Gospodine predsedniče, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, treba reći da je ovaj zakonski predlog napravljen posle inicijative Evropske agencije za rekonstrukciju i to bi trebalo u našem razumevanju i odnosu prema ovom zakonskom predlogu da odredi naš stav i odnos prema njemu.
Smisao i potrebe ovog zakonskog predloga jeste usaglašavanje ove oblasti, kao i mnogih drugih, sa evropskim zakonima. Osim toga, potrebno je s ovog mesta reći da, to i piše, na određenom mestu u tekstu Predloga zakona, dakle, da postoje određeni rokovi koje treba poštovati, koje treba uvažiti. Pretpostavljam da je to razlog zbog čega je ovaj zakonski predlog išao na sednicu Skupštine po hitnom postupku.
Svejedno, treba reći da je ovo godina u kojoj mi imamo obavezu da ovaj zakon usvojimo. Gospodin ministar je govorio o ovom zakonskom predlogu na način da je zaista problem da nađete neku manjkavost u obrazloženju ovog zakonskog predloga, ali to jeste prirodno, to je normalno. Niko i ne očekuje da onaj ko ima predlagača zakonskog predloga govori o njegovim lošim stranama, ali to ne znači da predlagač nije svestan tih manjkavosti i njegovih loših strana.
Sa druge strane, u tom smislu očekujemo da, sa stanovišta o razumevanju tih loših strana predlagača, da, se planira i da se vidi da će ovakav zakon ako ga usvojimo, doživeti svoje dalje izmene ili popravke, jer ovo jeste oblast gde je neophodno i to je ključni razlog da se ovakav zakon donese.
Među osnovnim glavnim ciljevima, ja bih rekao da je prvi među njima razlog zbog čega treba da se izjasnimo u vezi ovog zakona, a to je bezbednost lekova. Bezbednost lekova, svakako i njihova cena itd. - u svakom slučaju da država stoji iza onoga šta pacijentima dođe na upotrebu u njihovu najbolju korist.
U tom smislu i ova prethodna rasprava, kroz polemiku, zahteva da se i poslanička grupa DS izrazi o potrebi, a to ne stoji u zakonskom predlogu, dakle, o potrebi da se svaka serija kontroliše, o kontinuiranoj kontroli lekova". Dakle, bez obzira na to ko se, kada i u kojoj formi izjašnjavao u vezi ovoga, mislim da treba da stanemo ispred objektivnih, dobrih razloga i da se oko toga izjasnimo, "da se svaka serija kontroliše".
Ja sam u prvom aktu prihvatio sugestiju da bi to poskupelo, dakle, povećalo cenu leka, da bi lekovi poskupeli i da bi time učinili da oni budu na teži način dostupni pacijentima, ali to je upravo moglo da bude prihvatljivo i ja sam sve to tako i na taj način prihvatio kada smo raspravljali.
Međutim, uverio sam se sa potpuno kompetentnih mesta da to, ne značajno, nego uopšte neće uticati na cenu leka. Prema tome, ja se sa ovog mesta u ime kluba DS zalažem da se ovakav amandman za koji sada znamo - sa ovim redakcijama, da se izjasnimo i da ga prihvatimo i žao mi je što Vlada nije takav amandman prihvatila i tu sugestiju uvažila.
Neki govore u vezi ovog zakona kao da je zakon pisan zbog agencije ili za agenciju. Uglavnom su konotacije u tom smislu negativne. Treba reći da je bilo moguće, eventualno da je bilo očekivano da se u agenciji, odnosno o agenciji napravi poseban zakon, ali u vezi onoga što sam najpre izložio da imamo izvesne rokove i da ipak jeste konzistentno, da, kada se uvodi regulativa u oblast kontrole lekova da je onda potpuno u redu da se agencija smesti u ovaj zakon.
U vezi agencije se spočitava ministru direktno, monopol u vezi rada i ingerencija agencije. Sa druge strane, postoji ocena da ministar ovim dobija prostor da svoju odgovornost, dakle, za registraciju lekova prebacuje na budućeg direktora te agencije. Treba reći, definitivno, da su iskustva razvijenih sistema iz ove oblasti, da su inspekcija, odnosno da je ona u ovoj oblasti, i recimo, nadzor nad prometom opojnih droga, da su nezavisni u odnosu na Ministarstvo, odnosno Vladu. Istovremeno, treba reći da ima jedna sitnica koja ne dozvoljava da mi primenjujemo to i praktikujemo, a to je Ustav.
Dakle, inspekcije moraju da budu u okviru i nadležnosti Ministarstva. Prema tome, eto još jednog dobrog razloga da očekujemo i da sugerišemo izmene i to relativno skoro, dakle, izmene ovog zakona.
Kada govorimo o monopolu agencije u kontroli lekova, spominje se nacionalna kontrolna laboratorija. Ima sugestija i pokušalo se da se to popravlja amandmanima, ali prosto, ja imam dovoljno razumevanja da ne postoji dovoljno izgrađen zakonski ambijent da se to obezbedi. Dakle, da se obezbedi konkurencija u procesu kontrole lekova. Onda neko kaže da ne postoji u tom smislu dvostepenost, sve je u rukama agencije, sve je na jednom mestu, ministar rukovodi agencijom, odnosno tu se ogleda taj monopol o kome se govori. Istina je da bi bolje bilo i ne samo sa stanovišta potrebe za konkurencijom, jer to jeste jedno specifično tržište, nego i zbog svih dobrih iskustava iz razvijenijih zemalja koje na taj način uređuju ovu oblast.
