Dame i gospodo narodni poslanici, zakonski projekat koji je danas ispred nas ima veliku važnost. O tome su govorili i prethodnici.
Samo ću napomenuti njegovu važnost i navesti podatke da je za raspravu o ovom zakonu zainteresovana velika naša populacija. Podsećam vas da više od milion učenika pohađa osnovnu i srednju školu. Ako dodamo roditelje i prosvetne radnike, to je preko tri miliona naših građana koji su direktno zainteresovani za ovaj zakon. To samo govori da treba ozbiljno da pristupimo ovom zakonskom projektu i da, jednostavno, shvatimo društvenu ozbiljnost za donošenje jednog ovakvog pravnog akta.
Mi koji smo dugo godina radili u prosveti znamo šta znači dobar, šta loš zakon, znamo šta znači dobra, a šta loša reforma školstva. Sećamo se kraja sedamdesetih godina, kada je Stipe Šuar uveo reformu školstva, a i zakonske promene. Sećamo se dobro da je osmogodišnja škola bila produžena na 10 razreda, odnosno mi smo to nazvali usmereno obrazovanje.
Posle nekoliko godina pokazalo se da je ta reforma bila promašaj i da smo osakatili generacije i generacije, pa smo se ponovo vratili na staro, na brojčano ocenjivanje i osmoljetku ili osmogodišnju školu, obaveznu osmogodišnju školu.
Dalje, reforma i promena zakona ishodila je kasnijih godina uvođenje prijemnog, ili kako se to zove, kvalifikacionog ispita. Do današnjeg dana prijemni ispiti prožimaju naše zakone, a mi srpski radikali smo protiv svakog prijemnog ispita. Zbog čega? Zato što ocenjeno ponovo ocenjujemo, zato što viši nivo školstva potcenjuje onaj niži nivo školstva. Ako ovome dodamo traume roditelja i učenika prilikom polaganja prijemnih ispita, onda je svima jasno šta to znači za učenike koji su završili osmi razred, odnosno osmoljetku.
Jedna od najboljih reformi školstva, koju je trebalo završiti, bila je 1998. godine, kada je Ministarstvo prosvete formiralo republičku komisiju za izradu reforme školstva, u kojoj su učestvovali eminentni stručnjaci. Tada su bili doktori, profesori iz svih branši, učitelji, nastavnici, a tada je među njima bio i naš dr Vojislav Šešelj. Ta reforma školstva je bila osmišljena da se odradi da bude, jednostavno, reforme na svim nivoima, od predškolskog do visokog obrazovanja.
Nažalost, reforma školstva je prekinuta 1999. godine, kada je bila bombardovana naša zemlja. Posle toga, reformu školstva proveli su revolucionari 5. oktobra, pomognuti od stranih mentora i stranih finansijera, a među mnogima i nevladinih organizacija, Soroša i drugih.
Ta reforma se pokazala kao loša. Nazvali smo je Gašina reforma. Lošija je i od one Stipine reforme. Možda je to najgora reforma koja je ikada učinjena na prostorima naše zemlje. To se pokazalo odmah i u prvom razredu osnovne škole.
Možete li da zamislite, ako pogledate plan i program prvog razreda osnovne škole biće vam sve jasno, sa sto osamdeset i nešto časova matematike broj je smanjen na 136 časova, a gradivo je ostalo isto, ako ne i obimnije.
A da ne govorim o opterećenosti učitelja koji rade u osnovnim šklama, odnosno u prvom razredu osnovne škole, gde mu je, da bi mogao da oceni učenika iz jednog predmeta, potrebno najmanje da opiše nekoliko kategorija, odnosno izraza, a pitanje je koliko je kome poznato u našoj zemlji, jer se radi o stranim izrazima, na kraju, da bi napisali ishode.
