Gospodine ministre, gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, kada se u prethodnom periodu opisivalo stanje u srpskoj privredi najčešća reč koja je upotrebljavana da bi se to stanje opisalo je reč – rizik. I učesnici u privrednom životu, domaći i strani, isticali su brojne rizike koji su u stvari kočili i obeshrabrivali preduzetnike, ali i kompanije da svojim kapitalom, idejama i projektima, kao i ljudskim resursima, hrabrije uđu u arenu tržišne privrede Srbije. Najčešće pominjani rizici su politički rizici, nestabilnost, nefunkcionisanje pravosuđa, ali i finansijski rizici.
Prva dva zakona o kojima raspravljamo na ovoj sednici bave se uglavnom otklanjanjem ili bar ublažavanjem jednog dela tih rizika, jer je pojam – osiguranje neraskidivo vezan sa postojanjem rizika koji on treba da pokrije.
Kada je u pitanju zakon o nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita, kako je predstavljeno u obrazloženju, on bi u svojoj praktičnoj primeni trebalo da ostvari nekoliko ciljeva. Pored onih opštih ciljeva, a to su – izgradnja modernog stambenog finansiranja i podsticanje stanogradnje u Srbiji, važan efekat ovog zakona trebalo bi da bude i ohrabrivanje banaka da daju povoljnije, dugoročnije stambene kredite. To ohrabrivanje treba da ima izvor u samoj suštini ovoga zakona, a to je pokrivanje rizika od nenaplativosti stambenog kredita u postupku aktiviranja hipoteke, kao založnog prava nekretnine zajmoprimca. Ova korporacija je osnovana kao državni organ i time bi to trebalo da dobije težinu.
Intencija Vlade je da stanogradnja, putem ovog zakona, bude zamajac cele privrede, i ovde je više puta tačno rečeno da se to može učiniti samo kroz aktivnije i atraktivnije stambene kredite koje bi poslovne banke nudile zajmoprimcima.
Jedan od osnovnih problema koji je ranije uticao na to da su kreditni uslovi nepovoljni, tu se prvenstveno misli na visinu kamate i godinu povraćaja kredita, jeste slabo obezbeđenje tih kredita i težak materijalni položaj većine građana koji se pojavljuju kao korisnici tih kredita. Oni često nisu bili u mogućnosti da dospele anuitete otplaćuju.
Dakle, ovaj zakon otvara pitanje – koliki je to rizik za poslovne banke i koliko se taj rizik ovakvim zakonom ublažava, te koliko će to ublaženje, da budem precizniji, biti pokrivanje rizika i uticati na izmenu poslovne politike banaka kada su u pitanju stambeni krediti.
Ovaj zakon je zaista dobar u svojoj nameri, ali nekoliko stvari mogu, ukoliko se ne budu rešile, da osujete taj pravi, pozitivan efekat, a to je mogućnost da građani obezbede povoljne stambene kredite.
Zakon koji reguliše pitanje založnog prava nad nekretninama ima zaista loša rešenja, koja utiču na to da se zajmodavac, znači davalac kredita (a u ovom slučaju banke) mesecima bori da proda založenu nekretninu. Cena se često obara; tržište je nestabilno; troškovi postupka su veliki.
Svako ko je ikada učestvovao u postupku prodaje nekretnina putem javne dražbe zna kakav je to problem i na koje sve moguće načine dužnik može da oteže postupak u nedogled, da ne pominjemo da je dosadašnja praksa poslovnih banaka bila da hipotekarnom izjavom zasniva ovo založno pravo, što tek komplikuje postupak jer se mora podnositi hipotekarna tužba, a tek nakon toga je izvršni postupak.
Naravno, ovde je više puta isticano da se mora menjati Zakon o hipoteci, koji će, u stvari, suštinski da promeni poziciju dužnika u celom postupku i da onemogući povlašćeni položaj dužnika, jer je to veliki rizik za poslovne banke, što se do sada i pokazalo.
Problem neuknjiženih nekretnina u Srbiji je posebna priča, jer nema hipoteke bez uknjižene nekretnine, a većina nekretnina u Srbiji nije uknjižena. Proces uknjižbe je spor, komplikovan i taj rizik snose banke.
Naravno, svi ovi rizici postoje, ali nacionalna korporacija predstavlja važan početni korak u pravcu definisanja jedne nove stambene politike i otklanjanja ovih rizika. Verujemo da će nakon ovog zakona slediti novi set važnih zakona koji će zaokružiti priču oko obezbeđivanja ovih kredita. Zato se očekuje i dostupnost kredita građanima.