Postoji još jedna načelna primedba, a to je da u delu kada se govori o izvesnim komisijama, a zbog toga za tu potrebu, stručnjacima iz odgovarajućih oblasti, da se javlja potreba da odgovarajuće institucije, odnosno stručna udruženja delegiraju svoje predstavnike.
Dakle, po njihovom mišljenju najkompetentnije predstavnike za rad tih komisija, a to je ovim predlogom zakona ipak ostavljeno Ministarstvu ili ne postoji obavezujuća dimenzija u vezi toga.
Gospodin ministar i oni koji su govorili posle toga, govorili su o centralnoj potrebi da se uvedu standardi u ovu oblast i to jeste doprinos stvaranju ukupnog ambijenta, kao što rekoh, među mnogobrojnim zakonima koji čekaju na usaglašavanje, dakle, ambijenta zakonskog za priključenje Evropskoj uniji.
Ovo je jedna specifična oblast, oblast gde politika ne bi trebalo da ima mesta i o tom ambijentu možemo danas da govorimo, jer ono što baš ne doprinosi stabilnom ambijentu u vezi ove oblasti je akcija Vlade koju je na odgovarajući način, nažalost, ministar morao da artikuliše, a radi se o nekim kadrovskim stvarima. Nadam se da je to zaustavljeno i da to neće poprimiti šire razmere i dimenzije, prosto, upravo gospodin Milosavljević kao ministar u prethodnom sazivu je uveo i ohrabrio nas, jednu praksu što se tiče kadrovskih pitanja, i da će pozitivna konkurencija u vezi takmičenja projekata i sposobnosti da na jedan formalan način kroz konkurse, dakle, da određuje šta će se u tom smislu dešavati.
Najzad, rekao bih...

Da li koristite i drugih deset minuta?

Završavam. Dakle, rekao bih da je centralna ocena ovog zakonskog predloga, da je izvanredan i obavezan. Prvi korak i da ne bude patetičnosti, da najduži put prvim korakom počinje, a ovo jeste nešto što je naša obaveza i u tom smislu zaslužuje podršku. Istovremeno, moramo da imamo svest o tome i jasnu predstavu šta sve treba da se popravi i nadam se da će se to što pre desiti.

Hvala vama. Da li još neko od predsednika ili predstavnika želi reč? (Ne.)
Zahvaljujem.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele sve poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević, a neka se pripremi narodni poslanik Branislav Blažić.
Izvolite gospodine Markićeviću.

Poštovani gospodine predsedniče, gospodine ministre, kolege poslanici, poslanička grupa SPO - Nova Srbija glasaće za zakon o lekovima i u načelu i u pojedinostima. Konsultovali smo stručne ljude i na osnovu njihovih izlaganja imamo uvid da je taj zakon dobar, možda mu je jedina mana to što nije donet pre dve-tri godine.
Koristim priliku, gospodine ministre, da vas u ovoj načelnoj raspravi pitam neke stvari vezane za primenu ovog zakona. Čini mi se da su najvažniji ljudi koji će učestvovati u primeni ovog zakona direktori zdravstvenih centara. Svedoci smo da se ovih dana po Srbiji dešavaju stvari za koje smo mislili da su daleko od nas i da su vezane za vreme Slobodana Miloševića.
U gradu odakle dolazim, u Čačku, jednog jutra, pre tri-četiri dana, osvanuo je faks sa imenom novog direktora zdravstvenog centra. Pre dva sata taj čovek se kandidovao za gradonačelnika Čačka. Mislim da se ovde radi o teškoj političkoj zloupotrebi u zdravstvu, jer da je taj čovek mislio da radi i da je mislio o zdravstvu u Čačku, on bi zaseo u stolicu koju ste mu vi faksom, to smo navikli, dešavalo se i u vreme Slobodana Miloševića, to može da prođe na drugom mestu, u Čačku, gospodine ministre neće proći sigurno!!
Hoću u ime građana Čačka da vam se zahvalim što niste mogli pet meseci da napišete odobrenje za kupovinu skenera u Čačku! Da vas obavestim da su građani, lokalna samouprava i humani privatnici kupili taj skener. Dobili smo pomoć od vas, gospodine ministre "nula" dinara!! Da vas obavestim da je lokalna samouprava iz budžeta koji pune građani Čačka dovela gas do bolnice, da godinama, možda mimo zakona, kupujemo i hranu za pacijente, za bolesnike u Čačku!! Ne gledamo tu hijerarhiju ko je nadležan. Tu se leče pacijenti i građani iz Čačka, iz celog Moravičkog okruga.
Pošto sam čuo ovih dana da neki gospodin Čedomir Antić dobro zna ko za koga radi, pitam vas otvoreno sa ove govornice, sa ovim što ste ovaj faks poslali u Čačak, ne znam za koga vi radite, za građane Čačka sigurno ne, za zdravstveni centar sigurno ne.
A verujte mi na reč, ne radite sigurno ni za stranku G17 plus u Čačku, jer ovo što ste uradili je kontraproduktivno i za vašu stranku! Zahvaljujem.

