Da bi javnosti bilo jasno, SRS ovim amandmanom traži da se brišu članovi 18. do 22. Evo o čemu se radi. Član 18 - Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, član 19 - Centar za strateški razvoj, član 20 - Centar za razvoj programa i udžbenika, član 21 - Centar za profesionalni razvoj zaposlenih, član 22 - Centar za stručno i umetničko obrazovanje. To sve već postoji u verziji koja se menja ovim predlogom zakona.
To je samo još jedan dokaz presipanja iz šupljeg u prazno. Ponovo novi žiro račun, ponovo nešto novo, a naš koncept jeste da mi u obrazovanju treba da imamo samo jednu stručnu i profesionalnu instituciju, koja će da bude nadležna za te stručne poslove i kvalifikovana da bude kvalitetan predlagač ministarstvu, a ono treba praktično da stoji i da drži kompletno obrazovanje u našoj zemlji. Zbog čega? Upravo zbog onog člana Ustava koji govori o slobodama, pravima i dužnostima čoveka i građanina, da država garantuje obrazovanje. Kada država garantuje, ona ga garantuje i u Beogradu, i u Subotici i u nekom selu.
Svi stručni poslovi treba da se obave u okviru tog saveta, kao jedine institucije koja ima celinu u celom obrazovnom projektu, da bi postojala saglasnost i kompatibilnost svega onoga što se predlaže ministarstvu u pogledu obrazovanja. Nažalost, ni ova vlada ne prihvata taj koncept nego želi da to bude razbijeno kapilarno.
Naravno, kao marketinški potez koristi se decentralizacija, pa profesionalizacija, pa koncentracija struke na jednom mestu, pa mogu još po nekoliko tih stranih termina, koji u suštini ništa ne mogu da znače, ali ono što je postala manija od 2000. godine, odnosno od 25. januara 2001. godine, a to je što se u našoj politici promoviše princip - videla žaba gde se konji potkivaju, pa i ona digla nogu.
Moguće su agencije, moguća je kapilarna organizacija, moguće je to u jednoj Nemačkoj, u jednoj Francuskoj, u velikim državama, u jednoj Rusiji, ogromnoj državi, u Sjedinjenim Američkim Državama je moguće, ali Srbija je mala država. Ne možemo mi da oponašamo po institucijama sve, ne možemo.
Što se tiče onih preporuka, svih tih međunarodnih organizacija, asocijacija i onih institucija kojima težimo, ni jedna preporuka, ni direktiva nisu tako obavezujuće. Sve one su praktično putokaz u kom pravcu nešto treba da se uradi.
Samo bih vam ukazao na jedan princip, nekoliko međunarodno-pravnih dokumenata postoji u kojima se apeluje, naređuje, preporučuje ukidanje smrtne kazne. Mi i dalje imamo države u kojima postoje smrtne kazne. Preporuke, direktive, treba da se shvati samo kao preporuka i nešto što ukazuje u kom pravcu treba da se ide. Slažemo se, mi treba da budemo kompatibilni sa okruženjem, sa Evropom, sa svetom, ako hoćete severnim i južnim polom, pošto vidim da se svađate oko termina. Sve to mora da ima neku meru. Sve to mora da ima neku osnovu i sve to mora da ima jedan cilj.
Mi kao mala država, mali narod treba da imamo što više opšte obrazovanih ljudi, koji mogu kada odu u inostranstvo i svojim opštim znanjem i sposobnošću da maltene rade svaki posao koji im se ponudi, da pokažu svoju sposobnost i inventivnost. To ne garantuju ovi centri. Oni samo garantuju trošenje para i pokriće nečega što je neko već potrošio.