Kada je u pitanju zakon o osiguranju, kao što je ministar i rekao, on ima nameru da uredi tržište osiguranja u Srbiji. Nije potrebno posebno isticati kakvi su se problemi do sada pojavljivali kada je u pitanju tržište osiguranja. Uglavnom, imali smo veliki broj osiguravajućih društava koja su bila nesolventna, sa malim portfeljem, a često nisu ni htela da likvidiraju štete osiguranika, i koja su po malo jačem pritisku odštetnih zahteva padala u stečaj. Nakon odlaska u stečaj tih osiguravajućih društava pojavljivao se komplikovan postupak naplate iz garantnog fonda, a pogotovo kada su u pitanju osiguranja iz domena obaveznih osiguranja u saobraćaju.
Nažalost, do sada je postojala jedna politika većine osiguravajućih društava u Srbiji, a to je da se štete nakon podnetih odštetnih zahteva ne likvidiraju.
A namerno se išlo na nerealne procene tih šteta da bi se nakon toga krenulo u dugotrajan i komplikovan spor u kome su se finansijski iscrpljivali i osiguranici i osiguravači, što je uticalo u krajnjoj liniji i na odsustvo poverenja u osiguravajuća društva i u samo osiguranje.
Veliki problem je bio što većina osiguranja nije postojala, a pogotovo kada su u pitanju osiguranja kredita u privredi, gde su postojali veliki rizici. Znači, ti rizici kredita koje su dobijala preduzeća nisu pokrivani i to je u dobroj meri uticalo da kreditna politika bude nepovoljna i da krediti budu nedostupni velikom broju preduzeća kod nas. Postoji slab nadzor kada je u pitanju odnos prema osiguranicima i likvidaciji šteta, jer, kao što sam rekao, većina tih šteta nije likvidirana u normalnom postupku, nego se išlo u dugotrajne sporove.
Ovaj novi predloženi zakon u velikom broju svojih odredaba rešava ovaj problem. On, kada sam rekao kreditiranje privrede, to otklanja osiguranjem kredita, jemstava finansijskih gubitaka ili troškova pravne zaštite, kao neživotnih osiguranja iz člana 10. ovog zakona, a što verujemo da će nakon usvajanja zakona uticati na hrabrije kreditiranje privrede.
Pitanje nadzora i problem likvidacije šteta, tačnije, postupanje po ugovoru o osiguranju i razmatranje prigovora osiguranika na rad društava, te posredovanje u rešavanju odštetnih zahteva radi sprečavanja nastanka spora predviđeno je članovima 143, 144. i 149. zakona. Ove odredbe će sasvim sigurno da ohrabre osiguranike da zaključuju polise, jer se preko organa nadzora može izbeći spor i šteta likvidirati. Sasvim sigurno, ove odredbe mogu da vrate poverenje što se tiče osiguranja.
Utisak je da dobar deo odredaba ovog zakona nadzor povećava, tržište osiguranja uređuje, a poverenje vraća. Naravno, ostaju neka pitanja otvorena i ovom prilikom bih želeo da o njima kažem par reči.
Kada je u pitanju razdvajanje životnih i neživotnih osiguranja, s obzirom da znamo da je udeo životnih osiguranja u ukupnoj strukturi zaključenih polisa vrlo mali, može se postaviti pitanje koliko će osiguravajuća društva, kada se striktno razdvoje životna i neživotna osiguranja, imati interes da svoju delatnost registruju isključivo za poslove životnih osiguranja.
Naravno, pitanje nadzora i različitih modela koji su ovde spomenuti i koji postoje više puta je ponavljano, te ostaje pitanje prednosti izabranog modela. Ono što jeste novina jeste da se obavezno osiguranje od odgovornosti u saobraćaju rešava posebnim zakonom.
Postavlja se pitanje zašto se problematika javnih ovlašćenja koja su bila preneta na udruženja osiguravajućih organizacija izmešta iz ovog zakona, jer vidimo da u prelaznim odredbama zakona o osiguranju i dalje postoje odredbe sada važećeg, a verujem ubrzo starog zakona, koje se odnose na prenos javnih ovlašćenja. Naravno, pošto su udruženja osiguravajućih organizacija imala važne nadležnosti kada je u pitanju isplata iz garantnog fonda, postavlja se pitanje šta će biti sa garantnim fondom, da li će se promeniti njegova funkcija ili eventualno njegove nadležnosti.
Sve u svemu, ovaj zakon će imati pozitivne efekte kada je u pitanju mogućnost brže likvidacije šteta, što je većini osiguranika do sada bio problem. To će se postići većom solventnošću osiguravajućih društava koja će biti formirana povećanjem visine osnivačkog kapitala. Naravno, širina nadzora koja je obuhvaćena ovim odredbama takođe će na to uticati.