Hvala vama. Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić, a neka se pripremi Živorad Smiljanić.
Izvolite gospodine Blažiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde imamo tri zakona, tj. radi se o jednom te istom zakonu, povremeno kada je on predlagan u Skupštinu Srbije.
Prvi je 24. april 2003. godine - zakon, prečišćen tekst, o lekovima, medicinskim sredstvima; potpisnik Čedomir Jovanović, a za predstavnika Vlade određen prof. dr Tomica Milosavljević. Isti takav zakon godinu dana kasnije, 6. maja, sada je potpisnik Miroljub Labus, a za predstavnika ponovo prof. dr Tomica Milosavljević. Treći zakon, ali sad po hitnom postupku, godinu i nešto dana kasnije, ponovo je ovde 4. juna, međutim, sad je potpisnik Vojislav
Koštunica, a ponovo je predstavnik Vlade prof. dr Tomica Milosavljević.
U međuvremenu, Agencija je otvorena 1. jula prošle godine. Opet verovatno hitno, koktel, 300.000 evra potrošeno za zgradu, 100.000 evra za nameštaj! Predstavljeno je kao reformsko rešenje, velike promene u zdravstvu. Međutim, tada ministar podnosi ostavku. Ovaj zakon ne stiže u Skupštinu, ostavka se podnosi iz političkih razloga, ne iz zdravstvenih razloga, ne iz razloga unapređenja zdravstva Srbije, nego čista politizacija problema. Sada, posle godinu i nešto dana, ponovo je zakon po hitnom postupku i on predstavlja reformske promene u zdravstvu.
Prema tome, između DOS-a "jedan", prethodne Vlade, i DOS-a "dva", ove Vlade, u suštini, nema nikakve razlike. Šta možemo zaključiti iz načina kako se ovakav zakon podnosi i tegli godinu i nešto dana u skupštinskoj proceduri, i to prvi zakon posle četiri godine koji se uopšte u zdravstvu donosi ovde pred poslanicima Skupštine? Haotičnost, dezorganizovanost, nezainteresovanost. To su osnovne karakteristike rada DOS "jedan" Vlade i DOS "dva" Vlade.
Posle četiri godine velikih predloženih reformi, biće izlepljeni plakati po bolnicama, reforme tri puta jedan, idemo u reforme, sada će se zemlja okrenuti naopako, i posle četiri godine dobijamo prvi zakon iz zdravstva i to naopako, zakon koji bi trebalo da bude poslednji, a to je zakon o agenciji. Ovde su ga pogrešno nazvali zakon o lekovima i medicinskim sredstvima, to nema veze sa lekovima. Više je ovo zakon o agencijama, jer prvih 20 članova je vezano za agenciju. Odnosi se prema onim stvarima koje su najvažnije.
Za to vreme, ove četiri godine, kakvo je stanje u zdravstvu? Haos, dezorganizacija, siromaštvo, demotivisanost, privatizacija je potpuno izbegla kontroli, korupcija, veza državnog i privatnog, zakazivanje u bolnicama, a neki broj pacijenata, par njih, a posle i svi, doći će u privatnu ambulantu ako hoće da plate, ako neće da plate, čekaće mesecima. Uopšte, jedna situacija koja zahteva ozbiljna sistemska rešenja, sve je prepušteno haosu, kupovina aparata - ko stigne i šta stigne, najviše se o tome radi i onda se ti aparati, kao što se desilo sa aparatom za "hal metodu" u Kikindi - 50.000 maraka, metoda proglašena kao loša, a sada se dalo "Malteškim vitezovima" na upotrebu takav jedan aparat od 25.000 maraka, sa obrazloženjem, da daju privatnoj klinici koja će to koristiti u humanitarne svrhe.
Nastavlja se dalje ta agonija. Suštinski se ovim zakonom ništa ne menja. Ovo je zakon o agenciji, ali ako se neko suprotstavi ovakvom nekom zakonu, vi se pozivate na to da je to harmonizacija sa EU; da mi koji smo protiv takvog jednog rešenja koje ne donose ništa dobro srpskom zdravstvu, koja ništa ne donosi dobro srpskoj farmaciji, koja je više interes stranih farmaceutskih kuća, lobija, vi ćete to proglasiti - vi ste protiv Evrope, vi niste za EU, i takva podmetanja kojih smo se već naslušali.
Međutim, to me podseća, vi se više puta ponašate kao nasađeni i kvocate jedno isto, samo ne znate šta ćete da izležete iz toga. Jer suština zašto smo mi protiv agencije i svih ovih hiljada agencija koje samo vi donosite u poslednje vreme je složena u ovoj rečenici - EU ni u jednom propisu svojim članicama ne nalaže ni kako da se zove institucija, ni gde da bude u sistemu smeštena, već da se regulatorna pitanja urede u skladu sa standardom Unije, i ima zemalja Unije koje svoje regulatorne institucije ne zovu agencijom.
Prema tome, ne stoji priča, oko toga, da ako mi agenciju ne donesemo u ovakvom obliku kako vi predlažete, da će to biti nešto protiv direktiva i stalno pominjete direktive. U stvari, ne shvatate da postoji slobodan prostor da svaka zemlja uredi, prema nekom svom zakonodavstvu, ono što je njen osnovni interes.
