Eto, imamo pet zakona koji gotovo da nemaju neke zajedničke dodirne tačke, osim ako se ne shvati da je zakon o dopuni Zakona o Narodnoj banci Srbije kolateralna šteta Predloga zakona o osiguranju.
Da krenemo redom. Prvi zakon je zakon kojim Vlada Vojislava Koštunice obećava da će se u Srbiji graditi stanovi za mlade bračne parove i sve one koji nemaju rešeno stambeno pitanje. Ideja nije loša, prihvatljiva je, svaka vlast razmišlja o tome i ima u suštini i obavezu da to pitanje uredi i reši i da omogući ljudima da pod što povoljnijim uslovima dođu do krova nad glavom.
Ali, ova vlada je svojevrsni specifikum, nudi nam papir sa naslovom - Predlog zakona o nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita. Ako pređemo preko ovog - nacionalnoj, pošto pola Vlade ima odbojnost prema svemu što je nacionalno, ostaje problem šta je u ovom predlogu zakona - korporacija. Ako je korporacija, onda bi to verovatno moralo da bude privredno društvo, društvo kapitala. Onaj ko je napisao ovaj tekst očigledno nije gledao Zakon o preduzećima.
Da je pogledao Zakon o preduzećima, video bi kako se formira društvo kapitala i da u nazivu mora da ima i skraćenicu kako je izražen njen kapital - akcionarsko društvo, d.o.o. Država, doduše, može da formira i javno preduzeće, ali ovde imamo samo naznaku da se radi o pravnom licu.
Vi na bazi ovog zakona nećete moći da registrujete ovo kod privrednog suda. Evo zbog čega, zato što je ovaj zakon praktično osnivački akt jednog preduzeća. Kada se pročita ceo ovaj zakon, ovde se ne vidi da li je to preduzeće formirano da bi sticalo dobit ili je možda neka neprofitna asocijacija.
Osnivački kapital jeste onaj minimalni koji poznaje Zakon o preduzećima, ali ovaj nije izdeljen na akcije. Osnivački kapital nije izražen, valjda će ta korporacija da radi u nekim prostorijama, valjda će imati neku nepokretnu i pokretnu imovinu, nema toga. Ovde se ne zna ni koje je lice ovlašćeno da podnese prijavu za upis u sudski registar, ništa se ne zna ovde. Ovde čak nema ni šifre delatnosti.
E sada, kada se pogleda ovo što ste naveli ovde u članu 9. kao delatnost, nazovi, korporacije, pa još koja se bavi osiguranjem, onda ja moram onome ko je pisao ovaj tekst da skrenem pažnju da je na ovoj sednici takođe na dnevnom redu i zakon o osiguranju i on kaže - vrste neživotnog osiguranja, član 10. Predloga zakona, pa, ima tamo tačka 14) gde se kaže – osiguranje kredita koje pokriva, pa su navedeni rizici, a između ostalog, nalazi se i jedan ovakav rizik osiguranja kredita za stambenu izgradnju.
Da stvar bude još čudnija, onaj ko je pisao ovaj zakon nije video predlog ovog zakona. U članu 19. se kaže – zabrana upotrebe pojma "osiguranje". Verovatno je onaj ko je pisao ovaj prvi zakon mislio da se tu radi o zakonu kojim se obezbeđuju potraživanja banaka, a ne osiguravaju potraživanja banaka po osnovu stambenih kredita.
Nije to slučajno urađeno. Nije to ekspertsko neznanje, nego podvala na koju želimo da ukažemo da će da se desi. Desiće se iz jednog prostog razloga, što se ovim zakonom garantuje samo stabilnost bankama i država preuzima, preko ove korporacije, rizik da banka ne izgubi.
A, kada se pogleda struktura stambenog kredita koji bi se otplaćivao 20 godina, onda može da se primeti da kamate prevazilaze osnovnu glavnicu na početku uzimanja kredita. Znači, ako je stan 30.000 evra, ukupna obaveza će verovatno biti duplo veća.
I, ko šta tu osigurava? Država preko korporacije osigurava banke, i to odabrane banke, da neće da izgube kamatu. Verovatno neće da izgube supstancu, odnosno onaj iznos kredita koji su dali građaninu, po osnovu naplate realizacijom hipoteke. Eto, to je ta podvala.
Za ovu podvalu ne treba reklama. Za ovu podvalu je dovoljno da se uzme, što kažu građevinci, plajvaz, papir, sabere i oduzme, i vidi da problem visokih kamata, koji opterećuje građane, treba prema banci da reši korporacija koja će da garantuje profit i zaradu.