Na kraju, želeo bih da kažem par reči o predloženim izmenama Zakona o javnim nabavkama. Tu je uređena važna oblast, i transparentnost trošenja budžetskih sredstava, koja je u periodu pre donošenja zakona, znamo svi, bila najveće leglo korupcije i pronevere, a nakon donošenja tog zakona u dobroj meri smo prilagodili tu problematiku javnih nabavki evropskim standardima. Međutim, sam zakon, a i njegova primena u prethodnom periodu nije rešila neka najvažnija pitanja. Možemo reći da je sama intencija tog zakona baš zbog te primene bila u dobroj meri narušena.
Kao što je poznato, predložene izmene Zakona rešavaju problem efikasnosti i ekonomičnosti postupka javnih nabavki kroz pojednostavljenje postupka dodele ugovora, kroz knjiženje troškova oglašavanja, duži rok važenja dokumentacije ili mogućnost direktnog pogađanja u vanrednim okolnostima, čime se izbegla mogućnost zloupotrebe od strane ponuđača, da te vanredne okolnosti mogu da utiču ili da budu uzrokovane nekom njegovom voljom.
Ovde bih rekao par reči o postupku zaštite prava ponuđača. Taj postupak je ono što je najviše dezavuisalo važeći zakon u prethodnom periodu. Cilj Zakona o javnim nabavkama bio je poverenje, a poverenje je izigrano kroz rad ili bolje rečeno nerad Komisije za žalbe i zaštitu prava ponuđača. Ova komisija je formirana skoro godinu dana nakon usvajanja zakona. Bila je, kao što je poznato, sastavljena od najviših predstavnika bivše vlade i u periodu do decembra meseca 2003. godine nije rešila nijedan slučaj spornih nabavki koji se pojavio pred njom. Prema nekim informacijama, zbog tog nerada Komisije zastarelo je oko 800 slučajeva spornih javnih nabavki.
Pitanje je kolika bi bila ušteda u budžetu da se po tim prigovorima o postupcima javnih nabavki rešavalo u prethodnom periodu. Praćenjem rada novoformirane komisije iz decembra vidimo da je ona u tom smislu pokazala aktivnost i da se u rokovima koji su propisani zakonom pitanja spornih nabavki uglavnom rešavaju.
Ono što je bitno reći jeste da se predloženim izmenama Zakona o javnim nabavkama ova komisija kao vrlo važan organ, jer kao što sam rekao, vraća poverenje u sam proces javnih nabavki, formira kao nezavisna, van politike, a sa dominacijom struke. Nezavisnost je obezbeđena izmenama tako što članovi Komisije ne mogu da budu izabrana lica, znači odbornici, narodni poslanici, ne mogu vršiti političke funkcije ili bilo koje funkcije koje bi umanjile ugled članova Komisije ili njenu samostalnost.
Verujemo da će se nakon formiranja komisije na ovim osnovama kako je predloženo izmenama zakona vratiti poverenje u javne nabavke, i sprečiti izigravanje zakona u potpunosti. Tek tada, nakon izmena ovog zakona i nakon Zakona o sprečavanju sukoba interesa koji smo doneli nedavno, moći će se reći da ozbiljnije i odlučnije ulazimo u borbu protiv korupcije u javnim službama. Hvala.

Hvala vama.
Reč ima narodni poslanik Gordana Pop-Lazić, a neka se pripremi narodni poslanik Branka Bošnjak.

Dame i gospodo narodni poslanici, teškom mukom teče rasprava o ovom setu finansijskih zakona, što zbog nedostatka kvoruma, što iz drugih razloga.
Moram da kažem da je pre ove pauze u sali nedostajalo 47 poslanika poslaničke većine, a ovo kažem zbog toga što je predsednik napomenuo koji poslanici nisu u sali. Pa, nisu bili oni koji nisu morali da daju kvorum Skupštini za rad.
Dakle, pored toga što kuburimo sa kvorumom, očigledno je da je vrlo teško i onima koji podržavaju ove zakone da nađu argumente za to. O tome pre svega govori broj poslanika koji izlaze za ovu govornicu iz poslaničkih grupa koje su odlučile da podrže ove zakone: samo jedan poslanik iz poslaničke grupe SPO-NS, četiri poslanika DS, četiri poslanika DSS. Očigledno je ovo zakon jednog dela Vlade Srbije, onog koji ima kontrolu nad svim finansijskim tokovima u zemlji, a valjda svi već u Srbiji znaju da se radi o G17 plus, koji i ovim zakonima pokušava da stavi pod svoju kontrolu ono što do sada nije bilo.
Gospodin Dinkić nam je došao pred kraj ove rasprave, pretpostavljam da pobije naše argumente i da ponovo da nadu građanima da će nakon donošenja ovih zakona moći lakše da dođu do stana.