Međutim, kakvi su problemi, kad su lekovi u pitanju, koje vi ovim zakonom uopšte ne dotičete? To je suštinski problem, da zaboravljate jednu istinu: da ogroman broj stanovnika Srbije do leka ne može da dođe, da nema para da kupi lek, da su komplikacije bolesti daleko veće nego što su bile, da penzioneri sa njihovim penzijama ne mogu da kupe lek. Na ta pitanja ovaj zakon ne odgovara.
Druga stvar, koja je bitna i koja dokazuje da ste krenuli sasvim suprotnim redosledom poteza, da ste morali da sistemski rešite problem nacionalne politike i strategije u razvoju i zdravstva i lekova, paralelno sa tim, dokazuje i kroz to da niko ovde ne spominje na koji način ljudi dolaze do lekova, i to vrlo ozbiljnih lekova sa ozbiljnim nuspojavama, sa ozbiljnim kontraindikacijama. Dovoljno je da odete u apoteku i da kupite bilo koji antibiotik. Tamo ćete zateći apotekara koji će, kada se javite da tražite nešto za kašalj, jednostavno će vam dati bilo koji antibiotik, ne računajući uopšte na njegova štetna dejstva. Vrlo ozbiljni lekovi se na takav način kupuju u Srbiji.
Zašto se donosi ovaj zakon? Zbog para. Zašto se uopšte ovde manipuliše nekim pričama, agencijama? Zašto? Na prvom mestu zbog para! Niko neće da donese zakon o lekarskoj komori, jer tu nema novaca. Niko neće da donese zakon o informisanju i zdravstvu, jer tu nema novaca. Niko neće da krene u reformu od početka, sa jednim ozbiljnim dokumentom, sa nacionalnom strategijom, da ovde Skupština usvoji dokument nacionalne politike, nacionalne strategije, da se zna kakvi će pravci razvoja u zdravstvu biti, da vidimo koji su problemi, da vidimo kako ćemo racionalisati zdravstvo, da vidimo kako ćemo uopšte napraviti ceo sistem koji treba da funkcioniše, jer tu nema para! Ovde ima para, dozvole, davanja, stranci dolaze, plaćanja. To su velike pare za lekove i to je ono što je logično.
Međutim, ovde se ponavljamo i to smo rekli u uvodnom izlaganju - SRS jasno stoji iza toga da se ovde štiti interes stranih kompanija. Sva priča da to štiti interes srpskih kompanija, deplasirana je. Ali, kako mi inače radimo u ovoj zemlji i kako mi naš proizvod i našu nauku potcenjujemo, kako se ono što naša nauka proizvede baca, a uzima strano da bi se zadovoljili uvozni lobiji, to ću vam sad pročitati na primeru "antirabične vakcine", koju je proizveo Pasterov zavod u Novom Sadu, a na volšeban način vakcina politički sklonjena, da bi se obezbedio prostor za uvoz strane vakcine, koja je nekoliko puta skuplja i nema je dovoljno, jer nema para da se ona kupi.
Otprilike, evo kako to izgleda na primeru kod nas, u našoj zemlji, kada je u pitanju odnos prema našoj pameti, prema našim lekovima i prema onome što se zove korišćenje lobija i interesa uvozničkih lobija. Ovo piše docent doktor Dušan Lalošević, dugogodišnji direktor Pasterovog zavoda u Novom Sadu i kaže ovako.
- "Decenijama je Pasterov zavod jedini u Jugoslaviji proizvodio čuvenu "Hemtovu vakcinu" protiv besnila. Kako je ona ipak tehnološki prevaziđena, iako se slične i dalje koriste u nerazvijenim zemljama, ekipa Pasterovog zavoda je posle više godina istraživačkog rada razvila novu savremenu vakcinu sa kulture ćelije, u okviru projekta Saveznog ministarstva za nauku. Ova vakcina je završena tokom 1999. godine, jer se, zbog situacije u kojoj je zemlja bila, snabdevalo uvoznom vakcinom. Međutim, iako smo dobili sve ateste, nadležna ministarstva zdravlja, ranije Savezno, a sada Republičko, nisu dala dozvolu za proizvodnju, tako da problemi sa kupovinom uvozne vakcine i dalje traju.
Pored svih domaćih, mi smo dobili pozitivne ateste i mišljenja od najuglednijih eksperata Svetske zdravstvene organizacije iz Ženeve, Budimpešte i Moskve, ali naše Ministarstvo to nije htelo da uzme u obzir.
Kada je postavljen za ministra dr Tomica Milosavljević, pismeno sam se obratio, novembra 2002. godine, za pomoć u davanju dozvole, kao tadašnji direktor Pasterovog zavoda. Međutim, ne samo da sam ubrzo smenjen sa mesta direktora, nego sam za par meseci dobio i otkaz, a za direktora je pokrajinski sekretar za zdravlje postavio koleginicu u koja je preko 20 godina radila kao nastavnik u srednjoj medicinskoj školi i nikada pre toga nije bila u Pasterovom zavodu, što je osnovni zakonski uslov za mesto direktora!!
Naravno da je proizvodnja domaće vakcine zaustavljena već više od godinu dana i ništa se ne preduzima da se dobije dozvola za proizvodnju, kao da to našoj državi nije potrebno. Imam puno indicija da iza ovih događaja stoji uvozni lobi koji vrlo "transparentno" koristi Demokratsku stranku. To sam više puta izneo u novinama, tako da razumem da su mi morali dati otkaz, naročito zato što je sindikat Pasterovog zavoda doneo odluku da me, više meseci pošto sam smenjen, predloži za zamenika direktora, da bi Zavod uopšte mogao da funkcioniše".