A, povodom nekih laičkih opaski da se zakonom ne propisuje kamata, pa mi taj problem imamo kod stanogradnje i uopšte kod svih kredita, problem visokih kamata; da li je to deset, dvanaest ili ko zna koliko posto. Mi imamo problem na koji je malopre ukazao jedan poslanik - nemamo trajne izvore sredstava, banke nemaju potencijal za plasmane, a pogotovo za dugoročne plasmane, jer za plasmane rizik traje 20 godina.
Kako se obara kamata? Ona se obara samo proizvodnjom, povećanjem količine robe na tržištu, rastom proizvodnje, i tu je problem. Ova i prethodna vlada su sve uradile da se uništi proizvodnja kod nas, a sada se navodno ova vlada setila, ili onaj deo ove vlade koji je 2001. godine dozvolio divljačku liberalizaciju spoljnotrgovinskog prometa, da to treba malo da se skreše, da se da podsticaj domaćoj proizvodnji. Zakasnelo.
Ako želite stvarno da pomognemo, onda dajte da napravimo strategiju stambene politike. Strategija stambene politike ne može da bude zakon o osiguranju ili preciznije – o obezbeđivanju potraživanja banaka po osnovu stambenih kredita. Naša stanogradnja je još 1990. godine ušla u probleme. Svi to znamo. U velike probleme je ušla. Ni tada banke nisu bile spremne niti sposobne da stambeno kreditiraju, kada je bila daleko bolja situacija na finansijskom tržištu.
Danas, ovakvim zakonom, pomaže se samo odabranim bankama. Ne pomaže se građanima. Pomaže se građanima koji već imaju da eventualno, na neki način, uvećaju svoju imovinu, i to je opet odabran broj ljudi. Ima li tu ravnopravnosti? Ima li tu jednakosti? Kako će mladi bračni par, sa završenim fakultetom, i neka se zaposle, kako oni mogu da otplate ovaj kredit? Ne mogu.
Možda bi bilo bolje da se razmišlja o tome da li je stimulacija stambenog kreditiranja poslovnih banaka mogla da se izvrši preko nekih korekcija monetarne politike, u pogledu rezervi, likvidnosti i sl, da se banke stimulišu da daju dugoročne kredite. Ali, problem je što naše banke sada posluju kao klasične profitne organizacije, koje interesuje samo profit. Ne žele da snose rizik. Ne žele ništa da prevale na svoju grbaču. I ne treba to da rade, pošto su privatizovane.
Ali, one u kojime je bilo državnog kapitala, one su uništene i zbog toga imamo onaj treći zakon gde tražite, praktično, da Vlada Republike Srbije odredi i uslove, i način, i sve povodom trgovine hartijama od vrednosti koje je dobila po osnovu nekih saveznih i republičkih propisa, po osnovu imovine koju je stekla Republika konverzijom potraživanja kod nekih firmi, po osnovu devizne štednje, akcija koje su došle u posed države po osnovu stare devizne štednje i one druge dve kategorije. I, tu je instalisana namera zloupotrebe.
Vlada sve propisuje, i uslove i način. Pa, to je nemoguće. Nemoguće. Narodna skupština može da propiše uslove i način, a Vlada ima da se javi kao privredni subjekt i kao neko ko poseduje hartije od vrednosti, da učestvuje na tržištu u trgovini tim hartijama od vrednosti.
Ali ne, ovde se sada želi da se završi posao i sa imovinom bivših banaka, jer je očigledno osujećena namera, kada je u pitanju Nacionalna štedionica i neke druge banke. I, naravno, na čelu te kolone se nalazi G17 plus u liku Miroljuba Labusa i liku Mlađana Dinkića. Ne sporim narodne poslanike, možda polovina njih i ne zna za ovu podlu varijantu. To je ta priča.
Prvi zakon nema pravni osnov. Predlog zakona o nacionalnoj korporaciji nema ni pravni ni ustavni osnov. To što ste se pozvali na neku mogućnost da se uredi finansijski sistem, to nema veze sa ovim predlogom zakona i nemojte da nas ekspertski ovde dovodite u neprijatnu situaciju da ukazujemo na mentalne nedostatke onoga što je ovde napisano. Sredite te propise.