Građani očekuju nešto drugo. Građani očekuju da kamatne stope budu na nivou evropskih kamatnih stopa, dakle, da ne budu veće od 3-4 posto i očekuju realnu cenu.
Mi nemamo ni realne kamatne stope, a nemamo ih zbog toga što smo uništili naše banke. Došle su neke strane banke koje su sada uslovile da morate da donesete ovakav jedan zakon, jer one žele da se osiguraju. Ko će da ih osigura? Osiguraće ih država, zahvaljujući ovom zakonu o nacionalnoj korporaciji.
Niste nam rekli gde ćete naći pare, niste rekli da ćete predložiti rebalans budžeta i nije tačno ono što tvrdite u obrazloženju ovog zakona, da će to doprineti da banke daju veći broj kredita i pod povoljnijim uslovima. Pre svega zbog toga što je taj novčani iznos kao osnivački ulog ove korporacije taj koji će limitirati koliko će kredita uopšte poslovne banke davati, jer svaka će banka želeti da osigura svoj kredit. Naravno da će izračunati do kog iznosa može da ide i do tog nivoa će stambena izgradnja i ići.
Neki su tvrdili da je realna cena stana, navodeći svoj lokalni primer, negde oko 800 evra, a svi mi znamo da stan može da se na jednoj osrednjoj lokaciji izgradi za 400-500 evra, a da je sve ostalo zarada. Dakle, ne govorim o onim lokacijama koje su izuzetno skupe, kao što je centar Beograda, gde je kvadrat stana 2.000 evra, nego o onima gde je to danas na tržištu, a opet zahvaljujući nekim lobijima, jer je to cena koja je daleko od one realne, ako na to utiču ponuda i tražnja.
Postoji nešto drugo što nameće ovako veliku cenu zakupa stana i prodaje stana. Šta je to? To je duga priča, ali mi očigledno sa tim ne možemo da se izborimo dok država ne nađe neki modus da odvoji neka sredstva kojim će ona započeti finansiranje stambene izgradnje. To bi moglo da se, recimo, ostvari izdvajanjem nekog procenta od onog poreza na promet koji građani plaćaju prilikom kupoprodaje nekretnina.
Dakle, kao što će se obezbediti ova sredstva da osiguramo samo banke, jer vi osiguravate ovde samo onoga ko daje kredit, trebalo bi na neki način da osigurate i onog malog građanina koji bi želeo da uzme kredit, to je hipotekarni kredit, koji može da dođe u situaciju da u jednom kratkom vremenskom periodu ne bude u situaciji da otplaćuje svoj kredit i da mu onda stan ode na doboš.
Država bi morala ili bi mogla, po nama bi mogla, da iznađe sredstva da tog građanina na neki način osigura i da mu omogući da to premosti i da ga obaveže da naknadno taj kredit nastavi da plaća. Tu bi građani imali neku sigurnost, ali vi ovde ne vodite računa o građanima, vi ovde vodite računa isključivo o bankama koje pokušavate da stimulišete da daju stambene kredite.
Pokušala sam da izračunam kakav bih stan ja mogla da uzmem na kredit, imajući u vidu moju platu. Dođite vi u moju kuću, ja ću vam skuvati kafu, ništa ne brinite. Dakle, sa mojom platom, pod ovim uslovima da 60 posto moje plate bude zaduženo, mogla bih da kupim neki stan od 35 - 36 kvadrata, na 20 godina, uz ovu kamatu od 9 posto, i, naravno, dok otplatim biće to dva i po stana, a ne jedan stan. Eto koliko je to povoljno.
Ako uzmemo u obzir da je prosečna plata 14.000 dinara, ako od toga može da se zaduži 60 posto, molim vas da neko izračuna, može neko iz Ministarstva, pa može ministar kada bude izašao posle da nam kaže koliki je taj stan koji takav građanin može da kupi, da li je to pet, šeset ili sedam kvadrata. Dakle, mogu čak i da razumem nameru, ali ne mogu da razumem da neko nije sve to stavio na papir i da nije izračunao šta se zaista može i ko može na ovaj način da dođe do stana. Samo želimo da kažete istinu.
Istina je ta da ako neko ima jednu vrednu nepokretnost, može da zaradi, ne da zaradi nego na ovaj način da kupi i drugu vrednu nepokretnost, i to je u redu. Treba ljudima omogućiti da svoje bogatstvo multiplikuju maksimalno koliko su sposobni, i kreditno i inače. Ali, da ne govorimo onda i da ne bacamo prašinu u oči onom širokom krugu građana koji to ipak neće moći da urade i neće im to ni ovaj zakon omogućiti.
Što se tiče zakona o dopuni Zakona o Narodnoj banci, on je posledica ovoga zakona o osiguranju.