"Demokratski", pod znakom navoda, normalno, jer sva dosadašnja rešenja su čisto politička i nemaju blage veze sa znanjem. "Demokratsko kadrovsko rešenje za direktora je samo po sebi dokaz da im je cilj da zaboravi da je proizvodnja savremene vakcine protiv besnila moguća kod nas, a država koja nema svoju proizvodnju vakcina, nema ni suverenitet u preventivnoj medicini, već joj multinacionalne kompanije određuju šta može da radi".
To je istina oko ove agencije, gospodo draga.
Prema tome, na delu je potpuna politizacija, kompletna politizacija, što smo čuli, doduše, i kod prethodnika. Sada se otvoreno postavlja pitanje kako i šta, u stvari, treba da se radi. Četiri godine su izgubljene, a kako se treba postaviti prema takvom problemu kakvo je danas zdravstvo u Srbiji?
Ponavljam, pod jedan, donošenje nacionalne politike, sa jasnom strategijom razvoja, uzimajući u obzir sve probleme koje danas zdravstvo ima, uzimajući u obzir moguću racionalizaciju; doneti zakon o lekarskoj komori, koji je trebalo da bude broj jedan i koji je ovde, mi smo ga napravili na nekoliko strana.
Samo ću reći prvi član, zašto komora treba da postoji i zašto mislim da treba da bude pre ove agencije, jer ona nešto doprinosi razvoju zdravstva, a agencija apsolutno ništa. To je čisto administrativna stvar.
"Radi zaštite profesionalnih interesa, organizovanog učešća u unapređenju zdravlja građana, utvrđivanje stručnih stavova za obavljanje lekarske stomatološke prakse, posebne usluge u usavršavanju lekara, praćenje nadzora nad izvršavanjem profesionalnih dužnosti itd.".
Komora je neophodna, i zakon je morao biti donet za ove četiri godine, da štiti i zastupa interese lekara i korisnike njihovih usluga, da brine o ugledu lekara, disciplini u obavljanju lekarskog poziva, da prati i analizira rad lekara, da pruža pravnu, stručnu i drugu pomoć itd. Daleko bitnije i važnije stvari od neke agencije za nešto što već postoji u ovoj zemlji.
Druga je stvar informacioni sistem, zakon o zdravstvenoj zaštiti, zakon o zdravstvenom osiguranju. Tako sistematizovano, postupno, ozbiljno, može da radi jedna država, ali kad jedna država posle četiri godine podnese nama ovde zakon o agenciji i kaže da je to reformski zakon, a da ne uđe nimalo u rešavanje ozbiljnih problema u zdravstvu, koji moraju ići pre ovog, jer reforma zdravstva nije ovo što nam se servira, onda definitivno mislim da takva država, takvo ministarstvo, takav odnos prema ovako ozbiljnoj društvenoj delatnosti, neće nas odvesti nigde.

Reč ima narodni poslanik Živorad Smiljanić (nije tu). Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica, a neka se pripremi Miroljub Marić.

Dame i gospodo, najpre bi se osvrnuo na ministrovo obrazloženje zakona, u kome je, zapravo, pročitao obrazloženje koje je svim poslanicima bilo na raspolaganju. Nije se ni potrudio da ga bar dobro nauči, nego ga je jednostavno izdeklamovao i  njime pokušao da nam objasni koja je svrha donošenja pomenutog zakona, koga bih ja rado nazvao zakonom o "Agenciji" za lekove i medicinska sredstva, umesto zakon o lekovima i medicinskim sredstvima, jer se najveći deo pažnje i u njegovom obrazloženju i u samom zakonu posvećuje agenciji.
Postavlja se opravdano pitanje zašto je to tako, tim pre što se znalo da su pokušaji tzv. reformske Vlade još iz 2003. godine, ja doista ne znam šta piše na zgradi Vlade, da li piše da je reformska ili nekakva druga, ali dokument koji stoji na klupi govori o jednom zborniku ideja koji od 2003. godine predstavlja koncept razvoja zdravstvene zaštite, iskazan kroz dva ili tri dana seminara u Mladenovcu, gde je zacrtana temeljna strategija vlasti čiji je ministar, predstavnik sada, da će nam nastaviti reforme po sistemu instaliranja stranih eksperata: Karl Bro Internacional, Ljubljanske povelje i nekih drugih stranaca. Doista i uz nekoliko činovnika Ministarstva.
Dakle, počevši od toga sasvim je jasno da možemo iskazati temeljnu sumnju i na to da je i ovaj predlog zakona radila neka od stranih konsalting firmi, "Jurohelt", a verovatno i neke druge. Kada je sve to tako, sasvim je opravdano posumnjati u to da je vrlo verovatno, reč i o značajnim finansijskim apanažama, a onda – koji je cilj da se u sav taj rizik uđe?! Vrlo verovatno i sasvim opravdano, poznavajući grupaciju kojoj ministar pripada, otvaranje tržišta.