Drugo, ako se ovaj zakon usvoji, vrlo vešto će Vlada Republike Srbije da kreira novac. U to treba da budete sigurni. Neko je rekao – hartije od vrednosti koje se tiču stare devizne štednje itd. će biti uključene u ovaj proces, jer treba da se obezbede hartije od vrednosti koje treba da pokriju tih 160 miliona evra.
Mi smo podneli neke amandmane. Neću da ulazim u njihovu sadržinu, dovoljno je i ovo što vam se kaže, da ova dva zakona, prvi i drugi, ne treba ni usvajati. Veće su štete. Kaže – zaživeće septembra. Koje godine? Kao garancijski fond.
Zakon je donet prošle godine, trebalo je da zaživi navodno septembra, pa nije, pa je pre mesec dana većina usvojila te izmene i dopune; neće ni taj fond da zaživi, budite sigurni.
Ovi zakoni ne mogu da reše strukturne probleme naše privrede. Ne mogu, jer ništa nije učinjeno da se izbalansira roba i novac. Ništa nije učinjeno. Učinjeno je sve, ali suprotno. Pojavili su se eksperti za finansijska tržišta. Tržište je nerazvijeno, maltene i ne postoji. Javljaju se neki žutokljunci, završavaju posao po osnovu toga što znaju da cene šta je kapital, i naravno zgrću se pare. Gde odlaze pare? Odlaze u ruke pet-šest finansijskih lobija i kraj priče.
A, ovde nam se plasiraju lepe priče, pa još neko kaže – to što vi pričate, to je socijalna demagogija. Zapamtite, optužili ste nas za socijalnu demagogiju.
Videćemo se, bože zdravlja, za nekoliko meseci, pa ćete videti koji su efekti vaših propisa i vaših zakona. Čućete od građana koji su fekti.
Što se tiče dopune Zakona o NBS, pa, evo, da se shvati o čemu se radi: to bi bilo kao da sada donosimo zakon o privatnom obezbeđenju i onda u tom zakonu napišemo – poslove hapšenja umesto policije radiće "Sigurnost-Vračar". To vam je zakon o dopunama zakona o NBS. Znači, kontrolu, nadzor, dozvolu, ono što je radilo Savezno ministarstvo finansija, na osnovu Ustavne povelje, pošto je to sve prešlo u republičko Ministarstvo finansija, to bi ono trebalo da radi. Ustav se ništa nije promenio u međuvremenu.
Ne, sada nam kažu, pojavili su se Jelašićevi eksperti osposobljeni sa dobrim platama, nepotkupljivi, a oni mogu da zatvore krug, a banke, osiguravajuća društva... Zapamtite, dolaze nam i igre na sreću. I to će da se uveže u ovo kolo. Sve pare pod kontrolom G17 plus.
Naravno, Vojislav Koštunica verovatno prihvata, čim se ne buni. Računa čovek, verovatno će da istrči neka afera i on će opet da bude čist. Takvog premijera mi imamo. On će opet biti čist. Ne mešam se, mi smo stranački to podelili, to je tamo gurao G17 plus, ne znamo.
Zabavljaćemo se mi ovde sa anketnim odborima, verovatno, poprilično dugo, a zašto? Oko novca se ljudi svađaju. Doći će do sukoba finansijskih lobija. Zašto je ovaj zaradio ovoliko, a onaj manje. Ima da krene dokumentacija i potkazivanje. Sami ima međusobno da se potkazuju. Onda ima da se trese u državi. Verujte, ima da se trese.
Ustav Republike Srbije nije promenjen, a pošto nije promenjen znači da poslovi izdavanja dozvole, ovlašćenja, nadzor, kontrola itd. sve treba da bude u Ministarstvu finansija ili pod patronatom Ministarstva finansija.
Ne može centralna monetarna ustanova da radi ovaj posao, da budemo načisto, ne može, jer onda se koncentriše kompletna finansijska moć u rukama nečega što je van izvršne vlasti. Naravno, predlagač je vodio računa da baš tako bude.
Što se tiče ovog poslednjeg, petog zakona, a neki kažu antikorupcijski propisi itd, stičem utisak da se to desilo po onoj narodnoj - videla žaba gde se konji potkivaju, pa i ona digla noge. Evo zbog čega. Ovim zakonom ne sprečava se korupcija, nego u suštini treba da se definiše ugovorna volja nečega što se zove država, državni organ, javno preduzeće i svakog ko posluje državnim sredstvima. Ovim zakonom treba da se njegova ugovorna volja definiše i da ona bude u skladu sa nekim postavljenim ciljevima državne i ekonomske politike, pa i privredne politike, kada su u pitanju javna preduzeća.