Mislimo da je zaista pogrešna procena ili je ovo namera, ja bih pre rekla da je namera, jer gospodin Dinkić vrlo dobro poznaje Narodnu banku, zna koliko ona može da bude moćna i koliko jeste moćna i želi da joj omogući da ona ubuduće radi ono što bi moralo da radi Ministarstvo. Kada kažemo ministarstvo, mi mislimo vlada. Zašto je važno da to bude Vlada? Zato što mi možemo da imamo kontrolu nad Vladom, a nad Narodnom bankom baš i nemamo kontrolu. Dakle, mi želimo da to ostane u nadležnosti Ministarstva finansija i da vas mi onda, ukoliko ovaj posao ne radite kako treba, možemo ovde da pozivamo na odgovornost i da o tome raspravljamo.
(Predsednik: Vreme, gospođo Pop-Lazić).
Što se tiče Zakona o javnim nabavkama, svi u ovoj državi znaju da je svaki tender namešten. Nikada onaj najjeftiniji nije dobio na tenderu, nikada onaj najpovoljniji, uvek tu ima nekih privremenih situacija, pa to izgleda mnogo skuplje. Jedini kome je dobro kada god je neka javna nabavka, kada god je neki javni tender, jeste tenderska komisija. Njoj je uvek fino.
Zbog svega ovoga, dakle, koliko smo mogli i koliko nam je vreme to dozvoljavalo, pokušali smo da skrenemo pažnju na manjkavost ovih zakona, a upozoravam vas, poslaničku većinu, ubuduće kada god nam budete ovako pripremili da govorimo o pet zakona sa ovako ograničenim vremenom, budite sigurni da nikada nećete završiti raspravu, jer će 82 poslanika govoriti o svakom amandmanu i to će vam onda trajati šest meseci.
Zato se uzmite u pamet, nemojte kao što je bio ovaj režim pre vas, pa sad govore ono što smo mi njima govorili....
(Predsednik: Dva minuta ste prekoračili, gospođo Pop-Lazić, molim vas završite.)
...Oni su se dozvali pameti. Nemojte i vi da čekate da odete sa vlasti, mada ste vi Vlada u kontinuitetu, uzmite se u pamet i budite korektni maksimalno, koliko je to moguće, jer mi zaista imamo obavezu da ubeđujemo jedni druge, ali imamo obavezu i da upozorimo javnost na to šta može da očekuje ukoliko poslanička većina donese neki zakon.
SRS nema poverenja niti u ovu vladu, niti u ministra Dinkića i ne može da podrži ovakve zakone.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Branka Bošnjak, a neka se pripremi narodni poslanik Boško Ristić.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo, poštovani gospodine ministre, pred nama je set zakona koji predstavljaju ispunjenje dela predizbornih programa stranke G17 plus. Pretpostavljam da je to i najveći razlog što mnogi oponenti izlaze za ovu govornicu i diskutuju ovako kako diskutuju.
U svom izlaganju staviću akcenat na zakon o nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita, jer mislim da sam u obavezi da profesionalno, kao arhitekta, analiziram ovaj zakon sa aspekta kako kreditiranja, tako i razvoja graditeljstva.
U ovom zakonu se praktično sadrže komponente predizbornog programa G17 plus koji sam imala prilike da izlažem građanima Srbije na mnogim tribinama u novembru i decembru prošle godine. Ono što je ohrabrujuće za građane a tužno za Skupštinu, a to je da je većina građana shvatila suštinu ovog zakona, mnogo bolje nego mnogi poslanici ove skupštine. Najviše zbog tih poslanika koji nisu shvatili suštinu ovog zakona, mnogo manje zbog građana, pošto vidim da su dobro shvatili suštinu ovog zakona, ja ću objasniti i ponoviti neke postulate ovog zakona.
Naše banke, kao što dobro znate, ne daju dugoročne stambene kredite sa povoljnim, malim kamatama, zbog toga što su takvi krediti visokorizični. Da bi se smanjio rizik kreditiranja u stanogradnji i kupovini, nabavci stanova, Vlada predlaže zakon o osnivanju korporacije.
Ta korporacija raspolagaće sredstvima koja su predviđena budžetom koji smo mi usvojili i utoliko me više čudi da istaknuti poslanici ovog parlamenta ne znaju da su glasali ili nisu glasali za budžet u kome već stoje predviđena sredstva u visini od 10 miliona evra za inicijalni kapital ove korporacije.
Taj inicijalni kapital predstavlja garancijski kapital koji se uvećava sa koeficijentom 16, što znači da je taj garancijski potencijal 160 miliona evra, a kako se proračuni rade na bazi 30% učešća, možda čak i manje i povoljnije, garancija se daje na preostalih 70%, i to sa obavezom od 75 do 85% na angažovani kapital.