Mi smo suočeni sa otvaranjem našeg tržišta, za sve i svašta, i za ono što je dobro i što ovde loše funkcioniše, a svedoci smo toga od 2000. godine. Od prvih reformista, od prvih spasitelja koji su 5. oktobra sebe maltene za "Hrista" proglasili i vreme počeli da računaju od 5. oktobra, evo, to se sada i "netom" dokazuje. Labus je krenuo sa otvaranjem tržišta, sećate se – 2002. godine pa naovamo, Goran Svilanović itd. da ne pominjem imena, dovoljno je.
Ministar je predstavnik "nove ideje" da se i ono što možda u ovoj našoj Srbiji funkcioniše, a to je farmaceutska industrija, kako-tako, a moguće je i iznutra razrovana, i sa nelojalnom međusobnom konkurencijom, sa nelojalnom i neregularnom prodajom, recimo Leskovačkog "Zdravlja", asimilacijom manjih farmaceutskih kuća, sada se na formalno-pravni način, formalno-logičan i regularan način, polako otvara za strane intervencije.
Nije zato ni čudo što je za analizu projekta ovog zakona, trećeg po redu za godinu i nešto dana, potrebna velika koncentracija, velika kontemplacija pažnje, da utvrdite šta su suštinske razlike između nečega što je bilo aprila 2003. i sada juna 2004. godine.
Ministar nam je rekao da se onaj ko je pisao ovaj zakon rukovodio instrukcijama Bela knjiga 1, Bela knjiga 2, pa onda, odlukom Vlade da donese pedesetak zakona i da ih harmonizuje sa Evropskom unijom i to sve do 1. oktobra 2004. godine.
Naravno, rekao je da je i pravna i normativna i institucionalna regulativa potrebno da bude obuhvaćena ovim zakonom. Moguće je da nekakve pravne norme treba promeniti i niko nije protiv toga da se sa onim što je dobro sa Evropskom unijom usaglasimo. Ali uzmimo samo primer dozvoljene, u Evropskoj uniji, ozračenosti namirnica, voćnih sokova sa 600 Bekerela, valjda ne grešim ime fizičara, pa nećemo valjda i takav normativni otklon da primenimo u našoj zakonodavnoj praksi.
Nije on strogo u vezi sa ovim zakonom, ali je veoma bitan i veoma značajan. Naslepo prepisivanje normi, koje oni predlažu, koje nemaju snagu zakonodavnog, i unošenje u naša zakonodavna akta, kao stroge pravne regulative, može, kad-tad, skupo da nas košta. Zašto o agenciji ne mislimo dobro u SRS?
Ne samo što je to pitanje forme, pitanje imena, Vlada se na neki način i odriče "agencije" gde god to može. Ovo je relikt prošlogodišnje intencije i ostaje i u ovom zakonu, oko agencije, koju formira Vlada i čini jedno veoma glomazno telo, glomazan administrativni aparat. Eto, uzmimo nekakva tri organizaciona sektora, tri organizacione jedinice, od koje su dve, nacionalni centar za neželjena dejstva i nacionalni centar za informisanje o lekovima, toliko slične da bismo mogli da ih združimo ako bismo hteli da smanjimo pare, da malo zamažemo oči i stvorimo nekakav privid.
Dalje, pet sektora, pet stručnih komisija i ono fantastično što smo naučili da slušamo i do sada o agencijama i o ekspertima, e sad ne znam da li su to predložili strani ili domaći eksperti, jer imamo eksperte u G17, navodno poznate, izuzetne, ali dovode i strance. To su ekspertni stručnjaci koji će razmatrati opet probleme koji se tiču ekspertskih grupa, ekspertskih komisija. I, kada tako postavite lanac hijerarhije u strukturi jedne agencije, a bez dodatnih objašnjenja, sem da će statutom odnosi biti uređeni, vi zapravo i ne znate koliko će ona sadržati personalnih i kakvih rešenja i da li će doista ono što je temeljna odrednica Predloga zakona "konflikt interesa" biti razrešen.
E, sad mi ne samo znajući grupaciju G17, da s konfliktom interesa i razrešenjem ne stoje baš najbolje i najčistije, nego i uopšte političke prilike u Srbiji dosta unazad, pa i zadnjih nekoliko godina možemo postaviti pitanje – ako već naslućujemo neka personalna rešenja da li je konflikt interesa razrešen činjenicom da će, recimo, biti za nekog od šefova sektora ili čak agencije, ili odeljka agencije, kako da ih podelim, pošto to zakonodavac nije tačno ni rekao, nego – agencija formira ove tri značajne organizacione jedinice, da li će možda biti čovek koji je do sada već veoma dugo uključen u favorizovanje određenih farmaceutskih kuća.
Da li je to čovek koji je već bio lobista, pa kad dođe on će kobajagi primiriti to svoje delovanje a ostati fiktivno vezan za moćne, strane ili domaće kuće. Nije svejedno. Ako se u zakonu ne kaže da će se ovim zakonom omogućiti jedan liberalni tržišni odnos, jer Evropska unija ih obavezuje na to, onda mi ne možemo biti sigurni ako neko sa hipotekom čoveka koji je favorizovao neku od farmaceutskih kuća dođe na čelo brojnih institucija koje ulaze u sklop agencije.
Zašto agencija predstavlja problem, ne po imenu, po rešenjima koja nudi. Ona nudi mešavinu upravnih funkcija i funkcija donošenja službenih, zvaničnih ili stručnih preporuka. Ona se na vrlo nejasan način isprepletala sa funkcijom Ministarstva.