Primera radi, da bi učenik dobio ocenu iz srpskog jezika, učitelj je dužan da opiše učenikovu jezičku recepciju, jezičku produkciju, interakciju, medijaciju, interpretaciju, znanje o jeziku, znanje o književnosti i medijsku pismenost. Ovde, da bi se ovo opisalo u najkraćem roku, učitelju treba najmanje 50 rečenica, a da bi posle toga zaključio sa ishodima.
Šta je to ishod? Pitamo se šta je ishod. Ljudi su proveli milenijum da dođu do neke mere i ocene, a mi danas komplikujemo da bi dali jednu ocenu i vrednovali neki rad, služimo se ishodima. Zato smo mi, srpski radikali, protiv ovakvog opisnog ocenjivanja. Mi smo protiv administriranja. Mi smo za brojčano ocenjivanje, koje se najbolje i najefikasnije pokazalo u proteklom periodu.
Želim da napomenem da imamo u prvom razredu osnovne škole posebne osnove školskog programa za prvi razred, a negde na strani 87, gde se vrši obrada časa, imamo uvodni, glavni i završni deo. U tom glavnom delu jedna rečenica ovako glasi: na početku insistirati na pravilnosti izvedbe, molim vas, na pravilnosti izvedbe. Ovakve priručnike pisali su Nenad Havelka, Emina Habib i Aleksandar Baucal. Možda vam je sve jasno, mislim na ovu reč - izvedbe, odakle je prepisana i šta to znači za naše srpsko školstvo, za vaspitanje.
Znači, jednostavno, da se ovi planovi i programi prepišu od nekoga, a ovu reč nisu uspeli da prevedu, nego su je ispustili.
Znam da je reforma školstva ovih revolucionara 5. oktobra bila uslovljena od nevladinih organizacija, Evropske komisije, nekih banaka i one su finansijeri, nepostojeći finansijeri ovog zakona koji Gaša sprovodi. Ali, nažalost, reći ću nešto i o ovom zakonu koji je predložila ova vladajuća grupacija. Prema diskusijama, shvatio sam da ovde najveći uticaj ima G17 plus i da je taj zakon, nažalost sa nekim kozmetičkim promenama, bolji. Inače, u suštini ima mnogo stvari koje su ostale iste.
I dalje u ovom zakonu ostaje opisno ocenjivanje, što je vrlo loše i što će ponovo biti opterećenje za učitelje, učenike i roditelje. U ovom zakonu, umesto prijemnog ispita predviđa se maturski ispit, završni ispit, a isto tako i u srednjoj školi.
Vi znate, gospodo, šta to znači maturski ispit; dakle, da ponovo posle prijemnog ispita traumiramo tu decu osmog razreda da bi se upisala, mislim na srednju školu, a da ne govorim o tome koji su to troškovi, kada su učenici obavezni da možda za nekoliko dana napišu te završne ispite, da plaćaju profesore, mentore i slično. Mi, srpski radikali, smatramo da je ovo suvišno, da ovo treba da se izbaci.
Ovde u našem zakonskom projektu predviđen je nacionalni prosvetni savet. Taj nacionalni savet je bolji od prethodnog saveta, što ga direktno bira Skupština i što ima odgovornost prema Republičkoj skupštini. Međutim, formiranje zavoda u sklopu obrazovanja i vaspitanja je loša stvar, iz razloga što se tamo gomila birokratski aparat, veliki su troškovi i smatramo da bi te ingerencije zavoda mogao da preuzme nacionalni savet prosvete.
Videćete tamo kada pročitate zakon, nadležnosti nacionalnog saveta prosvete i nadležnosti zavoda se preklapaju. Zato smatram da bi zavode trebalo hitno ukinuti.
Pošto je nama vreme ograničeno, a ima dosta kolega radikala koji će da govore, samo ću na kraju da kažem da pored svega, i pored ovog zakonskog projekta i reforme školstva, mnogo je bitno obezbediti materijalne uslove za sprovođenje bilo kog zakona, a posebno za povećanje plata prosvetnih radnika. To mora da bude sistematski i da prati sve druge tokove u ovom društvu.