Sve ovo piše u zakonu, ili bar većina ovih cifara postoji u zakonu. Ovako dolazimo do sume da je početni kapital, odnosno kreditni potencijal za vrednost inicijalnog stambenog fonda koji će se kreditirati oko 360 miliona evra. Sramno je što poslanici za govornicom pominju početnih 10 miliona evra i građane koji bi danas-sutra trebalo da budu korisnici tih kredita dovode u zabludu. Mislim da ovako prosta algebarska operacija može biti komplikovana za pojedine poslanike, ali ona je de fakto tačna.
S druge strane, potrebno je analizirati i koje su kreditne mogućnosti građana. Stambeni kredit može dobiti građanin čija je porodična mogućnost da isplaćuje taj kredit minimum 160 evra. Tu bih želela da naglasim da izlaganja izvesnih poslanika dovode u zabludu građane, jer stalno se špekuliše sa nekom cifrom od 300 do 350 evra.
Naravno da građani koji rešavaju prvi put svoje stambeno pitanje neće pribeći kupovini stana čija će kreditna otplata biti 300 do 350 evra. Znači, 150 evra odvojiti od mesečnog budžeta za većinu naših građana je ozbiljna cifra. Mogu sa sigurnošću da tvrdim da u aprilu kada sam živela od 12.700 dinara nisam mogla da odvojim ratu za taj kredit.
Svesni smo da mnogi građani nisu u stanju da plate taj kredit, ali recimo da je ovo početak kreditne politike, kreditiranja u nabavci stanova i da su prva sredstva i prvi iznosi ujedno i najveći iznosi; kako se budu razvijali rad korporacije i stambena politika i stambeno kreditiranje, naravno da će ti krediti biti sve povoljniji.
Znam da nije dovoljno inicirati samo rad ove korporacije da bi se stanogradnja i nabavka i kupovina stanova stimulisale. Sigurna sam da će predlog dodatnih zakonskih rešenja koja bi trebalo ovu oblast dodatno da razviju pomoći u ovoj oblasti. I, činjenica je da je stranci G17 plus najvažniji standard građana i povećanje standarda građana.
Finansijski podsticaj stanogradnje i razvoj stambenih kredita i stanogradnje uopšte za posledicu imaju i dodatni društveni razvoj.
Prva razvojna posledica je podsticaj graditeljstva, zatim raznih segmenata graditeljstva, gradnje puteva, gradnje komunalne mreže, telekomunikacija, ali istovremeno i proizvodnja građevinskog materijala, trgovina građevinskim materijalom, razvoj transporta, u krajnjoj liniji i razvoj bankarskog sektora. Zemlje sličnih iskustava kažu da podsticaj stanogradnje ima za rezultat 40% rasta bruto nacionalnog dohotka.
Sve ovo nisu dovoljni razlozi da prema ovom zakonu imamo pozitivne stavove i pozitivna mišljenja. Najvažnije od svega je što će se osnivanjem ove korporacije i donošenjem ovog zakona obezbediti građanima Srbije da već u septembru mesecu mogu da dobiju svoje prve kredite. Mislim da će sve ovo što pojedini poslanici iznose govoreći negativno o ovom zakonu vrlo brzo biti demantovano i da će građani koji će biti zainteresovani da postanu korisnici ovih kredita zapravo najbolje govoriti o svrsishodnosti donošenja ovakvog zakona.
Inače, uz ovaj zakon treba doneti par pratećih zakona, kao što su zakon o hipotekama, o prometu nekretnina, o stambenom fondu i mogu da vam kažem da će svi ovi zakoni uskoro biti u skupštinskoj proceduri. Time će se stvoriti jedan solidan ambijent za razvoj graditeljstva, za uknjižbu, za prodaju stanova. S druge strane, korporacija će kreditirati stanogradnju, što verujem da će povećati ponudu stanova i, što je najvažnije, samim tim i sniziti cenu kvadrata stana.
Stranka G17 plus aktivno će učestvovati u realizaciji svih ovih zakona i programa, a građani će to verovatno uspeti da procene i da nagrade na narednim izborima, a ja po gnevu pojedinih opozicionih poslanika vidim da su svi veoma dobro svesni toga. U svakom slučaju, hvala svima onima koji izlaze i daju nam besplatnu reklamu.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Boško Ristić. (Nije tu.)
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa koji nisu iskoristili pravo iz člana 89? (Da.)
Izvolite, gospodin Obradović.

Gospodine predsedniče, kolege narodni poslanici, gospodine ministre, mislim da je ova rasprava o pet tačaka dnevnog reda i priča o predlozima zakona o osiguranju i o nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita potpuno u drugom planu ostavila raspravu o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama. U ime SPS ću koristiti ovih 10 minuta i pokušati da nešto kažem najpre o izmenama i dopunama tog zakona.