Svako ko misli da se ovim zakonom sprečava korupcija grdno se vara. Od kada su krenuli tenderi... čuli ste pre nekoliko dana primer, jedna obična česma u veličini ove govornice izašla je na 7000 evra i sve, naravno, čisto, legalno, sve opravdano. A da pitate bilo kog preduzimača, rekao bi vam, da to za 300 evra ima da završi. Nemojte da se krijemo iza propisa.
Ovom izmenom i dopunom pruža se, navodno, neka zaštita licima koja su učestvovala na tenderu i smatraju da je došlo do neke povrede postupka i da su njihova prava povređena; pruža im se neka post festum zaštita. Uopšte nije tačno. Prvo, bilo ko ko je malo u nekom poslu zna da te prigovore mogu da napišu samo naivni, jer čim napiše prigovor, on verovatno sa tom firmom ne može više da radi, pa neka mu bude i najbolja ponuda. Postoje neki drugi odnosi u tim poslovnim stvarima. Mene buni, a verovatno ćete to da izvučete, da izgurate, da normirate nešto što ipak zalazi u moral, da propišete neke kazne, verovatno te kazne treba da budu regulisane Krivičnim zakonom, a ne ovim, kao i drugim propisima.
Ukazao bih na jednu stvar. Postoji jedna oblast koju niko nije hteo da reguliše, ni prethodna vlast, ni Đelić kada je donosio zakon, a ni ovi kada ga menjaju. Mogla je da se reguliše na sličan način, samo da je onaj ko je pisao ovaj zakon otišao u svoju upravu za javne nabavke da vidi mišljenja koja je ta uprava dala, saglasnosti koje je dala i stavove koje je zauzela povodom Zakona o javnim nabavkama.
Zakon o javnim nabavkama je slovenački zakon, prepisan, pa je prvih pet meseci bilo problema sa prevodom, pa su davali posebna mišljenja, prevodili ljudi sa srpskog na srpski ponovo; a samo da znate kakav je to kvalitet zakona. Ovim zakonom, recimo, nisu obuhvaćene konsultantske usluge, konsalting usluge nisu.
Jedan primer: Vlada Republike Srbije reši da napiše neki propis, što ne raspiše na tender, pa da se jave svi koji su zainteresovani da pružaju usluge pisanja tog propisa? U onoj prethodnoj vladi, zna se, Centar za liberalno-demokratske studije, niti tender, niti bilo šta, završava posao. Antimonopolski zakon, podelili profesori pare; a drugi propisi takođe, nije bilo tendera uopšte. Nije bilo konkurencije. Nije bilo tzv. transparentnosti. Ne, završeno.
Samo da vas podsetim, 35% svih kredita, zajmova koje smo dobili za ove dve - tri godine od međunarodnih finansijskih organizacija, u strukturi, 35% je bilo za neke usluge koje dolaze iz inostranstva, a mi plaćamo 100% , a uzimamo verovatno samo 65% od toga. U ovom zakonu tu ne postoji korupcija.
Dalje, usluge posredovanja, naravno, vrlo sam obavešten, pa pričam o uslugama posredovanja.
Idite do vaše uprave i vidite kome je dala saglasnost da usluge posredovanja mogu biti i bez restriktivnog postupka i bez postupka po tenderu. Šta se krije iza toga? To niste naravno regulisali. Zašto? Zna se ko to može da radi i ko to može da završi. Zna se ko dobija saglasnost. Jedan prethodni ministar, "Eurofit" njegovo preduzeće za geometarske usluge, sve je ono premerilo, nema tendera, nema ništa, sve je završeno. Da li ste sprečili korupciju? Niste. Nije sprečena.
Bilo je potrebno da se obuzdaju ljudi koji su došli na vlast da ne rasipaju državne pare, i to jeste za pohvalu i to svi treba da rade, ali nemojte da se radi na ovakav način, pro forme, odredbama zakona koje u sebi sadrže formulaciju za izigravanje, i zbog toga se ide na tumačenja i zbog toga uprava daje razne saglasnosti, odobrenja za sve i svašta. Naravno, kada se da saglasnost, sve je čisto. Budite uvereni da je sve prljavo, i to apsolutno prljavo.