Ministar je, naime, prema aktuelnom zakonskom predlogu, ovlašćen da daje predloge o tome, kako će izgledati uverenje, šta će sadržati, kako će, recimo, izgledati protokol kliničkog ispitivanja, kako će izgledati dozvola za promet. Agencija će to da izda a on će da propiše, recimo.
Jedna od nekih nelogičnosti preplitanja jedne potrebe da se na prvi pogled stvori utisak o nekakvoj uzajamnoj kontroli jedne vladine institucije, agencije, i jedne druge vladine institucije, kakva je Ministarstvo. Sa druge strane, postavlja se pitanje kako će to, recimo, ministar donositi sasvim stručne odluke, poput onoga što zovemo asimilovanje Dobre proizvođačke prakse, da ne kažem prepisivanje onoga što je Evropska unija donela i dala kao preporuku.
On će ih jednostavno obelodaniti u "Službenom glasniku". Kako će to da prođe i na šta će sve to da nas obaveže, ako mi tačno i ne znamo šta te smernice sadrže. Te bi smernice trebalo prvenstveno i verovatno da prođu nekakvu stručnu redakciju, stručnu kontrolu. Da li Instituta za zdravstvenu zaštitu, da li lekarske komore, da li stručnih komisija.
Dalje, kada je reč o stručnim komisijama, po Predlogu ovog zakona, one se kreiraju unutar agencije, e, sad, u knjizi, a koju sam malopre pomenuo, stoji mi u klupi pa ne moram da je pokažem pred kamerama, ali tu je. Vidimo da je Ministarstvo formiralo niz saveta, niz agencija, niz stručnih komisija. Da li su to te iste komisije koje su potpale pod agenciju. Da li će ministar da formira "svoje" savetodavne komisije?
Dosta ostaje nejasnog u tome, pa valjda bi trebalo one da prerade, odrede šta su te smernice. Neće li biti u tim smernicama nešto što će nas toliko obavezati da ćemo onda morati da menjamo ovaj zakon, da bodemo prst u oči Evropi, Evropskoj uniji, da kažemo – eto, mi sad menjamo, zaleteli smo se, brzopleto je bilo, ova dobra praksa, brzoplet je bio princip one "dobre kliničke prakse skladištenja, proizvodnje" itd.
Jednostavno će jednog dana u "Službenom glasniku", ali verovatno do 1. oktobra kada agencija treba da službeno zaživi, da se pojave i smernice različitih praksi koje će nam propisati ili možda prepisati ministar, pošto je nemoguće da ministar sam može da ih donese.
Nakratko ću da odem u jednu drugu temu, vrlo je bliska, a to je pravo ministra da utvrđuje proceduru ispitivanja medicinskih sredstava i kontrole. On donosi proceduru kako će da izgleda, koliko će da traje i nekako pravno to uobličava. Sada, zamislite onu potentnost ministra koji će sva medicinska sredstva, od veštačke valvule do aparata za dijalizu, dijaliznih membrana, graftova, valvula moći bez odgovarajućih stručnih timova da osmisli i da nam predloži koncept kliničkog ispitivanja za takva sredstva.
Postavlja se pitanje šta će raditi timovi kojima agencija obiluje, čak i da usvojite, a verovatno ćete usvojiti ovakav zakon, ostaće svi stručni timovi, pa zašto ako je to tako i ne kažemo – stručni timovi će to uraditi i neće ih propisivati ministar, ili će ministar sa stručnim timovima.
Kakve su dalje nadležnosti agencije koje nam jednostavno bodu oči. Prosto, kao da je predlagač ovog zakona vodio računa o tome da se mnogo ne zameri strancima, pa su sve one ingerencije koje bi bile u vezi sa davanjem dozvole za promet lekova, posebno stranih proizvođača, sa puštanjem lekova u promet, laboratorijskom kontrolom lekova, davanjem dozvola, stavljene u nadležnost agenciji, jer ipak na taj način i ako se neko pobuni omogućena je kakva-takva dvostepenost u upravnom postupku.
A, ono što je bitno za domaće tržište, davanje prava na proizvodnju leka, omogućavanje prava da se proizvodi lek, ili inspekcijski nadzor, dat je ministru gde je mogućnost da se neko žali što mu se to ne može omogućiti zbog ovoga ili, onoga 10 santimetara visine plafona, proizvodnja gamenskog ili nekog gotovog - leka nema kome da se žali.!! Inspekciji pod nadležnošću Ministarstva i tu se stvar završava, i posle ide u neke redovne sporove, a to je nešto drugo. Hoću reći da u nekim takvim prilikama postoji niz nedostataka.
Zašto ne agencija kao termin? Hajde da se ne sporimo oko termina. Mi smo vam predložili drugo - upravne radnje, upravni postupci, i zvaće se "uprava". Da li to zvuči komunistički ili nekako drugačije, ja ne znam, ali je bar logično i u duhu je srpskog jezika. I agencija je u duhu srpskog jezika, ali za agenciju štošta znamo, od turističkih pa do onih drugih.