Nije rečeno gotovo ništa i čak mislim da je predlagač nezasluženo malo vremena i pažnje poklonio tom predlogu zakona. Mislimo da su izmene i dopune ovog zakona dobre i da su bile apsolutno potrebne. Moram reći da smo mi poslanici Socijalističke partije Srbije, bar kroz izmene i dopune ovog zakona, doživeli jednu političku satisfakciju, s obzirom da je najveći broj izmena i dopuna ovog zakona ili na tragu ili istovetan rešenjima koja smo mi predlagali amandmanima koje smo podnosili kada je ovaj zakon bio u proceduri i kada je bio predmet rasprave u Skupštini.
Ovo ne govorim slučajno. Reč je o važnom zakonu koji nije bio primenjivan na način kako je to predviđeno, koji je bio primenjivan potpuno nakaradno, koji je sticajem okolnosti, odnosno zbog onih koji su zaduženi za sprovođenje ovog zakona, stvorio uslove za ekonomiju zatvorenog kruga, za korupciju, za privilegije pojedinih firmi, za uticaj velikih privrednih lobija i veze sa predstavnicima prethodne vlasti.
Ovo ne govorim slučajno, zato što je u javnosti bilo sijaset pritužbi ljudi koji su učestvovali na konkursima za dobijanje poslova, vezano za sprovođenje ovog zakona, i nažalost to je ostalo samo u formi jednog apela. Ništa od toga što su ljudi ukazivali da je rađeno protivno odredbama ovog zakona nije bilo rešeno.
Čak, ako me pamćenje dobro služi, bio je objavljen jedan izveštaj od strane članova Saveta za borbu protiv korupcije, a i u javnosti je bio od strane novinara predočen podatak da je nekoliko stotina pritužbi stiglo Komisiji za zaštitu prava ponuđača, kolega me podseća da je stiglo 800 pritužbi, a nijedna od tih pritužbi, primedbi nije razmatrana.
To je nešto što je sramota prethodne vlasti, države i pokazuje kakav je odnos bio prethodne vlade prema ovom zakonu. Zakon je stvoren samo da bi formalno-pravno bilo sve u redu, a suštinski da se završavaju poslovi za predstavnike vlasti i, naravno, za izabrane partnere i da se pare slivaju u partijsku kasu.
Znači, dobro je što je ovaj zakon donet. Primećuje se da su pojedine odredbe ovog zakona usaglašene sa zakonom o sukobu interesa. I, videćemo da li će ova komisija, pošto vidim da će članovi komisije biti novčano vrednovani, uraditi nešto u vezi prispelih pritužbi. Naravno, računam da će državni organi, finansijska inspekcija, a potom i pravosudni organi završiti onaj drugi deo posla da onaj ko nije radio u skladu sa zakonom i ko je učinio krivično delo bude priveden licu pravde.
Kada je reč o Predlogu zakona o osiguranju, moram reći da prema našim saznanjima, prema onome što govori stručna javnost, najveći deo odredaba ovog zakona sam po sebi nije problematičan.
Dobro je da se uvede red u oblasti osiguranja, dobro je da građani budu zaštićeni, da društva za osiguranje koja ne rade u skladu sa zakonom ili ne ispunjavaju svoje obaveze prema građanima i stavljaju građane u podređen položaj jednostavno izgube mogućnost da tako rade; dobro je što će uslovi za dobijanje dozvole biti vrlo precizno utvrđeni, pa mislim da za ona osiguravajuća društva koja stvarno rade svoj posao nije problematično povećanje cenzusa i mislim da se ti uslovi mogu ispuniti.
Ono što se postavlja kao pitanje jeste da li je nađen pravi način nadzora nad osiguranjem; to je rešenje koje je sadržano u zakonu, gde se predlaže da nadzor nad osiguranjem vrši Narodna banka Srbije. Iskustva iz sveta pokazuju da to jeste jedan od načina nadzora nad poslovima osiguranja, najmanje primenjiv, pa je utoliko zanimljivije zašto se predlagač opredelio za takvu vrstu nadzora osiguranja.
Argumenti tipa ekonomska opravdanost, stručnost i slično, objektivno nisu jaki, jer Ministarstvo finansija radi taj posao. U prelaznim i završnim odredbama stoji da će biti preuzeti ljudi koji rade taj posao.Ostale stvari takođe, čini mi se nisu toliko jake, pa je sam ministar u raspravi rekao da će verovatno za neko vreme, kada se steknu uslovi, agencija za nadzor osiguranja raditi ove poslove. Za neko dogledno vreme, verovatno za četiri do pet godina, pa će se opet ti argumenti pojavljivati.
