Dame i gospodo narodni poslanici, za ovaj zakon vlada veliko interesovanje narodnih poslanika, a što pokazuje učešće u raspravi, kao i veliki broj amandmana koji je podnet, mislim negde oko 140.
Živa je bila rasprava na Odboru za prosvetu, ali moram na početku da pohvalim spremnost predlagača da neke predloge opozicionih partija i onih koje čine vladajuću većinu prihvati, tako da je prihvaćeno oko 26 amandmana. Nadam se da će u toku rasprave, kada poslanici budu obrazlagali svoje amandmane, još jedan izvestan broj zaista dobrih amandmana biti prihvaćen i postati sastavni deo zakona.
Maločas čujem bivšeg ministra prosvete, iz onog bivšeg režima Borisa Tadića, Zorana Živkovića, Zorana Đinđića i ostalih, koji kaže, zakon nije donesen u vanrednom stanju, jer je vanredno stanje završeno krajem aprila, zakon je donesen kasnije, maja ili krajem maja. Gospodine Kneževiću, mi period vaše vlasti osećamo kao vanredno stanje, ne samo kada je vanredno stanje bilo nezakonito zvanično proglašeno, mi taj period vaše vlasti osećamo kao vanredno stanje. Vanredno stanje je za nas bila gospođa Nataša Mićić, koja je ove sedela iza naših leđa, delila packe i opomene, terala poslanike u klupe, kršila Poslovnik, Ustav i zakon.
Većina onih koji su juče i danas govorili o ovom zakonu je isticala da zakon nije idealno rešenje, ali da je pomak i da je nešto bolje od onog prethodnog zakona, a taj zakon su pežorativno nazivali - Gašin zakon. Kažu, mnogo je bolji, jer neće biti više onih ponižavajućih letnjih kampova, bestijalnog ponašanja, onog drilovanja i nastavnika i učenika, onog prodora Sorošovske filozofije u naše škole.
A naročito kažu da je veoma važno zato što su se mnogi nastavnici i prosvetni radnici žalili da su na tim seminarima za profesore i nastavnike često igrali neke glupe igrice, kao pravili aviončiće, držali se za ruke, igrali se klik-klak i, kako kaže jedan profesor iz Niša, samo me još nisu terali da kažem gde zeka pije vodu i gde je pametna glavica. Toga više sigurno neće biti.
Moram da ponovim pitanje jednog novinara ovde koji kaže: ma dokle ćete vi poslanici, koji god režim dođe vi menjate zakon, menjate način i uslove pod kojima će se školovati naša deca, kada ćete već jednom da donesete takav zakon koji se neće menjati godinama; ne možemo na pragu nove školske godine da razmišljamo po kom će programu i planu naša deca da rade i pod kojim će se uslovima odvijati njihovo školovanje.
Dakle, da prihvatim i ja da ovaj novi zakon predstavlja neki pomak u odnosu na prethodni zakon, a iz razloga koje sam naveo, a koje prihvatamo. Međutim, čuo sam i novog ministra koja kaže da zaista možda ovo nije celovito rešenje, da je urađeno pod pritiskom vremena.
Približava se početak školske godine i nisu imali dovoljno vremena da u potpunosti sagledaju sve oblasti i da će kasnije na ovom poslu biti preduzeta još življa zakonodavna aktivnost.
Gosopođo ministre, nemate vi pravo to da kažete, nemate vi pravo da traćite vreme narodnih poslanika i novac poreskih obveznika. Vi ste u kampanji, lista koju je tada predvodio Vojislav Koštunica, govorili da imate pripremljene zakone i da su to idealna rešenja, i da čitav tim stručnjaka, poznavalaca, radi na pripremi novih zakonskih projekata, i da je samo dovoljno da formirate vladu i tras na sto, sve će biti dobro i idealno.
Nemate pravo tako da kažete, morali ste da spremite nešto što će biti celovito. I ti si mislio da ćeš biti predsednik opštine Požarevac pa su te smenili, pa prema tome ništa nije stalno, sve je relativno.
Mislim da je to ono što vi morate imati na umu. Ne možete se pravdati time da niste imali dovoljno vremena. Imali ste mnogo vremena. Kada mislite da preduzmete tu zakonsku ili zakonodavnu aktivnost. Ako niste do sada, pa 13. juni je na pragu, a možda će neki drugi voditi tu zakonodavnu aktivnost. Vi više vremena imati nećete. Voleo bih da ovaj zakon i da vaš rad dogod ste ministar bude obeležen tako što ćete rešavati hitne probleme u školstvu, što ćete pomoći profesorima da izađu iz sadašnjeg ponižavajućeg stanja.
Žali mi se jedan profesor iz Niša i kaže, slušam razgovor u školskom dvorištu, dva učenika govore, ma moj ćale da Okcu 200 evra i dobijem dvojku. Taj Okac je profesor matematike, a taj đački roditelj je jedan od novokomponovanih biznismena, onih koji se razmeću parama. Ili da vas pitam, da li to znači donaciju kada prebogati roditelj daje školi 50.000 dinara u kešu, 100.000 dinara u kešu, da se reše, navodno, problemi škole, a onda njegov sin od pet jedinica postaje dobar, vrlo dobar učenik.
Da vas pitam, kako se organizuju ekskurzije, kako se to dešava da nam na ekskurzijama ginu deca ili kako se to dešava da prosvetni radnik, nastavnik, od agencije koja je realizovala ekskurziju dobije u kešu dnevnicu za svoje putovanje, zašto to ne dobije na ruke, znači kao keš, kao svaki zaposleni ukoliko putuje 10 kilometara od mesta boravka ili mesta rada, i ako provede osam ili 12 sati na putu, putni nalog, pa će na osnovu putnog naloga naplatiti od škole svoje putne troškove. Sve to treba rešavati.
Možda da vas pitam, zašto sve češće nastavnici veći deo godine zbog programa, zbog plana ili zbog nekih praznika odsustvuju sa nastave, ne znam zbog čega sve.
Ne stigne da pita učenike, nego se to rešava pismenim vežbama, gde zaista jedna mala greška dovodi do toga da učenik dobije slabu ocenu i više nikada nema vremena da tu ocenu popravili ili da na neki drugi način reši problem svojih slabih ocena.
Kako da rešimo i bezbednost naše dece u školama, kako da rešimo sve ono što, ne samo iz prethodnog perioda, iz perioda bivšeg režima, muči i škole, i učenike i prosvetne nastavnike. Mislim da, pre svega, moramo vratiti dostojanstvo prosveti, počev od osnovnog, pa do fakultetskog obrazovanja.
Želeo bih da se i današnji učenici rado sećaju svojih profesora i nastavnika, kao što se mi sećamo posle 30 godina svojih profesora, razrednih starešina i sa ponosom ističemo, mi smo bili učenici te i te škole, bio nam je profesor taj i taj. I dan-danas, posle 30 godina, kada vidim mog Kiću, mog razrednog starešinu, sa strahopoštovanjem mu prilazim, a danas toga više nema. Danas svi radimo u nekom stanju gde jedan drugog ne podnosimo, mrzimo, a za sve to su krivi zakoni i naš rad u Narodnoj skupštini.
Da zaključim, da zaista ovaj zakon predstavlja određeni pomak, ali mislim da bi ministar morao ubuduće, odnosno morao bi žešće i više da radi na tome da česte izmene i dopune zakona ne donose rešenje problema. Hvala.