Hteo bih još u načelnoj diskusiji da se pozabavim pitanjem koje smo svi pomenuli, a verovatno će ga svi radikali pomenuti, to je pitanje kontrole kvaliteta lekova, pitanje kliničkog ispitivanja, ako se ne varam, gde se pre davanja dozvole za promet lekova predviđa ispitivanje u postupku. Prva tačka prvog stava, člana 86. ističe - u postupku izdavanja, ako je to potrebno. Šta to sada znači? Ispitati lek u predloženoj nacionalnoj kontrolnoj laboratoriji, ako je to potrebno - u postupku izdavanja. Valjda je tada obaveznije. Ako se ne varam, u drugoj tački (prvog stava) člana 86. stoji, da je potrebno i obavezno kontrolisati "prvu seriju leka" koji se proizvede.
Mi naravno ostajemo pod upitom zašto i ne svaku sledeću seriju? Tu se opet igra jedna skrivalica zašto se favorizuje strano tržište. Ako je neko sa stranog tržišta konkurent da registruje lek ili lekovitu supstancu koja će kod nas biti samo "prepakovana" u gotov lek uz aditiv korigens i onda je to lek.
Ako donese potvrdu, uvoznik, predlagač, onaj ko podnosi molbu da mu se registruje, odobri, potvrdu te kuće, te institucije, te države koja je proizvela lek, da je lek laboratorijski ispravan, dobiće automatski odobrenje agencije, priznaće mu se, kako to kaže, "izdaće mu se potvrda o kvalitetu".
Zamislite, kakav to put treba da prođe domaći proizvođač ili neka manja galenska laboratorija da bi izdala sličan ili nekakav drugačiji lek. Dakle, očigledni su elementi favorizovanja, a mislim da su ih uočile i druge političke partije, pa su predložile da ministar to promeni, onako kako smo i mi predložili i da svaka serija leka koji se uvozi bude testirana i proveravana, bude ispitivana, makar farmakološki i farmakotoksikološki.
Kada je reč o kliničkim ispitivanjima, ni tu stvar do kraja nije čista i tu se kriju brojne zamke. Recimo, stoji jedan od stavova kod kliničkih ispitivanja da, onaj ko je podnosilac zahteva za kliničko ispitivanje ne sme ugovorom da se obaveže da favorizuje stručne skupove i da ih plaća više nego što je to potrebno. Jedna maglovita konstatacija, koju bih ja pozdravio kada bi imala svrhu da spreči kupovinu mišljenja ekspertnih lekara, priznatih medicinskih ličnosti.
Mi smo danas svedoci da će zavisno koliko ko sebe ceni, da pristane da favorizuje, reklamira ili dobro govori o jednom leku jedne firme, za 200, 300, 400, 500 evra, na skupu probranih lekara, a onda će to isto raditi za drugi lek druge firme, pa ako se pogodi uzeće više! Tome bi trebalo stati na put. Trebalo bi da nikada ime lekara ne stoji iznad konkretne kuće koja to radi. Ako se ovako, na ovaj način, limitira - to je nejasno, to je maglovito. Ovo treba redefinisati, učiniti jasnijim i reći - šta je to više nego neophodni troškovi za pokrivanje troškova stručnih skupova i savetovanja koja se po tom osnovu provode.
Hteo bih još samo nešto da pomenem oko farmakovigilance, kojoj bismo mi hteli da damo srpski naziv i čućete u našim amandmanskim preporukama kako izgleda. Gde je spisak neželjenih dejstava i sve ono što podrazumeva i sve što je ALERT sistem inače donosio na saveznom nivou. Mi sada dobijamo iz veoma opskurnih zemalja EU. Oni to vrlo ljubomorno čuvaju, jer te lekove koje bi oni trebalo nama da plasiraju ili da prođe kao second hand, drugorazredni lek, ne lek prvoga ranga, da ne upotrebim pretežak izraz, neće ga obnarodovati i staviti nam do znanja, pa da kažemo da ima onu ili ovu nuspojavu više. Mi nemamo otvorenu dostupnost.
Da li ćemo sa formiranjem agencije 1. oktobra biti uključeni u taj informativni sistem? Ostaje mi prosto da sumnjam, jer ako imaju dobre namere, što nas za godinu dana nisu uključili u to, pa da steknemo predstave o njihovoj dobroj volji.
Ono što dobijemo od Svetske zdravstvene organizacije, što se tamo nalazi, to je ipak izveštaj zemalja trećeg sveta, onih zemalja koje nisu uključene u EU, koje nisu moćni proizvođači.
Moram, konačno da privedem kraju, učinite nešto da zaštitimo domaće tržište, da ovakvo kakvo je funkcioniše, da omogućimo da radi lojalnije, sa lojalnom konkurencijom, da izbegnemo zamke velikih tendera velikih farmaceutskih kuća, i kupovine onih koji odlučuju, počev od direktora bolnice, pa nadalje, do različitih hijerarhija, uključujući i moguće ljude u Ministarstvu, da dobiju naklonost, favorizovanje u proizvodnji, i da sačuvamo ono što imamo. Da ne rasprodajemo dalje i da tržište postane integrisano, a konačno i otvoreno za lojalnu konkurenciju. Srpski radikali nikada od te lojalne konkurencije neće bežati, to pokazujemo u parlamentu, to bismo pokazali i u privrednom životu, jer je ona potrebna i ne dozvoljava davljenje domaćih proizvođača.

Reč ima narodni poslanik Miroljub Marić, a neka se pripremi Goran Cvetanović.