Osim toga, vezano za zakon o osiguranju, mislim da nije na adekvatan način primenjena odredba Evropske unije koja govori o razdvajanju životnog i imovinskog osiguranja. Naime, jeste da u toj odredbi stoji da poslovi treba da budu razdvojeni, ali takođe stoji da ona osiguravajuća društva koja su taj posao radila, u skladu sa zakonom, mogu i dalje da nastave da rade taj posao, pa je utoliko zanimljivije što ta odredba nije do kraja primenjena.
Vezano za privatizaciju, s obzirom da zakon sadrži i tu odredbu, naše mišljenje je da bi trebalo da država ima jednu jaku nacionalnu koroporaciju gde bi država bila većinski vlasnik. U Srbiji 98% poslova osiguranja vrše "Dunav" i DDOR i država mora vrlo pažljivo da razmotri ovo pitanje privatizacije. Mi mislimo da strani kapital ne bi trebalo da bude vlasnik više od 49% vrednosti kapitala osiguravajućih društava, ali država mora generalno vrlo pažljivo da razmotri ovo pitanje s obzirom da su u pitanju veliki novci koji će biti ili jesu na računima osiguravajućih društava i koji se mogu koristiti, naravno, za potrebe države i društva.
Ima još nekoliko pitanja vezanih za zakon o osiguranju. Prošli put sam argumentovano osporio neka rešenja koja na mala vrata uvode retroaktivnost u praksu i mislim da bi se moglo prihvatanjem amandmana i to pitanje skinuti sa dnevnog reda.
Kada je reč o nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita, da li je ovaj zakon potreban? Da. Da li će ovaj zakon doneti značajnije rezultate? Vrlo je diskutabilno. Ako zakon ne bude praćen drugim merama Vlade i države, ako se ne napravi državna strategija u oblasti stambene izgradnje, ovaj zakon će ostati jedno zrno u moru peska, mrtvo slovo na papiru i neće doneti značajnije poboljšanje u oblasti stambene izgradnje. Građanima Srbije je potrebno stvoriti mogućnost da dođu do jeftinog i dugoročnog kredita. Samo na ovaj način to neće biti moguće. Država mora da pokaže da veruje građanima Republike Srbije i da može stvoriti uslove da se građanin kome je potreban stan se može zadužiti i naravno vraćati svoje obaveze.
Znači, tu je potrebno ne samo donošenje još niza zakona nego je potrebno usvajanje nacionalne strategije za stambenu izgradnju koja podrazumeva saglasnost i saradnju više ministarstava, od Ministarstva finansija, Ministarstva za kapitalne investicije itd. Znači, puno toga je potrebno u ovoj oblasti uraditi da bi građanin došao do stana.
Sadržaj ovog zakona trebalo bi upodobiti naslovu, jer ima mnogo stvari vezanih za hipotekarno tržište, hipotekarne poslove, a zakon se odnosi samo na jednu oblast i mi smo predložili određene amandmane koji, čini mi se, mogu to pitanje rešiti.
U svakom slučaju, u Srbiji je potrebno stvoriti uslove da građani Republike Srbije dođu do krova nad glavom, plaćajući sami svoje obaveze, ali obaveze koje mogu biti primerene ličnom dohotku koji primaju. Hvala vam.

Da li još neko želi reč po članu 89. ili neko ko nije iskoristio? (Ne.)
Zaključujem zajednički načelni ... Znam da je 14,05 časova i da je 14,06 časova, Poslovnik jasno kaže - od 10,00 do 18,00 časova radi Skupština, a jedan sat se daje pauza u međuvremenu.
Zaključujem zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita, Predlogu zakona o osiguranju, Predlogu zakona o dopuni Zakona o Narodnoj banci Srbije, Predlogu zakona o dopuni Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama.
Nastavljamo rad po dnevnom redu.
Izvolite. Kvorum? Izvolite.

Moja kartica je ubačena, ja sam to i hteo da kažem, znači, sumnjam u ispravnost elektronskog sistema i tražim da se elektronski sistem resetuje i da utvrdimo koliko je stvarno prisutnih poslanika u sali.

Zahvaljujem. Molim poslanike da ubace svoje poslaničke kartice da bismo proverili kvorum.
Elektronski sistem pokazuje da je prisutno 70 poslanika.
Molim službu da proveri ispravnost elektronskog sistema.
Prebrojte poslanike da bismo proverili da li je elektronski sistem u redu.
Pošto je u sali prisutno samo 70 poslanika, kao što vidimo, a vama hvala na proveri, znači da je elektronski sistem u redu.
Prekidam rad sednice. Nastavljamo u ponedeljak u 12,00 časova.
Da, u ponedeljak u 12,00 časova, zbog toga što će najveći broj poslanika da bude prisutan na svečanosti u Hramu svetog Save, u ponedeljak ujutro u 9,00 časova.
Hvala vam.