcije na berzi. Danas, više od 300 preduzeća akcije, doduše povremeno, kotira na beogradskoj berzi. Nažalost, nemamo trajnu kotaciju još uvek, ali Ministarstvo će početkom iduće godine realizovati program inicijalne javne prodaje i trajne kotacije. To će omogućiti stanovništvu da umesto štednju da ostavlja bankama, štednju obavlja kupovinom pojedinačnih akcija uspešnih preduzeća.

Možete zamisliti kakav je to materijal i podsticaj razvoja finansijskog tržišta koji je akcijski fond u prethodnom periodu napravio. Ono što želim da kažem jeste da se načela koje podrazumeva poslovanje akcijskog fonda ni u čemu ne razlikuju od načela u privatizaciji. To je konkurencija, to je javnost i to je otvorenost.

Ne postoji ijedan slučaj gde su akcije iz akcijskog fonda prodate mimo konkurencije. Kao što imam spisak kompletnih preduzeća u postupku aukcijske i tenderske privatizacije, tako kod sebe imam i kompletan spisak preduzeća čiji su manjinski paketi iz akcijskog fonda prodati preko beogradske berze. Ne bojte se, neću ni ovaj spisak čitati, jer se radi o 148 preduzeća, koja su privatizovana od aprila meseca 2002. godine do današnjeg dana.

Na osnovu prodaje akcije iz akcijskog fonda, budžet Srbije je prihodovao 149 miliona evra, a što je za više od 60% veća postignuta cena, nego što je ukupan zbir suma vrednosti društvenih kapitala, odnosno državnog kapitala u akcijskom fondu pre privatizacije.

Zašto je važno postojanje i aktiviranje akcijskog fonda? Rekao sam maločas, zbog razvoja finansijskih tržišta. Akcionari su napokon dobili priliku da imovinu koju imaju u svom posedu mogu i da utroše, ukoliko je to u njihovom interesu. Akcijski fond je snažno razvio akcionarsku kulturu u našoj zemlji. Gospodo, akcionarska kultura se ne razvija tako što se ljudima podele akcije, nego tako što se stvore institucije, zakonski okvir da ta kultura ima šansi i da se razvija.

Šta smo uradili? Akcijski fond i institucija beogradska berza, sa dopunjenim pravilnicima, koji su omogućili ne samo trgovanje, koje je veoma često bilo izvor špekulativnih aktivnosti brokerskih kuća oko prosečne cene određivane na osnovu cene i količine traženih akcija, nego smo uveli metod trgovanja, prodajna cena za minimalno definisanu količinu.

Podsetiću, upravo zahvaljujući akcijskom fondu jedan veliki broj akcionara u našoj zemlji konačno je shvatio da akcije koje poseduju imaju veliku vrednost. To jeste primer Apatinske pivare, kada je država 9,28% akcija tri nedelje nakon obavljene prve aukcije prodala po oko 10 puta većoj ceni u odnosu na cenu koju su prethodno postigli individualni akcionari. To jeste primer i u mnogim drugim slučajevima. Na kraju krajeva, imali ste prilike da vidite da smo pre možda nedelju ili deset dana, ne mi nego akcionari, zajedno sa akcijskim fondom, prodali akcije u Kanjiži, u Potisju iz Kanjiže, po ceni koja višestruko nadmašuje tržišnu cenu tog preduzeća.

To jeste, između ostalog, bio način da se razvojem akcijskog fonda, razvojem akcionarske kulture, stvore uslovi za početak realizacije jednog veoma važnog projekta, a to je projekat inicijalne javne ponude, koji će omogućiti da se od aprila meseca iduće godine, po prvi put nakon više od 55 godina, nakon što je tržište u ovoj zemlji ukinuto posle Drugog svetskog rata, kotiraju akcije na beogradskoj berzi.

S obzirom da je više, odnosno da se bližimo isteku današnjeg radnog dana, neću iskoristiti i zloupotrebiti vaše vreme i vašu pažnju. zaista se zahvaljujem, pre svega javnosti i poslanicima koji su sa pažnjom saslušali dosadašnje izlaganje Ministarstva za privredu i privatizaciju. Ono o čemu želim sutra, a zamoliću gospođu predsedavajuću, predsednika parlamenta, da mi omogući da malo damo izveštaj o privrednim aktivnostima, o tome šta se zapravo tamo dešava, da li se menja struktura privrede u konkurentskom smislu, da li je kritično i koliki je pad industrijskog obima proizvodnje, šta to znači kada dođe do trenutnog pada zbog postupka restrukturiranja i šta je to što možemo da očekujemo.

Na kraju krajeva, da razgovaramo sasvim otvoreno, da li imamo danas jedan savršen sistem statističkog praćenja, koji obuhvata i privatnu privredu. Želim da vam prezentiram koncept industrijske politike u Srbiji, jer ste se svi pitali - a gde je strategija razvoja. To je koncept razvoja definisan kroz dugoročnu industrijsku politiku.

Sasvim na kraju, da vas upoznam sa kompletnim zakonodavnim okvirom koji je Ministarstvo uradilo, direktno ili zajedno sa drugim ministarstvima, i sa planovima koje ćemo uraditi u narednom periodu, a sve u cilju završetka procesa ekonomske tranzicije. To treba da doprinese ubrzanom privrednom razvoju države Srbije na putu ka Evropskoj uniji i direktno će doprineti podizanju životnog standarda našeg stanovništva. (Aplauz.)

Zahvaljujem gospodinu ministru. Naravno, gospodine ministre, imaćete i sutra priliku da nam ispričate šta ste radili za ove tri godine, za razliku od nekih koji su bili u hladu i mraku. Vidimo se sutra u 10,00 časova. Prijatno.