Dalje, postupak pred komisijom je donekle rešen, ali ko može kada pročita ovaj zakon posle izmena i dopuna da kaže, ali stvarno da kaže, da je korektni ponuđač, učesnik na javnom tenderu, zaštićen i da ovaj zakon garantuje da je on bio najpovoljniji, dobio najviše bodova, bez obzira na koji sistem se onaj ko nabavlja odluči, odredi koga će da izabere na tenderu. Da li možemo da kažemo da ovaj zakon garantuje da onaj ko je najkvalitetniji, najbolji dobija posao? Niko ne može da garantuje. Pošto to niko ne može da garantuje, onda se stvarno postavlja pitanje da li nam je uopšte potreban takav zakon.
Deluje malo anahrono, ljudi neće da shvate zašto kritikujem ceo zakon, ceo koncept zakona, jer su svi ispričali bajke kako se sprečila pljačka i krađa.
Ako je 2001. godine budžet nekoliko puta veći nego 2000. godine, ako je 2002. godine veći budžet nego 2001. godine, 2003. veći, sasvim je normalno da su veća sredstva išla za nabavke, sasvim je normalno da je po mnogo većoj ceni nešto nabavljeno nego što je nabavljano 2000. godine.
Kada se poredi nešto, treba da se porede babe sa babama, a žabe sa žabama, a ne da se to zamiksuje i napravi jedna medijska priča i čovek koji gleda televizor i posmatra ovaj prenos može stvarno da shvati i da kaže - pa ovde se nešto epohalno desilo. Šta se to epohalno desilo? Legalizovano je ono što se radilo. Neki su dobili nadimke, neko je dobio nadimak "6%" u Šapcu, a neko je u Nišu dobio nadimak Šapa.
Javna tajna je postala, raspišeš tender i završiš posao, još ako namestiš trojicu, četvoricu, još bolje završen posao. To ovaj zakon ne sprečava. Nema nameru da spreči, a sada se predstavlja kao nešto epohalno.
Epohalno, profesori se skupe oko nekog instituta, naprave tezgu, uzmu po 300, 400 hiljada dinara za nešto što su možda i prepisali iz neke knjige, završen posao, sve je čisto, sve je mirno, svi zadovoljni, a još eksperti.
Znate šta? I za ekspertske krađe postoji majstor koji može da im dolija. Verujte, ima, i nad majstorom postoji majstor, to da znate. Niko nije najjači, uvek ima neko jači. Zapamtite, upozoravam vas, od svega ovoga jači su birači. Nemojte njih da potcenjujete, nemojte da potcenjujete sa neustavnim zakonom o nacionalnoj korporaciji koja treba da obezbedi potraživanje banaka.
Istog dana predlažete kontradiktorne stvari. Da li ima tamo neko od vas ko proverava ove zakone, da li imaju neki mentalni sklop, da li hronološki mogu da odgovaraju jedan drugom? Ne, ovde na medije, guraj na mišiće, a mi ćemo 50 hiljada stanova da napravimo. Neka bude deset posto od toga, pa da svi skačemo od sreće, ali neće biti ni to, biće seobe para i garantovanje profita onome ko uđe u posao stambenog kreditiranja.
Njemu se samo garantuje kredit, ne garantuje se stan, niti stabilnost onome ko uzme taj kredit. Pogledajte ove banke koje su došle kod nas kako rade. Pre desetak godina Ustavni sud je poništavao ugovore, odnosno odluke ili pravilnike banaka, a na bazi toga su redovni sudovi poništavali neke ugovore i štitili uzimaoce kredita, ako je stajala klauzula o usklađivanju rate sa rastom marke. Sada je normalna stvar, ako se otplata vrši preko administrativne zabrane, da se odredi mesečna rata, a na tri meseca, negde i na mesec dana dobija radnik obaveštenje da zbog promene kursa dinara prema evru morate da doplatite još 700 dinara, pa kad se to sabere i oduzme, vidi se da tu ide 1:1,2. To su ti povoljni krediti.
Uostalom, ja ne znam zašto mi uopšte pričamo o ovome. Godine 2000. na onim reklamama nije rečeno da će biti donet zakon da dobijamo stanove na kredit, nije rečeno da ćemo morati zakon da menjamo da bismo uzimali kola na kredit, nije rečeno da treba decu da šaljemo u inostranstvo na bazi zakona. Nama zakon nije bio potreban 2000. godine. Šta će vam danas zakon? Nema potrebe.
Zato pozivam sve poslanike da mi ovih pet zakona vratimo ovoj našoj vladi, neka ona to malo pogleda, neka pronađe ustavni i pravni osnov, a, bogami, za neke zakone i mentalno održiv osnov, jer, verujte, malo ko više može da prevari ove naše birače.
